Skip to main content

Posts

Showing posts from 2015

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…

Pamet

Ponekad mi žao a ponekad drago što pametniji nismo.  Što u neznanju živimo  a pred istinom žmurimo.  Uostalom,  ko još voli sa istinom u oči da se gleda, ko je dovoljno jak  da gleda i vidi... razume i shvati... Lakše je biti glup i slep. Glupost ne boli a slepilo od istine štiti. Zato ne pričaj, mali čoveče, žmuri,  ne slušaj, i nikako, ni u ludilu,  nemoj da razmišljaš. Dok ne misliš srećan ćeš biti. Znanje samo brige i nesreću donosi, zato sva sreća po tebe što pametniji nisi.
Autor Dana Hill Fotografija rebellesociety.com

Čestitka

Praznici nam stižu i svi čekamo godinu novu da nam pruži više sreće, zdravlja i radosti od ove koja odlazi.  I zato, prijatelji dragi, nek su vam srećni, ne samo ovi praznici, već i svi dani budući, nek vam se ispune želje sve  i plus još dve.  Nek vas sve zdravlje služi,  nek nikom ne ostanete dužni. Čuvajte svoje najbliže  i ne odbijajte pomoć nikome, i radujte se životu pred vama ne žaleći za onim iza vas. Srećan vam Božić i godina nova želi vam svima vaša Dana.
Autor Dana Hill Fotografija preuzeta sa happyholidays2016.com

Odlomak iz 43. poglavlja

Odlomak iz 43. poglavlja romana Četiri elementa. 


Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebe za građenjem raskošnih hramova, svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.“ I u pravu je, iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Pogled koji se pruža na Livadu početka je spektakularan, bolji od bilo kakvog umetničkog dela. Bakina tetka Lilien je pokušala na slici uhvatiti upravo prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapad…

Ožiljak na duši

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele ovaj svet mi ništa ne može... Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.
.....
Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu. „Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za Anđelu. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički. „Divna melodija." „Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu. „Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Dan…

Muza II

To vam ode u sred posla,  priča samo do pola završena,  pesma samo naslov ima  a ideja za roman u grubim skicama  i ode ona, baš je briga.  Nema je mesecima. Šalje mi neke Muze pripravnice  da na meni zanat bruse. Posle, i njih povuče  a meni samo prazna glava ostade. Neka nervoza se u mene uvuče.  Ne znam gde da nastavim,  šta dalje da radim? Čitam napisano  i tražim smisao u skiciranom.
A onda, posle par meseci,  evo je, kao avet uleti mi u san  i oduzme dan, dva, tri, nije ni bitno.  Diktira i viče "piši... piši... piši...  što si bre smotana, moram kod Koelja." A Dana piše li piše. Pokušavam što više reči od moje Muze uzeti,  što više ideja zapisati,  da imam, ako ništa drugo, šta čitati kad ode s Koeljom bestselere pisati. "Boga mu Dano, jel’ ćemo raditi  il’ ćeš se sve vreme žaliti?  Vreme su reči ajde… piši." Pozdrav ljudi, odoh pisati, pre nego što će mi ova opet zbrisati.

Autor Dana Hill Fografija: huffingtonpost.com

Praznična

Kad nam se Frodo u pohod do Mordora sprema,  da nam još jednom nad planinom Usuda živce namešta. Kad nam Kevina, kod kuće, na tavanu zaborave  ili pak na aerodromu izgube. Kad nam se koka-kolin Deda Mraz sa reklame smeška  a Milena sa Draganom mu (njima) kafu kuva,  tad znaš da je vreme praznika pred nama i nadaš se, evo, biće snega,  kakvi su to praznici bez njega,  (u svakom božićnom filmu ga bar malo ima). I onda okitimo jelku previše rano, pa nam se do Božića sva oklembesi, i dosadi, pomalo,  al’ šta ćemo kad to radi svako. I čekamo ono vreme mira i porodične idile  kao što je to u božićnom specijalu omiljene serije. Puno poklona ispod jelke a na stolu blagostanje,  i trčimo i zapinjemo  da i mi savršene praznike imamo, da nam kuća blista, da nam deca budu zdrava i čista, da na stolu ima svega i svačega, i onog što mora, i onog što ne mora. I sve bi to super bilo,  kad bi život kao na reklami bio. Al' onda praznici prođu i stvarnost nam na vrata kucne,  i podseti nas na račune nesrećne, koji su ovog pu…

Srećna budućnost

Priča Srećna budućnost je uvrštena u najlepša ostvarenja sa XIV konkursa za najkraću kratku priču i objavljena u zborniku Fosilni zapis IK "Alma". Takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Usporeno, kao ponovljeni snimak, Budućnost je prošetala pored mene ni ne primećujući me. Kao da nisam vredan njenog pogleda, kao da nikad nisam postojao u njenoj tužnoj prošlosti, kao da to nisam mogao biti ja koji je sada za ruku vodi. Ne i nisam je vredan. Kukavice koje beže od sreće ne zaslužuju Budućnost, ne onu srećnu. Ono što zaslužuju je da iz prvog reda gledaju kako je njihova Budućnost razdragana i zadovoljna i da znaju da je mogla biti njihova da su imali dovoljno hrabrosti priznati svoja osećanja, ne samo njoj već i sebi. Lekcija je naučena a nova prilika umalo izgubljena u čežnji za onim što je moglo biti. Pogledao sam moju Sadašnjost i napokon shvatio, ona je moja srećna Budućnost a ne ona tužna …

Čekanje

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Svi u selu znaju baku Maru, zamišljenu staricu, koja po cele dane sedi pored prozora i gleda na ulicu. Ili se, barem, prolaznicima tako čini. Svi redom joj se javljaju, od onih najmlađih, do onih najstarijih. Starica ih sve isprati pogledom, mahne im i razmeni s njima par reči, obično o vremenu i zdravlju. Šta će drugo da je pitaju ako ne, „kako zdravlje, baka Maro?“ „Sluša za sad,“ obično odgovara a onda se vraća svojim mislima, bolje reći sećanjima, jer joj je još samo to ostalo.  Deca su odavno otišla a pre tri godine je i njen muž Toma umro i od tada joj se život sveo na sedenje pored prozora. Nema više volje da kuva samo za sebe a ne trebaju joj ni kokoške a krave još manje. Komšinica dođe svakog dana oko pola dva da je obiđe i donese joj nešto kuvano. Milan, njen sin, ju je zadužio da se brine o njoj a Smiljka, dobra duša kakva je uvek bila, nikad mu ništa nij…

Odlomak iz 49. poglavlja

Kad god poželim mogu joj ga preoteti,“ reče Lela ulazeći toalet. „Kad god poželim.“ U istom trenu sam se umirila, nadajući se da ni jedna od devojaka neće ući u poslednji odeljak. „Nema šanse,“ pobunila se Anja i nešto mi reče da smo tema njihovog razgovora ja i Igor. „Zaljubljeni su.“ „Karan je i do sada uvek muvao dok nije dobio,“ reče Paulina i pucne usnama. Bez sumnje je stavila sjaj za usne a mene podseti na Igorov komentar, „k’o da se loše obrisala posle masnog bureka“, istog dana sam bacila onaj jedan sjaj koji sam imala. „Čim vidite Telusku kako cmizdri, znaćete da se Karanu posrećilo i da ju je šutnuo.“ „A šta ako smo to već odavno obavili,“ javila sam se, ni sama ne znam zašto. Valjda mi je dosadila uloga otirača. Devojke su ućutale iznenađene mojim rečima više od mene. „Onda bih se testirala da sam na tvom mestu. Bog zna šta je pokupio od Vere,“ odgovorila je Lela i pogledala me sa smeškom zlice.  Ugurala sam se do lavaboa i oprala ruke.  „Verujem da, u zadnje vreme, imaš dosta isk…

Vreme je...

Slušaj!  Slušaj, gluvi čoveče što Ti voda šapuće.  osluhni što Ti talasi govore  Ne kotrlja se kamenje samo zato što ih struja nosi.
Gledaj! Gledaj, slepi čoveče što Ti lišće pokazuje, dok po mrtvim krošnjama pleše. Ne njišu se grane samo zato što ih vetar pokreće.
Oseti! Oseti čoveče, došlo je vreme promene. Ili ćeš se Ti promeniti ili će se sve oko tebe promeniti a Ti ćeš u ništavilo nestati. 
Autor Dana Hill Fotografija nocamels.com

Sunce

Dešava se, eto tako, da nam i ružne dane ulepša neko. Osmeh i lepa reč, i nije tako teško. Kad se takvo čudo desi trebali bi i mi nekom se osmehnuti, lepu reč uputiti i kad bi svako taj niz nastavio svet bi nam svima lepši bio. Ne bi bilo važno  da li napolju sunce greje ili sneg veje lepotu sveta bi stvarali sami, suncem našim unutrašnjim. Svako od nas ga u sebi nosi i nek' ne glumi oblak crni što ga od ljudi skriva već pokaže vedrinu duha svoga. Zasijajmo jedni na druge u ove dane crne i dajmo sunce jedan drugom. Nije teško nekom se osmehnuti i lepu reč uputiti, pokušajmo, neće nas mnogo koštati.

Autor Dana Hill
Fotografija smoggy-starlight.tumblr.com

Valcer života

Pesma posvećena mojim roditeljima, objavljena u Zborniku poezije i proze




Jedan korak nazad, dva mala u mestu, naslanjam se leđima na sigurnu ruku Tvoju. Jedan korak napred i dva sitna za njim, zaplesali smo valcer života usidreni u našu mirnu luku.
Guraš me napred i povlačiš nazad, ne gledam kud idem, zato što verujem Ti. Vodi nas ritam srca pod zvezdom ljubavi napred ili nazad, bitno nije, jer plešemo valcer života zajedno mi.
Jedan korak nazad, dva sitna u mestu skoro sam pala kad Tvoja ruka iznenada nesta'. Izgubljenog ritma bauljam okolo tražeći Te. Hoću da stanem i nestanem, ali ritam života ne pušta me.
Korake valcera znam, naučila sam, a svetlo pozornice mi više ne treba, šta će mi sad kad Tebe nema. Jedan korak napred, dva mala za njim, sve dok srce ritam udara valcer sa životom moram plesati Sama.


Autor Daniela Vrškova a.k.a Dana Hill Fotografija pirouettedanceacademy.com

Brazilska gibanica

Nedavno sam za ručak pravila gibanicu.
Proveren recept koji sam dobila od moje drugarice Danice. Pravila sam je do sada sto puta i svaki put je ispala odlična.
Kako to obično bude sa nama ženama, nikad se ne radi samo jedan posao, već „multitasking to the max“ - što bi rekao Džejmi Oliver. A kod mene je uvek tako. Uz kuvanje se kontrolišu i domaći zadaci, i uče pesmice, širi veš, sprema po kući, itd... Kad se vratim kući s posla ne znam šta pre a svako od ukućana traži svoj delić pažnje.
Tako je bilo i ovog puta, usput, dok se gibanica pekla, pomagala sam ćerki oko domaćeg zadatka iz geografije. Trebala je napraviti prezentaciju o jednoj državi a tema je bio Brazil. U totalnom zanosu šta napisati o ovoj divnoj zemlji fudbala a da ne bude samo o fudbalu, zaboravila sam na gibanicu.
Dok sam ja pregledala fotografije bogate flore i faune Brazila i birala sa njom one najbolje za prezentaciju, tražile tačnu površinu Amazonije i koje su to najvažnije industrijske grane Brazila i sve to prevod…

Pogrešna ruža

Klub umetnika Zvezdani kolodvor je u 3. broju časopisa za umetnost i kulturu objavio moju kratku priču Pogrešna ruža. Priča se nalazi na 109. strani. Takođe, priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Poznavao sam te oštre, ritmične, udarce potpetica kojima odzvanja dvorište svakog radnog dana u četiri i treskanje kapije, zato što je ne može zatvoriti, jer su joj obe ruke zauzete kesama iz prodavnice. Znam i da će u roku od samo par minuta posle toga dvorištem zamirisati ručak i da će uskoro snajka da vikne, „Milane, ‘oćeš ručati s nama?“  Od kad je mama umrla, snajka se brine o meni kao da sam još jedno njeno dete. Trudim se da joj olakšam najviše što mogu, ali ne prođe dan da, ako ništa drugo, ne pošalje devojčice sa kiflica ili nekim kolačima složenim na tanjiru. Oduvek me je podsećala na moju majku, da li zbog okretnosti i spretnosti, uprkos neznatnom višku kilograma ili zbog zdravog i vedrog duha, uprkos …

On je pravi VIP-i

Njega svi "vole", njemu svako tapše. Kad njegova krila dolazak najave Sva svetla pozornice se u trenu pale. Zbog njegovih poljubaca kreme se prave zbog njega izmisliše razne aparate i sprejeve, ponekad mu škode, ali brzo se on navikne. Njemu čak i eskadrile u susret lete. On je pravi VIP-i, za njega znaju svi, o njegovim noćnim pohodima  svako ujutro zbori a i on nas voli, voli, do zadnje kapi naše krvi,  da to je on Zvezda svake letnje noći  Culicidae ili te Komarac obični.


Autor: Dana Hill
Fotografija abolishpestcontrol.com

Nije svaki blog - blog i nije svaki bloger - bloger

Ima nas raznih blogera i "blogera", a ima i raznih blogova. Recimo, ovaj moj je, nešto kao, stvaralački dnevnik i objave na njemu zavise od moje muze, od inspiracije kako nadođe i koja dođe.  Ima dana kad stihovi pršte iz mene, tada čak i sa okolinom razgovaram u stihovima a ima dana, onih za mene loših i tužnih, kad ne mogu sastaviti dve rime. Ima dana kad se ideje za priče smenjuju kao na proizvodnoj traci i u jednom dahu napišem nekoliko priča, (čuvam ih za konkurse, a objavim ih na blogu tek posle), a opet, postoje dani kad gledam u prazan papir i nemam šta na njega baciti. Zato i objave na ovom blogu zavise ne toliko od mene, koliko od inspiracije, zato što pisanje na silu tako i izgleda.  Pričati samo da bi se pričalo i da bi se čuo svoj glas, to jednostavno nije moj stil. Ako nemaš šta pametno reći bolje ćuti (nije da je ono što pišem previše pametno).  Tako i ovaj moj blog, kad nemam inspiraciju on ćuti.
Dana Hill

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životom, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, tata poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama, usred telefonskog razgovora, stropoštala na pločice u kuhinji.  Bila je nedelja, kasno posle podne. Pre podne je javio da kreće na put i očekivale smo ga tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisla reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mojom mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraća…

Nije teško

Autor Dana Hill
Fotografija spidergypsy.deviantart.com

Odlomak iz 20 poglavlja

Kratak odlomak iz 20 poglavlja romana Četiri elemneta


Priča o gardi „Bratstvo. Pričaj mi o Bratstvu, objasni mi. Molim te... Ako se sećaš.“
„Ako se sećam?“ Uzdahnuo je i glasom teškim kao sama zemlja rekao, „Lili, ja ništa ne zaboravljam, samo se nekih stvari nerado prisećam a ovo je upravo nešto, što sam mislio da će zauvek ostati u zaboravu.“
Sela sam na palo stablo a on se zagledao u daljinu, u neka davna vremena i otpočeo svoje pripovedanje.
„Bratstvo je osnovao Horas, najmlađi brat Majke Matis, Druge Majke po redu. Bila su to druga vremena, ali kao i sada, tako i tada, ljudi su bili previše teritorijalni. Nikad neće shvatiti da je cela Zemlja njihova. Imaju potrebu za podelom Zemlje, umesto da je zajednički koriste i poštuju, ali takvi su, vole da se dele po svim mogućim kriterijumima. Na crne i bele, na one koji pričaju ovim ili onim jezikom a onda su tu još i religije i samo se cepkaju i cepkaju, na grupice a grupice na još manje grupice, neshvatajući da su zapravo s…