Zašto... Star Wars


Da nisam fan, možda bih i ja pitala one koji jesu, šta je toliko posebno u tim filmovima. Bože moj to su samo filmovi. I da se razumemo nisam ekspert, ja samo volim ovaj serijal, ali on za mene ima i posebnu vrednost.
Neko će reći da je to samo još jedna priča o borbi dobra i zla u kojoj dobro pobeđuje i da ima previše klišea - učenik postaje učitelj, zabranjena ljubav, razdvojeni blizanci, otkrivanje sopstvenih moći, prvo se svađaju pa se vole. Ali... jedna stvar se mora priznati - Zvezdani ratovi jesu svojevrstan fenomen i spadaju u modernu kulturu i ako niste gledali filmove sigurno ste čuli za Skajvokera, Darta Vejdera ili barem džedaje ili pak za univerzalni pozdrav džedaja - „May the Force be with you – Neka sila bude s tobom.“
Oko same sile je razvijena cela filozofija. Sila je u svakom od nas. Sila nas pokreće, okružuje a kakva će biti zavisi samo od nas i naših emocija. Kakvim emocijama je hranimo takva će biti. Sreća, radost, ljubav, dobrota i mir nas vode do svetle strane sile. Strah, gnev, bes, patnja nas vode do mračne strane.
Da, Star Wars je način razmišljanja a za mene je, ipak, nešto mnogo više.
Imala sam, čini mi se, pet ili šest godina kada me je tata prvi put odveo u bioskop i nije me vodio na projekciju nekog crtaća u naš lokalni bioskop, vodio me je na projekciju „Imperija uzvraća udarac“ u novosadsku Arenu. Sada već znam da je to bio dan kad sam zakoračila u magičan svet fantastike a sve zbog mog tate.
Od tada sam sve filmove gledala nebrojeno puta (ponekad upitnog kvaliteta snimka, u vreme VHS kaseta). Kasnije smo u svet fantastike uveli i mog mlađeg brata, mama se nekako uvek uspešno opirala. Bratu su neki drugi filmovi obeležili detinjstvo (Robokap i Povratak u budućnost), ali meni i tati Zvezdani ratovi su bili i ostali broj jedan. Svaki put kad bi neki od njih prikazivali na tv-u tata je zvao, „imaš Star Wars na...“ i nije bilo bitno koji je od filmova, da li se bližio kraj filma ili je 11 sati uveče i svi u kući su već spavali. Bilo je to nešto naše, bila je to Sila koja nas je vezivala.
A onda je stigla neverovatna vest, snima se novi deo a režiser, ni manje ni više, nego sam J.J.Abrams. Oboje smo svojevremno bili opsednuti serijom Lost. Tatine reči na informaciju o novim nastavcima Zvezdanih ratova su bile... „Ovo bih voleo da gledam na velikom platnu.“
„Važi. Dogovoreno. Vodim te u Arenu. Ovog puta ja tebe.“
Tata je umro u maju 2015 a premijera je bila zakazana za kraj decembra 2015.
Život ide dalje, zar ne. Mora. U vreme tuge uteha se nalazi ponekad u čudnim sitnicama i kako se bližio termin prikazivanja novog filma osetila sam potrebu da moje klince upoznam sa serijalom. Da na neki način prenesem štafetu. Odgledali smo svih šest filmova kao pripremu pred novi nastavak i mala napomena za sve vas, kako ne bi ponovili moju grešku, ispravan način gledanja serijala je 4,5,6,1,2,3 u suprotnom: „Luke, I am your father“ nema smisla.
Stigao je januar a odlazak na projekciju je za mene bio ravan hodočašću i dugo sam se dvoumila da li kupiti kartu više, sada mi je drago što nisam, bila je velika gužva, a kao ljubitelj fantastike i svega onostranog, ne bih da tata opseda bioskop, bio je on tamo sa nama. Znam da je. I dobro je što smo film gledali u 3d tehnici, naočare su sakrile suze koje su se počele slivati niz moje lice sa prvim tonovima uvodne teme. Verovatno sam jedina osoba u celoj galaksiji koja je plakala na uvodnoj špici Star Wars, ali emocije su bile prejake.
Film, „Buđenje sile“, nije razočarao, ni najmanje. I toliko podseća na „Novu nadu“ da je ulio nadu da će ovo biti još jedan odličan serijal. Neki novi klinci su dobili neke nove heroje, neke nove (buduće) džedaje, neke nove zagonetke koje treba rešiti, neke nove omiljene robote a dobili smo i novo lice zla. Tako da, sve je tu kako bi nove generacije zavolele Zvezdane ratove a možda i magičan svet fantastike. Nema ničeg lošeg u filmovima koji veličaju prave vrednosti, bude heroje a ponekad i buntovnike u nama.
I to nije sve, počašćeni smo dodatnim filmovima iz serijala... uskoro nam stiže Odmetnik - Rogue. Za ove zimske praznike deci sam ponudila izbor ili Asasin ili Rogue... odabrali su Rogue... Šta da kažem… štafeta je preneta.
I to bi bio moj odgovor... zato volim Star Wars. Podsećaju me na detinjstvo, na oca i verujem da svako ima ono nešto posebno što ga veže za drage osobe.

May the Force be with you.

Dana Hill
Fotografija: scifi.stackexchange.com

999 - nastavak

Nastavak priče 999


U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba. Proleće, leto, jesen i zima a svako od njih bi trebalo da traje tri meseca, ali već odavno na Zemlji postoje samo dva godišnja doba, kratka i oštra zima, i dugo i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan dva, u najboljem slučaju nedelju dana, kao što je to slučaj ove godine sa jeseni. 
Jesen je odlučila na kratko da se pojavi i snizila uobičajenih 38 stepeni za oktobar na celih 15. Kiša neumorno pada već peti dan i napolje islazi samo onaj ko mora. Ipak, život ne može sasvim da stane. Neko mora da nahrani našu živinu, ali i Berta (naša stara koza) se već par puta javila i podsetila me da je došlo vreme hranjenja a ko će ako ne ja. Majka je vezana za krevet već skoro godinu dana a brat tek što je stigao iz fabrike. Deca su ga odmah zaskočila. Tako malo vremena provodi sa njima, pa neka barem po ovako ružnom vremenu deci ulepša dan i posveti se njima.
Učinilo mi se da je kiša malo popustila, ali to mi se samo učinilo. Navukla sam kabanicu i gumene čizme i pažljivo gazila kroz blatnjavo i klizavo dvorište, pazeći na svaki korak. Moja proteza po suvom vremenu ne pravi toliko problema kao što ih zna napraviti na klizavom terenu.
Kad sam se rodila sa deformisanim levim stopalom, mislili su da nikada neću prohodati, ali onda kad mi je bilo samo dve godine, a ja sam neumorno sa nogom izvrnutog stopala pokušavala da trčim za Irikom, doktor Gajer je sa ocem osmislio protezu za mene i zajedno sa ujakom je napravili. Godinama su je usavršavali i menjali i omogućili mi koliko toliko normalan život. 
Nahranila sam živinu i kozu a zatim se zaputila u baštu da proverim paradajz i paprike. Nisam ih brala nekoliko dana, zapravo nisam ni ulazila u baštu od kako nas je kiša zatočila u kućama. Pošto mi je žao da propadne što i jedan plod, uzela sam košaru i polako po drvenim stazicama koje je Irik napravio, zaputila se ka samom kraju bašte.
Naša bašta je sama granica regiona 999 i jedan pilon od pulsne ograde se nalazi u samom ćošku naše bašte tačno između naše i Antuvijevih bašte. Visoki čelični stub su sasvim obrasle moje maline. Naravno da su najviše rodile upravo sa one strane nevidljive ograde gde ih nisam mogla ubrati, ali ionako su ove godine imale dobar rod. Polovinu zimnice sam stavila zahvaljujući njima i razmeni koju sam pravila na pijaci.
Zanimljivo je kako biljkama ne šteti ograda, upravo su te iste maline prerasle iz obližnje šume koja okružuje naš rezervat. Biljkama ograda ne šteti, za razliku od nas ljudi. Svako ko pređe između dva stuba na mestu padne mrtav, bio on čovek ili klon. Zato me je i iznenadilo što je upravo jedan čovek kao ništa pretrčao pored mojih malina noseći nešto u rukama.
„Pomozite, tražim azil... pomozite, tražim azil“ ponavljao je dok je sirena s pilona neumorno treštala. Uskoro su se vojnici pojavili s druge strane ograde i počeli galamiti, ali čovek se nemoćno spustio na kolena preda mnom i tada primetih bebu u njegovom naručju. Maleno stvorenje rumenih obraščića i metalno sivih očiju. Nije imalo više od pola godine.
„Pomozite nam,“ zavapio je, klon, bez svake sumnje, sudeći po njegovoj visini zaključila sam da je jedan od vojnika, oni su posebno pravljeni za te namene... možda je zato samo pretrčao kroz ogradu... možda su napravili novu vrstu kloniranih za koju još nismo čuli.
Dronovi su prekrili nebo iznad našeg poseda i veštačkim glasom upozoravali da je sigurnosna ograda probijena, kao da sirena sa pilona nije bila dovoljna.
Za to vreme je sa druge strane ograde onaj koji je ličio na vođu uporno pretio i vikao, ali to je sve što je mogao, nije se usudio zakoračiti kroz ogradu. 
Meni je ostalo samo da pozovem brata. 
„Irik,“ proderala sam se i gazeći papriku najkraćim putem pošla ka kući. Brat je istrčao napolje i njegovu prvobitnu zbunjenost zamenila je ljutnja pri pogledu na otrcanog i prljavog bradatog čoveka koji je zaštitnički stezao zamotuljak u rukama.
„Ko ste?“ pitao je. Čovek se nemoćno spustio na kolena i ponovio svoju molbu kao da ništa drugo ni ne zna reći, „pomozite nam, molim vas, tražimo azil.“
„Nije na meni da vam odobrim azil,“ odgovorio je nakon kraće pauze u kojoj je sagledao celu situaciju. Pogledao je ka nemoćnoj straži s druge strane ograde, pogledao je mene i video da sam se samo uplašila, a zatim pogledao dete u njegovom naručju i mislim, zapravo, sigurna sam, da je ono presudilo da se smiluje nad njima.
„Jedino Veće starih vam može odobriti azil. Ja vam mogu, za sada, ponuditi samo utočište.“ Pokazao je rukom na našu kuću i vrata kroz koja su virili njegovi trogodišnji blizanci a zatim uputio pogled u jedan od dronova i naredio „sazovite zbor“.

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link


Crni asfalt se proteže u nedogled. 
Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla. 
„Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj.
Posmatram put i pitam se na koju stranu poći.
Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici. 
„Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo. 
Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla. 
Znači i sada, bih trebala stajati u mestu, ali ona me je već našla. Tu je. Pored mene je, a i puta više nema, zamenila ga je livada prepuna crvenih jaglaca a usred nje utabana stazica i svetlo na kraju horizonta.
Više se ne plašim. Vidim put kojim treba da krenem. Put koji me vodi k njima.
Ponekad, kad ne znamo na koju stranu poći, treba samo sačekati, put će se sam pokazati.

Autor: Dana Hill
Fotografija: lubera.co.uk

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link





Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad nje, reke, mog mučitelja, moje utopije. Jednom ćemo postati jedno, ja i reka, jednom ćemo podeliti našu hladnoću i jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali večeras, još uvek ne.
Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru, kao i svemu. Podigao sam glavu i dozvolio mu da ispuni moja pluća hladnoćom. Hladnoćom, mojom družbenicom. Zazirem od topline svake vrste, od zagrljaja a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski, saosećajni ili nevini dečji, ne volim ih zato što nisu njihovi. Već neko vreme mrzim srećne ljude, mrzim njihove male radosti kojima se zadovolje i niti teže, niti pokušavaju dosegnuti veliku i beskrajnu sreću. A zašto i bi, kad je sreća samo iluzija, fatamorgana koja zavisi od trenutnog raspoloženja a moje je već odavno tmurno i hladno, kao i ovaj dan. Dušu mi zaliva beskrajna kiša koja je ugasila i zadnju iskru svetlosti u meni, ali koračam dalje. Borim se, svi snagama se borim da ne posustanem. Želim to, zato što bi to One želele a ja želim samo njih, i tako se vozim u krug. Želim da ih još samo jednom vidim, da ih još jednom zagrlim.
Iz mračnog ringišpila misli me izvlači jauk vode. Neko je razbio mirnu površinu reke. Neko ko se usudio potrčati reci u zagrljaj, neko ko nisam ja a neko ko je kao ja. Da li je razmišljao duže od mene o hladnoći vode i miru koji ona donosi ili je to hirovit pokušaj okončanja ovozemaljske patnje. Možda samo krik upomoć nesrećne duše, koja ima budućnost, samo se izgubila u potrazi i digla ruke od sadašnjosti.
Neki, zaboravljeni, tračak svetla se budi u meni i uskačem u vodu. Šta je ono najgore što može da se desi? Da ne odem u ništavilo sam.
Borim se protiv struje dok mi hladnoća grči mišiće. Čujem povike u daljini, panični ljudski glasovi dozivaju pomoć. Čujem paljenje motora i vidim svetla u daljini, plivam ka njima, ronim i zadnjim silama se borim da ne pustim vodu u pluća, iako to želim, jako to želim, ali zlatni odsjaj preda mnom mi to ne dozvoljava.
Zašto pokušavam spasti nekog ko to ne želi, zar ne znam bolje od toga. I jedno pitanje me muči dok vučem mršavo telo ka površini reke, koga ja ovde spašavam, ovo nesrećno ljudsko biće ili sebe? Možda sam samo škrt i ne dam reku nikome. Ona samo meni pripada, a ja ću jednom pripasti njoj i ponovo ću biti sa njima, mojim dvema ljubavima koje mi je sudbina ukrala.
Plivam jednom rukom, dok drugom stežem devojku zlatne kose. Sada je već lakše, telo se naviklo na hladnoću i ugrejalo ritmičnim radom. Polako klizim vodom ka glasovima, ka svetlu, napolje iz hladnoće.

.....


Sedim u tišini bolničke sobe.
Posmatram kako se sunce poigrava plavim pramenovima rasutim po belom jastuku i boji ih u zlatne nijanse svojom toplinom. Proučavam mršavo lice upalih obraza. Nije starija od moje kćeri, u svakom slučaju, biće starija. I pitam se, ko se drznuo iščupati volju za životom tako mladom stvorenju. Ona još treba da otkrije život, treba da doživi sve male i velike radosti i sretne sva razočarenja koja život donosi. Pitam se, iako znam.
Hteo, ne hteo, umešao sam se i zaigrao sa sudbinom još jednu partiju.
Nesrećna tinejdžerska ljubav, kažu. Ali, može li nevina dečja ljubav toliko isprazniti dušu i obojiti je u crno? Mislim da može.
Ne moraš imati određen broj godina da bi nekoga beskrajno voleo. Ljubav ove devojke je jaka i iskrena. Ja znam koliko je bolno ostati bez objekta svoje ljubavi, koliko je teška ljubav kad nemate više kome da je date, niti koliko je bezvredan život kad nemate od koga da je uzmete. Jednom kad se naviknete na dozu, teško je ostati bez nje. Ljubav je kao droga a ja sam u teškoj apstinentskoj krizi i sve one male, sitne, ljubavi, su ništa, samo podsećanje na nju, beskrajnu i bezvremensku ljubav, kojom sam bio počašćen.
„Trebali ste me ostaviti,“ progovori tihim glasom. „Ne želim da živim bez njega. Ne mogu.“
„Ni jedan gubitak nije lak, ali čovek uvek nađe razlog da nastavi sa svojim životom.“
„Zato šetate noću po mostu? Zato što želite živeti?“
Čudno je to kako se ljušture prepoznaju. Nije bitno koji je vremenski jaz između njih, one se, jednostavno, osete.
„Ne, ne šetam mostom zato što želim da umrem, već zato što tražim razlog da živim. Tražim snagu da izguram još jedan dan.“
„I, nađete je?“
„Da. Već tri godine je nalazim.“
„Možete to nazvati životom?“
„Šta je život? Disanje? Otkucaji srca? Potraga za srećom, ljubavlju? To moraš sama da otkriješ. Znam samo da je život večita borba, večita potraga, večita težnja za nečim što nas čeka napred. Život je radoznalost da saznamo šta je to. Ponekad nam se ne svidi ono šta nađemo, onda tražimo dalje. A kad nam život oduzme ono za što smo živeli, šta nam drugo preostaje nego da potražimo novi razlog.“
„Ne mogu živeti sa ovim bolom. Ne želim živeti sa ovom prazninom u grudima,“ reče devojka napuklim glasom.
„Na bol se navikneš a praznina te na kraju ispuni,“ rekao sam i zapitao se koga ubeđujem, sebe ili devojku koju sa oslobodio iz hladnog ropstva. Znam samo da spasivši nju spasio sam sebe.
Sunce mi je pomilovalo ruku i prvi put, posle i previše vremena, osetih njegovu toplinu.

......

Još uvek šetam pored reke svaki dan, držeći na oku mog spasitelja. Ali više nisam sam. Društvo mi pravi moj prijatelj. Još jedna tužna i izgubljena duša koju sam izvukao iz hladnog zatočeništva. Stari žuti pas. Bio je umotan u granje i udarao o brodić, cvilio i zavijao, moleći o pomoć i pomoć je stigla. Potrajalo je dok sam mu povratio zdravlje, ali više nisam sam a ljubav za kojom sam čeznuo sam našao u zahvalnom četvoronošcu. Možda to nije ona bezvremenska, ali je beskrajna i pruža dovoljno topline da duša ne ozebe.
„Gde si Spaso,“ pozdravi ga devojka zlatne kose mog prijatelja i protrlja mu čupavo krzno. Spaso nestašno zavrti repom i lizne joj mršavu ruku. „Svaki dan u isto vreme i na istom mestu,“ primetila je.
„Mora neko paziti na reku,“ odgovorim joj.
„Da, dragocena je. Ko u njoj spas nije tražio, ne zna kakvu moć poseduje,“ reče kroz uzdah i zagleda se u igru talasa. „Jednom sam mislila da ću spas naći u njenim dubinama, i znaš šta, upravo sam ga tamo i našla.“ Potapšala me je po ramenu i potrčala preko mosta, radujući se svakom novom koraku. 
Nas dvoje smo polako nastavili preko mosta, uživajući u smiraju dana i povetarcu, koji je uvek jači na mostu, „mi imamo svoj tempo, zar ne Spaso.“


Autor Dana Hill
Fotografija: patshotyou.com

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.



Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a da niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno, sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i neprobojan i delio svet na dva dela.
Šetali su ljudi s jedne strane, šetale su i zveri s druge strane, i jedni i drugi se pitali šta se skriva iza. Da li je to neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva?
S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao. 
Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se nije sam srušio. Prvo na jednoj strani, onda na drugoj, zatim svugde okolo, sve dok nije sasvim nestao.
Prvo su zveri primetile da zida nema i pomislile, evo je, napokon, sloboda. Virile su napolje, ali svoj dom nisu napustile. Zašto bi, kad su bez sveta ljudi do sada živele.
Onda su ljudi primetili da zida nema i ušli u šumu i iako im nisu trebale stvari koje su tamo našli, ipak su suvenire sa sobom poneli. Ne mnogo, samo krzno od zveri ili kosti, kao trofej, da imaju dokaz da su bili u mračnoj šumi.
Posle su počeli da uređuju šumu, malo s jedne strane, malo s druge strane. Posekli su drva i šiblja kako bi olakšali prolaz „avanturistima". Onda su napravili put oko a nešto kasnije i kroz šumu. Svi su sada hteli u mračnu šumu da kroče, da je vide, da se slikaju i sve ih je o njoj interesovalo. 
- Gde su zveri… gde su zveri? - pitali su radoznali posetioci.
- Ono što je od njih ostalo, smestili smo u posebne rezervate i zoološke vrtove, ovde ih nema više. Smetamo im a ovako nikog ne mogu napasti, – objašnjavali su vodiči.
I tako, mračna šuma više nije mračna, a nije više ni gusta, zapravo, nije ni šuma. Zida više nema a nema ni zveri da se pitaju šta je iza, sada su smeštene iza nekog drugog zida, preglednijeg, da se niko ne pita šta on skriva, ali opet zida koji deli svet na dva dela i samo je pitanje vremena kad će ga vreme opet nagristi.
Možda će ovog puta zveri svet ljudi posetiti i izmeniti a možda će se istorija ponoviti.
Vreme će pokazati.


Autor: Dana Hill 
Fotografija: shutterstock.com

Legenda o Leni - Srebrni vladar

Legenda iz romana Srebrni vladar čiji prvi deo knjige možete preuzeti besplatno na Smashwords ili pročitati na wattpadu drugi deo knjige je takođe dostupan u obliku e-knjige na Smashwords a objedinjeno i dopunjeno izdanje u štampanom obliku možete poručiti preko Amazona.





- Jednom davno, u kraljevstvu Severnih Planina, živela je princeza Lena, - počeo je svoje pripovedanje Tim, kad su napokon ostali sami. - Glas o zlatokosoj lepotici porcelanskog tena se proširio zemljom i stigao čak do Meseca. Mesečev princ je poželeo da se uveri u Leninu lepotu i otac mu to dozvoli, pod uslovom da se vrati do kraja mesečeve mene. Meseč...

- Tim, znam priču – prekinula ga je u pripovedanju. Bila je nestrpljiva doći do informacije o medaljonu. Taj medaljon je najčuveniji i najsvetiji vučji artefakt. S njim bi sigurno lakše dobila informacije o N'Ogruu. Neki su, čak, tvrdili da ga sam N'Ogru poseduje, drugi da je to običan mit, kao i sama legenda o Leni.

- Ne znaš priču do kraja. Pusti me da završim.

- Veruj mi, znam priču. Moj mentor je bio sam markiz Antoan de Giz.
- Hm, time se ne bih hvalio jednom vuku.
Antoana su mrzeli svi vukodlaci, bio je izdajnik u njihovim očima. Sarađivao je sa jednim od najokrutnijih lovaca i bio zaslužan za njihovo hvatanje i sistematsko istrebljenje. Ali ako je neko imao pravo da izda rod vukova onda je to bio markiz de Giz. Ceo njegov čopor, njegova porodica, svi do jednoga su bili ubijeni u N’Ogruovoj čistki i šta mu je preostalo, samo da vrati na isti način.
Nakon kratkog nemog posmatranja devojke svetlog tena i zlatne kose, poput princeze iz legende, Tim se vratio priči ignorišući njenu nestrpljivost.
- Gde sam ono stao? Ah, da… Samo je jedan pogled bio dovoljan da se mesečev sin zaljubi u lepu Lenu. Svakog dana je dolazio do njenog praga prerušen u vuka. Oko vrata je nosio delić svog doma, medaljon sa velikim belim kamenom i kad je princeza dodirnula kamen vuk se promenio u princa.
- Da, da, da... - Mila mu ponovo uskoči u reč, željna da dokaže kako vrlo dobro zna legendu. - Zaljubili su se, ali je Lena bila obećana princu Južnih Mora. Mesečev sin i Lena su isplanirali beg za koji je saznao njen verenik. Kad se na dan dogovorenog bega vuk nije pojavio, Lena je pomislila da ju je napustio. Na pragu svojih odaja je našla samo njegov medaljon i poruku „zbogom“. Uništena tugom i izdajom, udala se za princa kojem je bila obećana. Ono što Lena nije znala, je da je princ ubio vuka i da je njegovo meso posluženo na svadbenoj trpezi. Te noći je sve koji su jeli vučje meso stigla mesečeva kletva i pod sjajem punog Meseca svi su se promenili u vukove. Svi sem Lene, koja je nosila mesečev medaljon oko vrata - završila je priču, smeškajući se.
- Taj medaljon je vekovima bio u posedu jedne porodice.
- Da, iako postoji verovanje da je princ Leni oduzeo medaljon i dao ga svojoj ljubavnici. - Tim je klimnuo da mu je poznata i ta verzija priče. - Čula sam da je, navodno, bio kod lorda Adama Gilberta, ali da je ukraden.
- Ne navodno. Taj medaljon je, zaista bio u vlasništvu lorda Gilberta i zaista je ukraden, a jedan od dva lopova koja su to učinila sada sedi pred tobom.
- Ti imaš medaljon? – upita ushićeno.
- Ne, ali znam ko ga ima.
- Ko? - Tim se nasmejao zabavljen njenim žarom. Na tren je zaboravio da sedi sa lovcem koji mu je smestio metak u čelo. Počešao se posred debelih obrva, ne bi li se podsetio da je ova mala, simpatična devojka okoreli lovac na vukodlake. Možda malo drugačija od onih o kojima je slušao, ali je sasvim uspešna u tome. Upravo njen izgled joj pruža savršenu masku. Ko bi posumnjao da je dete od jedva šesnaest godina lovac na najkrvoločnija stvorenja koja hodaju zemljom.
- Ko ga ima? - upita nervozno.
- Kakav si džeparoš?
Nekoga bi ovakvo pitanje uvredilo, možda bi se i ona uvredila da ju je to pitao neko drugi, ali ovog puta Mila se široko osmehnula.
- Prilično dobra - potvrdila je Timovu sumnju.
- Moraćeš biti jako dobra. Neće biti lako uzeti ga. Uvek ga nosi oko vrata.
- Verujem da uz tvoju pomoć to neće biti problem.
- Ah ne. Ja ću ti samo pokazati vrata. Kroz njih ćeš morati sama kročiti.
Neko vreme je ćutala i razmišljala, otpila je gutljaj soka koji nije ni takla.
- I šta želiš od mene za tu informaciju? Samo nemoj reći medaljon. Zato što, ako ga se dočepam, nema šanse da ti ga dam.
- Ne brini, ne želim tu prokletinju. Ona je razlog zašto sam ovakav kakav sam… Bilo nam je rečeno da vlasnik neće biti na posedu, ali neko ga je upozorio. Znaš da rođeni vukodlaci mogu se prometi kad im je volja, - Mila je klimnula. One koje je rodila vučica a začeti su vukom jedini se mogu menjati po sopstvenoj želji, ali ne mogu izbeći promenu u noći punog meseca. Oni koji su ugrizom promenjeni od strane druge zveri, njima u potpunosti vlada mesec.
- Uglavnom, preživeli smo. Moj je prijatelj - izustio je to sa određenom dozom bola, - svoju rolu vukodlaka prihvatio oberučke...
- Za razliku od tebe. - Tim joj je potvrdno klimnuo.
- Kad dobiješ sve ono što ti treba. Kad dobiješ sve informacije koje od njega i mene želiš, onda ćeš učiniti nešto za mene, bez pogovora. To je moja ponuda.
Nije dugo razmišljala o njegovoj ponudi. Bila je to dobra ponuda. Ne. Bila je to odlična ponuda. I brzo je pristala, bez toga da razmisli šta će tražiti od nje, iako je već sumnjala.

Autor: Dana Hill 
Fotografija: Dajana

Doći ću






Ne misli na mene,
ne nadaj mi se,
niti mi se raduj,
niti strahuj od mene.
Kad vreme dođe,
doći ću po Tebe.
Na Kraju uvek dolazim.
Izvesnost sam svačija.
Zato,
ne čekaj me više, 
ne strahuj od mene,
ne raduj mi se,
ne nadaj mi se,
i ne misli na mene,
nikada
i bez toga ću doći.
Nit’ prerano,
nit’ prekasno,
već kako je kome odmereno.

Autor: Dana Hill
Fotografija: smithsonianmag.tumblr.com

Vila Viola

Violu je nacrtala moja kći Dajana a na konkursu Kovčežić je priča odabrana i prema njoj je snimljena emisija na rusinskom, rumunskom, mađarskom i slovačkom jeziku i emitovana na Radiju Novi Sad, snimak bajke naći ćete na dnu stranice.








Cvetna vila Viola, pastirica svih ljubičica, svoja krila je izgubila, zato što je magiju cveća nesmotreno koristila... iako ju je majka Vila upozorila, „jedan zamah štapićem i jedan cvet procvetaće a tvoja krila ojačaće, svaki uzaludan zamah štapića tvoja krila smanjiće,“ ali ko će se majčinog upozorenja setiti, kad nekome vaša pomoć zatreba.

Ali da počnemo priču od samog početka...

Jednog sunčanog, prolećnog, dana dok se Viola u bašti o svojim ljubičicama brinula, cika i vriska nekih radosnih i njoj čudnih bića u tome ju je omela. Čula je da ih ljudskom decom zovu, ali da ih vidi, do sada nije imala priliku. A bile su kao i ona, samo malo veće, i hvalile su njeno cveće.
„Nabraću ih mami, da ih u vazu stavi.“ – reče jedna od njih – „Bolesna je i obradovaće se, zato što niko, kao ona, ne voli cveće.“
A Viola radoznala, sakrila se u jedan pupoljak mali i u buketu od ljubičica otišla da poseti svet ljudi.
„Lako ću se vratiti kući, jedan zamah štapićem i eto me u dnevnoj sobi,“ – mislila je Viola u sebi.
Devojčica je bila u pravu, njena bolesna mama se obradovala cveću. Pomirisala ga i u vazicu stavila a devojčicu zahvalno poljubila.
„Večera će uskoro, idi uradi domaće,“ - rekla joj je mama a Viola se iz svog skrovišta izvukla da razgleda čudnovat svet oko sebe.
Kuća im je bila stara i trošna, ali uredna, kao i njihova odeća, možda iznošena i pokrpljena, ali zato besprekorno čista i tu se Viola sažali, htela je da im se nekako zahvali, što lepotu njenog cveća poštuju i uz dva zamaha štapića na stolu se pojavi nova haljina za mamu i još jedna slična njoj za devojčicu.
Zadržala se još samo jedan tren da svedoči iznenađenju njihovom a onda se uz pomoć čarobnog štapića vratila kući svojoj.
Nikome ništa nije rekla, to je bila njena mala tajna, ali svake večeri je kod devojčice odlazila. Njihove živote je za sebe vezala i brinula se za njih zato što ih je sreća sasvim napustila. Mama je bila sve slabija a devojčica zbog toga sve tužnija.
„Dobri moj Anđele, molim se za mamino zdravlje. Za sebe ne želim ništa, samo da mi mama bude ponovo zdrava,“ - molila se devojčica svako veče.
Sažaljenje je od Viole bilo jače i po cenu svojih krila odluči da svu svoju moć iskoristi i zdravlje devojčicinoj mami vrati...
Tužna vila Viola se sada u ćoškovima trošne kuće skriva. Sasvim je nemoćna bez krila, kao podsetnik na vilinske dane joj ostade, samo, isušeni čarobni štapić u kom cvetne magije više nema, ali je barem devojčicina mama živa i zdrava.
„Hvala ti, dobri moj Anđele. Hvala ti,“ - zahvaljuje joj se devojčica svako veče.
A Viola u tišini pati. Ne trebaju joj ni krila, ni moći, samo želi da se vrati svojoj kući. Ponekad u suzama zaspi, nedostaju joj i njene sestre a najviše od svega joj nedostaje njeno cveće.
„Ko se sada o njemu brine?“ - zapita se ponekad, ali ne žali ni tren što je devojčici pomogla, samo je malo tužna, što je tako daleko od svog doma.
„Zašto plačeš Anđele?“ - odjednom začu iznad sebe.
„Nisam Anđeo, devojčice, ja sam samo... Viola,“ - reče tužno, „jednom davno sam bila vila, zaštitnica svih ljubičica, ali sam bez krila ostala, ali ne plačem zato, već što se svojoj kući želim vratiti a bez krila i cvetne magije to jednostavno ne ide. “
„A kako rastu tvoja krila ?“
„Kad cveće cveta tada rastu moja krila.“
„Imamo mi cveća puno,“ - ciknu dete radosno i odnese Violu u njihovu baštu... a tamo jagličak, ljutić, verbena, petunija, sve uspavane čekaju nestrpljivo da budu probuđene.
„Probaj,“ - ohrabri je devojčica i nakon malo nećkanja Viola zamahne svojim štapićem iznad korena jaglička. Mali pupoljak se pojavi a Violu rame zasvrbi. Zamahne ona još jednom jače i natera cvet da se otvori, a na leđima nešto oseti.
Razmahala se Viola svojim prutićem i probudila u bašti svo cveće, njena krila su ponovo porasla i bila su jača nego ikada.
„Oh Viola, kad bi se sad samo videla. Više uopšte nisi lila.“
Bila je sva šarena, kao najlepši leptir kog viđate u bašti.
„Hvala ti devojčice, što si mi krila vratila.“
„Ne, cvetna vilo, hvala tebi što si ih zbog nas izgubila.“
Cena dobrote je ponekad visoka, ali se uvek dobrotom vraća.


Autor Dana Hill/Daniela Vrškova
Ilustracija Dajana.


Bajka na slovačkom jeziku:


Bajka na mađarskom jeziku:


Bajka na rusinskom jeziku:


Bajka na rumunskom jeziku:






Odlomak iz 8 poglavlja



„Dugo sam razmišljao odakle početi tvoju obuku,” prekinuo je tišinu u kojoj su parkom preglasno odzvanjali naši koraci. „I mislim da bi bilo najbolje kad bi je počeli od samog početka. Slažeš se?” Nisam mu potvrdila a on to nije ni očekivao od mene. „Da li si nekad čula Legendu o Gei... Ne onu iz grčke mitologije, iako ima nekih podudarnosti. Svaka civilizacija ima legendu o postanku i svaka ima legendu o Majci Zemlji, ali ovo je ona prava priča o postanku. Želiš da je čuješ?” Zastao je i pogledao me, ovog puta čekajući odgovor. 
„Da.” 
„Odlično,” rekao je zadovoljno. Zaputio se ka mestu gde je skoro sakriven ulaz u manji vrt, koji podseća na neobičnu zelenu sobu. Zidovi su od uredno orezane živice a tavanicu čini krošnja starog jasena. Široka staza, opasana cvetnom lejom, vodi ka sada već poznatim masivnim drvenim vratima koja vode na porodično groblje. 
„Majko, vama poziv na Majčinu livadu početka nije potreban,” rekao je blago se naklonivši a zatim je otvorio vrata. „Mislim da je ovo najprikladnije mesto da se ispriča priča o početku sveg života na Zemlji, jer je on nastao upravo ovde.” Pogledala sam ga zbunjeno a on mi je to ozbiljno potvrdio. „Da, upravo ovde.” Začuđeno sam ga sledila do Gejinog groba koji je već prekrila trava i zapitala sam se kako je tako brzo porasla. 
„Još nisam siguran koje će cveće njoj izrasti, ali verujem da će biti narandžaste boje.” 
„Ko sadi ovo cveće? Ko se brine o njemu?” 
„Majka Zemlja se brine o njemu. Zato je i zovemo Majčina livada početka.” Pošao je ka središtu livade i otpočeo svoju priču ne dozvoljavajući mi da se čudim njegovim rečima. „Jednom davno beše jedna vodena kugla, živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je po svojoj najmlađoj ćerki - Gea i darovao joj tu čudesnu kuglu kao venčani dar.” Napravio je pauzu i seo na zemlju pokazujući rukom prekoputa sebe. Poslušno sam se spustila u mekanu travu, čudeći se njenoj toplini. „Kada je Gea prvi put zakoraknula Zemljom, mesto, na kom su njene noge dotakle tlo, postalo je zelena ravnica. Mekana, mirišljava trava širila se pod njenim stopalima dok je koračala svojim novim domom,” pogladio je zelene vlati trave i zamislio se, i kao da je na trenutak mislima odlutao daleko a zatim uzdahnuo i vratio se priči. „Mesta koja je dotakla svojim rukama su postale guste šume a stene sakupljene na samom dnu kugle je njen odabranik R’hikar rasporedio po celoj kugli a ona je napravila reke i jezera. Dugo su se zabavljali uređenjem svog novog doma. Kao dva umetnika, pomerali su planine i ukrašavali ih šumama, rekama, livadama, jezerima sve dok nisu bili zadovoljni time kako je Zemlja izgledala, ali sve je bilo prazno, bili su tu samo njih dvoje i zato su stvorili prve stanovnike Zemlje, velike gorostase ravne skoro sebi. Bili su preveliki da njih puno živi na ovako malom mestu i zato nisu preživeli, stoga su Gea i R’hikar sledeći put stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se i rasli i prilagođavali Zemlji i jedni drugima a Zemlju su preplavili milioni novih vrsta. Sa užitkom su gledali svoju decu kako rastu i kako se menjaju i neko vreme su bili srećni. Da, savršeno srećni,” rekao je zamišljeno gledajući u daljinu a zatim je vratio pogled na mene i blago se osmehnuo. „Ali nešto je nedostajalo. Koliko god da su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati i vlastitu. Iz njihove ljubavi se rodilo majušno stvorenje koje je u Geinim očima zasenilo sva ostala. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek. Stvoritelj je bio besan na svoju kći što je Božju decu, nalik njima samima, bez njegove dozvole, rodila na Zemlji a ono što se rodi na Zemlji, ostaje na Zemlji. Kasno su Gea i R’hikar uvideli svoju grešku. Ne može toliko bogova na jednom mestu živeti a da pri tome ne unište sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, ona će to učiniti sama. Rascepljenjem duše izgubila je svoju besmrtnost i u sumrak svog života napisala je svoj Zavet i delove svoje duše je utisnula u svoja četiri dara i ostavila ih deci na čuvanje. Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti. Moje misli, kao Voda će vas pročistiti. Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati. Moje telo, kao Zemlja će vam život darovati.” 
Smrmljala sam poslednje reči, zato što sam ih prepoznala, bile su deo zaveta koji sam prepisivala a Rišar je zadovoljno klimnuo. „R’hikaru, svom odabraniku je na rastanku rekla, dok Tvoja ljubav prema meni postoji, zaštitnik mog Svetla ćeš biti a moja duša će samo tebi pripadati… a zatim je nestala a da nas, zapravo, nikad nije napustila.” Završio je nežno potapšavši tlo i zagledao se u planine a ja u njega ponovo pokušavajući odgonetnuti njegove godine. Lice mu je delovalo mladoliko, skoro da nije imao bora, ali oči i kosa su bila zagonetka. 
„Lepa priča,” prekinula sam tišinu. 
„Da i istinita.” 
„Rekli ste da je legenda.” 
„Zasnovana na istinitom događaju. Upravo ovde su njene noge prvi put dotakle Zemlju. Upravo ovde je rodila prvog čoveka.” 
„Kako to možete znati?” pitala sam podrugljivo. „Možda ga je rodila u nekoj pećini.” 
„Znam, zato što sam joj pomogao da ga rodi.” 
„Vi ste ludi,” izletelo mi je a pogled koji mi je uputio bio je pun neverice i bola. 
„Jesam li?” Skočio je na noge uplašivši me. „Možda i jesam. Možda i jesam lud što sam joj dozvolio da pocepa svoju dušu, da osudi sebe na smrt. Možda sam trebao ubiti to majušno stvorenje.” Pogledao je u svoje ruke u kojima je možda i video ono u šta veruje. „Trebao sam ga ubiti u istom trenu kad je Očev glas zagrmeo na nas. Ali kako ubiti vlastito dete.” Primetih suze u njegovim vremešnim očima. „Možda bi to bilo lakše od gledanja kako oni ubijaju jedni druge? Misliš da je to lakše?” 
„Ne znam, ali mislim da je vama potrebna profesionalna pomoć.” 
„Postoji samo jedan način da te uverim u istinitost priče.” Strgnuo mi je prsten sa prsta...
„Hej… šta to radite?” pobunila sam se kad mi je, ni malo nežno, povukao rukave na majici gore. Skinuo je svoj sako i bacio ga u stranu a onda zasukao rukave. Kao hipnotisana, zagledala sam se u njegove simbolima išarane ruke koji su za razliku od mojih simbola bili u boji i delovali, nekako, živo. Kao da su mu izlazili iz ruku, kao da mu je vatra gorela crvenim plamenom, a voda se talasala. 
„Izvinite što sam vas optužila, ali je čudno razgovarati sa nekim ko doslovno pati od božjeg kompleksa.” 
„Da, od njega pate sva moja deca. Svi misle da su bogovi na zemlji... što u suštini i jesu....”



Autor Dana Hill
Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor



U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju. Nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija. 
Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazdarici živce izjedaju. 
„Ne možemo se, Mile, nastaniti ovde, sve dok nam miševi oko nogu mile.“ Čuo jednom gazdaricu mladi miš Gavrilo, pa se nečeg dosetio. Prvo je u polјe kod rodbine otrčao a posle i u bagremov šumarak, sa planom kako bi kuću miševima vratio. 
Okupi miš Gavrilo u podrumu veliku mišju zajednicu i podeli im zadatke koji gazdaricu treba da izlude.
„Dosta je skrivanja,“ zapišti Gavrilo iz sveg glasa, „ako hoćemo kuću nazad, moramo da skupimo svu našu hrabrost i pokažemo lјudima da je ovo naša utopija.“ 
Ohrabreni miševi u boj su pošli i kud gazdarica pođe tu na desetine miševa naiđe... i to se ne plaši, to srca mala, ali hrabra, sve na nju juriša… preko noge pretrči, pa preko glave preskoči.
Pišti gazdarica. Vrišti iz sveg glasa, toliko da je čuju sve do sela. Upomoć zove i napokon tu je... doš'o sivi mačor Leposav da vidi čemu tol'ka treska i vreska.
Nije ni trena čekao, odmah se na posao bacio. Čistku je od podruma počeo, jer je načuo da je tu mišja baza, ali nije stigao miševe da pohvata, zato što svi pobegoše put tavana. Na tavanu je načinio pravi lom, ali ni tu niko nije platio glavom. Jedino što je miševa bilo sve manje i manje, neki se kod rodbine u polјu nastanili, drugi u bagremovom šumarku utočište našli, samo je Gavrilo ostao i u salon utrčao.
„Ajde, mačoru Leposave, imam jedan predlog za te',“ zapišti zadihano miš Gavrilo. 
„Ti ćeš meni dozvoliti da na tavanu živim i dok ja budem ovde stanovao i ti ćeš gazdarici biti mio.“ 
Hrabrost nije za svakoga i ponekad je imamo samo za sebe jednoga.
Leposavu se ideja svidi, već odavno je mislio da se na salašu nastani. Dosta mu je seoske buke i treske, uželeo se mira i tišine pod stare dane. 
I tako, hrabri Gavrilo je na tavanu živeo, ponekad bi ga Leposav kobajagi uhvatio i pred gazdaricom se s njim poigrao a posle su zajedno slavili što su gazdaricu uspešno prevarili.

Autor: Dana Hill
Ilustracija: Dajana

Buđenje

Na natječaju za kratku priču na temu proleća časopisa Kvaka priča Buđenje je zauzela treće mesto. Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više podataka o tome kako je nabaviti naći ćete na linku.


Prevrtao se na svom ležaju od suvog lišća i mahovine. San mu je već odavno popustio. Ono uporno kapljanje vode u dnu brloga mu nije davalo mira, ali nije mu se ustajalo, ipak је glad na kraju pobedila. Počešao je kandžama krzno i napokon otvorio oči. Polako se izvukao iz svog skrovišta, ali samo do pola kako bi virnuo napolje i proverio kakvo je vreme. Otoplilo je. Vreme je za ustajanje. 
Izašao je iz male pećine, smeštene između dve velike stene i protegao prvo prednje, onda i zadnje noge. Sav se ukočio. A kako i ne bi, prespavao je puna tri meseca. Podigao se na zadnje noge i počeo da češe svoje crno krzno o jedan bor nedaleko brloga. Primetio je da nedostaje ono staro drvo što je zaklanjalo ulaz u njegovu pećinu. Znači to je bila ona lomnjava što ga je na tren probudila. Zagrebao je par puta po kori drveta, čisto da se zna čija je ovo teritorija i onjušio vazduh. Nešto je bilo čudno u vazduhu, ali nije znao šta. Možda je u pitanju ono staro stablo bora i da mu zbog njega sve deluje drugačije. Shvatiće, samo da se probudi i napuni želudac. 
Laganim medveđim korakom se zaputio ka reci da sebi ulovi ribu i stao kod jednog starog panja i šapama zakopao. Na ovom mestu uvek ima termita, a tako je bilo i ovog puta. Ovo se ne može nazvati obrokom, ali proteini su proteini. Polizao je sve termite koji nisu pobegli, i one koji su se rastrčali po njegovoj šapi i nastavio svoj put ka glavnom jelu.
Dok je prolazio šumom, primetio je da se broj stanara proredio a oni koji su ostali, bili su prilično uzbuđeni nečim. Cela šuma mu je delovala drugačije. Nešto nije bilo onako kako bi trebalo biti i sada je već bio siguran da to nema veze sa onim stablom ispred njegovog brloga.
Šum vode je nagovestio da je blizu, i čim je došao do vode, zaputio se do mesta koje je upamtio kao dobro za ribolov. Relativno brzo je na obalu reke izbacio nekoliko riba i tek kad ih je sve pojeo zagledao se na suprotnu stranu reke.
Šuma? Gde je nestao ostatak šume? Još jesenas je bila tamo. Podigao se na zadnje noge i onjušio vazduh.
Ljudi. A bila je to tako lepa šuma.
Vratio se u hladnu nabujalu reku da sebi ulovi još malo ribe a onda će sebi morati naći nov dom.

Autor D. Vrškova a.k.a. Dana Hill
Fotografija: oceanlight2.bc.ca


Buđenje Proleća


„Braco, budi se.“ – Prodrmala je rame uspavanom dečaku zlatne kose. Nije joj odgovorio, samo je nešto smrmljao, mljacnuo i okrenuo se na drugu stranu. 
Svake godine ima problem sa njegovim buđenjem ili se probudi previše rano i tera je na spavanje kad još nije njegov red ili tako jako zaspi da ga ne može probuditi. A ona je već umorna, bilo je ovo napornih nekoliko meseci. Sa sestrom Jesen se nije ni dobro pozdravila, odmah joj je prepustila dirigentsku palicu.
„Ajde braco, na tebi je red. Umorna sam. Htela bih se već odmoriti.“ Potužila se.„Ne sećam kad sam imala ovako naporan period.“ Sela je na sam kraj kreveta i nastavila svoju žalopojku. „Toliko snegova sam prosula, toliko vetrova dunula, toliko mrazeva posejala i nemam više snage a i ljudima sam dosadila. Već me svi proklinju, više od brata Leta i njegovih vrućina. Čak se ni deca nisu obradovala poslednjem snegu a i životinje su se zbunile. Znam, rekao si da te ove godine ostavim malo duže da spavaš, ali vreme je. Budi se.“ 
„Hm?“ Napokon je dao neki znak života, glasno zevnuo i počešao se po glavi.
„Šta hm? Ajde ustaj, lenčugo jedna. Spava mi se.“ Rekla je nervozno i izgurala iz kreveta.
„Dobro, dobro.“ Progunđao je. „Evo, ustao sam.“ Podigao se na prste i protegao.
„Seko, al’ si ti bila vredna.“ Reče pošto je bacio jedan kratak pogled kroz prozor.
„Tako je to kad se ti uspavaš, šta sam trebala da radim, da sedim i heklam? Znaš da ja umem samo hladnoću da sejem.“
„Mogla si malo manje snega da baciš.“
„Mogla, mogla, ali šta bi onda ti radio“. Našalila se i pogleda na ostala dva kreveta u njihovoj sobi u kojima su spavala ostala godišnja doba. „Evo Leto mrmlja nešto, znaš da ima lagan san, uskoro će se probuditi, pa će ti on pomoći.“
„Laku noć sestro Zimo.“
„Laku noć Proleće, kaži Letu da ga je Jesen zamolila da je probudi malo ranije ove godine, hoće nešto da se dogovore.“
„A tebe? Kad tebe da budimo?“
„Kad tome dođe vreme, ni ranije, ni kasnije.“

Autor Dana Hill 
Fotografija rivalchoice.com

Carstvo reči

Kratka priča Carstvo reči, objavljena je u zborniku Najkraće priče 2015 IK Alma na strani 43. Priča je takođe uvrštena i u moju prvu zbirku priču istoimenog naziva "Carstvo reči" a knjiga je dostupna na linku.


Postoji jedna soba, neko bi rekao zagušljivi sobičak bez prozora, ali to će samo slepac reći koji ne vidi bogatstvo koje se u toj odaji skriva.
Naime, soba je sačinjena od knjiga a svaka knjiga su vrata u novi svet. U svakom od njih postoji ista takva soba sa knjigama, čineći tako beskonačno carstvo reči.
Svako ima pravo ulaska u magičan svet reči, ali mora biti svestan rizika, zato što se iz njega teško izlazi.
Reči, ta divna i divlja stvorenja, oštrije su od britve a snažnije od mača i poseduju veliku moć. Mogu da te zarobe i drže zatočenog godinama, da te drže budnog noćima i zavode te svojim čarima vukući u svoj svet sve dublje i dublje, sve dok sasvim ne izgubiš pojam o vremenu i svaku vezu sa spoljnim svetom.
Posebno moraju biti pažljivi oni koji poseduju moć reči. Nijedna moć ne dolazi bez odgovornosti i mora se koristiti mudro. Zato i postoje čuvari reči, oni koji ih skupljaju, čuvaju u knjigama, a knjige u sobama, za sve one koji su dovoljno hrabri ući u magično carstvo reči.

Autor Daniela Vrškova aka Dana Hill
Fotografija pixabay.com

Brige običnog čoveka





Šta to muči običnog čoveka
a da nije muka svakidašnja,
kako račune platiti i decu nahraniti,
možda ga muči ko će na izborima pobediti
i koga će u sledećih par godina psovati.
Da li ga muči tesna obuća dečja 
i jakna već previše kratka 
ili da li će izdržati koalicija.
Možda ima drugih briga,
ko će ove godine u derbiju pobediti
ili da li će omiljeni teniser pehar ljubiti.
A možda ga muči plata mala 
i kako da skrpi da mu deca napokon vide malo sveta 
da se i oni „ko sav normalan svet“ 
na plaži sunčaju i u plićaku brčkaju, 
a možda vodi brigu o onoj što je pokazala gaće,
koga će sa Farme da izbace ili u Parove da ubace.
Možda se brine da mu plata i ratu za kredit obuhvati 
a možda šta će se desiti u omiljenoj mu seriji.
I tako prolazi godina za godinom
u kom običnog čoveka tište stvari razne,
one bitne i one manje bitne 
i odjednom se nađe u krevetu bolničkom
psuje doktore nesposobne i lekove previše skupe, 
zar je on toliko godina od plate za zdravstvo izdvajao
da bi sada kod privatnika išao.
I za njim, na kraju puta,
plakaće samo ona deca što su tesnu obuću nosila
i jednom, preko sindikata, se u moru Jadranskom kupala,
a svi ostali za njega neće ni znati, 
ko je bio taj običan čovek kog su tištale sve te nebitne stvari.

Autor Dana Hill 
Fotografija freefitnesstips.co.uk 





















Nevolja kuca tri puta - 2