Skip to main content

Posts

Showing posts from 2016

Zašto... Star Wars

Da nisam fan, možda bih i ja pitala one koji jesu, šta je toliko posebno u tim filmovima. Bože moj to su samo filmovi. I da se razumemo nisam ekspert, ja samo volim ovaj serijal, ali on za mene ima i posebnu vrednost.
Neko će reći da je to samo još jedna priča o borbi dobra i zla u kojoj dobro pobeđuje i da ima previše klišea - učenik postaje učitelj, zabranjena ljubav, razdvojeni blizanci, otkrivanje sopstvenih moći, prvo se svađaju pa se vole. Ali... jedna stvar se mora priznati - Zvezdani ratovi jesu svojevrstan fenomen i spadaju u modernu kulturu i ako niste gledali filmove sigurno ste čuli za Skajvokera, Darta Vejdera ili barem džedaje ili pak za univerzalni pozdrav džedaja - „May the Force be with you – Neka sila bude s tobom.“
Oko same sile je razvijena cela filozofija. Sila je u svakom od nas. Sila nas pokreće, okružuje a kakva će biti zavisi samo od nas i naših emocija. Kakvim emocijama je hranimo takva će biti. Sreća, radost, ljubav, dobrota i mir nas vode do svetle strane sil…

999 - nastavak

Nastavak priče 999


U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba. Proleće, leto, jesen i zima a svako od njih bi trebalo da traje tri meseca, ali već odavno na Zemlji postoje samo dva godišnja doba, kratka i oštra zima, i dugo i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan dva, u najboljem slučaju nedelju dana, kao što je to slučaj ove godine sa jeseni.  Jesen je odlučila na kratko da se pojavi i snizila uobičajenih 38 stepeni za oktobar na celih 15. Kiša neumorno pada već peti dan i napolje islazi samo onaj ko mora. Ipak, život ne može sasvim da stane. Neko mora da nahrani našu živinu, ali i Berta (naša stara koza) se već par puta javila i podsetila me da je došlo vreme hranjenja a ko će ako ne ja. Majka je vezana za krevet već skoro godinu dana a brat tek što je stigao iz fabrike. Deca su ga odmah zaskočila. Tako malo vremena provodi sa njima, pa neka barem po ovako ružnom vremenu deci ulepša dan i posve…

Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link

Crni asfalt se proteže u nedogled.  Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla.  „Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj. Posmatram put i pitam se na koju stranu poći. Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici.  „Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo.  Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla.  Znači i sada…

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link




Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad nje, reke, mog mučitelja, moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i reka, jednom ćemo podeliti našu hladnoću i jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali večeras, još uvek ne. Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru, kao i svemu. Podigao sam glavu i dozvolio mu da ispuni moja pluća hladnoćom. Hladnoćom, mojom družbenicom. Zazirem od topline svake vrste, od zagrljaja a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski, saosećajni ili nevini dečji, ne volim ih zato što nisu njihovi. Već neko vreme mrzim srećne ljude, mrzim njihove male radosti kojima se zadovolje i niti teže, niti pokušavaju dosegnuti veliku i beskrajnu sreću. A zašto i bi, kad je sreća samo iluzija, fatamorgana koja zavisi od trenut…

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.

Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a da niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno, sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i jak i delio svet na dva dela. Šetali su ljudi oko zida, šetale su i zveri s druge strane, i jedni i drugi se pitali šta se skriva iza. Da li se iza skriva neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva? S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao.  Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se nije sam …

Legenda o Leni - Srebrni vladar

Legenda iz romana Srebrni vladar a celu e-knjigu možete preuzeti na Smashwords ili pročitati na wattpadu.



- Jednom davno, u kraljevstvu Severnih Planina, živela je princeza Lena, - počeo je svoje pripovedanje Tim, kad su napokon ostali sami. - Glas o zlatokosoj lepotici porcelanskog tena se proširio zemljom i stigao čak do Meseca. Mesečev princ je poželeo da se uveri u Leninu lepotu i otac mu to dozvoli, pod uslovom da se vrati do kraja mesečeve mene. Meseč... - Tim, znam priču – prekinula ga je u pripovedanju. Bila je nestrpljiva doći do informacije o medaljonu. Taj medaljon je najčuveniji i najsvetiji vučji artefakt. S njim bi sigurno lakše dobila informacije o N'Ogruu. Neki su, čak, tvrdili da ga sam N'Ogru poseduje, drugi da je to običan mit, kao i sama legenda o Leni. - Ne znaš priču do kraja. Pusti me da završim. - Veruj mi, znam priču. Moj mentor je bio sam markiz Antoan de Giz. - Hm, sa time se ne bih hvalio jednom vuku. Antoana su mrzeli svi vukodlaci, bio je izdajnik…

Doći ću

Vila Viola

Violu je nacrtala moja kći Dajana a na konkursu Kovčežić je priča odabrana i prema njoj je snimljena emisija na rusinskom, rumunskom, mađarskom i slovačkom jeziku i emitovana na Radiju Novi Sad.



Cvetna vila Viola, pastirica svih ljubičica, svoja krila je izgubila, zato što je magiju cveća nesmotreno koristila... iako ju je majka Vila upozorila, „jedan zamah štapićem i jedan cvet procvetaće a tvoja krila ojačaće, svaki uzaludan zamah štapića tvoja krila smanjiće,“ ali ko će se majčinog upozorenja setiti, kad nekome vaša pomoć zatreba.
Ali da počnemo priču od samog početka...
Jednog sunčanog, prolećnog, dana dok se Viola u bašti o svojim ljubičicama brinula, cika i vriska nekih radosnih i njoj čudnih bića u tome ju je omela. Čula je da ih ljudskom decom zovu, ali da ih vidi, do sada nije imala priliku. A bile su kao i ona, samo malo veće, i hvalile su njeno cveće.
„Nabraću ih mami, da ih u vazu stavi.“ – reče jedna od njih – „Bolesna je i obradovaće se, zato što niko, kao ona, ne voli cveće…

Odlomak iz 8 poglavlja

„Dugo sam razmišljao odakle početi tvoju... obuku.“ Prekine tišinu u kojoj su parkom preglasno odzvanjali naši koraci. „I mislim da bi bilo najbolje kad bi je počeli od samog početka. Slažeš se?“ Nisam mu potvrdila a on to nije ni očekivao od mene, već je nastavio. „Da li si ikad čula Legendu o Gei.“ U glavi sam prebirala po mitovima i legendama koje nam je istoričar pričao. „Ne iz grčke mitologije, iako ima nekih podudarnosti, svaka civilizacija ima neku legendu o postanku, svaka ima legendu o Majci Zemlji, ali ovo je ona prava priča o postanku. Želiš da je čuješ?“ Zastao je i pogledao me, ovog puta čekajući odgovor.  „Da.“ „Tres bien.“ Reče zadovoljno i zaputi se ka visokoj živici, ka mestu gde je skoro sakriven ulaz u jedan manji vrt. Podseća na neobičnu zelenu sobu, zidovi su od uredno orezane živice a tavanica od krošnje starog jasena. Široka staza, opasana cvetnom lejom, vodi ka drvenim vratima, smeštenim između dva jonska stuba koja drže trouglasti štit iznad i podseća na ulaz…

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…

Buđenje

Na natječaju za kratku priču na temu proleća časopisa Kvaka priča Buđenje je zauzela treće mesto. Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više podataka o tome kako je nabaviti naći ćete na linku.

Prevrtao se na svom ležaju od suvog lišća i mahovine. San mu je već odavno popustio. Ono uporno kapljanje vode u dnu brloga mu nije davalo mira, ali nije mu se ustajalo, ipak је glad na kraju pobedila. Počešao je kandžama krzno i napokon otvorio oči. Polako se izvukao iz svog skrovišta, ali samo do pola kako bi virnuo napolje i proverio kakvo je vreme. Otoplilo je. Vreme je za ustajanje.  Izašao je iz male pećine, smeštene između dve velike stene i protegao prvo prednje, onda i zadnje noge. Sav se ukočio. A kako i ne bi, prespavao je puna tri meseca. Podigao se na zadnje noge i počeo da češe svoje crno krzno o jedan bor nedaleko brloga. Primetio je da nedostaje ono staro drvo što je zaklanjalo ulaz u njegovu pećinu. Znači to je bila ona lomnjava što ga je na tren…

Buđenje Proleća

„Braco, budi se.“ – Prodrmala je rame uspavanom dečaku zlatne kose. Nije joj odgovorio, samo je nešto smrmljao, mljacnuo i okrenuo se na drugu stranu.  Svake godine ima problem sa njegovim buđenjem ili se probudi previše rano i tera je na spavanje kad još nije njegov red ili tako jako zaspi da ga ne može probuditi. A ona je već umorna, bilo je ovo napornih nekoliko meseci. Sa sestrom Jesen se nije ni dobro pozdravila, odmah joj je prepustila dirigentsku palicu. „Ajde braco, na tebi je red. Umorna sam. Htela bih se već odmoriti.“ Potužila se.„Ne sećam kad sam imala ovako naporan period.“ Sela je na sam kraj kreveta i nastavila svoju žalopojku. „Toliko snegova sam prosula, toliko vetrova dunula, toliko mrazeva posejala i nemam više snage a i ljudima sam dosadila. Već me svi proklinju, više od brata Leta i njegovih vrućina. Čak se ni deca nisu obradovala poslednjem snegu a i životinje su se zbunile. Znam, rekao si da te ove godine ostavim malo duže da spavaš, ali vreme je. Budi se.“  „H…