Čekanje

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


Svi u selu znaju baku Maru, zamišljenu staricu, koja po cele dane sedi pored prozora i gleda na ulicu. Ili se, barem, prolaznicima tako čini. Svi redom joj se javljaju, od onih najmlađih, do onih najstarijih. Starica ih sve isprati pogledom, mahne im i razmeni s njima par reči, obično o vremenu i zdravlju. Šta će drugo da je pitaju ako ne, „kako zdravlje, baka Maro?“
„Sluša za sad,“ obično odgovara a onda se vraća svojim mislima, bolje reći sećanjima, jer joj je još samo to ostalo. 
Deca su odavno otišla a pre tri godine je i njen muž Toma umro i od tada joj se život sveo na sedenje pored prozora. Nema više volje da kuva samo za sebe a ne trebaju joj ni kokoške a krave još manje. Komšinica dođe svakog dana oko pola dva da je obiđe i donese joj nešto kuvano. Milan, njen sin, ju je zadužio da se brine o njoj a Smiljka, dobra duša kakva je uvek bila, nikad mu ništa nije odbila, tako ni ovo. 
„Brinula bih se ja o vama i bez nadnice, ali znate, baka Maro, svaki dinar dobro dođe.” Nekako je uvek mislila da će joj ona biti snajka. Kao deca su bili nerazdvojni, ali Milan se zaljubio u umetnicu i ostao u gradu. Dođe sin, nije da je neobiđe. Svakih par meseci dođe sa porodicom, ali samo preko vikenda. Unucima je dosadno na selu. Ovde nema interneta a i televizija ima samo dva kanala a snajki je sve prljavo i smrdi. Trudi se da to sakrije, ali oči govore ono što usta ne žele. 
Svoju mezimicu, Milicu, nije videla celih petnaest godina. Pošalje joj po razglednicu sa svojih putovanja. Ima ih baka punu vitrinu, jedna šarenija od druge. Ali i razglednice su se zadnjih godina proredile, kao i telefonski pozivi. Sada zove samo jednom mesečno i uvek je u nekoj žurbi i priča o stvarima koje majka ne razume, ali je dovoljno da joj čuje glas i da zna da joj je dete dobro u onom velikom svetu. Iako, zadnji poziv je zabrinuo baku Maru, Milica je pomenula neke kontrole. Kaže, „mama, nije ništa ozbiljno, samo rutinska provera.“ I njena sestra je išla na rutinske provere kad je napipala kvržicu, tada je bila u istim godinama kao i njena Milica sada a njene sestre već odavno nema. Pokušala je da razgovara o tome i sa Milanom, i sa Smiljkom, ali svi joj govore istu stvar, „ne brini se bako.“ 
Kako majka da ne brine? To joj je posao od trena kad se dete rodi, da brine o njemu i umesto njega.
Otresla je starica teške misli i staračkom rukom obrisala suze, te se zavalila na mekani jastuk, koji je još kao devojka za udaju izvezla, i pokušala utehu naći u prošlosti, u onom srećnom i ispunjenom životu koji je nekada davno vodila, ostavljajući tužnu i praznu sadašnjost, ona, na žalost, nigde neće pobeći. Jedino ako joj Bog, napokon, usliši molitve i odvede je Tomi. Tamo je njeno mesto, kraj njega, tamo se više neće brinuti, niti nikome brige zadavati. 
Doživeti duboku starost je blagoslov, ali posmatrati život kako se prazni, kako svi iz njega odlaze je prokletstvo koje se svodi na životarenje i čekanje smrti.

Autor Dana Hill
Fotografija yourshot.nationalgeographic.com/photos/1975027/

No comments:

Post a Comment

Lov 4