Skip to main content

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta. 
„Dobar dan,“ pozdravi me Ona.
„Dobar dan,“ odgovorim ja.
„Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno.
„Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno.
„Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“
Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima.
„Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“
„Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema više psovanja na saobraćaj, svako negde žuri kao i vi, što ne znači da svi morate biti ljuti, bitno je stići do odredišta, manje je bitna brzina. Kao sledeći moj zahtev je da ne odbijate male znakove pažnje, tuđe osmehe i komplimente, nisu svi dvolični i neki od njih su, zaista, iskreni. Zatim, sledeći moj zahtev je, da prigrlite promene koje se u životu jave. Dalje htela bih da se više nadate, više verujete u sebe i druge...“ nastavi Ona sa nabrajanjem. „Da li me slušate?“ primeti oštro moje trenutno odsustvo.
„Da, naravno da slušam.“ 
„Neću više da vas zamaram, sve vam ovde piše,“ izvadi neki dokument iz torbe i stavi ga pred mene. „Najbitniji od svih mojih zahteva je da otvorite svoje srce, u njemu se krije ključ istinske Sreće.“
„Da li se slažete sa svim nabrojanim, ako da, onda ovde potpišite.“ Ponudi mi zlatnu olovku a ja se zagledam u poznate mi crte i prepoznam na njoj svoje lice, drugačije, bezbrižnije i srećnije, ali moje. „I nasmejte se, pobogu, živi ste i radujte se tome, sve ostalo će da prođe.“
U tom trenu me iz dremeža trgne uporna zvonjava na vratima i skočim na noge sva radosna... možda je Sreća na vratima.


Autor Dana Hill
Fotografija: astridle.deviantart.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…