Odlomak iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.
Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani, i bezukusna hrana i kafa koju poslužuju u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću.
Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo...
Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene.
Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja.
Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu.
„Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored mene i skinula sa glave veliki beli šešir ukrašen cvećem. Ona za razliku od mlađeg sveta nije odmah zabila nos u telefon.
„Vankuver,“ odgovorio sam.
Osmotrila me je prvo namestivši naočare na nos i ispravno procenila, „posao?“
„Da,“ potvrdio sam, nadajući se da neće pitati za prirodu posla, pošto nisam imao spremnu laž a istina je bila previše čudna i problematična da bi je sa nekim podelio...
„Ja putujem mojoj najstarijoj unuki na svadbu. Venčanje će se održati na Bahamima,“ rekla je bakica ponosno...
„To je zaista lepo,“ priznao sam.
„Pametno su to smislili, zar ne. Barem će baka pod stare dane da još malo ugreje svoje stare kosti.“ Nasmejala se i uzdahnula a ja sam se složio sa njom. I sam bih radije sedeo na plaži sa flašom piva u ruci a čini se da je stara gospođa pročitala moje misli, „da vas prijavim kao svog plus jedan?“ našalila se.
„Nemojte mi tu ponudu izneti dva puta,“ prihvatio sam šalu, ali stvarnost mi nije dozvolila da odlutam u sanjarenje. „Kad budete uživali u koktelu i posmatrali zalazak sunca, setite se mene.“
„Pa to barem neće biti teško,“ nestašno se osmehnula. „Ako sam naporna slobodno kaži, ali delovao si mi nekako tužno i usamljeno da sam morala malo da te oraspoložim.“
Istina je da mi je prijalo kratko udaljenje od istih misli i briga koje su se motale po mojoj glavi kao nemirni crvi.
„Dugo je putovanje iza mene… i još uvek nije završeno,“ požalio sam se.
„Ali putovanja su divna stvar. Udalje nas od starih briga i nametnu nam nove. I ovo čekanje aviona je avantura sama po sebi. Kladim se da nemaš puno vremena da dokono sediš i posmatraš ljude.“ Pokazala mi je rukom okolo. „Ne mislim samo da gledaš kako prolaze, već da se posvetiš njihovim izrazima lica, njihovom ponašanju.“
Primetio sam nekoliko putnika kako žurnim korakom prolaze pored nas. „U tome se skriva prava čar putovanja… u posmatranju ljudi. Primećivanju razlike, ali i nalaženju sličnosti.“
Zagledao sam se u sledeću grupu putnika koja se približavala i primetio ženu crvene kose u daljini.
Podsetila me je na nju… a i nju sam izneverio.
Autor Dana Hill✍️
.png)
.png)
.png)
.png)