Skip to main content

Posts

Showing posts from September, 2016

Put

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koju možete nabaviti na: link

Crni asfalt se proteže u nedogled.  Ne znam gde sam, niti kako sam se našla ovde, niti kuda sam pošla.  „Izdrži, dušo moja. Izdrži,“ reče glas. Poznajem taj glas. To je glas moje majke. „Borac si ti. Uvek si bila.“ Po glasu znam da plače, ali pokušava biti jaka. Ne vidim je, ali je osećam pored mene. Osećam toplinu kojom uvek zrači. Osećam njenu ruku u mojoj. Posmatram put i pitam se na koju stranu poći. Osećam se izgubljeno, kao kad sam imala šest godina a izgubila sam se na pijaci. Zagledala sam se u šarene jaglace na jednoj tezgi, mama ih je svakog proleća sadila u našoj baštici.  „Mama, kupi ove crvene,“ rekla sam, ali mame više nije bilo.  Uplašila sam se i htela zaplakati a onda se setila tatinih reči, „ako se izgubiš, stoji na mestu i mi ćemo te naći. Uvek ćemo te naći.“ Tako sam i učinila. Stajala sam u mestu i posmatrala ljude kako oko mene žure i moja mama me je našla.  Znači i sada…

Spasitelj

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa "Hourglass magazine" a objavljena je i u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči" koja je dostupna na: link




Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad nje, reke, mog mučitelja, moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i reka, jednom ćemo podeliti našu hladnoću i jednom će njena voda ispuniti svu moju prazninu. Jednom, ali večeras, još uvek ne. Hladna kiša šiba mi lice, ali prkosim vetru, kao i svemu. Podigao sam glavu i dozvolio mu da ispuni moja pluća hladnoćom. Hladnoćom, mojom družbenicom. Zazirem od topline svake vrste, od zagrljaja a od osmeha najviše. Bili oni prijateljski, saosećajni ili nevini dečji, ne volim ih zato što nisu njihovi. Već neko vreme mrzim srećne ljude, mrzim njihove male radosti kojima se zadovolje i niti teže, niti pokušavaju dosegnuti veliku i beskrajnu sreću. A zašto i bi, kad je sreća samo iluzija, fatamorgana koja zavisi od trenut…

Zid

Priča Zid je objavljena u dvobroju Zvezdanog kolodvora na strani 87 a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči". Više o tome kako nabaviti zbirku piše na linku.

Bila jednom jedna šuma. Gusta šuma. Mračna šuma. Ograđena visokim zidom. Niko u šumu nije mogao da uđe i ništa iz šume nije moglo da izađe a da niko nije znao zašto. Neko je taj zid, jednom davno, sagradio i sigurno je znao razlog, samo što je on već odavno mrtav a svet je odgovor zaboravio. Vreme je možda pojelo ljudima sećanje, ali zid nije oštetilo. Dugo je stajao tamo visok i jak i delio svet na dva dela. Šetali su ljudi oko zida, šetale su i zveri s druge strane, i jedni i drugi se pitali šta se skriva iza. Da li se iza skriva neka strašna stvar ili možda divna? Da li je razlog zida da nas deli ili da nas čuva? S razlogom je bio tamo, iako se razloga niko više nije sećao, zid niko nije dirao.  Ali kao i sećanje, tako i zid, nagrizao je zub vremena. Grickao ga malo po malo, sve dok se nije sam …