Sunce




Dešava se, eto tako,
da nam i ružne dane
ulepša neko.
Osmeh i lepa reč,
i nije tako teško.
Kad se takvo čudo desi
trebali bi i mi
nekom se osmehnuti,
lepu reč uputiti
i kad bi svako
taj niz nastavio
svet bi nam svima lepši bio.
Ne bi bilo važno 
da li napolju sunce greje
ili sneg veje
lepotu sveta bi stvarali sami,
suncem našim unutrašnjim.
Svako od nas ga u sebi nosi
i nek' ne glumi oblak crni
što ga od ljudi skriva
već pokaže vedrinu duha svoga.
Zasijajmo jedni na druge
u ove dane crne
i dajmo sunce jedan drugom.
Nije teško
nekom se osmehnuti
i lepu reč uputiti,
pokušajmo,
neće nas mnogo koštati.


Autor Dana Hill
Fotografija smoggy-starlight.tumblr.com

Valcer života

Pesma posvećena mojim roditeljima, objavljena u Zborniku poezije i proze





Jedan korak nazad, dva mala u mestu,
naslanjam se leđima na sigurnu ruku Tvoju.
Jedan korak napred i dva sitna za njim,
zaplesali smo valcer života
usidreni u našu mirnu luku.

Guraš me napred i povlačiš nazad,
ne gledam kud idem, zato što verujem Ti.
Vodi nas ritam srca pod zvezdom ljubavi
napred ili nazad, bitno nije,
jer plešemo valcer života zajedno mi.

Jedan korak nazad, dva sitna u mestu
skoro sam pala kad Tvoja ruka iznenada nesta'.
Izgubljenog ritma bauljam okolo tražeći Te.
Hoću da stanem i nestanem,
ali ritam života ne pušta me.

Korake valcera znam, naučila sam,
a svetlo pozornice mi više ne treba,
šta će mi sad kad Tebe nema.
Jedan korak napred, dva mala za njim,
sve dok srce ritam udara
valcer sa životom moram plesati Sama.



Autor Daniela Vrškova a.k.a Dana Hill
Fotografija pirouettedanceacademy.com

Brazilska gibanica



Nedavno sam za ručak pravila gibanicu.
Proveren recept koji sam dobila od moje drugarice Danice. Pravila sam je do sada sto puta i svaki put je ispala odlična.
Kako to obično bude sa nama ženama, nikad se ne radi samo jedan posao, već „multitasking to the max“ - što bi rekao Džejmi Oliver. A kod mene je uvek tako. Uz kuvanje se kontrolišu i domaći zadaci, i uče pesmice, širi veš, sprema po kući, itd... Kad se vratim kući s posla ne znam šta pre a svako od ukućana traži svoj delić pažnje.
Tako je bilo i ovog puta, usput, dok se gibanica pekla, pomagala sam ćerki oko domaćeg zadatka iz geografije. Trebala je napraviti prezentaciju o jednoj državi a tema je bio Brazil. U totalnom zanosu šta napisati o ovoj divnoj zemlji fudbala a da ne bude samo o fudbalu, zaboravila sam na gibanicu.
Dok sam ja pregledala fotografije bogate flore i faune Brazila i birala sa njom one najbolje za prezentaciju, tražile tačnu površinu Amazonije i koje su to najvažnije industrijske grane Brazila i sve to prevodile na slovački, moja gibanica se pekla i pekla. Sve dok se miris reš pečene gibanice nije proširio kućom i podsetio me na nju.


Gibanica kao gibanica, nije imala razumevanja i nije sama rekla rerni, „isključi se, gotova sam“. Pocrnela je kao da se ceo dan sunčala na Kopakabani i prezentovana kao takva, odmah dobila ime "Brazilska gibanica".
Pojeli smo samo onaj najsvetliji deo a sa ostatkom se sutradan gostio čopor u dvorištu.
Sad, svaki put kad pravim gibanicu moji kažu, „ali mama samo neka ne bude opet ona brazilska“.
I to vam je, nažalost, istinita priča o "Brazilskoj gibanici".

Autor Dana Hill
Fotografije cucumis.org i skyscrapercity.com

P.S. Zaboravih napomenuti, za razliku od gibanice, prezentacija je dobila odličnu ocenu.

Lov 2