Drugo poglavlje

Uvodnu legendu iz romana Četiri elementa možete pročitati ovde 
Prvo poglavlje možete pročitati ovde

Petak. Treći čas. Istorija.

Profesor je objašnjavao rusko-turski rat kada je kucanje na vratima prekinulo monoton glas i u učionicu je virnuo momak. Promrmljao je izvinjenje i pozdrav, zatim glasno rekao: „Treba mi Teklusova.” Svima je čudno moje prezime. Za ove tri godine bila sam Tesal, Teklus, čak i Tesla.

„Telus?”, upitao je nervozno profesor i susreo moj pogled. „Telus kao Tera Mater - Majka Zemlja kod starih Rimljana”, rekao je, više od mene, iznerviran pogrešno izgovorenim prezimenom. U prvom razredu mu je ono poslužilo kao uvod u rimske mitove i legende. Počeo je da me ispituje o poreklu porodice i bio veoma nezadovoljan kad o tome ništa nisam znala. Zaključio je da sam Italijanka i savetovao mi da se o tome raspitam kod kuće, na šta sam se rasplakala i istrčala iz učionice. Na sledećem času se izvinio i kod prvog odgovaranja je bio blaži prema meni, ali nikad više posle toga.

„Kome treba gospođica Liliana Telus?”

„Direktorki”, promucao je momak.

„Onda je bolje da kreneš Liliana”, rekao je pokazavši na vrata i nastavio sa predavanjem ne čekajući da izađem.

Zbunjena pozivom, pošla sam za momkom, a strah me je zaledio pred vratima na kojima je pisalo „direktor”. Slutila sam da se radi o glupim tetovažama. Levu podlakticu su mi sada krasile već dve tetovaže, što nije promaklo drugarima iz odeljenja.

Hladan znoj me je oblio. Nakratko sam stisnula pesnice, ne bih li smirila ruke a zatim uz malo hrabrosti dva puta kucnula u belo drvo i tek kad sam s druge strane čula „napred”, ušla sam u kancelariju.

Za velikim radnim stolom sedela je žena kratke prosede kose. Pored nje je stajala razredna, mlada profesorka srpskog jezika, nasuprot njih u jednu fotelju se smestila dobro mi poznata debeljuškasta žena crvene kose i odjednom se strah o tetovažama učinio opravdanim, sve dok s druge fotelje nije ustao gospodin crne kose sa ponekom sedom u zalisku, obučen u grafitno sivo odelo i snežnobelu košulju utegnutu sivoplavom kravatom. Blago se naklonio i pozdravio me uz široki osmeh, isti kao tatin.

„Dobar dan”, uzvratila sam zbunjeno ukočivši se na vratima.

„Uđi dušo“, rekla je Mirjana. „Poznaješ ovog čoveka?” Pre nego što sam stigla potvrditi, stric je pitao: „Sećaš me se? Zadnji put smo se videli nakon Georgove smrti”, podsetio me je, iako je to bilo nepotrebno. Poslednjih dana tata mi je često u mislima.

Nastradao je u saobraćajnoj nesreći nedaleko Lunca,imanja porodice Telus, mesta gde je odrastao, koje je napustio da bi bio sa nama. Dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više nikad neće napustiti. Sahranili su ga na porodičnom groblju. Mi smo održale pomen, na koji je došao i stric..

Nakon toga tatu smo retko kad pominjale. Drugi su ga spominjali, a onda bi primetili suze u našim očima. Sažaljivo bi nas pogledali i promenili temu. Prodale smo kuću u donjem delu Kamenice i preselile se u stan u Novom Sadu.

Životarile smo obavijene tugom. Kad je bol u grudima počeo da popušta život se još jednom poigrao sa mnom i oduzeo mi mamu.

 

„Vi ste moj stric Benjamin”, progovorila sam napokon. „Naravno da Vas se sećam... Zašto ste... Došli ste po mene?” Potražila sam odgovor u Mirjaninom izrazu lica.

U početku je od mene tražila informacije o njemu, ali sem bledih sećanja na prijatnog poslovnog čoveka, nisam znala ništa o stricu, samo da ga je tata veoma voleo i poštovao. Par puta sam je pitala da li ima nešto novo, kad mi je treći put odgovorila da nema, prestala sam pitati i Mirjana je odustala od pokušaja stupiti u kontakt s njim.

Zašto su se upravo sada setili mene?, mučila me je misao.

„Znam da smo te dugo ostavili ovde samu i žao mi je zbog toga. Veruj mi, ne po našoj želji”, pravdao se. „Mogu sve da ti objasnim. I objasniću ti, ali sada se radi o tvojoj sestri.”

„Polusestri”, ispravila sam ga hladno. Stric je s razumevanjem klimnuo i okrenuo se ka ženama, te ih pristojno zamolio da nas ostave same. „Radi se o delikatnoj porodičnoj situaciji, samo na trenutak”, dodao je kad nisu odmah reagovale. Razmenile su poglede i tek kad je Mirjana klimnula, zaputile su se napolje.

Kad smo ostali sami, stric mi je pokazao na fotelju gde je do pre par trenutaka sedela Mirjana i zabrinuto pitao: „Jesi li dobro?” Klimnula sam, kako bih ga uverila i usiljeno se nasmešila, ali nisam bila dobro.

„Liliana, da je do nas, već bi odavno bila u Luncu. Veruj mi”, počeo je ozbiljno, „ali tvoj otac nam je dao izričite”, razmišljao je, kao da traži pravu reč, „upute...”

„Tata?”

„Na samrti je imao jednu jedinu molbu za nas, a to je da te ostavimo na miru. Prisilio je Geju i Rišara na obećanje da te neće uvlačiti u naš svet i zato te do sada nismo kontaktirali. Naterao ih je da se zavetuju pred samom Majkom Zemljom.” Zbunio me je očev zahtev, zato što nisam očekivala takav odgovor. Stric je napravio pauzu i sačekao da mi se slegne ova informacija zatim nastavio. „Sada smo već primorani prekršiti dato obećanje. Sestra ti je na samrti i želi da te vidi pre nego što umre.” Ovo je bilo čudno. Geja me je oduvek mrzela. Okrivila me je da sam joj ukrala oca. Ipak, vest da umire me je na neki način uzrujala.

„Na samrti? Kako? Šta joj se desilo?”, pitala sam zabrinuto.

„Imala je saobraćajnu nesreću. Otkazuju joj svi organi. Nema joj više spasa i želi se oprostiti od tebe.”

„Kad se to dogodilo?”

„U sredu. Vozač kamiona je zaspao i prešao na njenu stranu... Lekari su pokušali sve. Nažalost, više ne mogu ništa učiniti za nju.” Duboko je uzdahnuo potom nastavio. „To je jedan razlog. Drugi je”, podigao je obrve kao da zna neku dobro čuvanu tajnu, „pa, mislim da su se počele dešavati i neke promene sa tobom. Jesam u pravu?” Odmahnula sam glavom, više u neverici nego u želji da slažem. „Mogu da vidim tvoje ruke?” Nakon duge minute razmišljanja pružila sam mu levu ruku. Plavi trokut sa spiralnim plamičcima je sada bio tamnije boje. Palcem je nežno prošao po šarama, a ja sam zbunjeno gledala čas u njegovo ozbiljno lice, čas u moju tetovažu, sa čijim linijama sam dobro upoznata. Već dva dana uporno gledam u njih sa nadom da će u jednom trenu samo nestati... iznenada, onako kao što se i pojavile.

Stric mi je povukao rukav još više. Kao da je znao da se gore nalazi još jedna tetovaža i bez reči je zatražio drugu ruku, ali koža desne ruke je još uvek bila čista. Duboko je uzdahnuo. „Imamo još vremena, stići ćemo”, prošaptao je.

„Šta je to?”

„Nije te pripremio?” Zbunjeni pogled je odgovorio umesto mene. Tiho, ozbiljnog izraza, kao da mi poverava neku dobro čuvanu tajnu rekao je, „To su simboli Majčinih darova, koji prelaze sa tvoje sestre na tebe. Veoma je važno da sada pođeš sa mnom.”

„Ali škola”, pobunila sam se, ne zato što nisam želela da vidim sestru poslednji put, već je to bilo praktično pitanje, da li će me pustiti i nisam mislila samo na školu, već i na Centar.

„Verujem da će ti dozvoliti da posetiš sestru na samrti. Posle ćemo rešiti sve ostalo. Sada je najvažnije da pođeš sa mnom u Lunc... Poći ćeš?” Osetila sam dašak strepnje u glasu i zapitala se gledajući u stričeve krupne crne oči, toliko slične mojim. Želim li ići u Lunc?... Mislim da, da. Ako je ovo zadnja šansa da vidim sestru... a očigledno znaju nešto i o ovim prokletinjama na ruci.

„Da, poći ću sa Vama”, odgovorila sam tiho.

Povukao mi je rukav dole i otišao do sekretarijata po žene koje su se, na neki način, osećale odgovorne za mene i obratio se Mirjani: „Razgovarali smo i objasnio sam joj. Moramo da stignemo u Lunc dok je Geja živa. Mislim da shvatate razlog žurbe.” Pogledao je ponaosob u svaku od njih, a na kraju se zagledao u razrednu. „Nadam se da joj možete opravdati izostanak na nedelju dana?”

„Da, naravno”, potvrdila je. „Naravno da je možemo opravdati na nedelju dana.” Pogledom je zatražila potvrdu od direktorke, koja je klimnula i rekla da neće biti problema.

„Što se ostalog tiče”, obratio se ponovo Mirjani, „kao što sam Vam već rekao, o tome ćemo razgovarati kad se vratimo. Sada bi morali krenuti što pre.”

„Znate, gospodine Telus”, počela je Mirjana njenim zvaničnim, par oktava nižim, tonom, „u kancelariji sam vam već objasnila, ali moram reći i ovde pred svedocima. Skoro tri godine, bezuspešno, pokušavam stupiti u kontakt sa Vama. Sada se odjednom pojavite, bez prethodne najave i tražite da je uzmete na nedelju dana. Šta će biti posle? Kao što sam rekla, ovom detetu je staratelj država...”

„Gospođo Đorđević”, zaustavio ju je stric iznervirano, „ja sam njen najbliži krvni srodnik. U bilo kojoj državi, dok se ne odreknem tog prava ja sam njen skrbnik.“ Okrenuo se prema meni s pitanjem: „Imaš pasoš?”

Brzo sam potvrdila klimanjem.

„Gospođo”, vratio je pogled na Mirjanu, „imate obećanje da ću je za nedelju dana vratiti. Onda ćemo se dogovoriti kako i šta dalje, ali sada, molim vas, ispoštujte poslednju želju jedne mlade žene i omogućite joj da se spokojno vrati Majci. Dozvolite sestrama da izglade stvari između sebe.” Pogled mu je bio ozbiljan, a bol na licu čitljiv.

Nakon duge, neme i teške minute, u kojoj su svi pogledi bili uprti u Mirjanu, najzad je progovorila, obrativši se meni: „Dete, želiš li da ideš?” Nisam odmah shvatila njen pogled, u njemu je bilo straha ali i olakšanja.

„Da”, potvrdila sam odmah, iako nisam sigurna zašto. Da li zbog brige za Geju, sestru po ocu koja me mrzi, da li zbog tetovaža koje me muče ili zbog ubeđenja da bi me stric verovatno oteo. Stekla sam utisak da nije imao nameru vratiti se u Lunc bez mene.

„Dobro. Idi, pokupi stvari, a ja ću pozvati Anku.”

Razredna me je izvela napolje, ali uspela sam načuti Mirjanu kako autoritativno govori stricu: „...u petak i ovakvu kakvu je dobijate i čeka Vas gomila papira za potpisivanje.”

Autor Dana Hill

Fotografija: pixgood.com