Skip to main content

Drugo poglavlje

Drugo poglavlje iz romana Majčini darovi - prve knjige iz serijala Četiri elementa.



Petak. Treći čas. Istorija.
Profesor koji veoma podseća na Leonida iz filma 300, a tako ga i zovemo, objašnjavao je Rusko - Turski rat, kada je kucanje na vratima prekinulo njegov monoton glas i u učionicu je virnuo bubuljičavi prvak, verovatno, dežurni sa profesorskog ulaza. Promrmljao je izvinjenje i pozdrav a zatim glasno rekao, „treba mi Teklusova.“
Moje prezime je svima čudno. Za ove tri godine sam bila i Tesal i Teklus, čak i Tesla. Podigla sam glavu taman na vreme da sretnem profesorov pogled.
„Telus?“ upitao je nervozno Leonid. „Telus, Tera Mater - Majka Zemlja kod starih Rimljana,“ reče, više od mene, iznerviran pogrešno izgovorenim prezimenom. U prvom razredu mu je, upravo ono, poslužilo kao uvod u rimske mitove i legende. Počeo je da me ispituje o poreklu moje porodice i bio veoma nezadovoljan kad o tome nisam ništa znala, a on je, ipak, zaključio da sam poreklom Italijanka i savetovao mi da se o tome raspitam kod kuće, na šta sam se rasplakala i istrčala iz učionice. Na sledećem času se izvinio i kod prvog odgovaranja je bio blaži prema meni, ali nikad više posle toga.
„A kome treba gospođica Liliana Telus?
„Direktorki,“ odgovorio je uplašeno momak. Profesor tako deluje na ljude, njega se svi plašimo a on uživa u tome.
„Onda je bolje da kreneš Liliana,“ rekao je i nastavio sa predavanjem ne čekajući da izađem.
Zbunjena pozivom, pošla sam za momkom a strah me je zaledio pred vratima na kojima je pisalo „direktor“. Slutila sam da se radi o onim glupim tetovažama. Moju levu podlakticu su sada krasile dve tetovaže što nije promaklo mojim „drugarima“ iz odeljenja. Možda je to već neko rekao razrednoj.
Hladan znoj me je oblio. Nakratko sam stisnula pesnice, ne bih li smirila ruke a zatim uz malo hrabrosti podigla ruku i dva puta kucnula u belo drvo i tek kad sam s druge strane čula, napred, ušla sam u kancelariju.
Za velikim radnim stolom sedela je žena kratke prosede kose, naša direktorka i najbolja profesorka biologije koju sam do sad imala. Nažalost, od ove godine joj je pripala čast funkcije direktora a zamena koju smo dobili je samo njen bledi klon. Pored nje stajala je moja razredna, mlada profesorka srpskog jezika, a nasuprot njih u jednu fotelju se smestila dobro mi poznata debeljuškasta žena crvene kose i odjednom se onaj strah o tetovažama učinio opravdanim, sve dok s druge fotelje nije ustao gospodin crne kose sa ponekom sedom u zalisku, obučen u grafitno sivo odelo i snežno belu košulju utegnutu sivo-plavom kravatom. Blago se naklonio i pozdravio me uz široki osmeh, isti kao tata.
„Dobar dan,“ uzvratila sam zbunjeno ukočivši se na vratima.
„Uđi dušo,“ pokušala me je Mirjana naterati da se pomerim s vrata. „Poznaješ ovog čoveka? Pre nego što sam stigla potvrditi, stric je pitao, „sećaš me se? Čak je i načinom govora podsećao na tatu. „Videli smo se zadnji put nakon Georgove smrti,“ podsetio me je, iako je to bilo nepotrebno, poslednjih dana mi je samo tata u mislima.
„Vi ste moj stric Benjamin,“ progovorila sam napokon. „Naravno da vas se sećam. Samo što, tada niste imali sede.“ Ukazala sam na najočigledniju razliku. „Zašto ste... Došli ste po mene? Potražila sam odgovor na Mirjaninom izrazu lica.
U početku je od mene tražila informacije o njemu, ali sem bledih sećanja na prijatnog poslovnog čoveka, nisam znala ništa o stricu, samo da ga je tata veoma voleo i poštovao. Par puta sam je pitala da li ima nešto novo, kad mi je, čini mi se, treći put odgovorila da nema, prestala sam pitati a i ona je, verovatno, odustala od pokušaja stupiti u kontakt s njim.
Zašto su se upravo sada setili mene? - mučila me je misao.
„Znam da smo te dugo ostavili samu,“ napravio je korak ka meni ali onda je stao, „žao mi je zbog toga. Veruj mi, ne po našoj želji. Mogu sve da ti objasnim. I objasniću ti, ali sada se radi o tvojoj sestri.
„Polusestri,“ ispravila sam ga hladno. Stric je s razumevanjem klimnuo i okrenuo se ka ženama, te ih pristojno zamolio da nas ostave same, „radi se o delikatnoj porodičnoj situaciji, samo na trenutak, dodao je kad nisu odmah reagovale. Razmenile su poglede i tek kad je Mirjana klimnula, zaputile su se napolje.
Kad smo napokon ostali sami, stric je seo pored mene i zabrinuto me pitao, „jesi dobro?“ Klimnula sam, kako bih ga uverila i usiljeno se nasmešila, ali nisam bila dobro.
„Liliana, da je do nas, već bi odavno bila u Luncu. Veruj mi,“ počeo je ozbiljno, „ali tvoj otac nam je dao izričite, razmislio je, kao da traži pravu reč, „upute...“
„Tata?“
„Na samrti je imao jednu jedinu molbu za nas, a to je da te ostavimo na miru. Prisilio je Geju i Rišara na obećanje da te neće uvlačiti u naš svet i zato te do sada nismo kontaktirali. Naterao ih je da se zavetuju pred samom Majkom zemljom.“ Zbunio me je očev zahtev, zato što nisam očekivala takav odgovor. Stric je napravio pauzu i pustio da se slegne ova informacija a zatim nastavio. „Sada smo već primorani prekršiti obećanje. Tvoja sestra je na samrti i želi da te vidi pre nego što umre.“ Ovo nije imalo nikakvog smisla, Geja me mrzi, okrivila me je da sam joj ukrala oca. Ipak, vest da je na samrti me je na neki način uzrujala.
„Na samrti? Kako? Šta joj se desilo? pitala sam zabrinuto.
„Saobraćajna nesreća.“
I njoj, pomislih.
„Otkazuju joj svi organi. Nema joj više spasa i želi se oprostiti od tebe.
„Kad se to dogodilo?“
„U sredu. Vozač kamiona je zaspao i prešao na njenu stranu... Lekari su pokušali sve, nažalost, ne mogu više ništa učiniti za nju. Duboko je uzdahnuo a zatim nastavio. „To je jedan razlog. Drugi je,“ podigao je obrve kao da zna neku dobro čuvanu tajnu, pa, mislim da su se počele dešavati i neke promene sa tobom. Jesam u pravu? Odmahnula sam glavom, više u neverici nego u želji da slažem. Mogu videti tvoje ruke?“ nakon duge minute pružila sam mu levu ruku. Plavi trokut sa spiralnim plamičcima je sada već bio tamnije boje, juče je bio svetliji. Palcem je nežno prošao po šarama a ja sam zbunjeno gledala čas u njegovo ozbiljno lice, čas u moju tetovažu, sa čijim linijama sam dobro upoznata. Već dva dana uporno gledam u njih u nadi da će u jednom trenu samo nestati... iznenada, onako kao što su se i pojavile.
Stric je povukao moj rukav još više, kao da je znao da se gore nalazi još jedna tetovaža i bez reči je zatražio drugu ruku, ali koža moje desne ruke je još uvek bila čista. „Imamo još vremena, stići ćemo,“ rekao je sa olakšanjem.
„Šta je to?
„Nije te pripremio?“ Moj zbunjeni pogled je odgovorio umesto mene. Tiho, ozbiljnog izraza, kao da mi poverava neku dobro čuvanu tajnu rekao je, „to su simboli Majčinih darova, koji prelaze sa tvoje sestre na tebe. Veoma je važno da sada pođeš sa mnom.
„Ali škola,“ pobunila sam se, ne zato što nisam želela posetiti sestru na samrti, već postavljajući praktično pitanje, da li će me pustiti i nisam mislila samo na školu, već i na Mirjanu.
„Verujem da će ti dozvoliti da posetiš sestru na samrti. Posle ćemo rešiti ostalo. Sada je najvažnije da pođeš sa mnom u Lunc... Poći ćeš? osetila sam dašak strepnje u njegovom glasu i zapitala se gledajući u stričeve krupne crne oči, toliko slične mojim.
Želim li ići u Lunc?... Mislim da, da. Ako je ovo zadnja šansa da vidim sestru... a očigledno znaju nešto i o ovim prokletinjama na ruci.
„Da, poći ću sa vama,“ odgovorila sam tiho.
Povukao mi je rukav dole i otišao do sekretarijata po žene, koje su se, na neki način, osećale odgovorne za mene. Kad je svaka od njih zauzela svoje mesto, obratio se Mirjani, „razgovarali smo i objasnio sam joj, zaista je važno da stignemo dok je Geja još živa. Mislim da shvatate razlog moje žurbe. Pogledao je ponaosob u svaku od njih, a na kraju se zagledao u moju razrednu. „Nadam se da joj možete opravdati izostanak na nedelju dana?“
„Da, naravno,“ potvrdila je. „Naravno da je možemo opravdati na nedelju dana.“ I pogledom potražila potvrdu od direktorke, koja je klimnula i rekla da neće biti problema.
„Što se ostalog tiče, obratio se ponovo Mirjani, „kao što sam vam već rekao u kancelariji, o tome ćemo razgovarati kad se vratimo. Sada moramo krenuti što pre.
„Znate, gospodine Telus,“ počela je Mirjana njenim zvaničnim, par oktava nižim, tonom, u kancelariji sam vam već objasnila, ali moram reći i ovde, pred svedocima. Skoro tri godine, bezuspešno, pokušavam stupiti u kontakt sa vama. Sada se odjednom pojavite, bez prethodne najave i tražite da je uzmete na nedelju dana. Šta će biti posle? Kao što rekoh, ovom detetu je staratelj država...
„Gospođo Đorđević, zaustavio ju je stric iznervirano, „ja sam njen najbliži krvni srodnik. U bilo kojoj državi, dok se ne odreknem tog prava ja sa njen skrbnik. Imaš pasoš? potvrdih klimanjem. Dobila sam ga jesenas kad smo išli na ekskurziju u Budimpeštu. Gospođo, vratio je pogled na Mirjanu, imate moje obećanje da ću je za nedelju dana vratiti. Onda ćemo srediti sve pravne stvari. Ispoštujte poslednju želju jedne mlade žene i omogućite joj da se spokojno vrati Majci. Dozvolite sestrama da izglade stvari među sobom.“ Njegov pogled je bio ozbiljan a bol na licu čitljiv.
Nakon duge, neme, i teške minute, u kojoj su svi pogledi bili uprti u Mirjanu, napokon je progovorila, „dete, želiš li da ideš? Nisam odmah shvatila Mirjanin pogled, u njemu je bilo straha, ali i olakšanja.
„Da,“ potvrdila sam odmah, ali nisam bila sigurna zašto. Da li zbog brige za Geju, sestre po ocu koja me mrzi, da li zbog tetovaža koje me muče ili zbog ubeđenja da bi me stric verovatno samo ukrao. Stekla sam utisak da nije imao nameru vratiti se u Lunc bez mene.
„Dobro. Idi, pokupi stvari, a ja ću pozvati Anku.“

Razredna me je izvela napolje, ali uspela sam načuti Mirjanu kako autoritativno, uz najverovatnije ono njeno preterano gestikuliranje, govori stricu, „...u petak i ovakvu kakvu je dobijate i čeka vas gomila papira za potpisivanje.

Autor Dana Hill
Fotografija: pixgood.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…