Sneško bez nosa osta...

Sneško Belić teške suze roni,
nariče i zapomaže, plače i urliče
što bez nosa, jadan, ostade.
- A da znate kako je bio dugačak i lep,
moj nos od šargarepe napravljen.
Njime sam mraz mirisao
i pahulje hvatao,
a onda dođe ona lopuža čupava
i zubima mi ga iz lica iščupa.
Pobeže nesreća u kućicu svoju,
da od mog nosa napravi gozbu.
- Keru jedan nevaljali,-
prekori ga moj graditelj mali.
Sa usana uzme ugalj crni
i od njega mi nov nos napravi,
da mogu mraz ledeni mirisati. 



Pesma je objavljena u 4. broju e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor.

Autor Dana Hill
Fotografija pixgood.com









Priča o lutalicama

Žuti pas ulicama trči 
sa svojom braćom seoske mačke juri,
kante prevrće, u prolaznike reži,
nada se da će njegov gazda 
već jednom da se vrati.
Imao je on doma svog
a onda nekim čudom se našao u polju tom,
bez hrane u činiji svakog dana,
bez svoje kućice da se odmori glava,
al’ njegova nesreća ne beše dugog veka
našao je braću bez doma 
sa kojоm okolo luta.

Jedna dobra devojčica ponekad ga hrani
sažali se nad njim i ostatke svoje užine mu baci,
a on, kao kavaljer pravi, prati je kući, 
i čuva od dečurlije bezobrazne,
koja se podsmehom hrani.
Možda jeste krezuba, možda čak i ružna,
al’ je zato veoma dobra duša. 
Dovela ga jednom kući,
- Od sada će ovo biti tvoj dom,
al’ je dobila batine od oca svog.
- Šta će ti šugava džukela, kad imaš mačke,
reče besan i istera ga napolje.

Namrštena žena, pomalo krivog nosa, 
mnogo voli da trača, i dosta priča, 
i pita, i veoma voli okolo da skita.
Od komšinice do drugarice, kafu za kafom u sebe sliva,
o seoskim dogodovštinama okolo pripoveda.
ko je šta jeo, kuvao, kupio, 
i sreo, i rekao, varao, 
sve to ona zna, jedino što ne zna, 
je da vodeći brigu o ljudima drugim
tvoj život se zbog toga isprazni, 
ljudi te ne vole i ništa pred tobom ne govore,
jer znaju da ćeš kod prve komšinice 
dobro da ih opereš.

Žalila se žena okolo pred praznike zimske,
da ničega nema, niko je ne voli, 
niko se na nju ne seti.
Sažali se krezubo devojče nad komšinicom starom
i za Božić joj iznenađenje pripremi,
ništa veliko ili skupo, 
jedna čestitka koju je nacrtala
i žuti pas da komšinica više ne bude sama.
- Iju dete, vikne iznenađeno žena, šta će meni pas? 
Šta s njim da radim?
- Hranite ga a on će da vas čuva,
više nećete biti sami i on će mnogo da vas voli.

Tako se rodi ljubav čudna
između stvorenja dva,
koja su dosta okolo lutala.
Čuvaju se i paze, maze i vole,
zahvaljujući krezuboj, naizgled ružnoj devojčici,
ali veoma lepoj u duši.
A nju, još uvek iz škole lutalice prate,
jer im baca ostatke užine svoje,
možda i njima doma nađe 
nekoga koga će da usreće,
kad već ne mogu nju,
zato što kod kuće ima jednu komšijsku mačku.




Pesma je objavljena u 4. broju e-časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

Autor: Dana Hill
Fotografija english.cri.cn

Tražim Čoveka

Kao Diogen fenjer palim 
među ljudima Čoveka tražim.
Ne učenog, koji zna ko je Ćoćo San,
već, onako, običnog što ume reći dobar dan.
Što se tuđoj sreći raduje, 
a u svojoj nesreći sam tuguje.
Što su mu draži osmesi tuđi
od onog šta je na komšijskoj trpezi.
Čoveka tražim među ljudima
koji se ne hvali dobrim delima.
Nije moguće da takvog Čoveka nema,
možda se samo sakrio među neljudima.



Autor D.Hill
Fotografija junelantern.tumblr.com

Lipa i jasen

Stara lipa tužno stoji
kraj putića na livadi,
uvela od tuge sva,
što izgubi svog prijatelja jasena.
Zajedno su od klice nikli,
u ponosno drveće stasali, 
od vetrova se štitili,
ni gromovi ih nisu uništili.
Pod njima se ljubav rađala 
i to ne samo jedna. 
Oboje su ponosno nosili,
oznake dečjih ljubavi.
Bili su čak i tvrđava
u odbrani od zlih aždaja,
istrpili slomljene grane sve,
avaj, svedoci su teške nesreće.
Ni slutio jasen nije, 
da će snosit' posledice,
da će biti kriv,
zato što dete ne pazi.
Na vrh krošnje se dečak popne 
u begu od starije braće,
i nisu samo jednom 
bili skrovište deteta tog,
kad se skrivao i od kaiša očevog.
Okrivljen je i osuđen, 
Jasen, njen prijatelj,
za krošnju visoku i lomljivu
što slomi vrat tom detetu.
„Oko za oko, zub za zub,“ 
rek'o neko ispod njenih grana,
i tako je jasenu otišla glava.
Sada ona sama stoji,
na putu ka livadi.
Nije čak ni procvetala,
od tuge se osušila.
Nek poseku sada i nju
i nalože vatru veliku,
da se u dim pretvori
i drugu jasenu pridruži.



Autor Dana Hill
Fotografija donaldsweblog.blogspot.com


Put ljubavi

I pođoh ja put ljubavi,
misleći, da ću je usput sresti,
prepoznati, 
i na prvi pogled zavoleti.
Zaputih se levo, al’ ipak skrenuh desno,
da ne krivudam beznađem besno, 
dovoljno je što mi je na putu tesno,
al’ ljubavi nema.
Zađoh još jednom desno, 
i nađoh nešto, 
što na ljubav liči, 
podseća,
i lepim se čini, privlačnim
al’ unapred znam, da to nije ono što tražim. 
Nije to ljubav, ona prava, 
koja vas bez daha ostavlja,
srce zaustavlja i svom ritmu prilagođava.
To je samo potreba, koja postane navika
ne hraniš je i ona se raspada.
I produžim dalje,
putem kaldrme,
tražeći ljubav za mene.
Beznadna i uplašena
skrenuh dva puta desno
i nađoh mesto
odakle krenuh 
put putešestvja ljubavnog.
Nađoh moju ljubav kako stoji i čeka.
Čeka, da joj se vratim
i napokon je prepoznam.
Znam da je on moja ljubav prava,
sada, kad ga iz drugog ugla gledam.
Skrivala se ljubav iza mojih leđa,
čuvala me i pazila, al’ nije hrabrosti imala,
da mi rame dodirne
i kaže, ne traži me,
tu sam iza tebe, 
uvek sam tu bio, i uvek ću tu za tebe biti,
moja ljubavi.


Autor Dana Hill
Fotografija deep-sense.com

Lavandina polja

Kad bih polja imala
lavandu bih sadila,
u sumrak njima prošetala.
Na miomirisu ljubičastih oblaka zaspala
i beskrajna polja snova usnila.
Želje na njima zasejala,
srećom ih kosila 
a radošću delila.
Eh, kad bih samo polja imala.


Autor D.Hill
Fotografija plus.google.com

Samo san...

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.



U početku sam mislila da je san bio samo to, san. Strašan san, noćna mora, koja me je odmah ujutro naterala da pozovem mamu i pitam kako je. 
Još uvek, kad zatvorim oči, vidim sebe kako stojim u spavaćoj sobi mojih roditelja. Tu u ćošku, odmah iza vrata, je stolica sa dečjim stvarima a nekad je tu bio moj krevet, dok roditelji nisu završili sa uređenjem potkrovlja. Pored kreveta, tamo gde sada stoji starinska bakina komoda, nekad je bio drveni krevetac, prvo moj, posle sestrin, sada je nećakin.
Na krevetu spava moja mama, uvek je bila mršava, ali njen iznenadni gubitak kilograma me je zabrinuo. Rekao je tata da je mama smršala, ali tek pre nekoliko dana, kad sam odvela blizance kod njih, uverila sam se da se prepolovila. Pored nje su moja dva nemirna trogodišnjaka koja sada spokojno, rumenih obraščića, spavaju. Miki, ponekad na prazno povuče cuclu koju je odbacio pre godinu dana. On je sada velik' momak. Kikijeva noga je prebačena preko bakine i slasno mljacne.
Očarana prizorom spokojnog sna mojih najdražih ne primećujem crnu priliku sa druge strane kreveta, ali sam, ipak, svesna njene prisutnosti.
Podižem pogled i ne pitam ko je, zato što znam u čijem se prisustvu nalazim.
„Ne,“ kažem. Svesna glasnoće izgovorenog protesta, moj pogled poleti ka krevetu, ali moje neme reči nisu poremetile njihov spokojan san.
„Veoma redak dar poseduješ.“
„Ovo je samo san.“
„Da li je zaista... samo san?“ Nakrivi crnu kapuljaču, iako ne vidim pogled, osećam hladnoću kojom me posmatra. „Došla si zato što znaš šta se mora desititi.“
„Ne... neću ti dozvoliti da je uzmeš.“
„Pretpostavke, pretpostavke. Možda nisam ovde zbog nje. Možda sam ovde zbog jednog od njih.“
„Ne,“ vrisnuh, ali niko me nije čuo, sem spodobe sakrivene crnim plaštom.
„Biraj, koje dete ćeš mi dati... ili možda, ipak, majku.“ Soba se u trenu promeni na gostinjsku sobu i sada stojimo kraj kreveta na kojem hrče moj tata, „ili možda oca.“ 
„Neću ti dozvoliti da uzmeš ijednog večeras. Ne večeras.“ Mislim u sebi, zato sam tu, da je sprečim.
„Dođoh po jednu smrt i jednu smrt ću uzeti.“
Soba se ponovo promeni na spavaću sobu i stojimo na istim mestima na kojim stojimo od početka... sna. "Ovo je samo san," uveravam samu sebe i u tome nalazim potrebnu hrabrost.
„Njeno vreme ističe, bolje je sada, nego posle meseci uzaludne borbe, ionako je na kraju čeka samo... smrt.“
„Ne, nisam ti je spremna dati, ne još. Ne dok deca spavaju pored nje.“ Zamislih strah i njihov plač kad se probude pored mrtve bake. Trauma za ceo život. „Daj mi vremena. Daj njoj još malo vremena, da se oprosti od nas, molim te.“ Preklinjala sam neizbežnost za milost iako sam znala da je u pravu. Znala sam da će je na kraju povesti sa sobom, ali je ipak nisam htela dati. Uvek sam bila sebična i tvrdoglava, tako je mama govorila a ovog puta joj je to produžilo život za... „Mesec dana,“ reče, „i ti sada pripadaš meni.“ Osetih hladan dodir na desnom ramenu, pre nego što se probudih.
Povremeno počešem to rame, kao da osećam da iznad njega stoji ona, Smrt sa kojom sam pregovarala za majčin život.
Komšinica mi reče, pošto sam joj sledećeg jutra ispričala san, da sam na taj način majci produžila život.
Da, produžila sam ga i to za celu godinu. I to nije bio život, to je bilo životarenje. Godinu dana sam gledala kako nestaje, kako trpi bolove, kako se muči i svi mi zajedno sa njom.
Da li je mogla umreti te noći ili je to bio san? 
To što je preživela godinu dana umesto mesec dana, me uverava da je bio samo san. Glupav san. To što ponekad osetim hladnoću na desnom ramenu, govori mi da nije.
Najviše nemira mi donosi senka koju vidim u tami, znam da je to Ona. Ona sa kojom sam pregovarala za majčin život, a koja me je prevarila i sada polaže pravo na moj. Ali Smrt polaže pravo na naše živote od onog trenutka kad se rodimo. Da, polaže pravo na naše živote, ali ne i na nas same.
Jednom ću dobiti odgovor na pitanje koje me muči. Znam da ću jednom saznati odgovor i zahvalna sam svakom jutru u koje se probudim bez odgovora.
Ponekad upitam mrak, ali mrak ćuti i bolje je da ćuti, ne želim znati kad, želim samo da to bude u snu. 


Autor Dana Hill
Fotografija: live your brilliance

Izgubljena sećanja

Priča objavljena u zborniku kratkih priča

Dok je tuš uklanjao pospanost sa mene, prepustila sam se svojim mislima i pratila svoj jutarnji ritual. Krenula sam odgurnuti zavesu na tuš kadi i umesto zavese našla staklena vrata. Zbunjeno sam se osvrnula u nepoznatom kupatilu u koje sam zakoračila a onda mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i doneo još jedan šok. Lice stranca koje me je zbunjeno i uplašeno posmatralo je pomalo podsećalo na lice moje majke. Uspela sam naći ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bade mantilom i otvorila vrata u praznu dnevnu sobu i zbunjeno prišla prozoru. 
Zagledala sam se u nepoznat grad. „Gde sam?“ Pitala sam nemoćno. 
Primetivši ulazna vrata pošla sam ka njima iz želje pobeći i dok sam žurnim korakom prolazila hodnikom, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Ukopala sam se u mestu razmišljajući, produžiti dalje i izaći u nepoznati grad ili odgovore potražiti ovde. Prišla sam krevetu i ugledala usnulo mlado, na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva oka. „Mama, rekao sam ti da me ne budiš do deset.“
„Ivane.“ Izgovorila sam nesigurno, prepoznavajući u njemu mog sina. 
Oteturala sam se do dnevne sobe i nemoćno sela na kauč. Možda bi trebalo zaspati, možda ću se probuditi na nekom mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina, koji je svojom visinom ispunio vrata dnevne sobe. 
„Mama, jesi dobro?“ Pitao je dubokim muškim glasom moj četvorogodišnji sin.
„Malo sam prolupala.“
„Kako misliš, prolupala?“ 
„Ne mogu se setiti gde sam, ni ko sam. Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ 
„Kakvog me se sećaš?“ Umesto odgovora sam pokazala njegovu visinu kao četvorogodišnjaka.
Dohvatio je telefon i otipkao broj. „Seko, počelo je. Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

Priču u dužoj verziji možete naći pod nazivom Tragom sećanja


Autor Dana Hill

Legenda

Legenda iz romana Četiri elementa



Jednom davno, beše jedna vodena kugla, živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je Gea - Zemlja, po svojoj najmlađoj ćerki i darovao joj čudesnu kuglu kao venčani dar.

Kada je Gea prvi put zakoračila Zemljom, mesto na kojem su njene noge dotakle tlo postalo je zelena ravnica. Mekana, mirišljava, trava širila se pod njenim stopalima, dok je koračala svojim novim domom a tamo gde bi rukama dotakla tlo, nicale su guste, smaragdne, šume.

Stene, sakupljene na samom dnu kugle je izabranik njenog srca, R’hikar, ravnomerno rasporedio po celoj kugli a ona ih je prošarala vodom i napravila reke i jezera.

Kao dva umetnika, pomerali su stene, i oslikavali ih šumama, rekama, livadama sve dok nisu bili zadovoljni kako Zemlja izgleda... ali sve je bilo prazno. Bili su tu samo njih dvoje i zato stvoriše prve stanovnike Zemlje, velike gorostase ravne skoro sebi. Bili su preveliki da bi preživeli, stoga su Gea i R’hikar sledeći put stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se i rasli i prilagođavali i Zemlji, i jedni drugima, i uskoro su planetu preplavili milioni novih vrsta.

Gea i R’hikar divili su se svojim novim kreacijama i neko vreme su bili srećni, ali nešto im je nedostajalo. Koliko god da su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati i vlastitu. Iz njihove ljubavi rodilo se majušno stvorenje koje je zasenilo sva ostala bića u Geinim očima. 

Iz njihove ljubavi, rodio se čovek.

Stvoritelj beše ljut na svoju kći što je Božju decu, bez njegove dozvole, rodila na Zemlji. Kasno je Gea uvidela svoju grešku, ono što se na Zemlji rodi, na Zemlji i ostaje a toliko bogova ne može jednim mestom hodati a da pri tome ne unište sami sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, ona će to učiniti sama.

U sumrak svoga života, Gea se zadnji put obratila svojoj deci.

„Draga moja deco,

U mojim očima i u mom srcu ste svi jednaki. Činite savršenu harmoniju u večnom ciklusu života, koji nikad ne sme biti narušen ili prekinut a koji i sama moram poštovati. Zemlju ostavljam svima vama, čuvajte je, zato što je ona vaš dom i vaš život.”

Delove svoje duše utisnula je u četiri dara i darovala ih deci na čuvanje.

„Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti.

Moje misli, kao Voda će vas očistiti.

Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati.

Moje telo, kao Zemlja, će vam život darovati,” rekla je i sa zemljom se stopila u jedno.


Prvo poglavlje možete pročitati ovde



Autor Dana Hill

Fotografija ravenseniors.wikispaces.com

Uskršnji Zec


Uskršnji je Zeka pravi snob, 
donosi čokolade po liku svom,
umesto obojenih jaja
pravi ona grozna čokoladna.
Šeprtlja je on prava 
i ponekad ne zna gde mu je glava,
pa nam kuću rasturi 
i ko zna šta poturi.
Umesto bicikla 
u gnezdu se nađe fascikla
a umesto vatrogasnog kamiona, 
dobijem još jednog aviona.
Ali najviše voli odeću da nosi,
a ponekad i obuću, 
pogotovo levu papuču, 
desnu usput izgubi,
te pomoću traga od bombona 
dođem do ulaza
i tamo se nađe, neizostavnih, par čarapa 
i naravno desna papuča.
Mangup je on pravi 
koji jednom godišnje svrati,
mislim da ću mu reći 
da me dogodine preskoči,
nek nekom drugom fascikle nosi i papuče gubi
al' kakav bi nam Uskrs bio 
kad nas Uskršnji Zeka ne bi posetio
i bezvezne poklone donosio.


Autor D.Hill
Fotografija 7-themes.com

Pesma bratu

Plavokoso momče na formuli juri,
stazom oko kuće kobajagi trku vozi,
uvek negde juri, uvek negde žuri, 
sa dečacima iz ulice za loptom trči.
Odraslo je momče u momka stasita 
i sada krade ključeve od kola očeva.
Dasa se pravi i u krug oko ulice ih vozi
a od majčina saznanja netremice strepi.
Sazre plavokoso momče u muškarca ponosna,
sada ima jasan cilj prema kojem se voza
još uvek juri, i još uvek žuri, 
ali sada svojim kolima u životnoj trci vozi 
i ženu svoju u porodilište vodi.
Dal’ će dobit sina il’ će to bit ćerka
s nestrpljenjem on sada čeka, 
a strpljivost je snaga koja se svakodnevno gradi
i trebaće ti brate za ono što sledi,
jer plavokoso momče, il’ devojče
brigu ali i sreću će ti doneti, 
i sada ćeš ti od vožnji dečjih strepeti.
Cena dečje radosti jeste visoka
al’ je svaki roditelj rado plaća,
jer šta je malo brige zarad dečjeg osmeha.

Autor D.Hill







Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.

Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu. 
Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još:
- uverenje Veštičje letačke komisije, 
- potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina, 
- licence od tri kontrole leta.

Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori.
Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bića, strašnog izgleda i mekog srca, ali naprasiti i živčani, kako i ne bi kad jednim telom upravljaju tri glave.
U dokolici, počela sam, nesvesno, lupkati svojim prutićem, kad mi je napadan kašalj privukao pažnju i gospođa za pultom mi je uputila jedan prek pogled iznad naočara i pokazala na tablu

„Nije dozvoljeno korišćenje vradžbina, prutića i kletvi.“

Uz izveštačeni osmeh sklonila sam svoj prutić u rukav plašta i nastavila sa razgledanjem naizgled sasvim normalne šalter sale, sa sasvim normalnim službenicima, pomalo nervoznim, ali to se od njih i očekuje, čini mi se da prolaze posebnom vrstom obuke za posao na šalteru. Ubeđena sam da imaju obavezu svakodnevno ispiti dve doze zmajeve krvi.
„Sledeći... Krikolina Zvezdić,“ zakreštao je gavran s ramena službenice sa očigledno veštačkim čirom na nosu, ni jedan čir nije tako nepravilan.
„Tu,“ javila sam se i pošto se ni u mislima ne sme pomisliti loše, uputila sam veštački osmeh i prišla šalteru.
„Potpis ovde i ovde. Otisak prsta ovde, otisak prutića ovde.“ Pružila mi je jedan papir i jedan karton. 
Poslušno sam se potpisala na karton koji je odmah uzela i stavila u fioku, onda se potpisala na prvu liniju, utisnula otisak prsta u jedan kvadratić i izvukla prutić i uz pomoć gospođe ostavila njegov otisak na papiru.
„Izvolite vašu dozvolu.“ Pružila mi je karticu boje gnojne kese i dala belu nalepnicu sa crvenim slovom P - kao početnik, što u očima zakona i jesam, ali ja metlu vozam od svoje treće godine a ovi ovde to ne bi trebali znati. I zato sam pokušala sakriti svoje misli.
„Ovo morate imati na metli godinu dana, dotle vam važi probna dozvola. Puno sreće u letu,“ reče a njen gavran se prodera „Sledeći...“



Autor: D.Hill
Fotografija designbolts.com

Ljuta pesma

Skloni se svete s moje ceste,
danas živce nemam za tvoje besmislice,
isprazne razgovore i lažne jadikovke
koje istresaš na nezainteresovane slušaoce.
Jadnicima pogled po okolini luta, 
traže spas al' nemaju kuda.
Umukni svete i posla se lati, 
na delu se pokaži,
jer od praznih reči nemaš koristi.

Autor: D.Hill

Metla


Tužna metla u ćošku stoji, 
teškog posla se ona boji,
naučila nikad nije, 
čisto pod da pomete.
Zna samo igre konjića, 
letenja i preskakanja
a sad je više niko neće, 
zato što ne zna da skupi smeće.
Zaboravljena i ružna 
u ćošku sedi tužna,
miševi joj kosti lome 
a pauci u njoj dom prave.
Kome treba metla nesposobna, 
što je u igrama dična, 
al' u radu nije vična. 
Jednog dana, 
dal' je bila kiša, 
il' je bilo sunce,
kako da zna, 
kod nje uvek samo mrak bude,
neko je za dršku uhvati 
i na smrt je preplaši.
Povuče je tamo, 
povuče je nazad,
u krug zavrti 
i počne novoj igri da je uči.
Kao da pleše, kao da klizi, 
nema kraja metlinoj sreći.
„Eh tako,“ - reče glas glasno, 
„pod je sada čist k'o staklo.“
„Čist? Čist?“ - radosno će metla,
al' tužna više nije, 
zato što je pod pomela.

Autor: Dana Hill





Fotografija betterhousekeeper.com









Idu dani...


Dok nam Ponedeljak okreće leđa,
Utorak već osmeh sprema.
Osmeh mu je kratkog veka, 
jer mu iza leđa virne Sreda
vesela i radosna, nesvesna, 
da joj Četvrtak zasedu sprema.
Avaj, sreće loše, 
kratkog veka njegova pobeda beše,
jer pet dana očekivani i svima najmiliji
Petak na scenu izađe i u vikend nas uvede. 
A onda dođe ona, 
Subota nam naša draga, kraljica svih dana.
Zakorači među nas doterana i mirisna, 
šest dana nam šeće mislima,
svojim dražima nas zaslepi 
što Nedelja iskoristi 
i sreću našu poremeti.
Zloćka nam vikend zaključa 
i novu radnu nedelju otključa, 
pa kroz vrata uplašeno virne 
i par puta na nas žmirne
prijatelj nam dobro znan
onaj pospan vragolan,
što svaki početak označava 
vredan naš Ponedeljak.

Autor:D.Hill

Muza


Jedne noći, taman nešto iza ponoći
svrati Muza do mene
i na rame mi sedne,
k’o da joj je tu mesto
i da će od sad dolaziti često.
Krene ona da mi priča,
i ne dade mi mira.
Ukrade mi san
kao da je samo njen.
Priča ona, priča, tim glasom mekanim,
opije me rečima k'o medovačom slatkim.
Koliko mi samo napriča, 
u glavi mi mesta ne osta',
te u sred noći ustadoh 
da upišem ono što je ostalo.
Lakše malo Muzo mojih snova,
lakše, ne stižem da upišem sve ispričano.
Besedila ona meni tri dana i tri noći,
ne moram vam reći da me na avet promeni.
Stani Muzo, pauza! - Zavapim ja.
Nema pauze draga moja, 
kad inspiracija dođe,
kad se misli množe
i reči iz njih hoće napolje da iskoče,
možeš da ih upišeš sve sada
ili posle da ih po mislima hvataš,
sve skrnave i polovične,
bez ikakvog reda i smisla
da ih lepiš i popravljaš i kao puzle sklapaš.
Upiši sada ili ne piši više
na tebi je izbor šta ćeš da činiš.
I tako, postadoh avet s Muzom na ramenu
i tuđim glasom u uhu,
što mi šapuće reči glasom medenim
koje sa vama ponekad podelim.
Samo što još uvek brzo priča
pa mi samo polovina od njih osta’,
ali avaj takva je moja sudba
od one noći od kad nju upozna’.


Autor: Dana Hill
Fotografija: httpcdn.shopif.com



Četvrto poglavlje