999


Za sve je kriva Doli

Svet se promenio. 
Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije a neplodnost se kao zarazna bolest proširila među ljudima. Sve je bilo manje žena koje su mogle začeti dete prirodnim putem, a još manje onih koje bi zdravo dete donele na svet. Veštačke oplodnje, surogat majke... lečenja... molitve... više ništa nije davalo rezultate.
Zemlja je postala planeta starih. 
Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, pitanje je kojim će se baviti malobrojni vernici, zato što su ljudi sebi našli novog Boga, zove se Međunarodna institucija za ljudsko kloniranje osnovana od strane Ujedinjenih nacija. Institucije koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi kao nemoralnog čina a sto, i kusur, godina kasnije je bila prinuđena poništiti ovu odluku zarad očuvanja ljudske rase. 
IHCI (International Human Cloning Institution) je većini dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se, uopšte, ta stvorenja mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi misle da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih „roditelja“ – naručioca, samo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. 
Nekoliko dekada kasnije oni na koje se donedavno blagonaklono gledalo, onih koji su bili blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini.
Kako to kod ljudi obično biva nastala je podela i napokon je došlo do onoga u čemu smo mi ljudi najbolji - rat. 
Ljudi ili „nečisti“, kako im je vremenom nadenut nadimak od strane Kloniranih, ili Evoluiranih, kako sami sebe zovu, nisu imali šanse. IHCI se odmetnuo od Ujedinjenih nacija i postavio na čelo Evoluirane rase ljudi. Po svaku cenu su hteli zaštiti svoje kreacije, svoje bogatstvo a ljudi su se samo borili za svoje mesto u ovom novom svetu najbolje što su mogli. 
Nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih. Njihovim supervojnicima su rane zarastale brže, duže su mogli izdržati bez hrane i vode i bili su spremniji za rat. Čak ni pomoć izdajnika kloniranih ljudi, onih koji su se još uvek sećali svojih predaka, nije bila dovoljna da nečisti pobede u ratu. 
Poraz je bio neminovan a kazna prestroga.
Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase.
Oformljeno je 999 rezervata širom zemljine kugle.
Devetstodevedesetdevet kriznih područja. Devetstodevedesetdevet žarišta. Svako malo se neki od rezervata bunio i sve pobune su krvnički ugušene. 
Ali da ironija bude veća plodnost kod ljudi je rasla iz godine u godinu i uskoro su svi rezervati suočeni sa istim problemom - prenaseljenošću. 
Priroda se borila za čovečenstvo na svoj način.


Klikni za nastavak

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com

Kad bih samo znala


Kad bih samo znala 
s koje planete sam pala
da se na nju vratim 
i ovu zaboravim.
Nema ovde više pomoći, 
samo što dalje pobeći.
Zemlja je uništena, 
odmazda se bliži
neće Mati još dugo 
nestašnu decu da trpi,
lupiće par šamara, 
udeliti nekoliko kazni
a ko preživi nek' se posle diči.
Ništa bolje nismo ni zaslužili.
Uostalom, 
šta drugo da očekuje od ljudi
pogledajte samo šta brat bratu čini.
Biju se i kolju za komadić zemlje
umesto da zajedno hleb mese,
a bolji život za sve grade.
Zato,
Kofere sam već spakovala 
još samo prevoz da stigne
da odem što dalje odavde
i više se ne osvrnem.

Autor: Dana Hill
Fotografija: universe-beauty.com

Sladoled torba


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a više o tome kako možete nabaviti knjigu saznaćete na linku.


Nosila je torbu u bojama svoje omiljene letnje poslastice, sladoleda. Donji deo torbe i ručke, su bile u boji, slatkog greha kojem teško odoleva, u boji čokolade, gornji deo torbe je bio prljavo roze, kao nestašni punč, a ove dve linije je presecala nežna boja stare dobre vanile, osnove svakog dezerta. U sredini torbe je bio zlatni amblen firme koja je dizajnirala torbu i uvežbanom oku nagoveštava koliko je vlasnicu koštao luksuz koji je sebi dozvolila. Ako se voziš gradskim prevozom to ne mora da znači da sebi ne smeš dozvoliti fine stvari, možda samo ne želiš da se nerviraš u saobraćaju i mučiš sa traženjem mesta za parkiranje.
A u torbi je bio ceo njen život i svo bogatstvo koje poseduje. Novčanik sa malo keša, ali i svim karticama, bankovnim, ali i raznim članskim, koje nosi više iz poštovanja prema onima od kojih je dobila nego zbog potrebe. U jednoj koverti su plaćeni računi a u drugoj oni koji čekaju drugi deo plate kako bi bili izmireni. Tu su naravno i dokumenta, jedno otvoreno pakovanje žvaka i cela jedna biblioteka smeštena u elektronskom čitaču. Naravno da je u posebnoj pregradi i mali neseser sa grickalicom, omiljenim ružom za usne, neizostavnom crnom maskarom i olovkom za oči, pudrijerom i malim ogledalcem koje posluži svrsi kad u blizini nema velikog. U istoj pregradi je jedan češalj, da se popravi frizura nabrzinu kad je to potrebno, mala bočica omiljenog mirisa i krema za ruke. U drugom neseseru je beli i crni konac i igla, ubodena u niti, par dugmića i jedne male makazice, ne previše oštre, ali posluže svrsi za nedaj bože. Treći neseser skriva lekove, prašak za prehladu, analgetik, pastile za grlo i lek za smirenje. Tu je i malo pakovanje papirnih i higijenskih maramica, kao i mala kutijica sa higijenskim potrepštinama za one dane. Sve je to bilo smešteno u srednjem delu torbe ispod rajsferšlusa. U jednom bočnom džepiću torbe je mobilni telefon sa svim potrebnim i nepotrebnim kontaktima i neizostavni punjač, a u drugom ključevi od stana, koji je delimično kupila od nasledstva po pokojnoj babi Miri, očevoj majci, čija je bila jedina unuka a drugi, veći deo novca je pozajmila od banke, i još dugo neće moći reći da je stan njen, ali barem je, što bi se reklo, na svom. Ne vuče se više po kirijama, i hvala bogu nije više podstanar kao u studenstkim danima kad je stanovala kod stare gospođe Jeftić, koja je više brinula njene brige od nje same i znala više o njenom životu od rođene majke.
Ceo jedan život krije torba u bojama sladoleda što štrči u crnini zimskih kaputa.
Zvuk Mocartove male noćne muzike ju je naterao da otvori torbu i prvo je proverila broj pozivaoca. Ne voli da se javlja u javnom prevozu i na taj način postane centar pažnje ostalih putnika. Ima običaj da prekine poziv i pozove pozivaoca kad izađe iz autobusa, ali ovo je bio poziv koji se ne odbija. 
Na prve reči sagovornika je skočila na noge a na druge potrčala ka vratima pričajući, „da, da... odmah dolazim. U koju bolnicu ju dovoze? Ne, nisam daleko,“ odgovorila je dok je izlazila napolje čim su se otvorila vrata i htela je potrčati svim silama, ali ju je zaustavio dečji glas. „Gospođo... vaša torba.“ Zahvalno je pogledala u male plave oči koje još treba da se nagledaju sveta i tiho se zahvalila.
Tek kad je uhvatila ručke svoje sladoled torbe, sada uflekane od prljavog poda autobusa, shvatila je koliko je dragoceno, ne torba, ne stvari u njoj, već poštenje, koja se, na svu sreću, još uvek, može sresti na svakom koraku i u svakom obliku i bilo joj je drago što je upravo tog dana nju našla.


Autor:Dana Hill
Fotografija: navybluekatespade.tumblr.com

Nevolja kuca tri puta - 2