Zemlja nade 11

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link     Deseti deo: link

11

Ksander

 

Najbolja strana snova je ta što se na kraju probudiš. Možda je realnost koja me čeka s druge strane sna teška. Ispunjena krivicom, stidom i žaljenjem, ali naučio sam da živim s tim isto kao što sam naučio da se suočim sa dečakom crne kovrdžave kose koji me pohodi u skoro svakom snu i podseća me na to ko sam bio. Obično me drži na nišanu. Puška je veća od njega i položena je na ruševine iza kojih se krije. Znam da će prljavom rukom obrisati suze sa crnih okruglih očiju, svestan da je ostao sam da zaštiti majku. Nije planirao da se preda bez borbe, jer borba je sve što je u životu znao. Navikao sam već na taj pogled pun prezira i prkosa. Svaki put pre nego što bi ispalio metak odlučno bi isturio bradu i klimnuo na njemu znanu zapovest. Ponekad sam bio brži i ispalio bih metak pre njega, ponekad bi oboje odbacili pušku i naklonili se jedan drugom nakon čega bi svako otišao na svoju stranu... da smo to barem učinili u stvarnom životu. Samo što ovog puta momčić nije držao mene na nišanu, već Nju. Ja sam bio nemi posmatrač poznatog prizora. Strepeo sam od trenutka kad će klimnuti glavom, a ona, za razliku od mene, nije nosila pancir, već snežnobelu košulju koja se presijavala u sivilu sna. Prvo je bila uplašena, potom je preklinjala dečaka da je poštedi. Odbijao je da je posluša i uporno odmahivao glavom. Oboje su plakali zatim mu je rekla da je u redu, osmehnula se nežno i obrisala suze. „Spremna sam... ako će tebi biti lakše onda pucaj“, ohrabrila ga je odlučnim glasom, „u redu je... pucaj... spasi sebe.“ Obasjala ga je onim širokim, iskrenim, osmehom koji je jednom i meni poklonila. Klimnuli su jedno drugom i crnokosi dečak je ispalio metak. Video sam ga kako probija vazduh ostavljajući svetli trag. Pratio sam pogledom njegovu plavu putanju koja je vodila pravo ka njenom srcu. Pokušao sam da je upozorim, ali moje reči su bile bez glasa. Želeo sam da potrčim i da se bacim na nju kako bih je spasao, ali i noge i ruke kao da su mi bile okovane. Krv je obojila belu košulju, a iz grudi joj je virio nož. Pogledao sam u šake. Bile su krvave. Ležala je na mojim rukama i tiho ponavljala: „Izdrži, Ksandere... samo izdrži... bićeš dobro... bićeš dobro...“

San je bio na izmaku, osetio sam da mi se vraća svest i kontrola nad telom, ali nova doza topline je donela novu obamrlost, a san se ponovio i u njemu bi ona iznova i iznova umirala dok sa ja bio nemoćan da je spasim.

„U redu je Ksandere. U redu je“, ponavljao je ženski glas dok su me nečije ruke držale prikovane za krevet i sprečavale me da ustanem.

„Seti se gde si, lovče“, rekao je neko drugi.

„Pogledaj me... Ksandere... pogledaj me“, vid mi se izoštrio i našao usko žensko lice. Prepoznao sam je. Bila je to lekarka.

„Znaš ko sam?“, pitala je. Klimnuo sam.

„Znaš gde si?“, pitao je Timo. Klimnuo sam ponovo. „Već sam pomislio da ćeš nam pobeći.“

Odavde nema bega.

Pogledao sam u plafon koji odavno nije bio beo i pokušao da ostavim iza sebe san ubeđujući samog sebe... Samo san. To je bio samo san.

Timo me je znatiželjnim pogledom proučavao i na tren me podsetio na nju, a ja sam shvatio da će taj san jednom postati stvarnost i da neću biti u stanju da je spasim... jer više neću biti tu... a nju će odabrati. Jednom će je odabrati, setio sam se teških misli nastalih u blizini reke. To shvatanje je probudilo čudan osećaj u meni. Dah mi se skratio, a sitni trnci ispunili ruke. Duboko sam udahnuo i potražio mir u sebi, ali nisam ga našao.

Zašto bih se brinuo zbog nje, zbog jedne nečiste? Pokušao sam oterati od sebe osećaj nemoći koji me je preplavio, ali to je dodatno pojačalo potrebu da je zaštitim.

Zatvorio sam oči na tren i postao svestan bola u levom boku, probadanja u leđima, u grudima, u rukama, glavi, zatim se vratilo sećanje na lupanje na vrata u kasni sat. Grupicu koja mi je upala u kuću. Njihove uvrede, bes, pesnice, cipele i na kraju nož koji je ostavio tragove svugde po mom telu da bi na kraju završio zariven u moj bok. Uhvatio sam se za to mesto. Rana se zatvorila, ali bol je ostao i još će neko vreme boraviti tu.

„Dobro sam“, odgovorio sam lekarki. „Bio sam ja i u gorem stanju.“

„Ali tada nisi bio na mojoj savesti.“ Odmahivala je glavom dok je pregledala svaku modricu i svaki ožiljak.

Među prvim stvarima kojima nas je Ren naučio još kao dečkiće Milinih godina, bilo je kako da primamo udarce bez uzvraćanja. Bio je to deo naše obuke. Učio nas je kako da čuvamo taj bol i kako da ga kasnije pretvorimo u gnev koji ćemo zatim promeniti u našu snagu. Međutim ovaj bol, sam potisnuo u sebe. Gnev mi neće biti potreban sada.

„Zašto im nisi uzvratio?“

„Da li bi to izlečilo njihovu mržnju? Obuzdalo njihov bes?“, odgovorio sam Timu i zatražio od Agnet odobrenje da izađem napolje. San je još uvek lebdeo oko mene i zaposedao moje misli. Svež vazduh bi mogao da ga najzad otera u podsvest.

„Ne preteruj. Svakom telu je potrebno vreme za oporavak, čak i tvom.“ Dala mi je još poneku instrukciju u vezi ishrane te se pozdravila, odbijajući nadoknadu za troškove lečenja.

„To ćemo rešiti na zboru, ti mi ništa ne duguješ.“

Pogledao sam u plavokosog momka tražeći objašnjenje.

„Zar si mislio da ćemo tolerisati nasilničko ponašanje? Čak ni jedan lovac ne zaslužuje da mu neko u sred noći upadne u kuću i isprebija ga na mrtvo ime.“

„Ne želim izazivati nove probleme. Ako ste zbog toga sazvali zbor, onda ga otkažite.“

Izašao sam na trem i udahnuo poznati miris. Miris zemlje i njenih plodova, miris trave pomešan sa mirisom živine iz komšijskog dvorišta. Što me je podsetilo da sam babi obećao da ću joj očistiti kokošinjac. Trenutno sam bio u stanju samo sebe da držim na nogama. Lopata će morati da sačeka.

„Ja bi ih ostavio do sutra“, zaustavio me je Timo u nameri da uberem paradajz koji se zarumeneo na stabljici. Osećaj nekog čudnog ponosa i radosti me je ispunio.

Eto, uz malo truda u stanju sam i da nešto stvorim, ne samo da uništim.

„Agnet je rekla da bi trebao nešto pojesti.“ Pozvao me je unutra, a ja sam se tek tada zapitao zašto je on tu. Objašnjenje je brzo usledilo.

„Smenjivali smo se sa babom i Agnet. Ovo je moja smena... a mislim da baba baš i nije slušala šta joj Agnet govori“, rekao je pošto je zavirio u babin lonac u koji mi je obično pakovala hranu. Sudeći po mirisu, unutra je bio pileći paprikaš sa noklicama. „Ela je spremala musaku, to ti je laganije.“ Otvorio je drugu posudu ostavljenu u frižideru. „A spakovala ti je i nešto mleka i sira.“

„Nisam gladan.“

„A ovo ti je doneo Kvintus.“ Pokazao je na malu kutiju sledovanja ostavljenu na sred kuhinjskog stola. Pre godinu dana mi je rekao da će pokušati da ih nabavi. Bila je to hrana namenjena prvenstveno specijalnim jedinicama i nekad sam mislio da je ukusna. Sadržavala je sve potrebne sastojke da bi održavala telo zdravim i sitim. Dodavala je energiju i snagu i trebao bih pojesti jednu porciju kako bi se moje telo lakše i brže zalečilo, ali sama pomisao na tu želatinastu bezličnu masu mi je zavrtala stomak i budila mučninu u njemu.

„Moramo da razgovaramo“, rekao je Timo dok se radoznalo poigravao sa kutijom od Kvintusa.

„Moramo“, potvrdio sam premda sam znao da ne želimo razgovarati o istoj stvari.

„Ali prvo bi trebao nešto da pojedeš.“ Klimnuo sam i pokazao mu na stolicu i za sebe sam privukao onu koja mi je služila kao natkasna.

Mučila ga je Kvintusova kutija, te sam je otvorio i pogledao unutra. Čini se da je to bilo pakovanje sa uzorcima, jer su unutra bili svi mogući ukusi. Odabrao sam piletinu i otvorio kutijicu sa pet belih tableta. Uzeo sam tanjir i sipao vode u čašu. Stavio sam tabletu na tanjir, a zatim kanuo malo vode. Tableta je počela da se peni uz prepoznatljiv zvuk šuštanja sve dok tanjir nije ispunila bezlična bela masa, nalik želatinastoj peni.

„Odvratno“, rekao je pošto sam gurnuo tanjir ka njemu. „Šta je to?“ Pomirisao je, ali masa nije imala miris. Tek u ustima je dobijala predviđeni ukus. Otkinuo sam komad i stavio ga u usta. Bio je u pravu, bilo je odvratno, ali poznato. Ohrabrio sam ga da proba. Mršteći se otkinuo je komadić, prineo ga nosu te uz oklevanje stavio u usta.

„Podseća na kuvano pileće belo meso?“ Uzeo sam još jedan komad, a uzeo je i on. Ovog puta je bio hrabriji. „Mislim nije loše, ali ipak je...“

„Čudno je znam. Ova porcija ti menja celodnevni obrok. Uz uštedu energije možeš preživeti i sledećih nedelju dana na toj jednoj tableti. Možeš je i popiti, ali žvakanjem se stiče osećaj sitosti“, objasnio sam.

„Sa ovim vas hrane?“

„Kad smo na terenu... Timo... nešto ti moram reći“, počeo sam dok se on poigravao sa još jednim komadom bele penaste mase razvlačeći je prstima.

„Ela mi je već rekla da se ništa nije desilo“, uskočio mi je u reč još uvek obuzet belom masom, „ali lovče, ako joj želiš dobro, držaćeš se podalje od nje“, rekao je ono što sam i sam nameravao učiniti.

Bio je nestvaran i nadasve prijatan taj ukradeni sat vremena proveden sa njom pored reke, ali bilo je to nesmotreno s moje strane. Svestan sam da je to bio trenutak slabosti, trenutak u kom sam dozvolio sebi da poželim nekoga samo za sebe, a nju je bilo tako lako poželeti.

„Znam da sam prešao granicu i zbog toga ti se izvinjavam.“

„Nema potrebe da se izvinjavaš... nemoj joj davati lažnu nadu. Dovoljno je izgubila.“ Znam da nije mislio samo na njihove roditelje, čuo sam za nju i Učinog sina. Ovo je bio idealan čas da mu najzad kažem ono što sam odlagao.

„Možda nije izgubila sve. Možda vi niste izgubili onoliko koliko mislite da jeste.“

Njegova zbunjenost je potrajala jedan tren da bi se odmah posle osmehnuo.

„Pitao sam se kad ćeš skupiti hrabrost da išta kažeš.“ Bio je red na meni da ostanem zbunjen. „Znači istina je?“

„Šta?“

„Znao si mog tatu“, rekao je pun nade i iščekivanja.

Kako on to zna? Tada je bio pod anestezijom... ili možda nije?

„Doktor Rov mi je rekao da bih od tebe mogao saznati njegovu sudbinu.“

„Ne znam njegovu sudbinu.“ Bila je to istina. Mogli su ih uloviti već sledećeg dana. Napali su pećine, čuo sam detonacije iz tog smera. Mogao je nastradati na putu do pobunjenika. Mogao je poginuti u borbama. Moglo se svašta desiti.

„Ali znaš šta se s njim desilo u lovu. Da li si učestvovao u tom lovu? Nisi bio među lovcima.“

„Timo“, zaustavio sam ga i tražio reči kako mu saopštiti ono što znam.

„Moram da saznam šta se desilo sa mojim ocem. Deset godina nas izjeda neizvesnost... Da li je ulovljen... da li je pobegao... šta se desilo i kako znaš za njega ako nikad nisi kročio u naše selo?“ Sipao je pitanja, a svaka njegova reč je bila glasnija i glasnija.

Uzdahnuo sam potom mu ispripovedao sve od trenutka kad sam odlučio da pobegnem pa sve do trenutka kad smo se rastali.

„Ne znam šta se dalje desilo s njima.“

„Živ je“, rekao je radosno i poklopio usne rukom, dok su mu suze radosnice vlažile oči. „Uvek sam znao da jeste. Osećam to... Možda je još uvek u tim pećinama.“ Bio je pun nade koju sam odmah razbio.

„Ako su bili u pećinama onda više nisu živi. Pećine su zatrpane.“ Osmeh je nestao s njegovog lica.

„I nisi ništa učinio da im pomogneš?“, optužio me je.

„Učinio sam sasvim dovoljno.“

„Da, iskoristio si ih kao mamac kako bi pobegao.“

„Dao sam im šansu“, branio sam se, ali bio je u pravu, iskoristio sam ih.

„Izvini... hvala. Zaista... hvala... zašto si im rekao da idu na severoistok.“ Znao sam da njemu neće pobeći iz priče ni jedan detalj.

„Znaš da to ne smem da vam kažem...“ kao po navici pribegao sam već ustaljenom odgovoru, a on ka uobičajenom argumentu, „Prefekt nije tu, lovče... Uostalom, uvek govore da si stanovnik ovog regiona... možda je došlo vreme da to i sam prihvatiš i počneš da se ponašaš tako.“ Zagledao sam se u njega shvatajući da je u pravu. Više nisam bio pripadnik vojske IHCI-ja. Odbacili su me. Osudili na smrt. Zašto bi im bio lojalan? Ali ni selo me nije prihvatalo kao svog, iako u očima prefekta ja jesam bio stanovnik rezervata.

„Postoji teritorija na severoistoku gde su ljudi slobodni.“

Osmeh je nestao s njegovog lica, a zamenila ga je ozbiljnost.

„Znači to je razlog“, rekao je kao za sebe i uperio ledeni pogled u mene. „Treba da nam usadiš ideju o pobuni?“

„Ne znam zašto su odabrali ovaj rezervat“, priznao sam. „To još uvek pokušavam da shvatim... Moja jedinica nikad za lov ne bi odabrala teren koji je meni poznat. A ovaj dobro poznajem.“

Zamišljeno je zavrteo prazan tanjir i osmehnuo se na jednu stranu onako kako to njegova sestra radi.

„Znaš, moja mama je uvek govorila da nam je rešenje uvek tačno ispred nosa, samo što ga od nosa ne vidimo.“ Ustao je s namerom da ode i prenese sestri vesti, ali sam ga zaustavio.

„Još nešto... odabraće je.“

„Ti stvarno umeš ljudima pokvariti sreću.“

„Tebe više ne mogu da biraju.“ Pokazao sam na njegove štake. „Znači da će nju sigurno odabrati, možda ne sada, možda ne sledeći put, ali sigurno će je odabrati. Ima očeve gene, a IHCI voli dobru genetiku.“ Bio sam svestan da sam upravo otvorio Pandorinu kutiju, ali ovog puta je nada prva pobegla, verovatno je predugo bila zatvorena.

Autor Dana Hill

***

Za nastavak priče moraćete sačekati štampanu knjigu... a verujte mi dogodovštine Ele, Ksandera i ostalih tek počinju.

Hvala na čitanju.