Zemlja nade 11

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link     Deseti deo: link


11

Ksander

 

Najbolja strana snova je ta što se na kraju probudiš. Možda je realnost koja me čeka sa druge strane sna teška. Ispunjena krivicom, stidom i žaljenjem, ali naučio sam da živim s njom isto kao što sam naučio da se suočim sa dečakom crne kovrdžave kose koji me pohodi u skoro svakom snu i podseća me na to ko sam bio. Obično me drži na nišanu. Puška je veća od njega i položena je na ruševine iza kojih se krije. Znam da će prljavom rukom obrisati suze sa svojih crnih okruglih očiju, svestan da je ostao samo on da zaštiti majku i brata. Nije planirao da se preda bez borbe, jer borba je sve što je u životu znao. Navikao sam već na taj pogled pun prezira i prkosa, i uvek pre nego što ispali metak odlučno isturi bradu i klimne samo na njemu znanu zapovest. Ponekad sam brži i ispalim metak pre njega, ponekad oboje odbacimo pušku i naklonimo se jedan drugom i odemo svako na svoju stranu... da smo to barem učinili u stvarnom životu. Samo što ovog puta momčić nije držao mene na nišanu, već Nju. Ja sam bio samo nemi posmatrač poznatog prizora. Strepeo sam od trenutka kad će klimnuti glavom a ona, za razliku od mene, nije nosila pancir, već snežno belu košulju koja se presijavala u sivilu sna. Prvo je bila uplašena a zatim je preklinjala dečaka da je poštedi, a on je odmahivao glavom. Oboje su plakali a onda mu je rekla da je u redu, osmehnula se nežno i obrisala svoje suze. „Spremna sam... ako će tebi biti lakše onda pucaj,“ ohrabrivala ga je odlučnim glasom, „u redu je... pucaj... spasi sebe.“ Obasjala ga je onim širokim, iskrenim, osmehom koji je jednom i meni poklonila. Klimnuli su jedan drugom a onda je crnokosi dečak ispalio metak. Video sam ga kako probija vazduh ostavljajući svetli trag. Pratio sam pogledom njegovu putanju koja je vodila pravo ka njenom srcu. Pokušao sam da je upozorim, ali moje reči su bile bez glasa. Želeo sam da potrčim i da se bacim na nju kako bih ju spasao, ali i noge i ruke kao da su mi bile okovane. Krv je obojila njenu belu košulju a iz grudi joj je virio nož. Pogledao sam u svoje šake, prekrivene njenom krvi. Ležala je na mojim rukama i tiho ponavljala, „izdrži, Ksandere... samo izdrži... bićeš dobro... bićeš dobro...“

San je bio na izmaku, osetio sam da mi se vraćaju, i svest, i kontrola nad telom a onda je toplina donela novu obamrlost a san se ponovio i u njemu bi ona iznova i iznova umirala a ja nisam mogao da je spasim.

„U redu je Ksandere. U redu je,“ ponavljao je ženski glas dok su me nečije ruke držale prikovane za krevet i sprečavale me da ustanem.

„Seti se gde si, lovče,“ rekao je neko drugi.

„Pogledaj me... Ksandere... pogledaj me,“ pogled mi se izoštrio i našao usko žensko lice. Pripadalo je doktorici.

„Znaš ko sam?“ pitala je. Klimnuo sam.

„Znaš gde si?“ pitao je Timo. Klimnuo sam ponovo. „Već sam pomislio da ćeš nam pobeći.“

Ne, odavde nema bega.

Pogledao sam u plafon koji odavno nije bio beo i pokušao da ostavim iza sebe san ubeđujući samog sebe... Samo san. To je bio samo san.

Timo me je znatiželjnim pogledom proučavao i na tren me podsetio na nju a ja sam shvatio da će taj san jednom postati stvarnost a ja neću biti u stanju ni tada da je spasim... jer više neću biti tu... a nju će odabrati. Jednom će je odabrati, setio sam se svojih misli nastalih u blizini reke. To shvatanje je probudilo u meni čudan osećaj. Već sam se susreo s njim i mislim da je to bio strah, ali ne zbog sebe i svoje sudbine već zbog njene.

Zašto bih se brinuo zbog nje, zbog jedne nečiste? Pokušao sam oterati od sebe osećaj nemoći koji me je preplavio, a te misli su ga samo pojačale.

Zatvorio sam oči na tren a onda postao svestan bola u levom boku, probadanja u leđima, u grudima, u rukama, glavi, a onda se vratilo sećanje na lupanje na vrata u kasni sat. Grupicu koja mi je upala u kuću. Njihove uvrede, njihov bes, njihove pesnice, njihove cipele i na kraju nož koji je ostavio svoje tragove svugde po mom telu da bi na kraju završio zariven u moj bok. Uhvatio sam se za to mesto. Rana se zatvorila ali bol je ostao i još će neko vreme boraviti tu.

„Dobro sam,“ rekao sam doktorki dok me je pregledala. „Bio sam i u gorem stanju.“

„Ali tada nisi bio na mojoj savesti,“ odgovorila je odmahujući glavom dok je pregledala svaku modricu i svaki ožiljak.

Među prvim stvarima kojima nas je Ren naučio još kao dečake ne starije od Markusa je bilo kako da primamo udarce bez uzvraćanja. Bio je to deo naše obuke. Učio nas je kako da čuvamo taj bol i kako da ga kasnije pretvorimo u gnev koji ćemo zatim promeniti u našu snagu. Međutim ovaj bol, sam samo potisnuo u sebe.

„Zašto im nisi uzvratio?“

„Da li bi to izlečilo njihovu mržnju? Obuzdalo njihov bes?“ odgovorio sam Timu i izmolio od doktorke odobrenje da izađem napolje. San je još uvek lebdeo oko mene i zaposedao  moje misli. Svež vazduh bi mogao da ga najzad otera u moju podsvest.

„Nemoj da preteraš. Svakom telu je potrebno vreme za oporavak, čak i tvom.“ Dala mi je još po neku instrukciju u vezi ishrane a onda se pozdravila, odbijajući nadoknadu za troškove lečenja.

„To ćemo rešiti na zboru, ti mi ništa ne duguješ.“

Pogledao sam u plavokosog momka tražeći objašnjenje.

„Zar si mislio da ćemo dozvoliti divljačko i nasilničko ponašanje? Čak ni jedan lovac ne zaslužuje da mu neko u sred noći upadne u kuću i isprebija ga na mrtvo ime.“

„Ne želim izazivati nove probleme. Ako ste zbog toga sazvali zbor, onda ga otkažite.“

Izašao sam na trem i udahnuo poznati miris. Miris zemlje i njenih plodova, miris trave pomešan sa mirisom živine iz komšijskog dvorišta. Što me je podsetilo da sam babi obećao da ću joj očistiti kokošinjac. Međutim, trenutno sam bio u stanju samo sebe da držim na nogama. Obaveze će morati da sačekaju.

„Ja bi ih ostavio do sutra,“ zaustavio me je Timo u nameri da uberem paradajz koji se zarumeneo na stabljici. Osećaj nekog čudnog ponosa i radosti me je ispunio.

Eto, uz malo truda u stanju sam i da nešto stvorim, ne samo da uništim.

„Agnet je rekla da bi trebao nešto pojesti.“ Pozvao me je unutra a ja sam se tek tada zapitao zašto je on tu. Objašnjenje je brzo usledilo.

„Smenjivali smo se ja, baba i Agnet, ovo je moja smena... a mislim da baba baš i nije slušala šta joj Agnet govori,“ rekao je pošto je zavirio u babin lonac u koji mi je obično pakovala hranu. Sudeći po mirisu unutra je bio pileći paprikaš sa noklicama. „Ela je spremala musaku, to ti je laganije.“ Otvorio je drugu posudu ostavljenu u frižideru. „A spakovala ti je i nešto mleka i sira.“

„Nisam gladan.“

„A ovo ti je doneo Kvintus.“ Pokazao je na malu kutiju sledovanja ostavljenu na sred kuhinjskog stola. Pre godinu dana mi je rekao da će pokušati da ih nabavi. Bila je to hrana namenjena prvenstveno specijalnim jedinicama i nekad sam mislio da je ukusna. Sadržavala je sve potrebne sastojke da bi održavala telo zdravim i sitim. Dodavala je energiju i snagu i trebao bih pojesti jednu porciju kako bi se moje telo lakše i brže zalečilo, ali sama pomisao na tu želatinastu bezličnu masu mi je zavrtala stomak i budila mučninu u njemu.

„Moramo da razgovaramo,“ rekao je Timo dok se radoznalo poigravao sa kutijom od Kvintusa.

„Da, moramo,“ potvrdio sam premda sam znao da ne želimo razgovarati o istoj stvari.

„Ali prvo moraš nešto da pojedeš.“ Klimnuo sam i pokazao mu na stolicu i za sebe sam privukao onu koja mi je služila kao natkasna.

Mučila ga je Kvintusova kutija, te sam je otvorio i pogledao unutra. Čini se da je to bila kutija sa uzorcima jer su unutra bili svi mogući ukusi. Odabrao sam piletinu i otvorio kutijicu sa pet tabletica. Uzeo sam tanjir i sipao vode u čašu. Stavio sam tabletu na tanjir a zatim kanuo malo vode. Tableta je počela da se peni uz prepoznatljiv zvuk šuštanja sve dok tanjir nije ispunila bezlična bela masa, nalik želatinastoj peni.

„Odvratno,“ rekao je pošto sam gurnuo tanjir ka njemu. „Šta je to?“ Pomirisao je ali masa nije imala miris. Tek u ustima je dobijala predviđeni ukus. Otkinuo sam komad i stavio ga u usta. Bio je u pravu, bilo je odvratno, ali i poznato. Ohrabrio sam ga da proba. Mršteći se otkinuo je komadić, prineo ga nosu a onda uz oklevanje stavio u usta.

„Podseća na kuvano pileće belo meso?“ Klimnuo sam i uzeo još jedan komad a uzeo je i on. Ovog puta je bio hrabriji. „Mislim nije loše, ali ipak je...“

„Izgleda čudno, ali je hranljivo. Ova porcija ti menja celodnevni obrok. Uz uštedu energije možeš preživeti i sledećih nedelju dana samo na toj jednoj tableti.“

„Sa ovim vas hrane?“

„Samo na terenu... Timo... nešto ti moram reći,“ počeo sam dok se on poigravao sa još jednim komadom bele penaste mase razvlačeći je prstima.

„Ela mi je već rekla da se ništa nije desilo,“ uskočio mi je u reč još uvek obuzet belom masom, „ali lovče, ako joj želiš dobro, držaćeš se podalje od nje,“ rekao je ono što sam i sam nameravao učiniti.

Bio je nestvaran i nadasve prijatan taj ukradeni sat vremena proveden sa njom pored reke, ali bilo je to nesmotreno s moje strane. Bio je to moj trenutak slabosti, trenutak u kom sam dozvolio sebi da poželim nekoga samo za sebe a nju je bilo tako lako poželeti.

„Znam da sam prešao granicu i zbog toga ti se izvinjavam.“

„Nema potrebe da se izvinjavaš... ali nemoj njoj davati lažnu nadu. Dovoljno je izgubila.“ Znam da nije mislio samo na njihove roditelje, čuo sam za Učinog sina i ovo je bio idealan čas da mu najzad kažem ono što sam odlagao.

„Možda nije izgubila sve. Možda vi niste izgubili onoliko koliko mislite da jeste.“

Njegova zbunjenost je potrajala samo tren a onda se osmehnuo.

„Pitao sam se kad ćeš najzad skupiti hrabrost da išta kažeš.“ Bio je red na meni da ostanem zbunjen. „Znači istina je?“

„Šta?“

„Znao si mog tatu,“ rekao je pun nade i iščekivanja.

Kako on to zna? Tada je bio pod anestezijom... ili možda nije?

„Doktor Rov mi je rekao da bih od tebe mogao saznati njegovu sudbinu.“

„Ne znam njegovu sudbinu.“ Bila je to istina. Mogli su ih uloviti već sledećeg dana. Napali su pećine, čuo sam detonacije iz tog smera. Mogao je nastradati na putu do pobunjenika. Mogao je poginuti u borbama. Moglo se svašta desiti.

„Ali znaš šta se s njim desilo u lovu. Da li si učestvovao u tom lovu? Nisi bio među lovcima.“

„Timo,“ zaustavio sam ga i tražio reči kako mu saopštiti ono što znam.

„Moram da saznam šta se desilo sa mojim ocem. Sedam godina nas izjeda neizvesnost... Da li je ulovljen... da li je pobegao... šta se desilo i kako znaš za njega ako nikad nisi kročio u naše Selo?“ Sipao je pitanja a svaka njegova reč je bila glasnija i glasnija.

Uzdahnuo sam a zatim mu ispripovedao sve od trenutka kad sam odlučio da pobegnem pa sve do trenutka kad smo se rastali.

„Ne znam šta se dalje desilo s njima.“

„Živ je,“ rekao je radosno i poklopio usne rukom, dok su mu suze radosnice vlažile oči. „Uvek sam znao da jeste. Možda je još uvek u tim pećinama.“ Bio je pun nade koju sam odmah razbio.

„Ako su bili u pećinama onda više nisu živi. Pećine su zatrpane.“ Osmeh je nestao sa njegovog lica.

„I nisi ništa učinio da im pomogneš?“ optužio me je.

„Učinio sam sasvim dovoljno.“

„Da, iskoristio si ih kao mamac kako bi pobegao.“

„Dao sam im šansu.“ Branio sam se ali bio je u pravu, iskoristio sam ih.

„Izvini... hvala. Zaista... hvala... zašto si im rekao da idu na severoistok.“ Znao sam da njemu neće pobeći iz priče ni jedan detalj.

„Znaš da to ne smem da vam kažem...“ kao po navici pribegao sam već ustaljenom odgovoru.

„Prefekt nije tu, lovče... Uostalom, uvek govore da si samo još jedan stanovnik ovog rezervata... možda je došlo vreme da to i sam prihvatiš i počneš da se ponašaš tako.“ Zagledao sam se u njega shvatajući da je u pravu. Više nisam bio pripadnik vojske IHCIja. Odbacili su me. Osudili na smrt. Zašto bi im bio lojalan?

„Postoji teritorija na severoistoku gde bi mogli biti sigurni. Pripada ljudima.“

Osmeh je nestao s njegovog lica a zamenila ga je ozbiljnost.

„Znači zato si tu, kako bi nam usadio neku novu ideju o pobuni?“

„Ne, to sigurno ne. Ne znam zašto sam ovde,“ priznao sam. „To još uvek pokušavam da shvatim... Moja jedinica nikad ne bi odabrala za lov teren koji je meni poznat.“

Zamišljeno je zavrteo prazan tanjir i osmehnuo se na jednu stranu onako kako to njegova sestra radi.

„Znaš, moja mama je uvek govorila da nam je rešenje uvek tačno ispred nosa, samo što ga od nosa ne vidimo... Moram da kažem Eli.“ Ustao je, ali sam ga zaustavio, rekao sam samo deo onog što sam nameravao.

„Još nešto... odabraće je za lov.“ Pogledao me je zbunjeno.

„Ti stvarno umeš ljudima pokvariti sreću.“

„Tebe više ne mogu da biraju.“ Pokazao sam na njegove štake. „Znači da će nju sigurno odabrati, možda ne sada, možda ne sledeći put, ali sigurno će je odabrati. Ima očeve gene a IHCI voli dobru genetiku.“ Bio sam svestan da sam upravo otvorio pandorinu kutiju, samo što je ovog puta nada prva pobegla, verovatno je predugo bila zatvorena.

Autor Dana Hill

***

Sa ovim nastavkom završavam objavljivanje celih poglavlja ove priče na blogu.

Za nastavak priče moraćete sačekati štampanu knjigu... a verujte mi dogodovštine Ele, Ksandera i ostalih tek počinju.

Hvala na čitanju.

No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11