Misterija nestale šolje - 1. deo



Prolog


Nemirno je sedela u svojoj omiljenoj fotelji. Svaki šum bi joj privukao pogled kroz otvoren prozor. Kasnio je. To je bilo tako neobično za njega. Povetarac je pomerio zavesu i na tren su je sećanja odvela u hotelsku sobu na francuskoj rivjeri. Nedostajao joj je taj opojni miris azurne obale u kojem je nekada davno toliko uživala. Možda će u njemu uživati ponovo, ako sve prođe po planu.

Lavež komšijskog psa je razbio tišinu u kojoj su se stanovnici Ulice kort polako spremali na počinak.

„Prokleti pas,“ progunđala je u trenu kad je hodnikom odjeknulo kucanje na ulazna vrata.

Iznenadila se. Očekivala je da će pre toga čuti zvuk motora ili barem korake po pločniku. Virnula je kroz prozor. Nije bilo ni traga od njegovog automobila i na tren je pomislila da to nije on.

Kucanje je ponovo odjeknulo hodnikom, ovog puta je bilo glasnije i delovalo je nestrpljivo.

Zatvorila je prozor, izašla u hodnik i kratko zastala pred ogledalom i pogledala u svoj odraz. Rukom je dodirnula uredno složenu i utegnutu punđu. Malim prstom je prošla po usnama namazanim crvenim karminom i tek kad se uverila da izgleda najbolje što može, prišla je vratima i otvorila ih.

1.


Bio je lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare, učmale, zgrade policijske stanice. U slučaju pozornika Simonsa, razlog je bio ovaj drugi.

Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija.

Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama skupljala u fiokama radnog stola. Kad je Tomasu ponestalo mesta u fiokama, onda ju je slagao u kutije a kad je ostao bez kutija, papire je gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina, jer tempo kojim je to radio je bio više nego spor. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir.

Zahvaljujući tim pričama Rob Simons je znao o svakom stanovniku Malburija ponešto iako je do sada imao prilike da se lično upozna samo sa pekarom, koji je bio njihov prvi komšija i sa doktorom Pibodijem sa kojim je Tomas svake večeri igrao šah. Iz tog razloga je znao da je stara gospođa Rivers, koja je prijavila provalu, u svađi sa svojom sestrom, gospođom Ejden, da je nedavno (pre dve godine) ostala udovica i da nema decu.

Zaustavio je bicikl ispred male kućice obrasle belim ružama i zatekao gospođu Rivers kako posluje oko cvetne leje koja je rasla pored ograde.

Nakon kratkog pozdrava i izvinjena što ih je zvala, mladi pozornik je dobio šansu da kaže onu čuvenu rečenicu, „naše je da služimo i štitimo.“

Soba u koju ga je uvela starica, podsetila ga je na salon njegove bake. Vezeni jastučići, porodične slike, knjige na policama i ručni rad pored fotelje najbližoj kaminu. Čak je i miris bio sličan, mirisalo je na staru kuću, stare ljude i kolače, ali žena joj nije bila niti nalik. Njegova baka je bila visoka i snažna žena, grubih crta lica koje je i sam nasledio a gospođa Rivers je bila njena sušta suprotnost, mršava, niska, sa tužnim plavim očima.

„Kad ste primetili provalu?“ pitao je pošto je odbio ponuđeni čaj.

„U nedelju, pošto sam se vratila iz crkve.“

„Još u nedelju,“ začudio se. Bilo je to pre tri dana. Upisao je podatak u svoj mali notes koji je izvadio iz gornjeg džepa uniforme.

„Nisam bila sigurna da li bih uopšte trebala zvati policiju… a prvo sam mislila da sam samo zaboravila zaključati vrata, ali rezervni ključ nije bio na svom mestu. Onaj ko ga je koristio, stavio ga je pod pogrešan kamen.“ Na te reči obrve pozornika Simonsa su poletele gore i odmahnuo je glavom, ali je i ovu informaciju upisao u svoj notes i podvukao je.

„Proverili ste da li je nestalo nešto od dragocenosti.“ Bio je svestan da ma koliko neko bio skroman, uvek se nađu neke vrednosti u kući i svi ih drže na istom mestu... u svojoj spavaćoj sobi.

„Da, proverila sam i nedostaje samo jedna stvar,“ rekla je tiho obarajući pogled.

„Samo jedna stvar?“

„Da. Zato i znam da je neko bio u kući.“

Čekao je da će mu reći šta nedostaje a kad je informacija izostala pitao je, „šta nedostaje?“

Umesto odgovora, starica je ustala i pozvala ga da je sledi. Uvela ga je u trpezariju i stala ispred vitrine sa uredno složenim porcelanom. Beli servis za ručavanje sa tankim zlatnim obrubom je zauzimao najviše prostora. Bio je tu i beli servis za čaj sa sitnim ružama, ali pogled su mu privukle dve ružičaste i bogato oslikane šolje za čaj. Samo jedna je bila postavljena na kitnjastom tanjiriću, dok je drugi tanjirić bio prazan a pored je stajala jedna ista takva šolja.

„To je servis Romanovih,“ objasnila je.

„Romanovih?“ začudio se. „Onih Romanovih?“ pitao je da li misli na nesrećnu carsku porodicu.

„Da, upravo onih Romanovih,“ potvrdila je. „Moja baka je radila kao sluškinja u carskom selu i ovo je bio poklon carice Aleksandre kad je odlazila. Uvek je govorila da je to bila jedna divna a ipak nesrećna žena. Dalek put iz Rusije je preživelo šest šolja i pet tanjirića, ja sam po mojoj majci nasledila tri šolje i dva tanjirića.“

„Ko je nasledio ostatak?“ upitao je iako je već naslućivao odgovor.

„Moja sestra.“ U glasu joj se osetio bol, ali i tračak netrpeljivosti.

„Da li imaju neku vrednost?“ pokazao je na šolje.

„Da. Antikvar je procenio da bi ceo servis koštao nekoliko hiljada funti. Oslikane su čistim zlatom a izrađene u carskoj fabrici porcelana sredinom 19. veka, tako da... da, imaju priličnu vrednost,“ rekla je uz dubok uzdah, posmatrajući šolje. „Ipak, za mene je u pitanju sentiment.“ Prvi put ga je pogledala sitnim plavim očima u kojima je video tugu i strah. „Pozorniče, svesna sam da se u svetu dešavaju ružnije stvari od ovoga, ali sama pomisao da mi je neko bio u kući...“ zatresla je glavom.

Sve mu je ovo delovalo kao šala, da nije video iskrenost i pravi strah u očima starice, verovatno bi pomislio da je u pitanju neka podvala.

„Naravno, razumem vaš strah. Rekli ste da je ušao uz pomoć rezervnog ključa? Pokazaćete mi ga.“ Izvela ga je napolje do cvetne leje i podigla jedan beli kamen oštrih rubova.

„Uvek ga držim ispod ovog kamena, ali našla sam ga ispod ovog, podigla je drugi beli kamen okruglijeg oblika, „i ni jedan nije bio na svom mestu,“ pokazala je na ulegnuća koja su u zemlji ostavili.

„Da li je neko želeo da se našali sa vama ili da vam napakosti.“

„Odavno sam iz svog života eliminisala sve koji bi želeli oboje.“

„Voleo bih pogledati okolo?“ To je bila njegova obaveza. Proverio je sve prozore, s unutrašnje i spoljašnje strane, ulazna i kuhinjska vrata i ništa čudno nije primetio. Ako je postojao provalnik, onda je najverovatnije ušao uz pomoć rezervnog ključa i odneo samo jednu šolju.

„Gospođo Rivers, moj savet bi bio da više ne držite rezervni ključ na mestu na kojem ga drže svi,“ rekao je pošto je ušao ponovo u kuću, „i obratite pažnju na vaše poznanike i ljude koji vam dolaze u kuću.“

„Mislite li da će se pojaviti?“

„Šolja? Teško,“ rekao je kroz uzdah, „ali ako čujemo nešto, svakako ćemo vam javiti.“ Pokušao je zvučati optimistično onako kako su ga učili, ali stvar je bila u tome da je sumnjao da će se neka tamo šolja naći, ma kako ona posebna ili skupa bila.

2.


Policijska stanica u Malburiju nalazi se na ćošku zapadne i Ulice park. U pitanju je stara zgrada, još iz džordžijanske ere. Prizemlje služi kao policijska stanica, u podrumu se nalazi pritvor, koji nikad nije korišćen a na spratu je uređen stan za pozornika i njegovu porodicu. Zadnjih dvanaest godina taj stan je koristio pozornik Aron Tomas koji se u slikovito englesko selo doselio davne 1946 godine.

„Šolja kažeš?“ pitao je stari kolega, skrivajući podrugljiv osmeh ispod debelih, sedih brkova.

„Po rečima gospođe Rivers, prilično skup antikvitet.“ Trudio se da ne zvuči potpuno razočarano. Svi policajci vole da pričaju o svom prvom slučaju, prisećajući se i najsitnijih detalja koji su doveli do njegovog rešenja. Simons je bio svestan da su šanse da će on ikad rešiti ovu provalu bile manje od nule.

„Znači, u pitanju je jedna od onih Romanovih šolja.“

„Da, kako znate za nje,“ začudio se umorno sedajući na stolicu.

„Celi okrug zna za te proklete šolje... čak smo imali i izložbu čajnih servisa. Bilo je to pre par godina, tokom letnjeg festivala. Verujem da je razlog te izložbe bio samo kako bi se Riversova mogla hvaliti tim šoljama,“ progunđao je i predložio, „pristavi čaj, hoćeš li?“

Stari, proćelavi pozornik kao da je ožedneo od silne priče o kitnjastim šoljama za čaj.

Simons je ustao i pristavio čajnik u uzanoj priručnoj kuhinji, te iz ormarića izvadio dve šolje. Ovo su bile sasvim obične bele šolje, bez ukrasa i bez istorije. Kad bi jedna od njih nestala, niko ne bi zvao policiju. Samo što se ovde nije radilo o nestanku neke tamo šolje. Neko je bez dozvole ulazio u kuću te žene a niko nema pravo da ulazi u nečiju zaključanu kuću, bez obzira što je ključ ostavljen na dohvat ruke i prosto je dozivao provalnika... U pitanju je narušavanje nečijeg poverenja, intime i krađa, pa neka je to i sitnica kao što je šolja za čaj...

Verovatno je to učinio neko samo da joj napakosti... pomislio je. Pitanje je ko bi to učinio i zašto.

„Eto dok ti rešavaš slučaj nestale šolje, pravi detektivi rešavaju ubistva,“ prekinuo je njegove misli pozornik Tomas.

„Ima nekih novosti u vezi sa Foxovom?“ doviknuo je radoznalo.

Kao i većina stanovnika okruga Pirst, s velikim interesovanjem su pratili slučaj Felicije Fox. Porodica Fox je vodila poreklo iz samog Malburija i stanovali su u Brentamu, velelepnom posedu i upravo u toj kući se desio „nesrećan slučaj“, kako su ga nazivali novinari a o kojem je brujala cela Britanija. Gospođu Feliciju Fox, znatno mlađu suprugu uvaženog Gideona Foxa, našli su obešenu o gredu na tavanu.

„Sada su već sigurni da je u pitanju ubistvo a ne samoubistvo,“ informisao ga je. Još prekjuče su se njih dvoje usaglasili da se ne može odbaciti sumnja u ubistvo, sve dok se ne utvrde sve činjenice. Na žalost njima nisu bili poznati detalji pošto ni jedan od njih nije bio uključen u samu istragu. Slučaj je vodio glavni inspektor Stivens, kojeg je Tomas na početku svoje karijere imao prilike da upozna.

I dok je pozornik Tomas na glas čitao kratak novinski članak sa najnovijim podacima, visoki plavokosi momak je zakuvao čaj i procedio ga. Sebi je stavio dve kockice šećera i prvo poslužio svog kolegu.

„Ne pominju razlog?“ pitao je.

„Novi forenzički tragovi ukazuju da je u pitanju ubistvo,“ citirao je delić teksta i pružio mu novine ako želi sam pročitati, ali odmahnuo je i zavalio se udobno u stolici koja je zaškripala pod njim i pomirisao čaj.

„Pitam se kakav je čaj iz šolje koja vredi nekoliko stotina funti,“ rekao je nakon što je srknuo mirišljavi napitak.

„U tom slučaju, trebao bi posetiti staru gospođu Ejden. Ona svima servira čaj u te šolje, za razliku od njene sestre koja ih čuva kao najveće blago. Znaš da su te proklete šolje razlog zašto one ne razgovaraju toliko godina.“

„Posvađale su se zbog šolja?“ čudio se.

„Da... zapravo ne.“ Srknuo je previše glasno i obrisao brkove. „Naravno da je pravi razlog svađe bio muškarac. Matori Rivers se, navodno, prvo zabavljao sa Ejdenovom, već su svi čuli svadbena zvona, a onda je otperjala u Ameriku a njegova ljubav se preusmerila na njenu sestru. Šolje su bile samo epilog te svađe. Gideon Fox je bio jako blizak prijatelj sa Riversom.“ Pokuckao je po novinama.

„Misliš da je možda Ejdenova provalila u kuću svoje sestre i ukrala joj šolju?“

„Simons, u pitanju je šolja,“ napomenuo mu je suludost daljnje istrage. „Ako želiš da rešavaš bezazlene seoske zavade, mogao bi onda rešiti i slučaj onog prokletog psa.“

Momak je klimnuo i na kratko zatvorio oči i duboko uzdahnuo. Kad je prihvatio ovo postavljenje, znao je da je u pitanju mirna seoska sredina sa najnižom stopom kriminala u celoj Britaniji... i nameravao je da tako i ostane. Radovao se mirnom životu na selu, daleko od londonske vreve i ako je to značilo da treba s vremena na vreme da rešava sulude slučajeve nestalih stvari, neka tako i bude.

„Našli su psa?“

„Da, bio je zavučen u šupi.“

„Nisu ga videli… čuli… nije im se odazvao,“ nabrajao je.

„Bio je mrtav. Žele podneti prijavu. Rekao sam im da ćeš svratiti posle ručka a usput možeš da skokneš i kod gospođe Ejden na jednu šolju čaja,“ rekao je namignuvši i vratio pogled na novine.

(nastaviće se...)

2. deo priče možete pročitati ovde: link
3. deo priče možete pročitati ovde: link
4. deo priče možete pročitati ovde: link

Autor Dana Hill

Fotografija pixabay.com

Lov 2