Izgubljena sećanja

Priča objavljena u zborniku kratkih priča

Dok je tuš uklanjao pospanost sa mene, prepustila sam se svojim mislima i pratila svoj jutarnji ritual. Krenula sam odgurnuti zavesu na tuš kadi i umesto zavese našla staklena vrata. Zbunjeno sam se osvrnula u nepoznatom kupatilu u koje sam zakoračila a onda mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i doneo još jedan šok. Lice stranca koje me je zbunjeno i uplašeno posmatralo je pomalo podsećalo na lice moje majke. Uspela sam naći ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bade mantilom i otvorila vrata u praznu dnevnu sobu i zbunjeno prišla prozoru. 

Zagledala sam se u nepoznat grad. „Gde sam?“ Pitala sam nemoćno. 

Primetivši ulazna vrata pošla sam ka njima iz želje pobeći i dok sam žurnim korakom prolazila hodnikom, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Ukopala sam se u mestu razmišljajući, produžiti dalje i izaći u nepoznati grad ili odgovore potražiti ovde. Prišla sam krevetu i ugledala usnulo mlado, na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva oka. „Mama, rekao sam ti da me ne budiš do deset.“

„Ivane.“ Izgovorila sam nesigurno, prepoznavajući u njemu mog sina. 

Oteturala sam se do dnevne sobe i nemoćno sela na kauč. Možda bi trebalo zaspati, možda ću se probuditi na nekom mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina, koji je svojom visinom ispunio vrata dnevne sobe. 

„Mama, jesi dobro?“ Pitao je dubokim muškim glasom moj četvorogodišnji sin.

„Malo sam prolupala.“

„Kako misliš, prolupala?“ 

„Ne mogu se setiti gde sam, ni ko sam. Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ 

„Kakvog me se sećaš?“ Umesto odgovora sam pokazala njegovu visinu kao četvorogodišnjaka.

Dohvatio je telefon i otipkao broj. „Seko, počelo je. Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

Priču u dužoj verziji možete naći pod nazivom Tragom sećanja

Autor Dana Hill

Legenda

Legenda iz romana Četiri elementa.

Legenda

Jednom davno, beše jedna vodena kugla. Živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je Gea - Zemlja, po svojoj najmlađoj ćerki i darovao joj čudesnu kuglu kao venčani dar.

Kada je Gea prvi put zakoračila Zemljom, mesto na kojem su njene noge dotakle tlo postalo je zelena ravnica. Dok je koračala svojim novim domom, mekana trava se širila pod njenim stopalima a na mestima koja bi dotakla rukama, nicale su guste, smaragdne, šume.

Stene, sakupljene na samom dnu kugle je izabranik njenog srca, R’hikar, ravnomerno rasporedio po celoj kugli a ona ih je prošarala rekama i jezerima.

Kao dva umetnika, pomerali su stene, oslikavali ih šumama, rekama, livadama sve dok nisu bili zadovoljni kako njihov novi dom izgleda. Međutim, sve je bilo prazno i tužno, i zato stvoriše prve stanovnike Zemlje. Bili su to gorostasi ravni njima, ali preveliki za tako malo mesto i nisu preživeli i zato su sledeći put Gea i R’hikar stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se, i rasli, i prilagođavali, i Zemlji, i jedni drugima, i uskoro su planetu preplavili milioni novih vrsta.

Gea i R’hikar su se divili svojim novim kreacijama i neko vreme su bili srećni. Savršeno srećni. Ipak, nešto je još uvek nedostajalo. Iako su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati i vlastitu. Iz njihove ljubavi rodilo se majušno stvorenje koje je zasenilo sva ostala u Geinim očima. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek.

Stvoritelj beše besan na svoju kći što je Božju decu, bez njegove saglasnosti, rodila na Zemlji. Kasno je Gea uvidela svoju grešku. Ono što se na Zemlji rodi, na Zemlji i ostaje a toliko bogova ne može jednim mestom hodati a da pri tome ne unište sami sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, ona će to učiniti sama.

U sumrak svoga života, Gea se zadnji put obratila svojoj deci.

„Draga moja deco,

U mojim očima i u mom srcu ste svi jednaki. Činite savršenu harmoniju u večnom ciklusu života, koji nikad ne sme biti narušen ili prekinut a koji i sama moram poštovati. Zemlju ostavljam svima vama, čuvajte je, zato što je ona vaš dom i vaš život.”

Delove svoje duše utisnula je u četiri dara i poverila ih svojoj deci na čuvanje.

„Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti.

Moje misli, kao Voda će vas očistiti.

Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati.

Moje telo, kao Zemlja, će vam život darovati,” rekla je i sa zemljom se stopila u jedno.

Autor Dana Hill

Fotografija ravenseniors.wikispaces.com

Uskršnji Zec

Uskršnji je Zeka pravi snob, 

donosi čokolade po liku svom,

umesto obojenih jaja

pravi ona grozna čokoladna.

Šeprtlja je on prava 

i ponekad ne zna gde mu je glava,

pa nam kuću rasturi 

i ko zna šta poturi.

Umesto bicikla 

u gnezdu se nađe fascikla,

a umesto vatrogasnog kamiona, 

dobijem još jednog aviona.

Ali najviše voli odeću da nosi,

a ponekad i obuću, 

pogotovo levu papuču, 

desnu usput izgubi,

te pomoću traga od bombona 

dođem do ulaza

i tamo se nađe, neizostavnih, par čarapa 

i naravno desna papuča.

Mangup je on pravi 

koji jednom godišnje svrati,

mislim da ću mu reći 

da me dogodine preskoči,

nek nekom drugom fascikle nosi i papuče gubi,

al' kakav bi nam Uskrs bio 

kad nas Uskršnji Zeka ne bi posetio

i bezvezne poklone donosio.

Autor D.Hill

Fotografija 7-themes.com

Pesma bratu

Plavokoso momče na formuli juri,

stazom oko kuće kobajagi trku vozi,

uvek negde juri, uvek negde žuri, 

sa dečacima iz ulice za loptom trči.

Odraslo je momče u momka stasita 

i sada krade ključeve od kola očeva.

Dasa se pravi i u krug oko ulice ih vozi

a od majčina saznanja netremice strepi.

Sazre plavokoso momče u muškarca ponosna,

sada ima jasan cilj prema kojem se voza

još uvek juri, i još uvek žuri, 

ali sada svojim kolima u životnoj trci vozi 

i ženu svoju u porodilište vodi.

Dal’ će dobit sina il’ će to bit ćerka

s nestrpljenjem on sada čeka, 

a strpljivost je snaga koja se svakodnevno gradi

i trebaće ti brate za ono što sledi,

jer plavokoso momče, il’ devojče

brigu ali i sreću će ti doneti, 

i sada ćeš ti od vožnji dečjih strepeti.

Cena dečje radosti jeste visoka

al’ je svaki roditelj rado plaća,

jer šta je malo brige zarad dečjeg osmeha.

Autor D.Hill

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.

Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu. 

Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još:

- uverenje Veštičje letačke komisije, 

- potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina, 

- licence od tri kontrole leta.

Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori.

Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bića, strašnog izgleda i mekog srca, ali naprasiti i živčani, kako i ne bi kad jednim telom upravljaju tri glave.

U dokolici, počela sam, nesvesno, lupkati svojim prutićem, kad mi je napadan kašalj privukao pažnju i gospođa za pultom mi je uputila jedan prek pogled iznad naočara i pokazala na tablu

„Nije dozvoljeno korišćenje vradžbina, prutića i kletvi.“

Uz izveštačeni osmeh sklonila sam svoj prutić u rukav plašta i nastavila sa razgledanjem naizgled sasvim normalne šalter sale, sa sasvim normalnim službenicima, pomalo nervoznim, ali to se od njih i očekuje, čini mi se da prolaze posebnom vrstom obuke za posao na šalteru. Ubeđena sam da imaju obavezu svakodnevno ispiti dve doze zmajeve krvi.

„Sledeći... Krikolina Zvezdić,“ zakreštao je gavran s ramena službenice sa očigledno veštačkim čirom na nosu, ni jedan čir nije tako nepravilan.

„Tu,“ javila sam se i pošto se ni u mislima ne sme pomisliti loše, uputila sam veštački osmeh i prišla šalteru.

„Potpis ovde i ovde. Otisak prsta ovde, otisak prutića ovde.“ Pružila mi je jedan papir i jedan karton. 

Poslušno sam se potpisala na karton koji je odmah uzela i stavila u fioku, onda se potpisala na prvu liniju, utisnula otisak prsta u jedan kvadratić i izvukla prutić i uz pomoć gospođe ostavila njegov otisak na papiru.

„Izvolite vašu dozvolu.“ Pružila mi je karticu boje gnojne kese i dala belu nalepnicu sa crvenim slovom P - kao početnik, što u očima zakona i jesam, ali ja metlu vozam od svoje treće godine a ovi ovde to ne bi trebali znati. I zato sam pokušala sakriti svoje misli.

„Ovo morate imati na metli godinu dana, dotle vam važi probna dozvola. Puno sreće u letu,“ reče a njen gavran se prodera „Sledeći...“

Autor: D.Hill

Fotografija designbolts.com

Ljuta pesma

Skloni se svete s moje ceste,

danas živce nemam za tvoje besmislice,

isprazne razgovore i lažne jadikovke

koje istresaš na nezainteresovane slušaoce.

Jadnicima pogled po okolini luta, 

traže spas al' nemaju kuda.

Umukni svete i posla se lati, 

na delu se pokaži,

jer od praznih reči nemaš koristi.

Autor: D.Hill

Metla

Tužna metla u ćošku stoji, 

teškog posla se ona boji,

naučila nikad nije, 

čisto pod da pomete.

Zna samo igre konjića, 

letenja i preskakanja

a sad je više niko neće, 

zato što ne zna da skupi smeće.

Zaboravljena i ružna 

u ćošku sedi tužna,

miševi joj kosti lome 

a pauci u njoj dom prave.

Kome treba metla nesposobna, 

što je u igrama dična, 

al' u radu nije vična. 

Jednog dana, 

dal' je bila kiša, 

il' je bilo sunce,

kako da zna, 

kod nje uvek samo mrak bude,

neko je za dršku uhvati 

i na smrt je preplaši.

Povuče je tamo, 

povuče je nazad,

u krug zavrti 

i počne novoj igri da je uči.

Kao da pleše, kao da klizi, 

nema kraja metlinoj sreći.

„Eh tako,“ - reče glas glasno, 

„pod je sada čist k'o staklo.“

„Čist? Čist?“ - radosno će metla,

al' tužna više nije, 

zato što je pod pomela.

Autor: Dana Hill

Fotografija betterhousekeeper.com