Skip to main content

Praznična


Kad nam se Frodo u pohod do Mordora sprema, 
da nam još jednom nad planinom Usuda živce namešta.
Kad nam Kevina, kod kuće, na tavanu zaborave 
ili pak na aerodromu izgube.
Kad nam se koka-kolin Deda Mraz sa reklame smeška 
a Milena sa Draganom mu (njima) kafu kuva, 
tad znaš da je vreme praznika pred nama
i nadaš se, evo, biće snega, 
kakvi su to praznici bez njega, 
(u svakom božićnom filmu ga bar malo ima).
I onda okitimo jelku previše rano,
pa nam se do Božića sva oklembesi, i dosadi, pomalo, 
al’ šta ćemo kad to radi svako.
I čekamo ono vreme mira i porodične idile 
kao što je to u božićnom specijalu omiljene serije.
Puno poklona ispod jelke a na stolu blagostanje, 
i trčimo i zapinjemo 
da i mi savršene praznike imamo,
da nam kuća blista,
da nam deca budu zdrava i čista,
da na stolu ima svega i svačega,
i onog što mora, i onog što ne mora.
I sve bi to super bilo, 
kad bi život kao na reklami bio.
Al' onda praznici prođu i stvarnost nam na vrata kucne, 
i podseti nas na račune nesrećne,
koji su ovog puta malo veći, jer bože moj, 
cela kuća od lampica mesec dana svetli.
Al' bitno je da je Golum na svakom tv-kanalu 
(spoiler alert!) 
u planinu Usuda sa prstenom pao 
(još jedan spoilert alert!)
I da se Kevin sa porodicom sreo. 
Da su nam deca poklone (a i mi stariji) dobili,
da smo se svi par kila ugojili,
taman da ih sa okasnelim snegom istopimo dok okolo lopatamo,
a para ionako nikad nema dovoljno 
i zašto bi u vreme praznika kvarili tu naviku. 

Autor: Dana Hill
Fotografija: bonderco.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…