Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.



Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta. 
„Dobar dan,“ pozdravi me Ona.
„Dobar dan,“ odgovorim ja.
„Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno.
„Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno.
„Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“
Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima.
„Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „ako želite da ostanem moraćete da ih ispunite... Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema više psovanja na saobraćaj, svako negde žuri kao i vi, što ne znači da svi morate biti ljuti, bitno je stići do odredišta, manje je bitna brzina. Kao sledeći moj zahtev je da ne odbijate male znakove pažnje, tuđe osmehe i komplimente, nisu svi dvolični i neki od njih su, zaista, iskreni. Zatim, sledeći moj zahtev je, da prigrlite promene koje se u životu jave. Dalje htela bih da se više nadate, više verujete u sebe i druge...“ nastavi Ona sa nabrajanjem. „Da li me slušate?“ primeti oštro moje trenutno odsustvo.
„Da, naravno da slušam.“ 
„Neću više da vas zamaram, sve vam ovde piše,“ izvadi neki dokument iz torbe i stavi ga pred mene. „Najbitniji od svih mojih zahteva je da otvorite svoje srce, u njemu se krije ključ istinske Sreće.“
„Da li se slažete sa svim nabrojanim, ako da, onda ovde potpišite.“ Ponudi mi zlatnu olovku a ja se zagledam u poznate mi crte i prepoznam na njoj svoje lice, drugačije, bezbrižnije i srećnije, ali moje. „I nasmejte se, pobogu, živi ste i radujte se tome, sve ostalo će da prođe.“
U tom trenu me iz dremeža trgne uporna zvonjava na vratima i skočim na noge sva radosna... možda je Sreća na vratima.


Autor Dana Hill
Fotografija: astridle.deviantart.com

Pamet


Ponekad mi žao a ponekad drago
što pametniji nismo. 
Što u neznanju živimo 
a pred istinom žmurimo. 
Uostalom, 
ko još voli sa istinom u oči da se gleda,
ko je dovoljno jak 
da gleda i vidi...
razume i shvati...
Lakše je biti glup i slep.
Glupost ne boli
a slepilo od istine štiti.
Zato ne pričaj, mali čoveče,
žmuri, 
ne slušaj,
i nikako, ni u ludilu, 
nemoj da razmišljaš.
Dok ne misliš
srećan ćeš biti.
Znanje samo brige i nesreću donosi,
zato sva sreća po tebe
što pametniji nisi.

Autor Dana Hill
Fotografija rebellesociety.com

Čestitka


Praznici nam stižu i svi čekamo godinu novu
da nam pruži više sreće, zdravlja i radosti
od ove koja odlazi. 
I zato, prijatelji dragi,
nek su vam srećni, ne samo ovi praznici,
već i svi dani budući,
nek vam se ispune želje sve 
i plus još dve. 
Nek vas sve zdravlje služi, 
nek nikom ne ostanete dužni.
Čuvajte svoje najbliže 
i ne odbijajte pomoć nikome,
i radujte se životu pred vama
ne žaleći za onim iza vas.
Srećan vam Božić i godina nova
želi vam svima vaša Dana.

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa happyholidays2016.com

Odlomak iz 42. poglavlja

Odlomak iz 42. poglavlja romana Četiri elementa. 





Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržavao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebu za građenjem raskošnih hramova. Svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.” I bio je u pravu. Iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Bakina tetka Lilien je pokušala naslikati prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati preko potrebnu pribranost tokom cele ceremonije.

Čim sam stupila u mali vrt, nakon samo jednog pogleda na okupljeni svet počelo je znojenje dlanova, ubrzan rad srca i prilično glasno lupanje zemljinog dum. 

Iako većinu prisutnih nisam poznavala, prepoznala sam nekoliko ljudi među okupljenima. Bila je tu Sofija i gospodin Larok a u prvom redu su svoja mesta zauzela po dva najbliža srodnika svakog usnulog. Zajedno su držali jednu sveću a u sredini, nasuprot mene, su bili Demi i Tomas. 

Ceremoniju je započeo Rišar, moleći se Majci za milost svoje dece a onda je prešao na molitvu za prvog usnulog, koju sam ja dopunila na način kako smo uvežbali. Kada je trebala uslediti molitva za Geju, moje ruke su počele podrhtavati, glasnice se stegnule a oči zasuzile. Osetila sam Rišarovu ruku na leđima, kojom mi je dodao malo snage i smirenosti za nastavak ceremonije.

„Blažena Majko svih Majki, Tvoja deca se mole da im pružiš utehu u vreme tuge zbog gubitka krvi Tvoje krvi. Nosioca Tvoje svetlosti kojom je vodila svoju decu,” počeo je Rišar a ja sam u grudima osetila svu težinu izgovorenih reči.

„Majko, primi dušu Geje Beatrix Lisicki Telus, ćerku Jozefine i Georga, sestru Majke Liliane Ivon Telus, majku Demetrije Georgijane Lisicki Telus i supruge Tomasa Lisickog. Za njenu dušu se mole svi njeni bližnji i neka je k tebi vodi svetlost ove sveće,” izrekla sam otežalim glasom a sveću koju su držali Tomas i Demi upalila sam prenoseći plamen sa jedne od četiri sveće koje su gorele u ćošku vrta.

Jedini ukras u malom vrtu je crni svećnjak postavljen s desne strane vrata u kom su gorele četiri visoke bele sveće. Na svakoj je bio utisnut jedan od simbola četiri elementa a ja sam plamen prenosila sa sveće sa spiralom u obliku plamena.

Svi okupljeni su posle paljenja sveće izgovorili tiho, „blagoslovena Majko svih Majki, primi Gejinu dušu k sebi.”

Molitva za Geju bila je poslednja i nakon nje je Rišar sa ostalima izgovorio molitvu Majci, posle koje sam se povukla na livadu a za mnom su pošli plamičci svih upaljenih sveća, sleteli na moj dlan i kad je Rišar zatvorio vrata Majčine livade, ugasili se.



Autor Dana Hill
Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com

Ožiljak na duši


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


...I dok imam moje anđele
ovaj svet mi ništa ne može...
Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.

.....

Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu.
„Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za nju. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički.
„Divna melodija."
„Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu.
„Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima smo se mučili sa njenim grčevima. Bili smo izmučeni, svo troje.
......

„I tako, dok sam prepovijao moju kći pevušio sam joj... tatin mali anđeo se usrao da više ne može," zapevušio je na melodiju „Anđela" tokom svakog intervuja kad bi ga pitali kako je nastala pesma, što je uvek izazvalo smeh. 
......

Naravno da je napisao drugi tekst za pesmu, koja ga je vinula u muzička nebesa, samo da bi se sa njih survao u ovisničke dubine iz kojih se još uvek pokušava iskobeljati.
Na radiju se 'Anđela' već odavno završila, kao i reklamni blok, vesti, sportski pregled i vremenska prognoza a ja sam i dalje sedela ispred sive zgrade i trljajući ožiljak na desnom ramenu prisećala se nekih srećnijih vremena i u njima našla razlog da odem na dogovorenu terapiju.
U retrovizoru sam našla nekada davno lepo lice, sada umorno i tužno, i namestila ešarpu oko vrata. Skoro dve godine veoma pažljivo biram gornji deo odeće. Tokom zimskih meseci rol-kragne i rolke su moji najbolji prijatelji, ali sada je već toplo, košulja sakriva a ešarpa sprečava ružan ožiljak da izviri i pokaže se radoznalim pogledima, koji uvek, kao lešinari, jedva čekaju da se to desi.
Prijemnica... nezaobilazni radoznali pogledi koji ubadaju u potiljak... lekar sa kozjom bradicom koji me je podsetio na profesora filozofije iz davnih maturantskih dana... dugačak hodnik a onda On.
On - senka čoveka mog života, čoveka kog sam volela, pored kojeg sam se osećala živom a koji mi je uništio život i umalo ga oduzeo.
„Hvala što si došla," rekao je umesto pozdrava. Nisam odgovorila, samo sam klimnula izbegavajući susret sa njegovim očima. „Kako je Anđela?"
„Dobro," smrmljala sam i sela na jednu od dve spremljene stolice na sred prostorije.
Doktor je počeo terapiju i govorio o tome kako napreduje njegovo lečenje, kako je ostao duže od vremena na koje je osuđen. U njegovo ime se zahvalio što nisam podigla optužnicu koja bi usporila njegov oporavak i to je dobri doktor pripisao mom zdravom razumu, ali On zna, zna da sam ja to učinila zbog Anđele a ne zbog njega.
Prvi je reč dobio moj, još uvek, suprug i počeo govoriti kako mu je žao, kako, tada, nije bio svestan svojih postupaka, kako želi da se promeni, a u meni je neki glas uporno vrištao, „izlazi odavde, izlazi što pre".
Plašila sam se doći i suočiti se s njim. Plašila sam se da ću popustiti i oprostiti mu, zaboraviti sve kad ga ugledam a sada ga gledam i ne plašim se.
Ne plašim se mršavog čoveka u sivoj trenerci koju je dobio od mene za Božić pre pet godina. Sada visi na njemu a sećam se dana kad mu je bila mala i Anđela se radovala što joj se tata menja na Deda Mraza.
Ne plašim se baršunastog glasa koji moli za oproštaj i možda bih mu i oprostila da ne znam da se iza tog divnog glasa koji sada preko knedle ispušta glasove skriva zversko režanje. I odjednom strah prostruji mojom kičmom. Da li je neki ton to prouzrokovao ili nemilo sećanje, ne znam. Ali odjednom, glas u mojoj glavi je ponovo počeo moliti za beg, i postajao je sve glasniji.
Završio je. Tužnim očima je molećivo tražio moj pogled i možda bih mu zaista i bila u stanju oprostiti, možda bih mogla zaboraviti na strah koji je pozivao na oprez, da me rana nije uporno svrbela a ja sam odolevala želji da je dodirnem pred njim. Ne pred njim.
„Na vama je red da kažete vašem mužu kako se vi osećate," rekao je doktor i pošto nisam odmah progovorila ohrabrio me je, „kažite mu koliko vas je povredio." Ćutala sam. „Pokušajte mu objasniti koliko vas je povredio," navaljivao je doktor.
„Koliko me je povredio," ponovila sam tiho, ravno, i napokon počešala bolnu ranu, skinula ešarpu i otkrila desno rame i pokazala ožiljke koje skrivam.
Ožiljke od zverskih ujeda, grebanja, čupanja moje kože, mojih tetiva, mojih mišića. Protežu se od vrata po rame i napred sve do desne bradavice čineći nepravilan, ružan, bolan trokut sa još bolnijim i još ružnijim sećanjima koja sam uporno potiskivala a koja su sada isplivala na površinu. 
Kad su me dovezli, doktor na hitnoj je mislio da me je napao pas, tek posle su shvatili da je to napravio moj muž. Oporavak je dugo trajao a onaj psihički još nije ni počeo.
Glas u meni je zanemeo i ja sam napokon progovorila. „Sreća što mi je đavo seo na desno rame a ne na levo, inače ne bi imao od koga da tražiš oproštaj," protisnula sam dok je zgađeno, sa strahom, gledao u izmreškanu kožu. „I sreća je što je seo meni na rame a ne Anđeli. Želiš da ti oprostim? Želiš da zaboravim? Dok imam ovaj podsetnik, neću biti u stanju da ti oprostim. Mnogo puta pre ovog si me svojim postupcima povredio, i uvek sam ti praštala. Jedna pesma, malo vremena samo za nas i sve je bilo zaboravljeno. Ovog puta neće ići tako. Bilo je potrebno da me povrediš i fizički da napokon otvorim oči i vidim kakav si zapravo. Povodljivi sladkorečivac otrovnog srca." Suze su počele da naviru a poslednje što sam htela je bilo da se rasplačem pred njim. „Uništio si sve što smo gradili. Uništio si život sebi. Uništio si život meni. Ali ti neću dozvoliti da uništiš život Anđeli." Na te reči je zaplakao. Kao malo dete je zagnjurio glavu u šake i zajecao. Uplašila sam se oprosta koji bih mogla da mu dam a onda kako bih to sebi oprostila i zato sam istrčala napolje.
Srce je tuklo previše brzo, dok sam koračala ka kolima. Suze su se slivale niz moje lice a duša je bolela. Bolela me je više od ožiljka na ramenu. 
Najveći bol nanosi onaj kog smo istinski voleli, kojem smo verovali, ko nam je bio sve a onda je postao ništa, samo bolan podsetnik na srećna vremena.

Autor Dana Hill
Fotografija tumblr.com

Muza II


To vam ode u sred posla, 
priča samo do pola završena, 
pesma samo naslov ima 
a ideja za roman u grubim skicama 
i ode ona, baš je briga. 
Nema je mesecima.
Šalje mi neke Muze pripravnice 
da na meni zanat bruse.
Posle, i njih povuče 
a meni samo prazna glava ostade.
Neka nervoza se u mene uvuče. 
Ne znam gde da nastavim, 
šta dalje da radim?
Čitam napisano 
i tražim smisao u skiciranom.

A onda, posle par meseci, 
evo je, kao avet uleti mi u san 
i oduzme dan, dva, tri, nije ni bitno. 
Diktira i viče "piši... piši... piši... 
što si bre smotana, moram kod Koelja."
A Dana piše li piše.
Pokušavam što više reči od moje Muze uzeti, 
što više ideja zapisati, 
da imam, ako ništa drugo, šta čitati
kad ode s Koeljom bestselere pisati.
"Boga mu Dano, jel’ ćemo raditi 
il’ ćeš se sve vreme žaliti? 
Vreme su reči ajde… piši."
Pozdrav ljudi,
odoh pisati, pre nego što će mi ova opet zbrisati.


Autor Dana Hill
Fografija: huffingtonpost.com

Praznična


Kad nam se Frodo u pohod do Mordora sprema, 
da nam još jednom nad planinom Usuda živce namešta.
Kad nam Kevina, kod kuće, na tavanu zaborave 
ili pak na aerodromu izgube.
Kad nam se koka-kolin Deda Mraz sa reklame smeška 
a Milena sa Draganom mu (njima) kafu kuva, 
tad znaš da je vreme praznika pred nama
i nadaš se, evo, biće snega, 
kakvi su to praznici bez njega, 
(u svakom božićnom filmu ga bar malo ima).
I onda okitimo jelku previše rano,
pa nam se do Božića sva oklembesi, i dosadi, pomalo, 
al’ šta ćemo kad to radi svako.
I čekamo ono vreme mira i porodične idile 
kao što je to u božićnom specijalu omiljene serije.
Puno poklona ispod jelke a na stolu blagostanje, 
i trčimo i zapinjemo 
da i mi savršene praznike imamo,
da nam kuća blista,
da nam deca budu zdrava i čista,
da na stolu ima svega i svačega,
i onog što mora, i onog što ne mora.
I sve bi to super bilo, 
kad bi život kao na reklami bio.
Al' onda praznici prođu i stvarnost nam na vrata kucne, 
i podseti nas na račune nesrećne,
koji su ovog puta malo veći, jer bože moj, 
cela kuća od lampica mesec dana svetli.
Al' bitno je da je Golum na svakom tv-kanalu 
(spoiler alert!) 
u planinu Usuda sa prstenom pao 
(još jedan spoilert alert!)
I da se Kevin sa porodicom sreo. 
Da su nam deca poklone (a i mi stariji) dobili,
da smo se svi par kila ugojili,
taman da ih sa okasnelim snegom istopimo dok okolo lopatamo,
a para ionako nikad nema dovoljno 

Srećni vam bili praznici
i ne zaboravite da život nije niti film niti reklama.

Autor: Dana Hill
Fotografija: bonderco.com

Nevolja kuca tri puta - 2