Odlomak iz romana Srebrni vladar

Odlomak iz 24 poglavlja romana Srebrni vladar.

Volela je krovove zgrada. Vazduh je uvek svežiji gore a pogled u beskonačnost u koju se prostire grad uvek joj je bio posebno drag. Imala je osećaj kao da joj je ceo svet pod nogama. Da, volela je provoditi vreme na krovu, soba je uvek bila previše mala za njene misli.

Nakon što je napustila kancelariju menadžera hotela, bilo joj je potrebno mesto za razmišljanje a krov je bio savršen za nju i njene misli.

Sela je na parapet i zagledala se u prazno. Znala je da je sve ono što su joj rekli istina i žrtvovanje njenih roditelja je sada zapravo imalo smisla. Majka je učinila sve samo da je održi na životu a ona je uletela u sam čopor u nadi da će je spasti. Zašto joj tata nikad nije rekao istinu, zapitala se ne prvi i ne poslednji put.

„Planiraš da skočiš?” trznula se na ove reči. Zamišljena, uopšte nije čula kad joj je prišao. 

„Ti stvarno voliš da se šunjaš okolo,” obratila se mraku iz kojeg je iskoračio njen pratilac kog se nije mogla otarasiti.

„Ne zovu mene uzalud Stelt.”

„Ne Ido... ti sam sebe zoveš tako.” Iako mu je morala odati priznanje, pristajao mu je nadimak koji je sam sebi nadenuo.

„Možeš, molim te, sići sa tog zida.” Osetila je strah u njegovom glasu.

„Plašiš se visine?”

„Molim te, više bih voleo kad bi sišla.” 

Emilija se nasmejala i prebacila noge, ali nije skočila sa zidića, već se čvrsto držeći za sam kraj ispružila prema ambisu.

„Emilija,” vrisnuo je priskačući, a devojka se slatko nasmejala, zabavljena njegovim strahom. „Šta je Ido, trnu pete?”

„I znoje dlanovi,” priznao je. Vratila se u sedeći položaj i dozvolila mu, da joj pomogne sići. Bilo je čudno osetiti nečije ruke na sebi i odagnala je želju da mu izvrne ruku i obori ga na zemlju. 

„Izazivaš smrt,” prekorio ju je.

„Svaki dan. Uostalom, zar to ne činimo svi.” Klimnuo je, seo na zemlju i naslonio se na zidić.

„Trebalo mi je malo mira i tišine da razmislim o svemu..."

Autor Dana Hill

Roman Srebrni vladar možete poručiti preko Amazona:

https://www.amazon.de/Srebrni-vladar-Dana-Hill/dp/1726347974
ili u elektronskom obliku preuzeti na Smashwords:

https://www.smashwords.com/books/byseries/37702

Srebrni vladar - obaveštenje

Malo obaveštenje,

Roman Srebrni vladar, je napokon dobio svoju štampanu formu i on obuhvata i prvi i drugi deo romana. 

Prvi deo je objavljen u e - formi i još uvek ga možete besplatno preuzeti OVDE. 

Drugi deo romana koji je svojevremeno objavljen na „Wattpadu“, povukla sam sa ovog sajta i sada ga možete naći jedino u štampanoj knjizi.

Roman možete poručiti 

Amazon.com: https://amzn.to/2xo6xLD

Amazon.de: https://amzn.to/2NQK843

Book Depository: http://bit.ly/2pmqJKe

Barnes and Noble: http://bit.ly/2OF6678

Potpisan primerak: http://bit.ly/2xSTRf6

Ukoliko želite da me kontaktirati možete to učiniti na mejl: dana4hill@gmail.com ili preko fejsbuk stranice.

Dogovor

Odlomak iz romana Srebrni vladar

Soba u koju su ga smestili, bolje rečeno, u koju je dozvolio da ga ubace, bila je kao i sve spavaće sobe u velikim gospodskim kućama. Visoka tavanica, krevet sa ili bez baldahina, portreti, ogledala, stilske stolice ili fotelje, sve se to svodilo na isto. Kao da je već sve video. Kao da je već sve doživeo. Lica su se počela stapati jedno u drugo i ponekad nije bio siguran da li je konobara koji ga poslužuje video juče na ulici ili je pre sto godina sreo njegovog pradedu.

Celog dana je strpljivo čekao N'Ogrua. Mislio je da će doći kako bi mu ponovo pretio ili kako bi saznao zašto je tu, ali ga nije udostojio svog prisustva. Navodno je bio zauzet gostima.

Soba je, naravno, bila zaključana a pred vrata je postavljen jedan čuvar, dok je drugi šetao ispred prozora. Predveče mu je servirana hrana i tada mu je saopšteno da će kralj doći nakon večere. Elena ga je preduhitrila.

„Uživaš u svom poslednjem obroku?“ upitala je umesto pozdrava. Nikolas, nakon što se duboko naklonio kraljici, vratio se svojoj hrani. Odrezao je veliki zalogaj mesa, umočio ga u umak i metnuo u usta.

„Ako bi ovo i bio moj poslednji obrok ne bi mi bilo žao... Ne mogu odrediti šta je u ovom umaku. Smeđi šećer, soja sos, umak od pečenja, mislim da ima i malo kafe,“ nagađao je, „ali jedan sastojak ne mogu odrediti,“ pokazao je na još jedan komad mesa koji je odsekao i umočio ga u braonkast sos. „Možda je karanfilić, ali nisam siguran... Sve u svemu je fantastičan. Molim te, draga moja kraljice, prenesi šefu moj duboki naklon.“ Umesto odgovora, Elena je izvukla stolicu i sela nasuprot njega i pustila ga da završi sa jelom u kojem je toliko uživao.

„Kako je? U šoku je,“ započeo je razgovor pošto je obrisao usta o salvetu. „Bogami i ja sam. Tek kad sam video njegovu reakciju shvatio sam da je ona tvoja.“ Elena mu nije verovala. Niti reč.

„Zašto si je doveo ovamo?“

„Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.“

Čekao je Eleninu reakciju. Plavokosa žena kojoj godine nisu umanjile lepotu, imala je zagonetan izraz lica i podsetila ga na devojčurak koji se dvoumio da li se udati za princa N'Ogrua.

„Kao da je juče bilo a ne pre hiljadu godina," pomislio je. „Zar je već toliko prošlo? Ne, ima još par godina do godišnjice."

Tada joj je laskalo što princ tako bogatog kraljevstva želi nju za ženu, ali njenom ocu je laskalo još više. N’Ogru je bio mlađi od dvoje braće i Elena nikad ne bi postala kraljica, ali njenom udajom bi kraljevstvo Severnih Planina dobilo bogatog saveznika.

„Još uvek želiš jednu te istu stvar,“ pretpostavila je iako Nikolasova ambicija nikad nije bila tajna. Ona i njena sestra nisu mogle naslediti očev presto, a pošto je njihova majka umrla rađajući dugo željenog princa, Nikolas, kao kraljev nećak, je postao prestolonaslednik.

„Kraljevstvo je trebalo biti moje. Sećaš se?“

„Koje kraljevstvo, Nik? Toga već odavno nema. Sve se raspalo ili si možda zaboravio.“

„Da si me podržala, ne bi se raspalo. Bili bismo najmoćniji. Ko bi nam se mogao suprostaviti?“

„Ne bih da te podsećam, ali ti si izdao nas i to ne samo jednom...“ rekla je ljutito, ali nije želela započeti svađu s njim, bio joj je potreban. „Prošlost treba ostaviti prošlosti.“ Smirila se jednim dubokim udahom, zato što je samo jedna bila u Eleninim mislima, izbaviti Emiliju iz N’Ogruovih kandži, ali samu i nezaštićenu je nije smela ostaviti. Nikolas, iako je bio žigosan kao izdajica, ipak ih je vezivala ista krv.

„Posebna je,“ reče, kao da je pročitao njene misli.

„Šteta što neću imati prilike da se u to i sama uverim...“ zagledala se u njegove sive oči i potražila tračak prijatelja i rođaka kojeg je jednom davno volela i poštovala. Napokon, uz uzdah, je rekla, „kad tome dođe vreme… podržaću te.“

„Šta?“ Nikolas nije mogao da veruje u ono što čuje.

„Sačuvaj njen život u sledeće dve godine i na hiljaditu godišnjicu... Podržaću te. Predložiću te za novog alfu. To je najviše što ti mogu ponuditi.“

Vučji zbor se održavao svakih sto godina. Bila su to grandiozna okupljanja na kojima je N'Ogru demostrirao svoju moć. Naravno da su se u nekoliko navrata našli izazivači koji bi pokušali da svrgnu kralja, ali on je uvek pobeđivao ma koliko je njegov suparnik bio mlađi, spretniji ili snažniji. Čopor izazivača je po običaju bio uništen a vremenom je i izazivača bilo sve manje i manje, sve dok nisu sasvim nestali.

„Potrudiću se da ti se ne servira srebrna voda.“ N'Ogru nikad ništa nije ostavljao slučaju. Uvek se još pre borbe pobrinuo da njegov suparnik ne preživi borbu. „Da li imam tvoju reč da će moja kći biti sigurna sa tobom.“

Nikolas je razmišljao samo jedan tren a zatim se spustio na koleno i zatražio njenu ruku. Pošto ju je pružila, prislonio je njenu nadlanicu na svoje čelo, onako kako se nekada davno klanjalo u kraljevstvu Severnih Planina.

„Vaše visočanstvo, ja Nikolas Wig iz Noćnog klana, kunem se u jedinu stvar koja mi je sveta... svoj život, da ću štiti vašu kći kao da je moja rođena.“

Iznenađena zaboravljenim gestom, Eleni je bio potreban samo jedan trenutak da sabere misli.

„A ja ti obećavam da ću sama predložiti i podržati tvoju aspiraciju na vučji tron.“ Nikolas je hteo pustiti njenu ruku, ali kraljičin stisak se pojačao. „Ali... ako je izdaš, Nikolas... ako... Nas izdaš, nema tog Boga na nebu ili zemlji koji će te spasti.“

Pustila mu je ruku i naklonila se, iako Nikolas nije, ostao je da kleči i zagledao se u ledene kraljičine oči. „Kao da je moja rođena, Lena... zato što moje rođene više nema.“ Tuga je prožela svaku njegovu reč. Vekovi su iz tih reči uklonili bol i bes koji su u prvim godinama bili previše jaki i naterali ga činiti stvari na koje teško da će ikad biti ponosan, ali radio je sve, apsolutno sve kako bi svima koji su to zaslužili vratio malo bola koji je i sam osećao. Pa makar bio označen kao najveći izdajnik vučjeg roda.

Autor Dana Hill

Legenda o Leni - Srebrni vladar

Legenda iz romana Srebrni vladar čiji prvi deo knjige možete preuzeti besplatno na Smashwords ili pročitati na wattpadu drugi deo knjige je takođe dostupan u obliku e-knjige na Smashwords a objedinjeno i dopunjeno izdanje u štampanom obliku možete poručiti preko Amazona.

- Jednom davno, u kraljevstvu Severnih Planina, živela je princeza Lena, - počeo je svoje pripovedanje Tim, kad su napokon ostali sami. - Glas o zlatokosoj lepotici porcelanskog tena se proširio zemljom i stigao čak do Meseca. Mesečev princ je poželeo da se uveri u Leninu lepotu i otac mu to dozvoli, pod uslovom da se vrati do kraja mesečeve mene. Meseč...

- Tim, znam priču – prekinula ga je u pripovedanju. Bila je nestrpljiva doći do informacije o medaljonu. Taj medaljon je najčuveniji i najsvetiji vučji artefakt. S njim bi sigurno lakše dobila informacije o N'Ogruu. Neki su, čak, tvrdili da ga sam N'Ogru poseduje, drugi da je to običan mit, kao i sama legenda o Leni.

- Ne znaš priču do kraja. Pusti me da završim.

- Veruj mi, znam priču. Moj mentor je bio sam markiz Antoan de Giz.
- Hm, time se ne bih hvalio jednom vuku.

Antoana su mrzeli svi vukodlaci, bio je izdajnik u njihovim očima. Sarađivao je sa jednim od najokrutnijih lovaca i bio zaslužan za njihovo hvatanje i sistematsko istrebljenje. Ali ako je neko imao pravo da izda rod vukova onda je to bio markiz de Giz. Ceo njegov čopor, njegova porodica, svi do jednoga su bili ubijeni u N’Ogruovoj čistki i šta mu je preostalo, samo da vrati na isti način.

Nakon kratkog nemog posmatranja devojke svetlog tena i zlatne kose, poput princeze iz legende, Tim se vratio priči ignorišući njenu nestrpljivost.

- Gde sam ono stao? Ah, da… Samo je jedan pogled bio dovoljan da se mesečev sin zaljubi u lepu Lenu. Svakog dana je dolazio do njenog praga prerušen u vuka. Oko vrata je nosio delić svog doma, medaljon sa velikim belim kamenom i kad je princeza dodirnula kamen vuk se promenio u princa.

- Da, da, da... - Mila mu ponovo uskoči u reč, željna da dokaže kako vrlo dobro zna legendu. - Zaljubili su se, ali je Lena bila obećana princu Južnih Mora. Mesečev sin i Lena su isplanirali beg za koji je saznao njen verenik. Kad se na dan dogovorenog bega vuk nije pojavio, Lena je pomislila da ju je napustio. Na pragu svojih odaja je našla samo njegov medaljon i poruku „zbogom“. Uništena tugom i izdajom, udala se za princa kojem je bila obećana. Ono što Lena nije znala, je da je princ ubio vuka i da je njegovo meso posluženo na svadbenoj trpezi. Te noći je sve koji su jeli vučje meso stigla mesečeva kletva i pod sjajem punog Meseca svi su se promenili u vukove. Svi sem Lene, koja je nosila mesečev medaljon oko vrata - završila je priču, smeškajući se.

- Taj medaljon je vekovima bio u posedu jedne porodice.

- Da, iako postoji verovanje da je princ Leni oduzeo medaljon i dao ga svojoj ljubavnici. - Tim je klimnuo da mu je poznata i ta verzija priče. - Čula sam da je, navodno, bio kod lorda Adama Gilberta, ali da je ukraden.

- Ne navodno. Taj medaljon je, zaista bio u vlasništvu lorda Gilberta i zaista je ukraden, a jedan od dva lopova koja su to učinila sada sedi pred tobom.

- Ti imaš medaljon? – upita ushićeno.

- Ne, ali znam ko ga ima.

- Ko? - Tim se nasmejao zabavljen njenim žarom. Na tren je zaboravio da sedi sa lovcem koji mu je smestio metak u čelo. Počešao se posred debelih obrva, ne bi li se podsetio da je ova mala, simpatična devojka okoreli lovac na vukodlake. Možda malo drugačija od onih o kojima je slušao, ali je sasvim uspešna u tome. Upravo njen izgled joj pruža savršenu masku. Ko bi posumnjao da je dete od jedva šesnaest godina lovac na najkrvoločnija stvorenja koja hodaju zemljom.

- Ko ga ima? - upita nervozno.

- Kakav si džeparoš?

Nekoga bi ovakvo pitanje uvredilo, možda bi se i ona uvredila da ju je to pitao neko drugi, ali ovog puta Mila se široko osmehnula.

- Prilično dobra - potvrdila je Timovu sumnju.

- Moraćeš biti jako dobra. Neće biti lako uzeti ga. Uvek ga nosi oko vrata.

- Verujem da uz tvoju pomoć to neće biti problem.

- Ah ne. Ja ću ti samo pokazati vrata. Kroz njih ćeš morati sama kročiti.

Neko vreme je ćutala i razmišljala, otpila je gutljaj soka koji nije ni takla.

- I šta želiš od mene za tu informaciju? Samo nemoj reći medaljon. Zato što, ako ga se dočepam, nema šanse da ti ga dam.

- Ne brini, ne želim tu prokletinju. Ona je razlog zašto sam ovakav kakav sam… Bilo nam je rečeno da vlasnik neće biti na posedu, ali neko ga je upozorio. Znaš da rođeni vukodlaci mogu se prometi kad im je volja, - Mila je klimnula. One koje je rodila vučica a začeti su vukom jedini se mogu menjati po sopstvenoj želji, ali ne mogu izbeći promenu u noći punog meseca. Oni koji su ugrizom promenjeni od strane druge zveri, njima u potpunosti vlada mesec.

- Uglavnom, preživeli smo. Moj je prijatelj - izustio je to sa određenom dozom bola, - svoju rolu vukodlaka prihvatio oberučke...

- Za razliku od tebe. - Tim joj je potvrdno klimnuo.

- Kad dobiješ sve ono što ti treba. Kad dobiješ sve informacije koje od njega i mene želiš, onda ćeš učiniti nešto za mene, bez pogovora. To je moja ponuda.

Nije dugo razmišljala o njegovoj ponudi. Bila je to dobra ponuda. Ne. Bila je to odlična ponuda. I brzo je pristala, bez toga da razmisli šta će tražiti od nje, iako je već sumnjala.

Autor: Dana Hill 

Fotografija: Dajana

San iz kog se rodio San

Često se zapitam, šta mi je sve ovo trebalo, uzeti tastaturu u ruke i početi sa pisanjem. Uvek sam previše maštala, izmišljala priče, ali ih skoro nikad nisam zapisivala. Nisam stigla. Misli su uvek bile brže od ruke koja je to trebala zapisati. Pa zašto onda... Odgovor je san.

Iz jednog sna je nastala kratka priča. U priči se pojavila jedna devojčica a sa njom se rodio ceo jedan svet.

A ovo je Ta kratka priča koja je sada prvo poglavlje romana Srebrni vladar a koji možete kupiti preko Amazona ili potpisan primerak naručiti ovde

Zver

Polako se približavao svojoj žrtvi, misleći… „da, da. Ona je sledeća”. Iako bi znatno više uživao u ovom trenutku kad bi se tresla od straha... možda pokoja suza u očima… panično odmahivanje glavom i vrisak. Ne, ono, vrištanje koje probija zidove, već tih, bezglasni, vrisak okupan strahom. Da, te je najviše voleo. U tim žrtvama je najviše uživao. Strah daje poseban ukus mesu. Voli taj ledeni miris strave koji se oseti u svakom komadu mesa a tek glodanje tih kostiju „...hm”. Već je mogao osetiti njen ukus, samo kad bi se samo malo uplašila, kako bi koske bolje krckale pod zubima... Ali ovo sitno žensko stvorenje se nije plašilo, posmatrala ga je nezainteresovanim pogledom i delovala je kao da se dosađuje.

„Ovo će je uplašiti.” 

Iscerio je zube, ali njen izraz se nije promenio, nije se ni trznula pri pogledu na njegove velike, oštre očnjake, niz koje se cedila smrdljiva slina.

„Zašto se ne trese od straha? Zašto ne beži?... Beži mala devojčice… Beži… Vrišti.”

Sada joj je već prišao dovoljno blizu i kupao se u njenom slasnom mirisu. Voda u ustima je počela da peni, ali zlatokosa devojčica je i dalje stajala u ćošku sobe i čekala da joj se približi.

Nadvio se nad njeno sićušno telo i taman kad ju je hteo okusiti zacvrkutala je, „molim te, pođi sa mnom.”

Onako malecka se provukla pored sive, smrdljive, zveri i sigurnim korakom pošla napolje.

Zver ju je zbunjeno sledila. Njegove žrtve se ovako ne ponašaju. Trebala bi se plašiti, trebala bi vrištati, bežati a ne okrenuti mu leđa. Još se i osvrnula ne bi li proverila da li je sledi.

Izvela ga je napolje iz prazne, stare, kuće u koju ju je saterao „...ili me je ona, zapravo, dovela ovamo?” zapitao se. „Ovde definitivno nešto nije u redu,” shvatio je prekasno.

I dok je zver preispitivala svoju odluku da poslušno prati zapovedi svoje večere, promaklo joj je kratko „škljoc – škljoc”, ali joj nije promakao vruć pritisak cevi na čelo.

Kao hipnotisan se zagledao u tananu ručicu devojčice. Čvrsto je stezala revolver koji se presijavao pod belim svetlom njegovog vladara.

„Niste pametni... a ni oprezni,” rekla je širokog belog osmeha. „Uvek, ali uvek, se više uzdate u svoju snagu, nego u instinkte. Čudno za jednu zver, zar ne? Pa, dragi moj, sad ćeš mi reći gde ću naći N'Ogrua.”

„Zašto ovo žensko stvorenje pita za našeg kralja?” pomislio je. „N'Ogrua… ne videti,” mucao je.

Teško je govorio u vučjem obliku i obično ga ljudi nisu razumeli. Tako je bilo bolje, zato što ima naviku da priča svojim žrtvama dok im kida meso, ali ovo dete je bilo drugačije.

„U ovom detetu se nešto skriva, nešto zbog čega razume vučji govor.”

„Nemoj me lagati. Gde ću naći N'Ogrua?” pitala je glasnije.

„Ne znati,” zarežao je i zagledao se u njenu ruku. Mogao bi je slomiti kao grančicu kad bi hteo, ali manjak straha kod nje je izazvao poštovanje u njemu. Sada je već znao ko je ona, ili bolje rečeno, šta je ona. Još nikad nije naleteo na lovca i nikad ne bi pomislio da dolaze u ovakvom obliku.

„Pitaću te još jednom... gde mogu naći N'Ogrua?” povlačenje oroza mu je zaparalo uši. Dete se nije šalilo a on je kao odgovor pritisnuo glavu o srebrnu cev koja mu je zapekla kožu.

„Ne znati… gde i… da li… živeti... nikad ga ne upoznati,” režao je a zatim zatvorio umorne oči, spreman oprostiti se od svog prokletstva. Trista dvadeset tri godine je sasvim dovoljno. Zaslužio je ovu kaznu. Nikad nije okusio ljudsku mladunčad iako su bili lak plen on je više voleo zrelije i mirišljavije zalogaje, ali neka ovo ljudsko dete bude njegov sudija i dželat. Spreman je.

„Kako ti volja... Ovo će da boli,” bilo je zadnje što je čuo.

Usledio je prasak, pucketanje lobanje i vrelina koja se prvo proširila glavom, zatim celim njegovim telom a onda ju je hladnoća zamenila. Hladnoća od koje su se njegove kosti promenile na staklo, kao kad je, onomad, zaspao na brdu trofeja u davnoj staljingradskoj noći. I tada se srebrni mesec, njegov vladar, njegov demon, osmehivao, isto kao i sada.

Sklopio je oči i prizvao mrak.

„Slobodan, napokon.”

Autor Dana Hill

Fotografija otpok.com