Tužna tuga

Luta mi tuga praznim hodnicima duše,
traži mesto koje ne može da nađe.
Ne može naći mesto gde je nekad stanovala
a ne zna da je ona razlog njegovog nestanka.
Ne zna tuga da je ona razlog što mog srca nema
što ga raspuče, jadna nezvana.
I sada luta i traži dom svoj
gde je počivao jednom davno moj spokoj.
Luta nesrećnica, hodnicima moje duše,
šireći svoj nespokoj svugde kuda prođe, 
tražeći svoj dom u kom je stanovala 
zajedno sa srećom.

Autor: Dana Hill

Božić - Vianoce

Iako je napolju plus deset, a snega nema ni ove godine, Božić nam je stigao.
Jelku, dekoracije, poklone smo nabavili i to sve zahvaljujući božićnoj propagandi.
Ali, imali mi jelku, poklone, bogatu trpezu ili ne, bio napolju sneg ili ne, Božić će nas naći samo ako u sebi nosimo božićni duh.
Obavezne božićne dekoracije su uzaludne ako nemate onu najbitniju - vaš osmeh.
I zato, ne dozvolite da vas potčini propaganda, uživajte u praznicima sa svojim najbližima a gozbe i kolači su bili i biće a najveći poklon je osmeh upućen najmilijim.



Hoci je plus desať a nieto snehu, aj tak k nám zavítali Vianoce.
Stromček, dekorácie, darčeky sme si zadovážili a to všetko ďakujúc vianočnej propagande.
Lebo, mal to všetko alebo nie, bol vonku snech alebo nie, ak v sebe nosíš vštepený duch Vianoc, oni ťa nájdu kdekoľvek a akokoľvek.
Závezné vianočné dekorácie su márne ak nemate tu najdôležitejšiu – úsmev.
A preto, nedovoľte podmaniť sa propagande a obyčajom, ale si užite sviatky v pohode a pokoji so svojimi najbližšími.Hostini a kolače boli aj budú a najväčší darček je úsmev na tvári venovaní najmilším.

Autor: Dana Hill
Fotografija: Daily Post

Božićna pesma


Vianočná návšteva

Niečo šušlo, niečo buchlo,
z ľahkého sna ma zobudilo.
- Je to on a už je tu,
bol som dobrý celú nedeľu.
Vynorím nos zvedavý,
von spod mojej periny,
ale moje krátke kroky
nedobehnú včas ku tôni
čo vôkol stromčeka behá
a zabalené darčeky skladá.
Stojí tam iba mamička
a tiško sa usmieva.
- Bol u nás dedo Mráz,
minul si ho i tento raz,
ale preto Ivorko
priniesol ti všeličo.
Bol si dobrý rok celý
I priniesol ti krásne darčeky
a ak pôjdeš včašie spať
tak ho určite stretneš raz.

Autor: D.Hill

Nebeski san




Kroz maglu i inje 
jedan san meni naiđe.
Znam da je bio spokojan i tih, 
al’ se sa žalom slabo sećam njih.
Lepih i tihih, 
staloženih i setnih,
što mi se u san spustiše
a dušu pustu radošću ispuniše.
Tako divni i krasni su bili
svojim mirnim svetlom me pokrili.
Koraknuh za njima, 
potrčah bez daha
nogama teškim 
protiv nebeskog vetra.
Stani, Ludice naša - glas zvonak vikne,
da sa nama nebeskim vetrom lebdiš,
Vreme Ti Nije,
imaš još posla Tu gde jesi,
da nastaviš svoj život 
u uzvišenoj sreći.
Pod pokrovom sete i tuge 
san se sa očiju mine.
Probudih se tog jutra
ispunjena nadom i srećom 
što na mene sija Sunce 
doneto Nebeskim Vetrom.

Autor: Dana Hill 
Fotografija randomwallpapers.net


Kartaroši iz ostave


Smrzle koske, pada kiša,
kartaju se dva miša.
Jedan mali, drugi manji,
sede tiho u ostavi.
Daj mi jednu, daj mi dve,
uložili skoro sve.
Krišku sira i jabuke dve,
te s tavana komad slanine.
Mršte se jedan drugome
oba hoće da pobede.
Dok se miševi kartaju,
dva zelena oka ih vrebaju.
Jedan cikne od radosti,
drugi tugu lije od žalosti.
Tras-bum-dum-kvrc-fiju-švih
skoči mačor među njih.
Jedan miš mu u ustima,
drugog steže kandžama.
„Sad neću niti sira jesti,
ni slaninom se omastiti,“
misli lažni pobednik,
na svom putu
u mačji stomačić.

Autor: Dana Hill
Ilustracija: Dajana Vrška

Tragom sećanja


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.



Šta je čovek bez svojih snova i nada, samo šačica sećanja. - D.H.

Dok je tuš uklanjao pospanost iz mene i donosio novi dan, prepustila sam se svojim mislima, „…zadnji je dan pripreme pred štampu… Ivana ima trening u pet… Ivan nek pokupi Milana iz obdaništa…“
Praveći raspored za danas, pratila sam svoj jutarnji ritual, uživajući u tišini tako neobičnoj za naš dom i jedna stvar mi je privukla pažnju. Krenula sam odgurnuti zavesu na kadi, ali umesto zavese sam našla staklena vrata na tuš kabini. Zbunjeno sam se osvrnula u prostranom kupatilu u koje sam zakoračila.
„Ovo nije moje kupatilo.“ Pokušala sam naći razumno objašnjenje kad mi je pogled pao na odraz nepoznate osobe u ogledalu i usledio je još jedan šok. Prišla sam bliže i rukom obrisala ogledalo.
„Ovo sam ja? Ovo nisam ja.“ Zagledala sam se u male svetlo plave oči uokvirene borama. „Ovo sam skoro ja,“ - zaključila sam proučavajući lice stranca koje me je uplašeno gledalo. Oči su moje i nos je moj, ali lice je mršavo, sa znatno više bora. Dosta podseća na lice moje majke. Prošla sam prstima kroz kratku kosu. Umesto plavog paža koji sam nosila još od studija, na glavi je bila kratka seda kosa.
Osvrnula sam se i još jednom pogledala veliko kupatilo u koje bi se smestila moja dva a početnu zbunjenost zamenili su strah i panika.
Uz nekoliko dubokih udaha sam našla ono malo zdravog razuma u sebi, ogrnula se bademantilom koji je visio na vratima i otvorila vrata u praznu spavaću sobu.
Oslušnula sam kraj vrata, ali jedini zvuk je bilo ubrzano lupanje mog srca. Polako, na prstima, sam krenula napolje i našla se u prostranoj sobi, koja je bila i dnevna soba sa kožnim nameštajem i trpezarija sa staklenim stolom i velikim belim stolicama i moderna kuhinja odeljena od ostatka prostorije sa velikim šankom. Kroz staklena vrata koja su vodila na terasu zagledala sam se u nepoznat grad zalivan sitnom kišom.
„Gde sam?“ zavapila sam nemoćno a tople suze su kliznule niz obraz. „Da li sam poludela?“ Obrisala sam oči i lice o mekani frotir, i primetila ulazna vrata i pošla ka njima u želji pobeći.
Dok sam žurnim korakom hitala ka sivim vratima, pogled mi je odlutao u sobu u kojoj je neko spavao. Zbunjeno sam se ukopala u mestu, razmišljajući da li produžiti dalje i izaći ni sama ne znam gde ili odgovore potražiti ovde.
Tiho sam prišla krevetu i ugledala usnulo mlado muško lice. Na neki način, poznato lice. Iznenada su me pogledala dva plava oka.
„Mama! Šta radiš ovako rano?“ pitao je hrapavim glasom. „Rekao sam ti da me ne budiš do deset. Koliko je sati?“
„Milane,“ izgovorila sam nesigurno prepoznavši u njemu mog malog dečaka. „Spavaj sine,“ protisnula sam.
Nesigurne noge su me odvele u spavaću sobu. Nemoćno sam sela na krevet a blago pulsiranje se javilo u slepoočnicama. Možda bih trebala zaspati, možda ću se probuditi na nekom poznatom mestu. Mestu gde ću prepoznati stan, grad, sebe i sina koji je svojom visinom ispunio vrata spavaće sobe.
„Jesi dobro?“
„Ne znam,“ smrmljala sam masirajući prstima slepoočnice.
„Još uvek te boli glava? Popila si tablete?“
„Mislim da sam malo prolupala.“
„Kako, konkretno, misliš da si prolupala?“ Nastavio je sa pitanjima.
„Ništa sine, jedino se ne mogu setiti gde sam, ni ko sam,“ priznala sam. „Znam da si ti, ti, ali ovakvog te se ne sećam.“ Na moje iznenađenje, momak nije bio iznenađen.
„Kakvog me se sećaš?“ pitao je dubokim, muškim, glasom moj „četvorogodišnji“ sin.
„Nije važno sine. Verovatno ovo sanjam.“
„Ne mama, ne sanjaš,“ rekao je mirno i nežno me pogladio po kosi „Kakvog me se sećaš?“
Umesto odgovora, pokazala sam njegovu visinu kao četvorogodišnjaka. „Htela sam te jutros odvesti u obdanište a tvoju sestru u školu.“ Na te reči je žurno izašao iz sobe i uskoro se vratio sa telefonom u ruci birajući broj. „Očigledno je da tebe ne treba voziti u obdanište,“ pokušala sam se našaliti.
„Seko, počelo je,“ rekao je ozbiljno a ja sam osetila jak pritisak u glavi. „Kako misliš šta? Mama se počela prisećati.“ Bile su poslednje reči koje sam čula pre nego što sam ostala bez svesti.

~*~
„Mama, gde su mi patike za fizičko?“ viknula je iz predsoblja Ivana.
„Sinoć sam ti rekla da sve spremiš u torbu.“
„Ne mogu više neskvik,“ viknuo je iz kuhinje Milan.
„Popij,“ naredio je suprug, pre nego što je otvorio vrata spavaće sobe. Sam pogled na njega je izazvao u meni neopisiv gnev i osećaj izdaje.
„Ana, ja idem. Deca će ostati kod tvojih?“
„Tako smo se sinoć dogovorili,“ odgovorih jetko. „Pomozi joj da nađe patike,“ dobacila sam dok je zatvarao vrata.
„Zakasniću na autobus.“ Gunđao je a onda počeo da viče na ćerku, „koliko puta ti moramo reći da uveče spremiš stvari.“ Uvek viče na decu dan posle svađe.
„Mama ja sam popio neskvik. Do dna,“ javio se ponosno sin.
„Dobro sine, samo da se mama obuče i idemo. Idi operi zube.“ Ulazna vrata su se zalupila uz Ivanovo gunđanje a moja glavobolja se pojačala. „Našla si patike?“ Doviknula sam ćerki.
„U torbi su.“ Odmahnula sam glavom, skupila kosu i vezala šnalom i izašla iz spavaće sobe. Ćerka je već bila spremna, dok se plavokosi momčić igrao sa svojim transformersom pre nego što će ga ostaviti na komodi da čuva kuću dok je on u zabavištu.
„Posle škole ideš kod bake.“
„Da, rekla si,“ odgovorila je uz kolutanje očima.
„Tebe će danas pokupiti deda,“ rekla sam sinu dok sam mu oblačila jaknu. Još jednom sam proverila da li smo svi sve poneli a onda zaključala vrata kuće.
I ovog jutra je u gradu vlada gužva, ali barem su deca sedela pozadi i ćutala.
Izbacila sam žmigavac u nameri da skrenem na školski parking, kad sam osetila jak udarac otpozadi a vrisak i plač su odjeknuli u mojoj glavi.


~*~

Kada se probudite iz sna u kom ste živeli skoro dvadeset godina i nađete se u tuđem životu, u tuđem telu, ceo svoj navodni život proživljavate još jednom. Čak i mesec dana nakon „buđenja“ imala sam problem sa shvatanjem da je moj život nestao. Dok sam slušala o njemu imala sam utisak da slušam nečiju životnu priču, tek povremeno shvatajući da se radi o mojoj. Moj život mi je ukraden, neko drugi ga je živeo i tu osobu sam mrzela, iako to nije bila njena krivica. „Moja..., nije bila moja krivica,“ često sam ispravljala vlastite misli. Žena u čijem telu sam se probudila nije bila Ona, već Ja. Zahvaljujući psihijatru sam uspela shvatiti da sam to ja i po njegovom savetu sada sedim ispred, nekada, moje kuće i skupljam hrabrost ući u nju.
Idem tragom svoje prošlosti skupljajući sećanja kao mrvice hleba prosutih putem života, nalazeći sebe u svom životu koji je neko živeo umesto mene. Gledam u ulazna vrata nekada moje kuće koju sam, kako kažu, drage volje ustupila suprugu u brakorazvodnoj parnici. U kući, u koju sam uložila svoj novac, svoje zdravlje, svoje vreme, svoju dušu sada živi neka druga žena i meni ne tako strana. Moja najbolja prijateljica sada kuva u kuhinji koju sam kupila od novca nasleđenog od moje babe. Moja prijateljica sa kojom je moj suprug bio u vezi i pre te kobne nesreće koja mi nije oduzela život, ali kao da jeste. Toga se na žalost jasno sećam. Sećam se njegovog priznanja veče pre nesreće i sećam se nesreće, dečjeg vriska i plača.
„Mama? Idemo?“ Prenula me je iz misli moja kći. Moja mala devojčica je sada odrasla žena. Najdublju bol sa kojom se moram nositi izaziva pogled na moju odraslu decu čije detinjstvo sam propustila.
Jednog dana imam desetogodišnju devojčicu i četvorogodišnjeg dečaka, drugog dana imam odraslu ženu i mladog muškarca.
Sin je otvorio vrata kola, kao što sam do pre mesec dana ja njemu otvarala.
„Ne moramo ući ako ne želiš,“ rekao je.
„Ne želim ući, ali moram. Doktor je u pravu, moram ići tragom svog života i tražiti sećanja u njom.

Odlomak ove priče je objavljen u zborniku kratkih priča

Autor: Dana Hill
Fotografija: nawicpnw.org

Trenutak sadašnjosti



Budućnost, iz pogleda sadašnjosti, sazidana je od naših nada, od naše mašte, od naših želja. Jedina realnost, u našim životima, je sadašnjost i taj jedinstveni trenutak u kojem postojimo. Naš život je sačinjen od niza takvih trenutaka koje uslovljavaju i potčinjavaju jedan drugi, čineći životnu nit umotanu u klupko iz kojeg život plete mustru kombinujući je sa drugim nitima iz svoje košare.
Šta ako taj jedinstveni trenutak našeg postojanja postane podložan manipulaciji? Šta ako se može pogledati levo umesto desno?
Nalazim se u jednom takvom trenutku i posmatram dešavanja preko puta ulice. Sam moj prelazak preko vlažnog kolovoza, može promeniti ovaj jedinstveni trenutak. Pitanje je, rizikovati promenu ili ne? Pogledati levo, umesto desno?
Gledam desno i primećujem devojku u svetlo plavoj haljini. Deluje pomalo nestabilno na visokim štiklama. Zagledana je u ekran mobilnog telefona i tipka poruku starijoj sestri. Lice joj krasi široki osmeh. Upravo je dobila posao i želi to podeliti sa njom, želi dokazati sestri da nije nezahvalan promašaj. 
Vlažne stepenice su klizave, pokliznuće se, promašiti stepenik i poleteti dole.
Čovek u sivom odelu u ruci nosi aktn tašnu, jako stiska njenu crnu ručku i skreće levo ka stepeništu. U tašni su važna dokumenta koja nosi na overu. On će uhvatiti devojku koja pada stepeništem i pri tom ispustiti svoju tašnu.
Iza ćoška pojavljuje se mladić u vrećastim bermudama i prljavoj majici. Mladić će pokupiti aktn tašnu.
Levo, niz put, jedna uplakana žena ulazi u taksi. Taksista, bivši student psihologije, rado sluša tuđe probleme i deli savete. Pita ženu gde da je vozi a neodlučna žena ne zna. Upravo se posvađala sa svojim ljubavnikom, ne želi napustiti svog supruga i poverava se taksisti. Lakše je ispričati svoju priču strancu čiji sud vas ne zabrinjava, nego poveriti se nekome kome je zaista stalo do vas.
Zaokupljen pričom koju mu pripoveda uplakana žena, taksista neće primetiti čoveka koji mu izleće pred točkove u svojoj poteri za mladićem koji mu je ukrao tašnu. Taksista će kasno zakočiti i čovek će poleteti preko krova njegovog taksija.
Mladić beži što dalje od nesreće i skriva se u jednoj uličici nedaleko od škripe kočnica. Otvara aktn tašnu, iz nje vadi novčanik, mobilni telefon a papire baca u kontejner. Od dilera će kupiti svoje dragoceno prokletstvo, zavući se u svoj brlog, predozirati i umreti.
Taksista će izgubiti dozvolu jer će čovek u odelu podleći povredama na putu do bolnice a žena iz taksija neće ostaviti svog muža. Ona odgovor na svoje pitanje kojeg muškarca odabrati dobija nakon izlaska iz taksija. U stanju šoka odmah zove svog supruga.
Za čoveka u odelu nema spasa, on umire i njegova nit se završava u ovoj priči. U njegovoj nesreći, i izgubljenim dokumentima, poslodavac vidi prst sudbine. Odustaje od spajanja. Zaposleni, neće izgubiti posao a on će već nakon tri meseca naći novog partnera koji će uložiti sredstva u razvoj njegovog projekta.
Devojka u plavoj haljini je padom niz stepenište slomila nogu i firma će umesto nje zaposliti drugog kandidata koji će se u roku od godinu dana ucenama i prevarom uspeti sve do partnerstva u firmi. Ali zato devojka, će se za vreme oporavka posvetiti onome što je oduvek htela raditi, ali nije imala, niti hrabrosti, niti vremena za to. Počeće da piše, a to će joj na kraju doneti ono najdragocenije, pohvalu starije sestre.
Kao i u svakom trenutku tako i u ovom postoji leva i desna strana. Nečiji niz trenutaka se ne može promeniti, ali nečija nit je podložna promenama.
Ako mladić pogleda levo umesto desno, videće policijska kola koja se približavaju mestu nesreće. U svom zamućenom umu će pomisliti da dolaze po njega zbog krađe tašne i prvo što će učiniti je da će se otarasiti dokaza. Baciće neotvorenu tašnu u kontejner i sakriti se u svratištu. Tamo će volonter prepoznati znakove krize, na vreme pozvati hitnu i naći njegovu porodicu. Putovanje koje predstoji momku nije lako i nije kratko, ali će rezultirati rođenjem jednog od najbrilijantnijih naučnika. Naučnika koji će shvatiti kako uhvatiti trenutak sadašnjosti i dati nam mogućnost manipulisanja njime. Naučniku zahvaljujući kojem ja posmatram ovaj trenutak i imam moć da ga u potpunosti promenim, samo treba da pređem ulicu i sprečim devojku da padne. Ali ona mora da padne, jer čovek mora izgubiti tašnu, kako bi je momak ukrao, on mora potrčati za njim i istrčati pred taksi, taksi ga mora pregaziti i taksista mora izgubiti dozvolu, jer ako je ne izgubi danas, sutra će pregaziti petogodišnju devojčicu a ta devojčica mora da živi. U ovom trenutku ne smem ništa učiniti, u sledećem, moram. Moram se pobrinuti da momak pogleda levo.
Devojka se približava stepeništu, momak izlazi iza ćoška, žena ulazi u taksi, čovek u odelu skreće ka stepeništu. Devojka pada, čovek ju hvata, momak uzima tašnu, čovek trči za njim i izleće pravo pred taksi. Želim da sprečim tu nesreću, ali ne smem.
Prolazim pored nesreće i odlazim ka uličici gde je skrovište potražio mladić i dovoljno je samo da on krajičkom oka primeti moju senku. Iza mojih leđa uz zvuk sirene prolaze kola. Usplahireni momak baca torbu u kontejner ne uzimajući novac.
Moje vreme u ovom trenutku ističe. Trenutak je sačuvan a devojčica je za sada spašena.

Autor: Dana Hill
Fotografija: internet

Nevolja kuca tri puta - 2