Skip to main content

Lov




Svet se promenio.
Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije a neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Sve je manje žena moglo začeti dete prirodnim putem, a još manje je bilo onih koje bi zdravo dete donele na svet.
Zemlja je postala planeta starih.
Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, pitanje je koje su sebi postavljali malobrojni vernici, zato što su ljudi našli sebi novog Boga, IHCI - International Human Cloning Institution - Međunarodnu instituciju za ljudsko kloniranje.
Ujedinjene nacije, institucija koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi kao nemorlanog čina, sto (i nešto) godina kasnije je istu tu odluku poništila zarad očuvanja ljudske rase... ili onog što se mislilo da će očuvati ljudsku rasu.
IHCI je ljudima dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se ta stvorenja, uopšte, mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi su mislili da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih roditelja – naručioca, samo malo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije.
Nekoliko dekada kasnije oni na koje se jednom davno blagonaklono gledalo, oni koji su smatrani blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini.
Kako to kod ljudi obično biva nastala je podela i napokon je došlo do onoga u čemu su ljudi najbolji - rat.
Nečisti, kako im je vremenom nadenut nadimak nisu imali šanse. IHCI se odmetnuo od Ujedinjenih nacija i postavio na čelo Evoluiranih, kako sebe vole nazivati. Po svaku cenu su hteli zaštiti svoje kreacije i bogatstvo a ljudi su se borili za svoje mesto u ovom novom svetu najbolje što su mogli.
Nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih.
Supervojnici, ponos i dika IHCI - ja su bili izdržljiviji, snažniji, otporni na bolesti a rane su im zarastale brže. Čak ni pomoć izdajnika, kloniranih, koji su se još uvek sećali svojih predaka, nije bila dovoljna da ljudi pobede u ratu. Poraz je bio neminovan a kazna stroga.
Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase. Oformljeno je devetsto devedeset devet regiona širom Zemlje, ali da ironija bude veća, upravo u tim regionima se plodnost povećala i uskoro su svi bili suočeni sa istim problemom - prenaseljenošću.
Priroda je našla način kako izboriti pobedu, ali IHCI je našao rešenje i za ovaj problem...

Lov


1.

Jutro je bilo sveže a nebesko plava boja neba mešala se sa vatrenim zracima izlazećeg sunca. Bio bi ovo lep dan, kad ne bi bio možda moj pretposlednji. Duboko sam udahnula jutarnju svežinu ne bih li otklonila ostatke sna. Uvek sam pre početka sezone lova sanjala da drhćem više od straha nego do hladnoće u maloj vlažnoj pećini dok u daljini odzvanjaju koraci lovca. Stresla sam se i još jednom pogledala u red paradajza koji sam posadila, dohvatila kantu i ostavila je pored bunara te se vratila u kuhinju kako bi nam spremila doručak.
„Ne znam kome sam ih posadila, ali sam ih zalila," rekla sam ulazeći.
Bez crnih misli, Ela," upozorio me je zatvarajući vrata šporeta. „Ne prizivaj."
„U pravu si Timo." Osmehnula sam se bratu. „Neće nas izabrati i ti ćeš morati popraviti onu ogradu." Nasula sam vode u čajnik i pristavila na šporet, te otišla u ostavu i iznela hleb, sir, jaja a onda sam se vratila i po ostatke pečenog zeca od kojih sam želela napraviti pitu danas, ali možda se nećemo ni vraćati nazad sa izbora, pomislila sam i brzo prekorila samu sebe a onda sam mu u čaj stavila dve velike kašike meda umesto jedne. Znam da voli sladak čaj ali smo uvek štedljivi sa medom.
Kad je seo za sto i pogledao na spremljen doručak, osmehnuo se, ali komentar je izostao, umesto toga mi je uputio jedan topao pogled majčinim plavim očima i nežno potapšao moju levu nadlanicu preko stola.
„Znaš da će ti svi u selu pomoći," pokušao je da me ohrabri.
„Rekao si bez crnih misli... i neće te odabrati," dodala sam tiho.
„Ako me i odaberu vratiću se... očev sam sin. Brz sam, spretan i znam da im mogu pobeći... i sigurno znam da mogu oboriti bilo kojeg lovca." Zamahao je nožem praveći rez na nekom nevidljivom mestu.
„Odlično," smrmljala sam, „ali te neće odabrati."
„Samo da ne odaberu tebe," rekao je svoj najveći strah, ovog puta znatno lakše nego pre sedam godina.
Kad sam napunila četrnaest moj brat se počeo ponašati prilično čudno, odviše zaštitnički i pomalo agresivno. U početku sam mislila da mu nedostaje mama ali nakon jedne svađe je, napokon, priznao da se plaši za mene i jedina stvar koja ga je smirila bila je moja obuka. Postao je opsednut time. U narednih godinu dana naučio me je kako postavljati zamke, kako naći hranu i vodu, kako napraviti i koristiti praćku, kako bacati nož i kako se odbraniti, kako čitati mapu koju je nacrtao naš tata a kad nisam prolazila kroz obuku, onda mi je pričao kako pobeći lovcu, kako zametnuti tragove, kako se sakriti.
„Uostalom ko bi poželeo loviti zakržljalu curu kao što sam ja," pokušala sam da se našalim.
„Zakržljali lovac." Znao je da su oni retkost isto kao i debeli lovci ili žene lovci. Skoro svi koje se sećam su bili izrazito visoki i jaki, ali desilo se par puta da se pojavio neki oniži a jednom je bila i jedna žena među lovcima. Postojala je teorija na osnovu koje se moglo proceniti koji lovac će kakav plen odabrati. Još dok smo bili deca slušali smo nagađanja starijih i tako naučili da su oni mršaviji po pravilu birali starije žene a visoki i snažni su voleli odabrati sebi ravne.
Retko, skoro nikad, za isti lov su birani supružnici ili braća i sestre a nikad majka i dete, zato što želja da se zaštiti bližnji je uvek veća od želje da se zaštiti vlastiti život a sramota za lovca kog nadmudri plen je velika a ako ga ubije još veća je sramota za njegovu porodicu a to smo ja i moj brat najbolje znali, naš tata je to uradio dva puta, ali nikad nismo saznali šta se s njim desilo treći put.
Ipak, na kraju je bilo nebitno kakvi bi lovci došli, nije postojalo pravilo. Našu majku je odabrao snažan lovac, čijeg lica se sećam bolje od majčinog a posebno njegov pogled koji je govorio, „biće ovo brz i lak lov".
Doručak smo završili u tišini, na vratima kuće me je privukao u jak zagrljaj u kom smo podelili našu snagu i nadu. Odmakao se i zagledao u mene i sklonio jedan crni pramen kose sa mog lica i zataknuo ga iza uva i utisnuo jedan dug poljubac na čelo i tiho rekao, „znaš sve, zar ne?"
„Da," potvrdila sam skoro bez glasa.
Znala sam šta mi je činiti i u slučaju njegovog izbora i u slučaju mog, ali nadala sam se da ćemo se za sat vremena oboje vratiti kući i ja ću morati da smislim šta ću nam skuvati za večeru a on će napokon da popravi onu ogradu.
Na zvuk zvona sa zvonika smo izašli iz kuće i krenuli ka glavnom trgu na izbor. Ćutke smo išli jedan pored drugog sledeći komšinicu Mojru sa njeno četvero dece. Najmlađe je odbila od sise još prošle godine a nije bila trudna, što je značilo da će ove godine i ona stati na crtu.
Trudnice i porodilje nisu birane a od kako imamo novog Nastojnika poštedu su imali i oni koji su se venčali ove godine. Bio je to njegov „venčani dar" i broj venčanja se uvek povećavao svake treće godine, a ja sam zimus odbila jednu sličnu ponudu.
Timov najbolji prijatelj, Mika, mi je predložio brak, ali odrasli smo zajedno i u njemu sam uvek videla drugog brata. Bila je to čudna i pomalo odvratna ideja venčati se sa nekim ko ti je kao brat, tako da sam odbila mršavog, riđokosog momka. Mislila sam da će ponuditi brak još nekim devojkama, ali nije a nije ga ni uvredilo moje odbijanje i zato sam znala da ga je Timo na to nagovorio.
Mojrini četvorotogodišnji blizanci su skakutali pred njom, dok ih je njena najstarija Anjinka pokušavala obuzdati. Njen otac je ubijen u lovu kad se moj tata drugi put vratio iz njega i dugo se zbog toga ljutila na mene. Jedva da je obuzdala osmeh kad mi je izjavljivala saučešće pošto se mama vratila u plahti. Kao i meni i njoj je ovo drugi izbor.
Baba Eda, komšinica dve kuće dalje vodila je za ruke svoje dve praunuke. One su bile sve što joj je ostalo od porodice i ona je najglasnije preklinjala lov i sporazum.
„Bolje da su nas tada pobili, nego što smo pristali na ovo," vikala je ne samo jednom na trgu. „Love nas kao da smo neke retke zveri." I bila je u pravu, upravo sam se tako osećala, kao zver odgajana radi nečije zabave.
Sve je počelo kad je pre tačno šestdeset tri godine u našem selu došlo do pobune. Prenaseljenost i glad su doveli do nje. Kapije su probijene, pobijeni su svi čuvari zajedno sa samim Nastojnikom regiona i sto sedamdeset pet stanovnika je pobeglo u nadi da će stići do legendarnih Pustara, teritorije koja je navodno oslobođena i pripadala je ljudima. Međutim svi do jednog su uhvaćeni i ubijeni.
Da li je lov na njih inspirisao IHCI ili je baba Eda bila u pravu da je sve bila nameštaljka, to niko ne zna, zna se samo da je u naše selo stigao novi Nastojnik, ozloglašeni maršal Verti i Veću starih je ponudio dve mogućnosti... ili će potpisati Sporazum na osnovu kojeg će svake godine na teritoriju našeg rezervata doći deset lovaca i odabraće destoro stanovnika za lov... ili će na licu mesta biti pobijeni svi stanovnici ne mlađi od 15 godina, koliko je imao najmlađi begunac, a ne stariji od 57 godina, koliko je imao najstariji. Dobili su dvadest četiri časa da donesu odluku i Veće starih je odabralo Sporazum, čak su bili srećni što su uspeli da se dogovore sa Vertijem da se lov održava svake treće godine i da ograniče vreme njegovog trajanja na jednu mesečevu menu a posebno su bili srećni što su ga ubedili da se broj lovaca prepolovi, jedino što nisu uspeli je da ubede Nastojnika da u lovu učestvuju samo muškarci od 40 do 50 godina. Verti je insistirao da se za lov biraju svi između 15 godina i 57 godina.
Sporazum je potpisan i okačen u većnici i na svakom izboru se čita kao opomena svima nama da samo jedan pogrešan potez može dovesti do čistke koja je izbegnuta pre 63 godine.
Prošli smo širokom ulicom koja spaja deo sa porodičnim kućama, kao što je naša, sa zanatlijskim kućama i preselki ka trgu krojačkim prolazom i našli se u srcu našeg regiona, gde je stajalo pet čuvara u svojim crnim uniformama, svi skoro identični. Evidentirali smo se i zakoračili na trg.
Trg je srce našeg sela i tu se održava pijaca radi trampe i žetveni festival i uvek je prilično živahno ovde, sem u dane lova a posebno u dan izbora, tada tišina vlada trgom u čijem samom centru se nalazi beli memorijalni kamen kojeg je vreme obojilo žućkasto-sivim nijansama i na njemu su isklesana imena svih koji su ubijeni u lovu. Na tom kamenu je ispisano i ime moje majke... treći red, peto ime od dole.
Sa Timom smo razmenili još samo jedna stisak ruke a zatim sam pošla potražiti moju najbolju prijateljicu Litu i našla je ispred upravne zgrade u razgovoru sa Mijom koja je ljuljuškala svoju bebu. Razmenile smo samo jedan kratak zagrljaj a onda se sa kapije oglasila sirena i na tren me ukočila, zaustavila i moj dah, i srce. Bila je to duboko ukorenjena navika, koja se nepozvano uvukla u mene još u najranijem detinjstvu. Ne znam da li je razlog tome bio što sam kao mala kopirala ponašanje starijih ili taj zvuk zaista ima tu neopisivu moć nad čovekom da ga ukoči, zaledi u trenutku, zarobi sve njegove nade i oduva ih niz vetar.
Tek kad je zadnji ton prestao da odzvanja u mojoj glavi, bila sam u stanju da se pokrenem. Držeći se za ruke, sa Litom smo pošle ka crti.

* * * * * * * * * * * * * * * *

Ukoliko vam se priča učinila poznatom, to je najverovatnije zato što ste pročitali moju priču 999 koja je u pomalo izmenjenom obliku napokon dobila svoje nastavke.

Ovu priču možete pratiti na platformi Wattpad
ovde: LOV

I ne zaboravite da ostavite zvezdicu kod svakog poglavlja. 
Hvala na čitanju

Autor: Dana Hill


Comments

Popular posts from this blog

Misterija nestale šolje - 1. deo

1.
Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice.   U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi. Seo je na crni bicikl, koji pripada policijskoj stanici i čini deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao je ulicama Malburija. Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je stari pozornik slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će to srediti do odlaska u penziju, ali Simons je bio ubeđen da će mu za to trebati najmanje deset godina. Svaki spis bi uzeo, pročitao ga, nasmešio se i krenuo da prepričava šta se desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču držeći sledeći papir. Uprvo zahvaljujući tim …

Odlomak iz romana

Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću. Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo... Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene. Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja. Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu. „Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored m…

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 


Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 


„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od o…