Zemlja nade 1

Svet se promenio.

Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije. Neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Bilo je sve manje žena koje su mogle začeti dete prirodnim putem, a još manje je bilo onih koje su zdravo dete donele na svet.

Zemlja je postala planeta starih.

Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, to pitanje su sebi postavljali malobrojni vernici, zato što su ljudi našli sebi novog Boga... IHCI - International Human Cloning Institution - Međunarodnu instituciju za ljudsko kloniranje.

Ujedinjene nacije, institucija koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi, istu tu odluku je poništila zarad očuvanja ljudske rase... ili onog što se mislilo da će očuvati ljudsku rasu.

IHCI je ljudima dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se ta stvorenja, uopšte, mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi su mislili da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih roditelja – naručioca, samo malo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. Genetički čistije.

Nekoliko dekada kasnije, oni na koje se jednom davno blagonaklono gledalo, oni koji su smatrani blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini a kako to kod ljudi obično biva, nastala je podela i došlo je do onoga u čemu su najbolji – rat.

Nečisti, kako im je vremenom nadenut nadimak nisu imali šanse. IHCI se postavio na čelo Evoluiranih i po svaku cenu su nastojali zaštiti svoje kreacije, svoje bogatstvo, ali i status bogova koji su za sebe izgradili a ljudi su se borili za svoje mesto u novom svetu najbolje što su mogli.

Međutim, nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih.

Supervojnici, ponos IHCI - ja bili su izdržljiviji i snažniji od ljudi, otporniji na sve bolesti a rane su im zarastale brže. Čak ni pomoć izdajnika, klonova, koji su još uvek poštovali pretke od kojih su potekli, nije bila dovoljna da ljudi pobede u ratu. Poraz je bio neminovan a kazna stroga.

Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase. Oformljeno je devetsto devedeset devet regiona širom Zemlje. Međutim, upravo se u tim regionima plodnost povećala i uskoro su svi bili suočeni sa istim problemom – prenaseljenošću.

Priroda je našla način kako se izboriti za pobedu, ali IHCI je našao rešenje i za ovaj problem, lov... 

Zemlja nade

1.

Ksander

Sloboda. Tako čudna i jednostavna reč a tako nedostižna za neke od nas... možda i za sve. Ne znam da li sam ikada bio slobodan. Ne zaista. Moj put je za mene odabran pre nego što sam uzeo prvi dah i bio je to put ratnika. Voleo sam taj poziv, ne zato što je bio jedini koji sam poznavao, već zato što sam bio dobar u njemu. Zato sam stvoren. Donosio mi je osećaj ispunjenosti i svrhe. Bio sam odan. Bez pogovora sam služio svojim stvoriteljima najbolje što sam mogao, i mislio sam da sam slobodan, sve dok moja iluzija slobode nije stala na suprotnu stranu njihovim pravilima. Shvatio sam da su sve pohvale, napredovanja, odlikovanja koje su mi godinama dodeljivani, da je sve to bila samo motivacija da ja, njihovo oruđe, nastavim da ostvarujem njihove ambicije. Čim sam se usprotivio i stao na stranu pravde, kojoj su me oni učili, bio sam sasečen i kažnjen. Tada sam shvatio da nikad nisam bio slobodan, ali slobodu sam poželeo i uzeo sam je. Zgrabio sam je sa obe ruke. Poput divlje zveri krio sam se u pustim i zaboravljenim gradovima severa i uživao u iluziji slobode znajući koliko je krhka, jer kazna me je čekala.

Sada sedim u transportnom vozilu na putu ka konačnoj slobodi. Možda sam trebao odabrati da me eliminiraju spaljivanjem, kao da sam najobičniji suservis. Kao da sam sluga stvoren da njima ispunjavam sve želje... a to sam i bio. Sluga režima koji vlada ovim svetom i možeš da mu se potčiniš ili možeš da izgoriš.

Kada mi je izrečena presuda doneta u mom odsustvu, pozvao sam se na svoje zasluge i zatražio da se presuda preinači, da mi se umesto eliminacije spaljivanjem odobri pomilovanje lovom. Rođen sam kao vojnik IHCIja i zatražio sam da umrem kao takav. Nije bilo nikakve milosti u tome, ali lov me je ovamo doveo, lov mi je darovao onaj treptaj slobode, pa neka mi onda lov donese i onu konačnu slobodu.

„Vaš zahtev je razmotren i prihvaćen. Do njegovog izvršenja bićete smešteni u rezervat”, glasio je odgovor jednog od tri suca pred koje sam izveden zarad izricanja odluke po žalbi. Znao sam šta to znači, moja jedinica nije zaboravila na mene. Pristali su na lov. Naravno da jesu, to je jedini način da vrate čast koju sam im oduzeo zajedno sa životom jednog od njih. Pretpostavio sam da su našli rezervat u koji će me smestiti, i najverovatnije su pokrenuli celu mašineriju kojoj sam jednom davno pripadao, ali ovo neće biti još samo jedan lov. Znaju to oni, možda čak i sam senat zna da ovo neće biti običan lov, već lov na Ksandera Krana. Mašinu za ubijanje koju su pažljivo brusili, kojoj se celi Palatin divio. Mašinu koja je zarđala u vlažnim bespućima severa i zaklela se da više neće oduzeti niti jedan ljudski život, bio on čist ili nečist.

Transportno vozilo se zaustavilo a onda se oglasila sirena. Poznavao sam taj zvuk. Čuo sam ga toliko puta u svom životu. Prethodnom životu. Taj zvuk je donosio uzbuđenje. Taj zvuk je budio sva čula i zver u meni. Zver koja će uhvatiti svoj plen a zatim je poslušno doneti pred noge svom gospodaru i zato će primiti nagradu. Taj zvuk je značio lov... i biće ovo najkraći lov u istoriji lova, pomislio sam svestan vlastitog umora i slabosti. Ne znam ni koliko dana sam proveo u zatvoru. Prvo sam brojao obroke, ali nakon izricanja presude obroci su se proredili a udarci čuvara pojačali. Svako je hteo komadić mene kako bi se posle hvalio da je on prebio, slomio nos, rebro jednom Kranu. Ponosni čuvari reda i mira Palatina. Najobičnije ništarije. Disciplina nikakva a znanje još manje. Inteligencija im je ispod proseka a jedino što su znaju je da reže i laju kao ovčarski psi. Nisu ništa bolji od običnog suservisa. 

Vrata transportera su se spustila i otkrila čuvara koji je zarežao, „izlazi.“

Zastao sam na vratima i pogledao po prihvatnom dvorištu u koje sam istupio. Nije se mnogo razlikovalo od rezervata u koje sam imao priliku da uđem. Ulaz su činile dvostruke kapije postavljene između kasarne i prefektove rezidencije. Sve kasarne su bile iste. Podsećale su na ogroman blok sa mnoštvom blindiranih prozora. Ni prefektova rezidencija nije bila ništa bolja. Ova je imala sređeno pročelje i ukrasne stubove koji su joj trebali dodati eleganciju koja je izostala u samoj arhitekturi zgrade. Bile su tu i žardinjere sa cvećem i jedno mlado stablo trešnje koje je bacalo dugačku senku na stepenište na kojem je spavao mali beli pas. Podigao je glavu kako bi susreo moj pogled. Nisam mu bio zanimljiv, zevnuo je i nastavio da drema.

Nestrpljivo guranje čuvara me je nateralo da se pokrenem i pođem ka trojici čuvara koji su me odmeravali.

„Ksander Kran, ovo je moj rezervat i ja ne trpim nikakve gluposti”, rekao je onaj u sredini za kojeg sam pretpostavio da je alfa ovog čopora i pre nego što je progovorio. Bio je stariji i krupniji od druga dva čuvara. Imao je izduženo lice i okrugle pseće oči. Ovo nije bio njegov rezervat, on je bio samo pas čuvar ovog tora ali imao je potrebu da se istakne a samim tim mi je otkrio sa kim imam posla.

Na svu sreću nećemo dugo deliti vazduh, pomislio sam.

Naredio je da me uvedu unutra a tamo sam se sreo sa pravim gazdom. Pripadao je eliti u to nije bilo sumnje. Mršav, sede kose, skoro prozirno belog, papirnatog tena i pronicljivih sivih očiju. Pretpostavio sam da nema više od 80 godina, ali je još uvek bio vitalan, i još će dugo biti takav. Predstavio se sam, „Lotric Armand.“ Prebirao sam po sećanju da li sam možda naleteo na ovo ime u prošlosti i zaključio da ga do sada nisam niti sreo, niti čuo za njega. Verovatno je pripadao nekoj porodici ambicioznih birokrata koji ne biraju sredstva u svom napredovanju nadajući se da će progurati nekog svog u Senat.

Za razliku od svog komandata, bio je više nego prijatan. Ljubazan. Političar. Diplomata. Mrzeo sam njegov soj više od čuvara. Oni su predstavljali sve što je bilo pogrešno u celom ovom sistemu.

„Moram da te upozorim, tvoj dolazak neće biti dobro prihvaćen od strane domicilnih“, rekao je prijateljski. „Ali miroljubivi su i verujem da ti neće zadavati previše problema. Zamolio bih te da dok si naš gost, da se pridržavaš određenih pravila. Kvintus”, pokazao je na mršavka koji je tiho stajao u ćošku. „Moj sekretar će ih pročitati.“

Mršav momčić, dečačke face i prodornih plavih očiju napravio je korak napred. Bez svake sumnje pripadao je suservisu, standardan model.

„Domicilnima ne smete otkrivati informacije koje su vam poverene kao pripadniku bezbednosnih snaga IHCIja a koje se odnose na lov, njegov značaj i strategije koje se koriste u lovu”, čitao je sa svog panela. „Ne smete ih informisati o ratu koji se vodi protiv pobunjenika. Ne smete im otkrivati lokacije drugih rezervata a od trenutka ulaska u rezervat postajete njegov stanovnik i na vas će se primenjivati sva pravila kao i na ostale stanovnike. To znači da ga smete napustiti jedino kao učesnik lova.“  

„Ovo je jedan od najmirnijih rezervata”, nadovezao se prefekt. „Zadnju pobunu su imali pre više od 60 godina. Želeo bih da tako i ostane. Njihova glavna preokupacija je poljoprivreda i postoji određena lepota u toj njihovoj primitivnosti. Uvideće i sami kad ih bolje upoznate.“

Zašto bi ih bolje upoznavao?, zapitao sam se.

„Zar mi nije odobreno pomilovanje lovom?“, prvi put sam progovorio.

„Oh da. Naravno da je... ali lov se ovde održava svake treće godine. Zadnji se završio pre nekoliko meseci.“

„Tri godine. Treba da živim ovde tri godine?“ Tek kad je moj glas odjeknuo prostorijom shvatio sam da sam ga povisio na čuđenje svih ostalih. Kran nikad ne povisuje svoj glas. Mi nismo imali borbeni poklič. Mi smo bile tihe ubice... ali ja više nisam bio Kran. Ja sam bio niko i ništa.

„Peć ti sada ne izgleda tako loše”, čuo sam onog psa kako podrugljivo štekće. Njegov gospodar mu je uputio jedan upozoravajući pogled zbog koje je zavezao svoju gubicu.

„Njihovi predstavnici čekaju da te upoznaju. Mislim da su ti obezbedili smeštaj u jednoj napuštenoj kući.“

„Veruju da je ukleta, svako ko je živeo u njoj je odabran za lov i ulovljen”, brbljao je prefektov sekretar dok me je pratio hodnikom.

„Kao što sam rekao, primitivni su.“

Sproveli su me natrag do prihvatnog dvorišta a zatim otvorili kapiju na kojoj su bili ispisani brojevi 963. Prebirao sam u mislima lokacije rezervata i zbunjeno se osvrnuo gledajući po krajoliku i prepoznao planine u daljini. Video sam ih u prošlosti, lovio sam u njima, ali ne sa ove strane.

„Polazi”, gurnuo me je čuvar puškom ne bi li me pokrenuo. Nedaleko kapije je stajao dvojac. Posmatrali su me radoznalo. Primetio sam dašak strepnje u pogledu onog nižeg. Bela kosa nalik paperju mu je prekrivala glavu. Drugi je bio viši, krupniji i proćelav. Imao je autoritativno držanje i pretpostavio sam da je to vođa. Prevario sam se, glavni je bio onaj drugi kojeg su mi predstavili kao Pastra. Pozdravili su se sa prefektom i prepoznao sam jezik kojim su govorili. Pripadao je slavenskom jeziku. Premda nisam razumeo svaku reč, znao sam ga dovoljno da shvatim o čemu razgovaraju.

„Brzo ćete savladati njihov jezik, nije težak”, rekao mi je Kvintus i nastavio oduševljeno da priča o tome kako ovaj rezervat vodi Veće starih i da svake godine biraju svog vođu. Nije to bilo najčudnije uređenje rezervata za koje sam čuo, ali nije bilo ni najefikasnije. Nije praktično menjati vođu svake godine.

Kao i većina regiona nečistih i ovaj je bio kružnog oblika. Arhitektura je u svim rezervatima bila ista. Identične montažne četvorosobne kuće bile su postavljene u dva kruga. U nekim su regionima, zbog prenaseljenosti dodavani su novi krugovi kuća, ali ovde to nije bio slučaj, čak je zadržana prvobitna ideja da unutrašnji krug čine kuće zanatlija čije prodavnice su okrenute ka trgu. Na sredini trga, u samom centru regiona bio je postavljen visoki beli mermer sa ispisanim imenima. Pretpostavio sam da je to neka vrsta spomenika. Sa trga smo prešli jednim od dva prolaza koja su vodila u jedinu ulicu u ovom rezervatu. Sve kuće su bile bleštavo bele, sa cvećem izloženim na prozorske daske i ulaznim vratima obojenim u jarke, oštre boje koje su ubadale oči. Istom bojom obojene su i kapije koje su vodile u dvorište.

Ulica je bila prazna, ali stanovnici su bojažljivo virili kroz prozore kuća. Oni malo hrabriji posmatrali su nas preko svojih kapija. U vazduhu se osećao smrad životinja i zemlje a prašina se prosto lepila na kožu.

I onda zašto ih zovemo nečisti...

„Potrebne su sitnije popravke na kući i naravno, bašta je zapuštena. Danas smo bili  proveriti. Solarni sistem je u funkciji. Baterija je stara, ali tako je u svim kućama... Imate vodu u kući i bojler radi”, govorio je vođa.

Galama se prolomila iz jednog dvorišta. Uskoro se pojavio plavokosi mladić visokog čela i počeo da se gura između nas. Onaj pas je skočio na njega sa isukanom palicom spreman da ga isprebija ako samo dotakne prefekta ali devojka koja je dotrčala, stala je između njih i počela  panično da viče i gura svog muškarca dalje od nas.

Prefekt je smirio situaciju svojom preteranom ljubaznošću a mene su nakon toga odveli do vlažne stare kuće koja je svojim sivilom i izbledelim žutim vratima ružila celu ulicu. Obavestili su me o dodeljenim kreditima i namirnicama, i ostavili me da se smestim.

Da se smestim. Kako je to čudno zvučalo. U starom životu to je značilo staviti torbu na krevet u spavaoni. Sada sam se našao u mračnom hodniku i neko vreme sam samo stajao tamo i gledao u prazno. Nisam mogao da se oduprem osećaju da sam se zatekao u čudnom snu. Ovaj se razlikovao od onog uobičajenog. U ovom snu dete nije nišanilo na mene. Ne još. Pojaviće se kad zaspim, kao i svake noći.

Radoznalost me je naterala da zavirim u svaku prostoriju. Prašina je zalegla na sve stvari u kući. U prizemlju su bile dve sobe, jedna je služila kao dnevni boravak a druga kao spavaća soba. Na spratu su bile još dve manje spavaće sobe. Pored stepeništa se nalazilo kupatilo. U zadnjem delu kuće se nalazila kuhinja iz koje se izlazilo na trem i dvorište zaraslo u korov. Vratio sam se u kuhinju i primetio još jedna vrata, koja su vodila u mračnu i praznu ostavu.

Seo sam na stepenik propalog trema i pokušao naći u sebi odgovor na pitanje koje me je mučilo. Kako živeti u rezervatu nečistih? Možda peć zaista i nije bila tako loša ideja. Možda bih mogao presuditi sam sebi. Naći granične stubove i napraviti jedan korak van obeležene bele crte. I to će biti kraj, jer to čak ni Kran ne može da preživi... i zašto si se onda borio da preživiš svih ovih godina?

„Dve i po godine”, progunđao sam. „Pa ako su me želeli kazniti, uspeli su.“

 

Probudilo me je kucanje na vratima. Mora da sam u jednom trenutku zaspao naslonjen na stub koji je držao nakrivljeni krov trema. Nestrpljivo kucanje je ponovo odjeknulo kućom i nateralo me da ispravim ukočena leđa. Bio je to prefektov sluga.

„Niste preuzeli namirnice iz magacina”, rekao je nakon pozdrava i bez poziva se ugurao u kuću. „Prefekt je zatražio da vam ih donesem. Zna da se ovde još uvek ne snalazite.“ Stavio je kutiju sa raznim paketima na kuhinjski sto. Odmerio me je i sažaljivim glasom zaključio, „niste dobro spavali.“

Pripadnici suservisa uvek su me nervirali svojom ljubaznošću. Čak i kad su ih osudili na spaljivanje, oni bi se zahvalili svojim gospodarima na prilici da im služe i izrazili žaljenje što su ih razočarali.

Otvorio je vratašca ispod stepeništa, zavukao ruku u tehničku prostoriju i uključio jedan prekidač.

„Toliko prašine”, gunđao je otresajući rukav svoje svetloplave uniforme. „Sada bi trebali imati toplu vodu... Za večeras su zakazali zbor. Nije obavezno da prisustvujete njemu, ali povod njegovog sazivanja je vaš dolazak, tako da... možda bi ste se trebali pojaviti.“ Pogledao je u svoj panel na kojem je svetlelo crveno svetlo. „Gospodar zove... sredite se malo.“ Pokazao je rukom na mene. „Ne živite više u divljini... odeću ćete morati sami da nabavite. Do tada, u ostavi imate mašinu za pranje veša. Zastarela tehnologija sa vodom i kuglicama ali služi svrsi.“

Otišao je ne čekajući moj odgovor a ja sam potražio kupatilo. Bio je u pravu više nisam bio u divljini. Ogledalo mi je otkrilo razlog zašto su me smestili u rezervat da čekam lov. Jedva sam prepoznao sebe. Gusta neuredna brada je skrivala moje upalo lice ali nije sakrila umorne oči. Bio sam mršav i slab. Mišići koji su nekada pokrivali moje telo, nestali su. Ožiljak na čelu još uvek nije zarastao a zaradio sam ga od palice jednog čuvara prve večeri pošto su me uhvatili a sećam se vremena kad bi do ujutru posve nestao.

Možda ne žele da love ovu senku od Ksandera Krana, pomislio sam. Dve i po godine bi trebale biti više nego dovoljne da povratim svoju snagu. Uzdahnuo sam i na kratko zatvorio oči a zatim se zagledao u čelično plave umorne oči koje su me proučavale sa druge strane ogledala i odgovorio im.

Žele pravog Ksandera Krana? Dobiće ga... jer samo Ksander Kran može da im pobegne u lovu. To je bio moj plan i razlog zašto sam zatražio pomilovanje. Znao sam da to mogu. Učinio sam to jednom. Učiniću to ponovo a ako ne uspem onda ću umreti vojničkom smrću... sa nožem u ruci.

Istuširao sam se a zatim u kuhinji proverio pakete koje mi je doneo Kvintus. Izvukao sam jedno sledovanje i potražio po fiokama nešto čime bih ga otvorio. Na moje iznenađenje, kuhinja je bila opremljena sa šerpama, tanjirima, priborom. Nožem sam otvorio paket sa veštačkim goveđim mesom. Jednom sam jeo pravu govedinu. Uspeo sam da ukradem komad vukovima. Niti nalik onome što su nam godinama servirali u kasarni, ili ovome što sam sada stavio u usta.

Izašao sam na trem i pogledao po dvorištu koje me je podsetilo na šumsku livadu ograđenu drvenom ogradom. Do mene je doprelo meketanje koze iz komšijskog dvorišta i zvuk ritmičnog grebanja zemlje, praćeno tihom pesmom. U daljini su se čuli ljudski glasovi. Odnekud je odjeknuo smeh. Neko je pretrčao ulicom. Osetio sam miris kuvane hrane i tužno pogledao u splačinu koju sam jeo... a onda sam začuo čudan zvuk nalik glasanju mačke i trebalo mi je par sekundi da shvatim da to nije bila mačka već plač bebe. Podigao sam pogled i ugledao zeleni zid koji je okruživao rezervat. Barem nešto je bilo poznato. Šuma... Dom.

Autor: Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link