Skip to main content

Pogrešna ruža

Klub umetnika Zvezdani kolodvor je u 3. broju časopisa za umetnost i kulturu objavio moju kratku priču Pogrešna ruža. Priča se nalazi na 109. strani. Takođe, priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


Poznavao sam te oštre, ritmične, udarce potpetica kojima odzvanja dvorište svakog radnog dana u četiri i treskanje kapije, zato što je ne može zatvoriti, jer su joj obe ruke zauzete kesama iz prodavnice. Znam i da će u roku od samo par minuta posle toga dvorištem zamirisati ručak i da će uskoro snajka da vikne, „Milane, ‘oćeš ručati s nama?“ 
Od kad je mama umrla, snajka se brine o meni kao da sam još jedno njeno dete. Trudim se da joj olakšam najviše što mogu, ali ne prođe dan da, ako ništa drugo, ne pošalje devojčice sa kiflica ili nekim kolačima složenim na tanjiru.
Oduvek me je podsećala na moju majku, da li zbog okretnosti i spretnosti, uprkos neznatnom višku kilograma ili zbog zdravog i vedrog duha, uprkos činjenici da joj je muž a moj stariji brat prvoklasni idiot koji ne ume da ceni ono što ima. Ulovio ju je još u drugom srednje i nije je pustio čak ni kad ga je nakon veridbe, sa stomakom do zuba, zatekla u klinču sa komšinicom Rosom. Molio je, preklinjao, puzao, sve dok nije popustila i natakla natrag na prst jadni verenički prsten koji je kupio od švercera iz Rumunije, ali ga naša Mara više nikad nije skinula sa prsta.
„Neka, Maro. Imam od juče,“ rekoh ulazeći u njihov deo kuće sa dva prazna tanjira.
„To si tek danas pojeo? Slabo ti meni jedeš.“ Bacila je jedan kratak pogled preko ramena poslujući oko šporeta. „Da nisu ljubavni jadi, ha Milanče?“ počela je da me zadirkuje pogodivši moje muke. „Kako se ono zove?“
„Sandra.“ Ali nije Sandra bila razlog mojih ljubavnih jadi. To je samo još jedna cura u nizu sa kojom pokušavam preboleti pravu ljubav, ovu preda mnom. Ima već dobrih deset godina kako sam svestan da sam zaljubljen u nju. U početku sam mislio da sam samo napaljeni klinac. Šta sam ja tada znao šta je ljubav. Šta znači ona toplina koja mi greje dušu svaki put kad me pogleda zelenim očima. To sam shvatio tek posle, kad sam svaku devojku počeo upoređivati s njom, ženom mog brata. Neko bi rekao da su sve bile lepše od nje, možda nekome, ali meni ne. Nema lepše žene od Mare a ni bolje. Kad sam to shvatio šta sam mogao učiniti? Uraditi neko sranje ili pobeći. Otišao sam u Nemačku nadajući se da će daljina učiniti svoje. Kažu, daleko od očiju daleko od srca. Samo što je meni Mara bila uvek pred očima i uvek u srcu.
„Nije Sandra razlog mojih ljubavnih jadi.“ Smrmljao sam u bradu, ni sam ne znam zašto i nisam ni siguran da me je čula. Ali čula me je, samo je bila posvećena seckanju zelja za supu.
„Ajde pričuvaj ovo, da ne zagori, idem da se presvučem.“ Kao i uvek prvo stavi ručak, tek posle trči da se presvuče, ali sada je bežala od mene. Zna ona da ja nju volim. Čovek to oseća. Mora da oseća i ja osećam da ona mene voli, možda to nije ista ljubav, ali me voli. Promešao sam luk i podlio ga spremljenom čašom vode i seo na stolicu preko puta sudopere, gde uvek sedim. Vratila se kosom vezanom u rep, u starim farmericama i razvučenom, izbledelom bratovom duksu. Nemarno i namerno neprivlačno obučena i odmah nastavila sa pripremom ručka.
„Jel' ti znaš, Maro, da je tebe volim?“ pitao sam.
„I ja tebe volim, dušice. Ajde, donesi sir za gibanicu iz frižidera,“ zatražila je, ali ja se nisam pomerio.
„Ne, Maro, ja tebe volim.“ Bacila je ljutito ljuske od jaja u koš.
„Dobro Milane, gde si sad našao da mi to kažeš? U redu, voliš me. Idi po sir.“ Naredila je glasnije i sama pošla, ali sam je preduhitrio, stavio ga na sto i namerno stao blizu nje naljutivši i sebe i nju, „žurim, sad nemam vremena za ovo,“ brecnula se, „deca treba da stignu svakog časa. Želim da ručaju toplo a posle imaju balet.“ Izašao sam napolje zapitavši se, kog đavola mi je ovo trebalo, ali morao sam joj reći.
Završila je ručak na vreme. Kao i uvek. Nahranila devojčice, ispratila ih i došla do mene sa gibanicom složenom na tanjiru. Stavila je na sto i sela u fotelju zagledavši se u televizor rekla, „znam da me voliš, Milanče. To je jedini razlog zašto trpim tvog brata, jer barem od nekog ovde osećam ljubav.“
„Ne moraš da ga trpiš? Voli mene. Ja ti ne bih pravio sramotu po selu, ne bih hvatao klinke po kafićima, niti muvao kelnerice u kafani. Ne bih ti dolazio pijan svakog petka. Ne bih te ostavljao samu u krevetu svake nedelje zbog lova. Ne bih ti prebacivao što si mi rodila devojčice, niti što si izgubila sina. Nosio bih te na rukama da ne bi morala da hodaš... Ovo možda ne bih, volim tvoje korake, Maro, ali bi sigurno imala bolji život sa mnom. Ja nikad ne bih digao ruku na tebe zato što si se usudila pomenuti novog kolegu.“ Da, znao sam za to, mama mi je javila da ju je toliko izlemao da nedelju dana nije izlazila iz kuće. Sreća njegova što tada nisam bio tu.
„E moj Milane, sama sam si kriva što sam pogrešnu ružu ubrala. Bio je tamo pored, jedan lep pupoljak, ali tada još uvek zatvoren i neprimetan. Šta ćeš, sad je, kako je,“ rekla je jedva čujno.
„Ne mora tako biti.“ Obrisala je suze, prišla mi i preko naslona fotelje šapnula, „mora Milanče. Mora.“
Da, mora. Neće ona sebi sramotu u selu praviti, niti mužu, iako to zalužuje.
Sledećeg dana je bilo kao da ništa bilo nije, kao da si dušu nismo otvorili jedan drugom. Samo ponekad, u njenom osmehu, u njenom pogledu znam da jesmo.

Autor Daniela Vrškova a.k.a Dana Hill
Fotografija prettyequalsperfect.tumblr.com

Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja