Pogrešna ruža

Klub umetnika Zvezdani kolodvor je u 3. broju časopisa za umetnost i kulturu objavio moju kratku priču Pogrešna ruža. Priča se nalazi na 109. strani. Takođe, priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Poznavao sam te oštre, ritmične, udarce potpetica kojima odzvanja dvorište svakog radnog dana u četiri i treskanje kapije, zato što je ne može zatvoriti, jer su joj obe ruke zauzete kesama iz prodavnice. Znam i da će u roku od samo par minuta posle toga dvorištem zamirisati ručak i da će uskoro snajka da vikne, „Milane, ‘oćeš ručati s nama?“ 

Od kad je mama umrla, snajka se brine o meni kao da sam još jedno njeno dete. Trudim se da joj olakšam najviše što mogu, ali ne prođe dan da, ako ništa drugo, ne pošalje devojčice sa kiflica ili nekim kolačima složenim na tanjiru.

Oduvek me je podsećala na moju majku, da li zbog okretnosti i spretnosti, uprkos neznatnom višku kilograma ili zbog zdravog i vedrog duha, uprkos činjenici da joj je muž a moj stariji brat prvoklasni idiot koji ne ume da ceni ono što ima. Ulovio ju je još u drugom srednje i nije je pustio čak ni kad ga je nakon veridbe, sa stomakom do zuba, zatekla u klinču sa komšinicom Rosom. Molio je, preklinjao, puzao, sve dok nije popustila i natakla natrag na prst jadni verenički prsten koji je kupio od švercera iz Rumunije, ali ga naša Mara više nikad nije skinula sa prsta.

„Neka, Maro. Imam od juče,“ rekoh ulazeći u njihov deo kuće sa dva prazna tanjira.

„To si tek danas pojeo? Slabo ti meni jedeš.“ Bacila je jedan kratak pogled preko ramena poslujući oko šporeta. „Da nisu ljubavni jadi, ha Milanče?“ počela je da me zadirkuje pogodivši moje muke. „Kako se ono zove?“

„Sandra.“ Ali nije Sandra bila razlog mojih ljubavnih jadi. To je samo još jedna cura u nizu sa kojom pokušavam preboleti pravu ljubav, ovu preda mnom. Ima već dobrih deset godina kako sam svestan da sam zaljubljen u nju. U početku sam mislio da sam samo napaljeni klinac. Šta sam ja tada znao šta je ljubav. Šta znači ona toplina koja mi greje dušu svaki put kad me pogleda zelenim očima. To sam shvatio tek posle, kad sam svaku devojku počeo upoređivati s njom, ženom mog brata. Neko bi rekao da su sve bile lepše od nje, možda nekome, ali meni ne. Nema lepše žene od Mare a ni bolje. Kad sam to shvatio šta sam mogao učiniti? Uraditi neko sranje ili pobeći. Otišao sam u Nemačku nadajući se da će daljina učiniti svoje. Kažu, daleko od očiju daleko od srca. Samo što je meni Mara bila uvek pred očima i uvek u srcu.

„Nije Sandra razlog mojih ljubavnih jadi.“ Smrmljao sam u bradu, ni sam ne znam zašto i nisam ni siguran da me je čula. Ali čula me je, samo je bila posvećena seckanju zelja za supu.

„Ajde pričuvaj ovo, da ne zagori, idem da se presvučem.“ Kao i uvek prvo stavi ručak, tek posle trči da se presvuče, ali sada je bežala od mene. Zna ona da ja nju volim. Čovek to oseća. Mora da oseća i ja osećam da ona mene voli, možda to nije ista ljubav, ali me voli. Promešao sam luk i podlio ga spremljenom čašom vode i seo na stolicu preko puta sudopere, gde uvek sedim. Vratila se kosom vezanom u rep, u starim farmericama i razvučenom, izbledelom bratovom duksu. Nemarno i namerno neprivlačno obučena i odmah nastavila sa pripremom ručka.

„Jel' ti znaš, Maro, da je tebe volim?“ pitao sam.

„I ja tebe volim, dušice. Ajde, donesi sir za gibanicu iz frižidera,“ zatražila je, ali ja se nisam pomerio.

„Ne, Maro, ja tebe volim.“ Bacila je ljutito ljuske od jaja u koš.

„Dobro Milane, gde si sad našao da mi to kažeš? U redu, voliš me. Idi po sir.“ Naredila je glasnije i sama pošla, ali sam je preduhitrio, stavio ga na sto i namerno stao blizu nje naljutivši i sebe i nju, „žurim, sad nemam vremena za ovo,“ brecnula se, „deca treba da stignu svakog časa. Želim da ručaju toplo a posle imaju balet.“ Izašao sam napolje zapitavši se, kog đavola mi je ovo trebalo, ali morao sam joj reći.

Završila je ručak na vreme. Kao i uvek. Nahranila devojčice, ispratila ih i došla do mene sa gibanicom složenom na tanjiru. Stavila je na sto i sela u fotelju zagledavši se u televizor rekla, „znam da me voliš, Milanče. To je jedini razlog zašto trpim tvog brata, jer barem od nekog ovde osećam ljubav.“

„Ne moraš da ga trpiš? Voli mene. Ja ti ne bih pravio sramotu po selu, ne bih hvatao klinke po kafićima, niti muvao kelnerice u kafani. Ne bih ti dolazio pijan svakog petka. Ne bih te ostavljao samu u krevetu svake nedelje zbog lova. Ne bih ti prebacivao što si mi rodila devojčice, niti što si izgubila sina. Nosio bih te na rukama da ne bi morala da hodaš... Ovo možda ne bih, volim tvoje korake, Maro, ali bi sigurno imala bolji život sa mnom. Ja nikad ne bih digao ruku na tebe zato što si se usudila pomenuti novog kolegu.“ Da, znao sam za to, mama mi je javila da ju je toliko izlemao da nedelju dana nije izlazila iz kuće. Sreća njegova što tada nisam bio tu.

„E moj Milane, sama sam si kriva što sam pogrešnu ružu ubrala. Bio je tamo pored, jedan lep pupoljak, ali tada još uvek zatvoren i neprimetan. Šta ćeš, sad je, kako je,“ rekla je jedva čujno.

„Ne mora tako biti.“ Obrisala je suze, prišla mi i preko naslona fotelje šapnula, „mora Milanče. Mora.“

Da, mora. Neće ona sebi sramotu u selu praviti, niti mužu, iako to zalužuje.

Sledećeg dana je bilo kao da ništa bilo nije, kao da si dušu nismo otvorili jedan drugom. Samo ponekad, u njenom osmehu, u njenom pogledu znam da jesmo.

Autor Daniela Vrškova a.k.a Dana Hill

Fotografija prettyequalsperfect.tumblr.com