Skip to main content

Prvo poglavlje




Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životom, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom. 
Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom. 
Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, tata poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama, usred telefonskog razgovora, stropoštala na pločice u kuhinji. 
Bila je nedelja, kasno posle podne. Pre podne je javio da kreće na put i očekivale smo ga tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisla reči, „tata je umro“.
Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mojom mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. Sahranili su ga na groblju porodice Telus a nama je ostalo samo da mu održimo pomen na koji je došao i njegov brat, moj stric Benjamin, i doneo njegove lične stvari, i reči utehe. 
Posle toga se naš život promenio. Našu, malu, trosobnu kuću, sa malim dvorište u donjem delu Kamenice, smo prodale i preselile se u dvosoban stan, koji se nalazio pet minuta od maminog posla a deset minuta od moje nove škole. Tatu smo retko kad pominjale, više su ga drugi pominjali, sve dok nisu primetili suze u našim očima a onda bi se izvinili, sažaljivo nas pogledali i promenili temu. Četiri godine smo nas dve životarile obavijene tugom i taman kad je bol u grudima počeo da popušta, kad smo polako krenule napred i usmerile pažnju na planiranje moje budućnosti, zato što se bližio upis u srednju školu, ta nevidljiva sila se još jednom poigrala sa mnom i uzela mi i drugu najbitniju osobu iz života bacivši me u tamnicu tuge.
Znam da je bio maj, sreda, fizika, poslednji čas. Razredna me je izvukla sa časa i već po njenim očima, crvenim i zacakljenim, znala sam da se nešto desilo, osećala sam da se nešto desilo. Aneurizma. Mama je umrla, kažu, na licu mesta.
Događaji koji su usledili ostali su u magli, obavijeni tugom i potisnutim gnevom.
Našla sam se u Petrovcu, u hraniteljskoj porodici, u Gimnaziji i prepustila se struji života da me odnese kuda je naumila.
Rodbine nemam, ne one koja bi me htela. Mamina porodica se odrekla nje još kad je bila beba, odrasla je u domu i sa njene strane nemam nikoga, dok očeva porodica me je uvek smatrala nepoželjnim kopiletom. Baka je umrla dva dana pre pogibije mog oca. Starija sestra po ocu me mrzi, osetila sam to još onog prokletog leta a moj stric nije odgovorio ni na jedno pismo koje mu je poslao Centar za socijalni rad. 
Tako sam se našla kod hranitelja, Vladimira i Anke, bračnog para koji nije povlašćen vlastitom decom, umesto toga, svu svoju dobrotu i ljubav poklanjaju tuđoj. Prihvatili su me i poštuju granice koje sam postavila i zid koji sam oko sebe sazidala.
Zatekla sam se, u školi koju nisam htela upisati, u malom nepoznatom mestu, koje nije daleko od moje rodne Kamenice, ali ipak nije moje, u životu koji prolazi pored mene, pored mog zida samoočuvanja, već pune dve godine, devet meseci i osam dana, ali nije da brojim. 
Nemam prijatelje, nemam rodbine, nemam nikoga.
...ali zato imam ovu prokletu tetovažu na levoj ruci, za koju ne znam kako sam dobila. Da li sam mesečarila do nekog tatoo majstora ili je samo priviđenje? Ne, ne priviđa mi se, zato što su je jutros na fizičkom i drugi primetili. Buljili i zagledali, čak i provocirali i podsmevali se, kao mnogo puta pre toga, ali tako je kad sami sebi nametnete ulogu dežurnog čudaka koji ne komunicira sa okolinom.
Zagledala sam se u plavi trokut okrenut svojim oštrim uglom prema dlanu. Njegova donja strana se provlači celom širinom moje mršave ruke. Prokletinja mi zauzima polovinu podlaktice i jutros je tamo bio samo trokut, par sati kasnije se u njemu pojavila spirala koja simbolizira plamen.
Tata je imao istu takvu tetovažu, ali na gornjem delu desne podlaktice i još tri slične njoj. Po dve na svakoj ruci. 
Simboli četiri elementa. 
Voda, vatra, zemlja, vazduh.
Kad bolje razmislim i baka ih je imala, to je simbol njihove vere, koju nikad nisam shvatila, iako mi je tata jednom pokušao objasniti o čemu se radi. Verovali su u Majku zemlju a baka je navodno nosila njen duh ili nešto tome slično.
Jutros sam mislila da sam u snu nacrtala očevu tetovažu, međutim, niti sapun, niti krema, niti losion, alkohol, nisu tintu skinuli. 
Možda sam podvojena ličnost pa se ona druga otišla tetovirati u međuvremenu. Javilo se u jednom trenu „razumno“ objašnjenje, koje ne objašnjava postepeno pojavljivanje tetovaže.
Iz misli me izvuče zvuk zvona, i uskoro začuh tiho kucanje a na vratima sobe se pojavila moja hraniteljica Anka i naterala me da na tren zaboravim na svoju muku.
„Lili, siđi dole.“ Reče niska crnka. To su nam zajedničke crte, obe smo sitne i crnokose, ja prirodno, ona veštački, ja prirodno talasaste kose, ona sa trajnom. „Došla je Mirjana.“ Obavestila me je tihim glasom o onome što i sama znam. Debeljuškasta radnica Centra za socijalni rad došla je u svoju redovnu kontrolu. Iako za time nema potrebe, kod Anke i Vladimira je uvek sve savršeno, kuća, dvorište, domaćinstvo. Kad bih im dozvolila, verujem da bi i naš odnos bio savršen. 
Navukla sam moj omiljeni teget duks sa kapuljačom, poslednji mamin poklon, i povukla rukave dole, kako bih sprečila onu prokletinju da slučajno virne i sišla drvenim stepeništem do prizemlja i već čula piskutavi glas u dnevnoj sobi „...mali slatkiš od tri godine,“ pričala je Mirjana i ućutala kad sam ušla u dnevnu sobu i tiho se pozdravila. 
Sem ljudi, u toj sobi nema ničeg posebnog, obična dnevna soba, okrečena u maslac žutu, sa ugaonom garniturom braon boje i jastucima boje peska i ponekim žutim jastučićem, velikim regalom preko celog zida, uvek upaljenim televizorom i jednom velikom foteljom koja je bila deo jedne druge, stare, garniture, ali to je Vladina omiljena fotelja i Anka nije imala srca da je izbaci, kaže da nije imao mesta u kući kad je to na jedan dan i učinila. Dali su je presvući braon eko kožom, odudara od ostatka, ali samo kad Vlado ne sedi u fotelji, kad je on zavaljen u njoj videćete samo njega, krupnog muškarca, kratke prosede kose, sa povećim stomakom, okruglog lica, uvek uredno obrijanog i uvek raspoloženog za šalu sa sarkastičnim podtonom. Potrajalo je dok sam se navikla na njega. Prve godine je Anka često govorila, „to se on samo šali sa tobom“ a onda bi oštro podviknula na njega, „Vlado, kontroluj sa,“ (Vlado, kontroliši se). Još jedna stvar koju sam naučila u Petrovcu, razumeti slovački jezik, ne sve, ali svakim danom sve više. 
„Kako si Lili? Kako škola?“ pitala me je čim sam se smestila na udaljeniji deo ugaone. Uvek biram najudaljeniji deo bilo čega, što dalje od ostatka sveta.
„Dobro sam a i škola je dobro.“ 
„Da, da, kod tebe je sa školom, uvek, više nego dobro. Karanović i Jovanovićka ti još uvek prave probleme?“ Moja razredna je njena komšinica i kućna prijateljica tako da Mirjana zna sve i ako je razredna čula za tetovažu, čula je za njih i Mirjana.
„Ne, ja sa vršnjacima nemam problema, oni imaju sa mnom.“ Pogledala me je prekorno sitnim plavim očima. „Zar se moram uklopiti? Mislim da se to ne bi promenilo gde god bi me smestili. Uostalom, pravo svakog tinejdžera je da bude neshvaćen i da se ne uklapa.“ Moj najveći strah je da će me premestiti kod drugih hranitelja ili u dom, ali crvenokosoj ženi je zatitrao osmeh na usnama. „Nećemo mi tebe nigde premeštati, to sam ti već rekla. Ako ti je to izgovor što se ne družiš sa vršnjacima, onda neka ti to ne bude izgovor.“
„Da li bi vam više odgovaralo kad bih izlazila i imala momke, da imate dodatnu brigu za mene?“ 
„Nema potrebe da podižeš gard, dušo.“
„Tinejdžer sam, imam pravo na to,“ pravdala sam se uz slabašan osmeh. Retko kad se smejem.
„Dobro, dobro,“ reče uz preterano gestikuliranje, često to radi. „Ti si ok, sa tobom je sve ok i sve ostaje kao do sada i nadalje ću se praviti da si se sasvim uspešno uklopila u sredinu.“ Zaustila sam da joj potvrdim da se ja nisam mogla bolje uklopiti, ali je podigla svoj kratki debeli kažiprst i prekinula me. „Nego da mi pređemo na ono drugo, ako imaš domaći, slobodna si.“ 
Drage volje sam otišla u svoju sobu i provela ostatak dana u pretraživanju interneta o iznenadnim pojavama tetovaža, naravno bezuspešno. Strahovala sam da ova jedna na mojoj levoj ruci, nije i poslednja.



Autor Dana Hill
Fotografija pixgood.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

San iz kog se rodio San

Često se zapitam, šta mi je sve ovo trebalo, uzeti tastaturu u ruke i početi sa pisanjem. Uvek sam previše maštala, izmišljala priče, ali ih skoro nikad nisam zapisivala. Nisam stigla. Misli su uvek bile brže od ruke koja je to trebala zapisati. Pa zašto onda... Odgovor je san. Iz jednog sna je nastala kratka priča. U priči se pojavila jedna devojčica a sa njom se rodio ceo jedan svet. A ovo je Ta kratka priča koja je sada prvo poglavlje romana Srebrni vladar, a koji možete besplatno preuzeti.


Zver Polako se približavao svojoj žrtvi, misleći… „da, da. Ona je sledeća". Iako bi znatno više uživao u ovom trenutku kad bi se tresla od straha... možda pokoja suza u očima… panično odmahivanje glavom i vrisak. Ne ono vrištanje koje probija zidove, već onaj tih, bezglasni, vrisak okupan strahom. „Da, da… te najviše volim." U tim žrtvama najviše uživa. Strah daje poseban ukus mesu. Voli taj ledeni miris strave koji se oseti u svakom komadu mesa a tek krckanje i glodanje tih kostiju „…