Skip to main content

Prvo poglavlje




Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom. 
Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom. 
Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora. 
Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“.
Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. Sahranili su ga na groblju porodice Telus a nama je ostalo samo da mu održimo pomen na koji je došao i moj stric Benjamin, i doneo njegove lične stvari, i reči utehe. 
Posle toga se naš život promenio. Našu malu, trosobnu, kuću, sa malim dvorište u donjem delu Kamenice, smo prodale i preselile se u dvosoban stan u gradu, koji se nalazio pet minuta od maminog posla a deset minuta od moje nove škole. Tatu smo retko kad pominjale, više su ga drugi pominjali, sve dok nisu primetili suze u našim očima a onda bi se izvinili, sažaljivo nas pogledali i promenili temu. Četiri godine smo životarile obavijene tugom i taman kad je bol u grudima počeo da popušta, kad smo polako krenule napred i usmerile pažnju na planiranje moje budućnosti, ta nevidljiva sila se još jednom poigrala sa mnom i uzela mi i drugu najbitniju osobu iz života bacivši me u tamnicu tuge.
Znam da je bio maj, sreda, fizika, poslednji čas. Razredna me je izvukla sa časa i već po njenim očima, crvenim i zacakljenim, znala sam da se nešto desilo, osećala sam da se nešto desilo. Aneurizma. Mama je umrla, kažu, na licu mesta.
Događaji koji su usledili ostali su u magli, obavijeni tugom i potisnutim gnevom.
Našla sam se u Petrovcu, u hraniteljskoj porodici, u Gimnaziji i prepustila se struji života da me odnese kuda je naumila.
Rodbine nemam, ne one koja bi me htela. Mamina porodica se odrekla nje još kad je bila beba, odrasla je u domu i sa njene strane nemam nikoga, dok očeva porodica me je uvek smatrala nepoželjnim kopiletom. Baka je umrla dva dana pre pogibije mog oca. Starija sestra po ocu me mrzi a stric nije odgovorio ni na jedno pismo koje mu je poslao Centar za socijalni rad. 
Tako sam se našla kod hranitelja, Vladimira i Anke, bračnog para koji nije povlašćen vlastitom decom, umesto toga, svu svoju dobrotu i ljubav poklanjaju tuđoj. Prihvatili su me i poštuju granice koje sam postavila i zid koji sam oko sebe sazidala.
Zatekla sam se u školi koju nisam htela upisati, u malom nepoznatom mestu, koje nije daleko od moje rodne Kamenice, ali ipak nije moje, u životu koji prolazi pored mene, pored mog zida samoočuvanja, već pune dve godine, devet meseci i osam dana, ali nije da brojim. 
Nemam prijatelje, nemam rodbine, nemam nikoga.
...ali zato imam ovu prokletu tetovažu na levoj ruci, za koju ne znam kako sam dobila. Da li sam mesečarila do nekog tatoo majstora ili je to samo priviđenje? Ne, ne priviđa mi se. I drugi su je primetili i buljili i zagledali, čak i provocirali i podsmevali se, kao mnogo puta pre toga, ali tako je kad sami sebi nametnete ulogu dežurnog čudaka koji ne komunicira sa okolinom.
Zagledala sam se u plavi trokut okrenut svojim oštrim uglom prema dlanu. Njegova donja strana se provlači celom širinom moje mršave ruke. Prokletinja mi zauzima polovinu podlaktice i jutros je tamo bio samo trokut, par sati kasnije se u njemu pojavila spirala koja simbolizira plamen.
Tata je imao istu takvu tetovažu, ali na gornjem delu desne podlaktice i još tri slične njoj. Po dve na svakoj ruci. 
Simboli četiri elementa. 
Voda, vatra, zemlja, vazduh.
Kad bolje razmislim i baka ih je imala, to je simbol njihove vere, koju nikad nisam shvatila, iako mi je tata jednom pokušao objasniti o čemu se radi. Verovali su u Majku zemlju a baka je navodno nosila njen duh ili nešto tome slično.
Jutros sam mislila da sam u snu nacrtala očevu tetovažu, međutim, niti sapun, niti krema, niti losion, alkohol, nisu skinuli tintu.
Možda sam podvojena ličnost pa se ona druga otišla tetovirati, javilo se u jednom trenu „razumno“ objašnjenje, koje ne objašnjava postepeno pojavljivanje tetovaže.
Iz misli me je izvuklo zvono i uskoro začuh tiho kucanje. Na vratima sobe se pojavila Anka i naterala me da na tren zaboravim na svoju muku.
„Lili, siđi dole,“ reče niska crnka. To su nam zajedničke crte, obe smo sitne i crnokose, ja prirodno, ona veštački, ja prirodno talasaste kose, ona sa trajnom. „Došla je Mirjana,“ obavestila me je tihim glasom o onome što sam već i sama znala. Debeljuškasta radnica Centra za socijalni rad došla je u svoju redovnu kontrolu. Iako za time nema potrebe, kod Anke i Vladimira je uvek sve savršeno, kuća, dvorište, domaćinstvo. Kad bih im dozvolila, verujem da bi i naš odnos bio savršen. 
Navukla sam moju omiljenu teget duksericu, poslednji mamin poklon, i povukla rukave dole, kako bih sprečila onu prokletinju da slučajno virne i sišla drvenim stepeništem do prizemlja i već čula piskutavi glas u dnevnoj sobi „...mali slatkiš od tri godine,“ pričala je Mirjana i ućutala kad sam ušla u dnevnu sobu i tiho se pozdravila. 
Sem ljudi, u toj sobi nije bilo ničeg posebnog, obična dnevna soba, okrečena u maslac žutu, sa ugaonom garniturom braon boje i jastucima boje peska i ponekim žutim jastučićem, velikim regalom preko celog zida, uvek upaljenim televizorom i jednom velikom foteljom koja je bila deo jedne druge, stare, garniture, ali to je Vladina omiljena fotelja i Anka nije imala srca izbaciti je, kaže da nije imao mesta u kući kad je to na jedan dan i učinila. Dali su je presvući braon eko kožom, odudara od ostatka, ali samo kad Vlado ne sedi u fotelji, kad je on zavaljen u njoj, videćete samo njega, krupnog muškarca, kratke prosede kose, sa povećim stomakom, okruglog lica, uvek uredno obrijanog i uvek raspoloženog za šalu sa sarkastičnim podtonom. Potrajalo je dok sam se navikla na njega. Prve godine je Anka često govorila, „to se on samo šali sa tobom“ a onda bi oštro podviknula na njega, „Vlado, kontroluj sa,“ (Vlado, kontroliši se). Još jedna stvar koju sam naučila u Petrovcu, razumeti slovački jezik, ne sve, ali svakim danom sve više. 
„Kako si Lili? Kako škola?“ pitala me je čim sam se smestila na udaljeniji deo ugaone. Uvek biram najudaljeniji deo bilo čega, što dalje od ostatka sveta.
„Dobro sam a i škola je dobro.“ 
„Da, da, kod tebe je sa školom, uvek, više nego dobro. Karanović i Jovanovićka ti još uvek prave probleme?“ Moja razredna je njena komšinica i kućna prijateljica tako da Mirjana zna sve i ako je razredna čula za tetovažu, čula je i Mirjana.
„Ne, ja sa vršnjacima nemam problema, oni imaju sa mnom.“ Pogledala me je prekorno sitnim plavim očima. „Zar se moram uklopiti? Mislim da se to ne bi promenilo gde god bi me smestili. Uostalom, pravo svakog tinejdžera je da bude neshvaćen i da se ne uklapa.“ Moj najveći strah je da će me premestiti kod drugih hranitelja ili u dom, ali crvenokosoj ženi je zatitrao osmeh na usnama. „Nećemo mi tebe nigde premeštati, to sam ti već rekla. Ako ti je to izgovor što se ne družiš sa vršnjacima, onda neka ti to ne bude izgovor.“
„Da li bi vam više odgovaralo kad bih izlazila i imala momke, da imate dodatnu brigu?“ 
„Nema potrebe da podižeš gard, dušo.“
„Tinejdžer sam, imam pravo na to,“ pravdala sam se uz slabašan osmeh.
„Dobro, dobro,“ reče uz preterano gestikuliranje. „Ti si ok, sa tobom je sve ok i sve ostaje kao do sada i nadalje ću se praviti da si se sasvim uspešno uklopila u sredinu.“ Zaustila sam da joj potvrdim da se ja nisam mogla bolje uklopiti, ali je podigla svoj kratki debeli kažiprst i prekinula me. „Nego da mi pređemo na ono drugo, ako imaš domaći, slobodna si.“ 
Drage volje sam otišla u svoju sobu i provela ostatak dana u pretraživanju interneta o iznenadnim pojavama tetovaža, naravno bezuspešno. Strahovala sam da ova jedna na mojoj levoj ruci, nije i poslednja. 

Za sve koje je zainteresovalo ovo prvo poglavlje, ovde mogu pročitati drugo: link




Autor Dana Hill
Fotografija pixgood.com

Popular posts from this blog

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

3.830

U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući samo dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta.
Momak sa izbledelim crvenim kačketom na glavi držao je u ruci pastu za zube i ponovo krišom pogledao ka kasi. 
Trudnica je još uvek razgovarala sa debelom kasirkom o terminu, kolicima i ženskim budalaštinama…  Vratio je crvenu kutijicu od paste na mesto i po ko zna koji put opipao plastičnu dršku u džepu i namestio kačket na glavi.  Trudnica je uhvatila kvaku, pozdravila se i napokon je ostao sam sa prodavačicom i pre nego što mu se žena obratila, navukao je šal na nos, izvukao pištolj iz džepa i zakreštao...  „NOVAC! SAD! ODMAH! SVE!“ - Nije zvučao kao kod kuće dok je vežbao pred ogledalom, ali debela se uplašila i otvorila je kasu.  „U KESU. SVE U KESU!“ naredio je. Sada je zvučao malo bolje.  Sve je to u praksi, pomislio je. Že…