Zemlja nade 6

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo: link

Peti deo: link






6

Ksander

  

Sa stare izbledele fotografije na zidu zurio je u mene mršavi muškarac izduženog umornog lica, upalih obraza i visokog čela. Pratio je svaki moj pokret svojim prodornim plavim očima. Bilo je nečeg veoma poznatog u njemu ili na njemu. U tom trenu nisam mogao odgonetnuti šta je podstaklo to prepoznavanje. Možda je to bila njegova sličnost sa decom a možda je razlog  bio njegov pogled u kom se mešao ponos sa odlučnošću i tugom.   

Pored njega je na fotografiji stajala visoka mršavica. Za razliku od svojg muškarsa, imala je neprirodan i izveštačen osmeh na licu. Njene tanke ruke počivale su na ramenima sitne devojčice obučene u svetlo plavu haljinicu. Plava, skoro bela, kosa devojčice bila je upletena u dve tanke pletenice. Radoznalog pogleda je gledala u kameru očevim očima. Pored oca je sa druge strane stajao ozbiljan momak. Stav i čelo su bili očevi, ali oči i lice majčino.

Svojim pogledima pratili su me tokom cele operacije a ja sam se svim silama trudio sakriti svoj radoznali pogled koji je često leteo njima u susret.

„Bili su lepa i srećna... složna porodica,“ rekao je doktor pošto je primetio da ponovo gledam u uramljenu porodičnu fotografiju umesto u monitore, što je bio moj zadatak, dodeljen na početku operacije. Pratiti monitore i na vreme javiti neke bitnije promene u otkucajima srca ili pritisku. „Veoma su bili ponosni nakon što se Tibor vratio iz lova.“ Znao je da ga slušam, te je nastavio sa pripovedanjem dok je ušivao Timov patrljak navlačeći kožu. „Naravno, odbio je nagradu. On nikad ne bi ostavio svoju porodicu a niko od nas tada nije ni znao šta čeka onog ko se vrati iz lova a odbije nagradu. On je bio prvi iz našeg sela koji je uopšte preživeo lov.“ 

Klimnuo sam, takvi kao Timov otac bili su retkost a još su ređi bili oni koji bi odbili nagradu. Bio je to pametan izbor s njegove strane, čak i po cenu ponovnog izbora, barem je zadržao dostojanstvo i kupio sebi još malo vremena. Da li je znao, ili je možda predosećao na kakav život bi osudio sebe ili je lojalnost ovoj zajednici prevagnula kod donošenja takve odluke?

„Znači, sledeći put su ga uhvatili,“ progovorio sam kako bih saznao više i razrešio zagonetku koja me je mučila. Možda mi je zato delovao poznato. Znam da se jednom neko hvalio da je učestvovao u lovu na kapitalca. Možda sam video njegov profil ili sliku.

„Oh ne. Nisu ga uhvatili ni drugi put,“ odgovorila je doktorova kći, pokazujući glavom na fotografiju. Zvučala je ponosno. „Ova fotografija je nastala nakon tog lova.“

Da li je moguće da je to on? Pogled mi je ponovo poleteo ka fotografiji na zidu. Znao sam samo za jednog koji je preživeo dva lova... i pobegao iz trećeg.

„Ni treći put ga nisu uhvatili, ako je do računanja,“ potvrdila je moje sumnje babica skupljajući krvavu gazu.

„To ne znamo, Ina. Niko to ne zna. Iz trećeg lova se nije vratio u plahti. Niko od odabranih se nije vratio,“ rekla je doktorova kći.

Susreo sam doktorov radoznali pogled a onda pogledao u upalo lice muškarca a zatim i u momka koji je ležao na stolu između nas, pitajući se, kako to da ga IHCI još uvek nije odabrao za lov. Vole dobru genetiku. Možda čekaju da dođe do pravih godina... možda ga je ova nesreća upravo spasla sigurne smrti. Ne, ne možda... sigurno ga je spasla.

„Kad je to bilo?“ pitao sam najzad.

„Pre šest godina... jesi li dobro, lovče?“ pitao je doktor proučavajući me sitnim očima.

„I kako ste rekli da se zvao?“

„Tibor Slasnik... čuo si za njega.“ Zaključio je bez toga da mu to potvrdim.

Ne, nisam samo čuo za njega.

Susreo sam poznati pogled koji je zurio u mene sa fotografije, istim tim pogledom je gledao u mene preko cevi pištolja.

 

„Vodi nas na sigurno,“ rekao je tada.

Pištolj u njegovoj ruci je bio otkočen i miran. Uperen u moje čelo. Njegov stav preteći a glas odlučan. Zurili smo jedan u drugog. Odmeravali se. Njih je bilo sedam a ja sam bio sam, ali prednost je još uvek bila na mojoj strani. Lako bih ga razoružao a ostale pobio u samo nekoliko sekundi, ali moj plan za beg je uključivao i njih. Bili su mi potrebni kako bi odvukli deo potere za sobom.

„Izvešću vas iz stanice, ali onda se rastajemo.“

„Ne možemo mu verovati. Ovo je samo još jedna njihova igra. Odvešće nas u zamku,“ histerisala je starija punačka žena. Poznavao sam takve kao što je bila ona. Psihički su se raspadali na samom izboru, a sam lov na njih je trajao svega par sati.

„Već smo u zamci,“ odgovorio je mirno, sklonio je pištolj i obratio se ostalima. „Neki od vas me ne poznaju i nemate razlog verovati mi ništa više ili manje, nego što možemo verovati njemu,“ pokazao je na mene. „Nikoga od vas neću terati na beg. Ko želi ostati ovde i vratiti se u plahti onda neka ostane, ali ja se na njihov sto više ne vraćam.“

Skinuo je jaknu sa mrtvog stražara i pretresao mu džepove vadeći iz njih sve što je našao a zatim ga odvukao u jednu od ćelija. Ostali su ga sledili primerom, sem one koja je bila moj plen. Sve vreme me je ćutke posmatrala svojim ukošenim očima a prezir i strah smenjivali su se u njenom pogledu.

Lako sam ih izveo iz prikupne stanice u oblačnu noć. Stražari, lovci, lekari, suservis, svi su bili zaokupljeni saniranjem požara koje sam podmetnuo svugde okolo.

Diverzija... haos... beg, bio je to proveren recept.

Vodio sam ih šumom prema istoku. Posrtali su i padali ali su bežali gonjeni strahom. Sam bih bio brži, ali pomagao sam im i terao ih na beg. Čovek koji se nametnuo kao njihov predvodnik je sve vreme zaostajao, ali ne zato što je bio spor već zato što je pokušavao zametnuti naše tragove ostavljajući lažne koji su vodili u krug. Znao sam da se neki od njih služe tim trikovima u lovu, ali umeo sam i ja da čitam takve tragove. Bilo je to čisto gubljenje vremena.

„Ne gubi vreme na te gluposti,“ upozorio sam ga.

„Nisu to gluposti, Tibor je preživeo već dva lova,“ rekao je ponosno najmlađi u grupi. Visok i jak momak, ali mlitav. Nije imao više od šesnaest godina.

„Ovuda... prema reci,“ pokazao je i potrčao ka severoistoku sada on predvodeći grupu. Bio je brz a neki nisu bili u stanju da drže korak s njim. Posebno ona starija punačka žena a ona koja je bila moj plen zaostajala je zato što joj je sve vreme pomagala.

Zbog nje sam se našao u celom ovom haosu. Trebao sam ostaviti Klopa da se iživljava nad njom, ali skrnavio je moj plen. Moj plen! Bilo je to protiv svih pravila, bilo je to nečovečno i perverzno. Znao sam da postoje takvi kao što je on, oni koji vole da napastvuju nečiste. Znam da su postojali i rezervati gde su prefekti podvodili nečiste perverznjacima nalik Klopu. Sve kuće zadovoljstva su u svojoj ponudi imale nečiste, i većinom su to bili lažnjaci. Govorilo se da ih i neki pripadnici elite poseduju zarad lične zabave i potreba. Bilo je to zabranjeno ali nadasve bilo je to nemoralno. Međutim, elita je uvek imala svoja pravila koja su se razlikovala od pravila koja su važila za ostale građane.

Lov je imao svoja pravila i striktno je zabranjen bilo kakav oblik zlostavljanja ili mučenja plena, upravo zbog procedure koja je nakon lova trebala uslediti. Bez obzira na sve dokaze i snimak iz drona, ja bih na kraju ionako ispaštao zbog Klopovog postupka, ali nije me to nateralo da skočim na njega, već strah i molba za pomoć u očima žene koji su probudili sećanje na čistku u regionu 83. Sećanje na molbu u očima majke koja je privijala svoje mrtvo novorođenče na grudi. Sećanje na mržnju u očima momčića koji ih je štitio puškom većom od njega. Proganjali su me u snovima i proganjaće me dokle god sam živ. Nakon akcije u tom rezervatu, više ništa nije bilo isto. Trebao sam poslušati Kseroksa i podvrgnuti se lobogramu, ali video sam šta je to učinilo nekima, resetovalo ih a ja nisam želeo izgubiti samog sebe a možda sam trebao. Bio bi to lakši put.

Tek kad su me sklonili sa Klopovog beživotnog tela, shvatio sam šta sam učinio, ali kaznu koju su mi odredili, nisam prihvatio. Život za život, zahtevala je njegova jedinica. Međutim, ja svoj život nisam želeo da im dam i zato sam pobegao.

„Zašto ja?“ pitala je pošto me je sustigla.

„A zašto ne?“ odgovorio sam pitanjem i pogledao ka nebu koje je gomilalo kišu u svojim oblacima.

„Zašto tako velik i snažan lovac izabere da lovi ovako sitnu ženu. Zašto nisi odabrao nekog svoje veličine.“ U njenim rečima je bilo mržnje i prekora i bila je u pravu i sam bih radije lovio nekog kao što je bio onaj predvodnik grupe, ali nisam ja birao koga ću loviti.

„Požurite... Do svitanja moramo preći na drugu stranu,“ doviknuo je predvodnik otpozadi, sada on pomažući najsporijoj koja je jedva hodala. „Na onoj strani su pećine. Tamo ćemo ih izgubiti.“

„Tamo si se krio prvi put,“ rekao je oduševljeno onaj momčić a vođa mu je to potvrdio kratkim mhm. Retki su bili oni koji bi preživeli lov i mogli preneti tajne koje krije okoliš što okružuje njihov rezervat a ovaj je krio mnoge tajne. Pećine na istoku, bunkere na severu i tunele na zapadu koji su spajali obe strane planine. Zagledao sam se u planinu sa druge strene brzog planinskog potoka i prišao vođi.

„Ne možete ostati u pećinama. Ako si se jednom krio u njima, onda mi znamo za njih. Morate nastaviti prema severoistoku.“

„Zašto? Šta je na severoistoku?“ pitao je neko. Napravili su kraću pauzu kako bi se napili vode. Bilo je vreme za rastanak sa njima.

„Tražite ratno područje, tamo ćete naći svoje.“

Slobodna republika, kako su sebe nazvali, bila je najveća i najbolje čuvana tajna koja je skrivana od nečistih. Čim bi saznali za nju pobuna bi buknula poput požara a Republička vojska bi im odmah pritekla u pomoć i zato su se borbe držale što dalje od ovih zabačenih i pomalo zaboravljenih rezervata, kako bi elita sačuvala barem njih.

„Ponovo neke lažne kolonije?“ pitao je predvodnik.

„Kolonije nikad nisu bile lažne, samo što smo mi stigli do njih pre vas. Republika je nešto drugo.“ Bila je bolje organizovana, bolje naoružana. Njihovi vojnici su nosili kibernetička odela kojima su nadoknađivali slabosti ljudskog tela i bili su nemilosrdni. Kod njih nisu postojali ratni zarobljenici a kad sam prvi put čuo njihov poklič do poslednjeg klona, kao i ostali i ja sam osetio jezu. Tog dana smo odneli pobedu, jedva, ali već sledećeg smo se povukli prepuštajući im teritoriju i prebacujući preostale nečiste na neke nove lokacije.

„Ne možemo mu verovati. Nikome od njih,“ ponovo je histerisala ona ista. Bila je spora, jedva hodala, teško dolazila do daha, ali nije odustajala od bega. Trebali bi je ostaviti, ali to nije bilo u ljudskoj prirodi i to je bila njihova najveća slabost.

„Nemam razlog da vas lažem. Idite na severoistok to vam je jedina šansa.“ Ponovio sam i izvukao mapu iz džepa jakne i rastvorio je. „Ovde smo mi.“ Pokazao sam prstom u kartu. „Ovo sve pripada Republici.“ Pokazao sam na središnji deo azijskog kontinenta. „Ovo je ratna zona. Razdvojte se. Bićete brži a teže je pratiti više tragova.“

„Zašto ovo radiš?“ pitao je najmlađi.

„Zbog nje.“ Pogledao sam u sitnu ženicu koja je trebala biti moj plen. „Da sam te uhvatio pre Klopa sada bih na miru večerao u kantini i čekao da genetičari završe sa vama. Međutim, nisam te prvi uhvatio i sada sam za njih samo još jedan plen.“

Sklopio sam mapu i dao je predvodniku. Klimnuo mi je u znak zahvalnosti. „Nastavite na severoistok,“ rekao sam im umesto pozdrava.

 

Ulica je bila pusta. Sneg nošen hladnim vetrom je poput stotinu sitnih iglica šibao moje lice, ali meni nije bilo hladno. Sećanja na moj beg su podgrejala stari bes i probudila novu sumnju. Jedva sam dočekao trenutak kad je doktor rekao da smo završili kako bih izašao napolje.

Nisam bio u stanju da sedim u kući, stoga sam otišao do reke, do mesta na kojem sam provodio većinu vremena. Bila je to mala uvala na reci koja je proticala graničnim delom šume. Bila je prepuna ribe koju niko nije pecao i to je postalo moje mesto, daleko od plaže na koju su mladi dolazili preko leta a još dalje od Bromasove radionice. Ovde nikome nisam smetao i niko meni nije smetao. Primetio sam patrolu kako prolazi duž ograde, daleko na drugoj strani iza stubova. Prvo što sam učinio nakon svog dolaske bilo je da obiđem svaki granični stub. Naravno da su svi bili u funkciji i tiho zujali ispuštajući smrtonosni zrak koji bi te ubio ako bi samo napravio korak između njih. Elita je čuvala svoje preostalo blago. Pobrinuli su se da ovi nečisti žive mirno i da imaju svega dovoljno a ipak ne previše. Prefekt je bio diplomata a komandant pas čuvar koji laje a ne ujeda. Bilo je ovo idilično mesto, slika i prilika onog kako su rezervati u samom početku zamišljeni, i zato mi nije bilo jasno, zašto su odlučili remetiti taj mir smeštajući jednog klona u ovaj rezervat. One koje sam oslobodio bili su odavde i iz rezervata koji je bio u podnožju planine koja se videla u daljini. Poznavao sam ovaj krajolik, lovio sam u njemu, u njemu su lovili mene i pobegao sam im. Odgovore trenutno nisam znao a sumnjao sam da ih prefekt zna, bio je na samom dnu vladajuće piramide, ono što sam znao je da mi je hladno. Vratio sam se kući, ali prvo sam svratio kod babe da joj donesem još drva na verandu, sigurno je već sve potrošila a i znao sam da je čekala informaciju kako je Slasnik.

nastavak

Autor Dana Hill

Zemlja nade 5

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo:  link





 

5

Ela

 

Noć sam provela sklupčana na stolicama pored brata čekajući onaj kratak trenutak njegove svesti kako bih se uverila da je još uvek tu sa mnom.

„Bićeš dobro,“ šapnula sam mu u želji uveriti samu sebe u istinitost tih reči. „Boli te?“ nerazgovetno mi je odgovorio i na kratko otvorio oči, nije me video, ali ja sam videla bol u njegovim očima koja je izvukla suze iz mojih. Brzo sam ih obrisala, jer je Ina ušla i ponovo ga je uspavala objašnjavajući da ne sme da trpi bolove. Naša sitna babica je bila sasvim iscrpljena. Svi su bili. Bila je ovo duga i teška noć.

„Dobro jutro,“ pozdravio me je doktor pošto sam ušla u kuhinju. Umorno je sedeo za stolom i pokazao mi da sednem prekoputa njega i vratio naočare na široki nos. „Čudim sa da si uspela da ustaneš sa tih stolica,“ prokomentarisao je pošto sam masirala ukočena ramena. Agnet me je u sred noći pokušala oterati kući ubeđujući me da mu ne mogu pomoći, ali nije uspela u tome.

Doktor je dohvatio jednu čistu šolju sa tacne na stolu i nasuo mi vruć mirišljavi čaj. Bila je to neka mešavina sa nanom.

„Kad popiješ ovaj čaj, htela ne htela, moraćeš otići kući,“ i pre nego što sam stigla da se pobunim podigao je kažiprst. „Moraš da dezinfikuješ kuću. Timo mora kući. Ne možemo ga ostaviti ovde na stolu a naše sobe u ambulanti su...“ umorno je odmahnuo glavom. Požar nije zahvatio zgradu sa doktorovim stanom i ambulantom, ali sve je iseljeno na trg, prostorije su isprskane vodom a u školu su unete samo najpotrebnije stvari iz ambulante. „Dolaziću svaki dan. Više puta, ali ne može ostati ovde.“

„Izvući će se?“

„Naravno da hoće,“ rekao je sigurno i nežno se osmehnuo, „ali sa kakvim posledicama, to će vreme da pokaže.“

„A opekotine?“ izgledale su stravično. Cela desna strana mu je bila spaljena, od glave preko ramena, deo grudi i cela desna ruka, sve do dlana.

„One nisu opasne po život. Znam da deluju zastrašujuće, ali nisu. Noga, Ela... noga mene brine.“ Uzdahnuo je i protrljao je oči ispod naočara a onda ih ponovo namestio i ohrabrujući se nasmešio. „Mislićemo pozitivno i pobrinuću se za njega najbolje što znam.“

Doktor Rov je bio naš jedini lekar i apotekar, sada je za taj poziv pripremao svoju kći Agnet. Bila je par godina starija od mene i uvek je isto kao i doktor, stajala prva na crti. Bilo je to nepisano pravilo da su to ljudi koji se ne love.

Nakon što su pregledali Tima i uverili me da je dobro, našli su sredstvo za dezinfekciju na jednoj hrpi na trgu i poslali me kući, gde sam zatekla moju najbolju prijateljicu. Posve sam zaboravila na živinu, zečeve i kozu, ali moja Lati nije. Pobrinula se za sve i pomogla mi da pripremim kuću za Timov dolazak. Sve vreme pokušavala je da me uteši i ponavljala da je najbitnije da je Timo živ.

Čim smo završili otišla je kod doktora a uskoro nakon toga uz doktorovu pratnju Bromas i Opan preneli su brata na nosilima do naše kuće.

Doktor mu je dao još jednu injekciju i pre nego što je otišao dao mi je zadnje instrukcije, „kad se probudi, daj mu nešto da pojede. Nešto kašasto i ne mnogo. Ujutro ću doći da mu promenim zavoje na opekotinama i proverim nogu.“

Pošto sam ispratila doktora, zastala sam na vratima spavaće sobe i zagledala se u Timovo lice pokriveno gazom. Jecaj je pobegao iz mojih grudi a suze su same krenule. Celi dan sam ih potiskivala, ali sada ih više nisam mogla zadržati.

„Ela, moraš biti jaka,“ rekla je Lati i privukla me u zagrljaj „Ne sme čuti da plačeš... Ajmo napolje.“ Pokušala je da me ubedi da će biti dobro i na tren sam joj poverovala ali čim sam ponovo ostala sama, neželjene misli uvukle su se u moju glavu i izvukle nove potoke suza. Sedela sam sklupčana u svojoj omiljenoj fotelji na verandi i tiho plakala.

„Kako je?“ prenuo me glas iz susednog dvorišta, i naterao da se saberem i  obrišem suze.

„Spava,“ odgovorila sam i čula olabavljene daske na ogradi kako se pomeraju. Lovac je uskoro stajao na stepeništu. „Pa, bili ste u pravu... bilo je to traćenje resursa.“

„Ja...“ odmahnuo je glavom kao da izbacuje neke misli a onda duboko uzdahnuo. „Žao mi je što ste me pogrešno shvatili. Doneo sam vam nešto. Moglo bi mu pomoći.“ Pružio mi je pokrivenu drvenu posudu. „To je melem za opekotine. Umočite zavoje u njega i menjajte mu četiri puta na dan.“

„Hvala,“ odgovorila sam zbunjeno a on je samo klimnuo glavom.

„Mislim da se probudio,“ rekao je. Osvrnula sam se i pre nego što sam stigla išta reći ponovo sam čula one daske na tarabi a onda i Timov nejaki glas kako me doziva.

 

U svim kućama su spavaće sobe male, u njima ima prostora samo za krevet, ormar i dve stolice. Kad se u takvu sobu uguraju četiri odrasle osobe onda imate osećaj da vas zidovi pokušavaju progutati. Na sve to još dodajte strepnju i loš predosećaj, i želja za begom iz te prostorije postaje neizdrživa. Međutim, nisam pobegla, sedela sam na krevetu pored brata i držala ga za ruku.

Kao što je i obećao, doktor Rov je već sledećeg jutra došao da proveri Tima, a u toku dana obišao ga je još dva puta. Svaki put su njegove bore na čelu bile dublje a pogled na Timovu nogu zabrinutiji. Predveče je sa sobom poveo i Agnet. Otac i kći, bez reči su pregledali bratovu nogu a nakon toga su na kratko izašli iz sobe i tiho razgovarali u hodniku.

„Šta se dešava tamo? O čemu razgovaraju?“ šapnuo je Timo neispuštajući iz pogleda vrata nadajući se da će mu ona objasniti zabrinutost na licima doktora.

„Ne znam,“ slagala sam. Slutila sam, ali sam ujedno i strahovala od same pomisli na odgovor koji smo uskoro dobili.

„Timo, moramo da porazgovaramo,“ rekao je doktor ulazeći. Bio je ozbiljan i odlučan a Agnet se nije mnogo razlikovala od svog oca. Stala je kod prozora naslonivši se na prozorsku dasku, prekrstila mršave ruke, posmatrala i učila. Svojim stavom i ponašanjem bila je isti otac, ali izgledom je povukla na svoju majku. Imala je njene okrugle smeđe oči i taman ten, njenu gustu crnu kosu koju je nosila utegnutu u punđu, lepa, i egzotična, i sušta suprotnost svom ocu koji je bio zdepast, kratkih nogu i kratkog vrata. Glava kao da mu je bila nasađena na široki torzo, govorili su da čak i kao mladić nije bio lep i čudili se što je takva lepotica videla u njemu, ali bio je vredan i pametan a od svog svekra je naučio kako biti dobar lekar. Uvek je bio veoma posvećen svojim pacijentima a Agnet nije zaostajala za njim. Međutim, kći je posedovala nešto što njen otac nije imao, pored poverenja pacijentima je umela da ulije nadu i kad je nije bilo. Nadala sam se da će tako biti i sada, jer doktor se spremao saopštiti bratu loše vesti.

„Timo, oštećenja na tvojoj nozi su prevelika,“ počeo je doktor sedajući na stolicu pored njega. „Plašim se da ako je ostavimo još koji dan, mogao bi izgubiti celu nogu, u najgorem slučaju komplikacije koje bi zbog toga nastale mogle bi ugroziti tvoj život. Već sada ga ugrožavaju.“

„Ne postoji način da je spasete?“ uskočila sam sa pitanjem.

„Ne. Na žalost, ne postoji drugi način. Nogu moramo da amputiramo. Naravno da ćemo sve raditi pod to...“

„Š... š... šta,“ uskočio mu je u reč brat i osetila sam paniku u njegovom glasu. „Šta želite da u... u... radite sa mojom nogom?“  

„Moramo je amputirati. Timo, ne postoji drugi način.“

„S... sada... O... o... ovde?“ Zdravom rukom je gužvao pokrivač i pokušao da se podigne, da protestujem, da pobegne, ali bolovi su ga sprečavali u tome. Bio je u šoku i uplašeno gledao čas u mene kao da bih ga ja mogla spasti a čas u Agnet, nadajući se da će se usprotiviti ocu.

„Sutra, odmah izjutra. Prvo moramo da te pripremimo za operaciju, ali da, radićemo ovde kod vas,“ potvrdio mu je doktor mirnim glasom a zatim pogledao u mene. Znala sam šta taj pogled znači. „Moramo to učiniti, Timo,“ nastavio je odlučnim glasom. „Ako želiš da preživiš, nogu moramo da amputiramo. Samo ispod kolena. Žao mi je... zaista mi je žao.“

„Ne... ne... ne,“ ponavljao je a onda nemoćno viknuo, „neću vam to dozvoliti.“ Doktor je pogledao u mene, te sam pokušala biti glas razuma.

„Brate, poslušaj ih. Ne žele ti zlo.“

„Agnet, molim te,“ okrenuo s k njoj kad je video da sam i ja na doktorovoj strani. Agnet je razmenila pogled sa svojim ocem, nakon kojeg je doktor pošao napolje i pozvao da ga sledim a mlada doktorka je zatvorila vrata za nama. Načula sam da mu je počela govoriti o povredi, o krvarenju u nozi, o tetivama, a ja sam pošla za doktorom pošto me je pozvao u primaću sobu.

„Gde želite raditi doktore?“ pitala sam.

„Mislio sam ovde. Ovde ćemo imati najviše svetla. Ne moramo je isprazniti. Možda bi mogli samo pomeriti nameštaj i prekriti ga plahtama a iz ambulante ćemo preneti ostalo što je potrebno.“

„Izneću sve nepotrebno kako bi imali više mesta,“ odgovorila sam hladno ostavljajući senku svoje brige da lebdi iza mene. Sinoć, kad sam legla da spavam zaspala sam u suzama a ujutro ustala i kao da je neko isključio prekidač u meni. Sve sam radila automatski, bez mnogo razmišljanja. Misli su bile luksuz koje su budile osećaj nemoći u meni i plašila sam se da ako bi samo na tren popustila, okupirale bi me i na kraju slomile a to sebi nisam mogla dozvoliti. Morala sam ostati prisebna i barem prividno jaka kako zbog Tima, tako i zbog sopstvenog duševnog zdravlja.

Doktor mi je utešno stisnuo rame.

„Spasite mu život, doktore.“

„To i planiram. Najradije bih to uradio odmah, ali pada noć a potrebno nam je dosta svetla... Nadao sam se, Ela, zaista sam se nadao da će krenuti na bolje.“ Kao da je pokušavao da se opravda.

„Ali nije krenulo na bolje.“

„Ne, nije,“ potvrdio je moje reči i pogledao u vrata koja su se otvorila. Agnet nam se tiho pridružila.

„Koliko toliko se smirio. Tražio je da mu objasnim ceo postupak. Biće dobro. Jak je on, ali ipak sam mu dala nešto za smirenje.“ I ona mi je utešno stisnula rame, isto kao i njen otac pre nekoliko trenutaka a onda je pogledala na mali ručni sat. „Daj mu sada nešto da pojede, ali ništa više posle toga.“

„Biće nam potreban još neko da ga prenesemo na sto.“ Primetila sam oprez u doktorovim očima. „Zbog opekotina ne bih želeo da ga previše njih nosi. Da li je u redu ako bih pozvao lovca?“ pitao je. „Pokazalo se da je prilično dobar asistent.“ Klimnula sam u znak prihvatanja.

„Niko ne mora znati da je bio ovde... ili bi možda mogli pozvati Bromasa,“ predložila je Agnet i pogledala u svog oca.

„Zaista, u redu je,“ potvrdila sam. „Pozovite ga. Nemam ništa protiv.“

Uopšte me nije bilo briga, niti šta on misli o nama, niti šta ja mislim o njemu, niti šta će iko u selu da pomisli. Moj brat će sutra ostati bez noge i to je bila moja jedina briga.

Doktor i Agnet ostali su sa mnom kako bi mi pomogli da pripremimo sobu za sutrašnju operaciju a za to vreme Timo je ležao u sobi sam sa svojim mislima. Bio je preplašen kad sam mu donela večeru.

„Ne mogu ostati bez noge,“ rekao je između zalogaja koje sam mu trpala u usta. „Kako ćemo da živimo. Šta ću da radim?“

„Ne razmišljaj sada o tome. Smislićemo nešto. Sada je najbitnije da preživiš,“ odgovorila sam i turila mu još jednu kašiku čorbe u usta.

„Preživim,“ nemoćno je rekao. „Kako ćemo posle da preživimo? Kakav mogu imati život bez noge... ha... kakav?“ ljutnja se ponovo probudila u njemu a oči se zasuzile.

„Nadajmo se da jako dug.“

„Znači trebam im dozvoliti da mi odseku nogu?“ pitao je ljutito kao da je postojao neki drugi način. Odbio je sledeću kašiku čorbe, pa sam ostavila tanjir sa strane, ustala i podigla čaršav. Svaki put kad bi ga doktor pregledao, zajedno sa njim bih i ja gledala njegovu nogu.

„Da li si je video?“ pitala sam iako sam znala da nije. Zbog opekotina plašila sam se da ga posednem, te sam skinula malo ogledalo koje je visilo u hodniku i donela ga do kreveta i namestila ga tako da može videti nogu. Bila je otečena, šavovi su bili urezani u kožu i delovali su kao da će svakog trena popucati a crnilo se širilo od rane sve do vrha prstiju na jednoj strani a na drugoj su dosezali do kolena. Čak i najobičnijem laiku bi bilo jasno da nešto nije u redu sa nogom.

Zaplakao je a onda od besa par puta udario zdravom rukom po krevetu. Zgrabio prekrivač i pokrio lice s njim neobazirući se na opekotine i zaridao, jako i glasno.

Htela sam ga zagrliti i utešiti, ali zbog rana nisam mogla, umesto toga sam se sklupčala na krevetu pored njega i ostala tako sve dok njegov plač nije prešao u teške uzdahe.

„Timo, moraš da preživiš, ako me i ti napustiš ostaću sama. Ne mogu biti sama. Bori se brate. Molim te, samo se bori.“ Nije mi odgovorio. „O tome šta će biti posle sada ne razmišljaj. Smislićemo nešto.“ Ćutali smo svako okupiran svojim mislima. Lekovi koje je dobio su ga na kraju uspavali, ali ja uopšte nisam spavala. Kao utvara sam sačekala jutro i doktora, Agnet, Inu i lovca. Naša kuća je odjednom postala mala a zatim je došla i Lati. Kad sam joj rekla šta se dešava, samo me je privukla u zagrljaj i šapnula, „sve će biti u redu,“ zvučala je uverljivije od mene.

Ni ne pitajući da li sme otišla je do Tima a kad su ušli po njega, moj brat se osmehivao. Razmenio je pogled sa Lati koji su samo njih dvoje razumeli.

„Opet ti, lovče,“ rekao mu je pošto ga je ovaj podigao na ruke kao da je malo dete a ne odrastao muškarac.

„Opet ja,“ odgovorio je i kao da se na jedan tren izgubio u svojim mislima posmatrajući našu porodičnu fotografiju. Jedini podsetnik na naše roditelje. Uslikana je na jednom žetvenom festivalu, bio je to poklon koji smo dobili od trijumvirata.

„Možda bih ti se sada trebao zahvaliti što si mi spasao život. Ko zna da li ću se probuditi.“

„Zahvalićeš se kad se probudiš,“ odgovorio mu je ozbiljno.

„Ako se probudim.“ 

„Naravno da ćeš se probuditi. Nemoj biti budalast, Timo,“ rekla mu je Agnet, dala mu injekciju i tiho razgovarala sa njim sve dok nije zaspao.

Sedele smo sa Lati prvo u kuhinji. Svako malo sam ustajala i virila u hodnik osluškujući tihe glasove u primaćoj sobi.

„Hajde idemo napolje,“ predložila je moja prijateljica. Umotale smo se u kapute i sele na terasu svaka grejući ruke o svoju vruću šolju čaja i samo smo ćutale. Reči su u ovom trenu bile suvišne.

Vetar se poigravao velikim paperjastim pahuljama i uskoro je belina prekrila svet. Dečji  glasovi su počeli da odjekuju ulicom. Radovali su se prvom snegu bez trunke brige u svojim glavicama a ja sam svoje zatrpala još dublje u sebe.

Autor Dana Hill

Nastavak: link

Zemlja nade 11