Odlomak iz 42. poglavlja

Odlomak iz 42. poglavlja romana Četiri elementa. 

Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržavao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebu za građenjem raskošnih hramova. Svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.” I bio je u pravu. Iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Bakina tetka Lilien je pokušala naslikati prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati preko potrebnu pribranost tokom cele ceremonije.

Čim sam stupila u mali vrt, nakon samo jednog pogleda na okupljeni svet počelo je znojenje dlanova, ubrzan rad srca i prilično glasno lupanje zemljinog dum. 

Iako većinu prisutnih nisam poznavala, prepoznala sam nekoliko ljudi među okupljenima. Bila je tu Sofija i gospodin Larok a u prvom redu su svoja mesta zauzela po dva najbliža srodnika svakog usnulog. Zajedno su držali jednu sveću a u sredini, nasuprot mene, su bili Demi i Tomas. 

Ceremoniju je započeo Rišar, moleći se Majci za milost svoje dece a onda je prešao na molitvu za prvog usnulog, koju sam ja dopunila na način kako smo uvežbali. Kada je trebala uslediti molitva za Geju, moje ruke su počele podrhtavati, glasnice se stegnule a oči zasuzile. Osetila sam Rišarovu ruku na leđima, kojom mi je dodao malo snage i smirenosti za nastavak ceremonije.

„Blažena Majko svih Majki, Tvoja deca se mole da im pružiš utehu u vreme tuge zbog gubitka krvi Tvoje krvi. Nosioca Tvoje svetlosti kojom je vodila svoju decu,” počeo je Rišar a ja sam u grudima osetila svu težinu izgovorenih reči.

„Majko, primi dušu Geje Beatrix Lisicki Telus, ćerku Jozefine i Georga, sestru Majke Liliane Ivon Telus, majku Demetrije Georgijane Lisicki Telus i supruge Tomasa Lisickog. Za njenu dušu se mole svi njeni bližnji i neka je k tebi vodi svetlost ove sveće,” izrekla sam otežalim glasom a sveću koju su držali Tomas i Demi upalila sam prenoseći plamen sa jedne od četiri sveće koje su gorele u ćošku vrta.

Jedini ukras u malom vrtu je crni svećnjak postavljen s desne strane vrata u kom su gorele četiri visoke bele sveće. Na svakoj je bio utisnut jedan od simbola četiri elementa a ja sam plamen prenosila sa sveće sa spiralom u obliku plamena.

Svi okupljeni su posle paljenja sveće izgovorili tiho, „blagoslovena Majko svih Majki, primi Gejinu dušu k sebi.”

Molitva za Geju bila je poslednja i nakon nje je Rišar sa ostalima izgovorio molitvu Majci, posle koje sam se povukla na livadu a za mnom su pošli plamičci svih upaljenih sveća, sleteli na moj dlan i kad je Rišar zatvorio vrata Majčine livade, ugasili se.

Autor Dana Hill

Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com