Skip to main content

Odlomak iz 43. poglavlja

Odlomak iz 43. poglavlja romana Četiri elementa. 



Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebe za građenjem raskošnih hramova, svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.“ I u pravu je, iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Pogled koji se pruža na Livadu početka je spektakularan, bolji od bilo kakvog umetničkog dela. Bakina tetka Lilien je pokušala na slici uhvatiti upravo prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju, ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati prekopotrebnu pribranost tokom cele ceremonije. 
Čim sam stupila u mali vrt, nakon samo jednog pogleda na okupljeni svet počelo je znojenje dlanova, ubrzan rad srca i prilično glasno lupanje zemljinog Dum. 
Među prisutnima sam prepoznala nekoliko ljudi. Gejinu prijateljicu Sofiju, gospodina Laroka i sina gospodina Roagoza iz Argentine. Sipmatičan starac velikih sedih brkova me je na ustoličenju srdačno pozvao u posetu a danas smo se molili i za njegovu dušu. Većinu ljudi nisam poznavala, ali znam ko su i šta su. U prvom redu su svoja mesta zauzela po dva najbliža srodnika svakog usnulog. Zajedno su držali jednu široku sveću a u sredini, nasuprot mene, su bili Demi i Tomas. 
Ceremoniju je započeo Rišar, moleći se Majci za milost svoje dece a onda je prešao na molitvu za prvog usnulog, koju sam ja dopunila na način kako smo uvežbali. Kada je izgovorena i molitva za staru gospođu Arianu i trebala uslediti molitva za Geju, moje ruke su počele podrhtavati, glasnice se stegle a oči zasuzile. Onda osetih blagi dodir Rišarove ruke na mojim leđima, kojim mi je dodao ono malo neophodne snage i smirenosti za nastavak ceremonije.
„Blažena Majko svih Majki, tvoja deca se mole da im pružiš utehu u vreme tuge zbog gubitka krvi Tvoje krvi. Nosioca Tvoje svetlosti kojom je vodila svoju decu.“ Počeo je Rišar a ja u grudima osetih svu težinu izgovorenih reči.
„Majko, primi dušu Geje Beatrix Lisicki Telus, ćerku Jozefine i Georga, sestru Majke Liliane Ivon Telus, majku Demetrije Georgijane Lisicki Telus i supruge Tomasa Lisickog. Za njenu dušu se mole svi njeni bližnji i neka je k tebi vodi svetlost ove sveće,“ izrekla sam otežalim glasom a sveću koju su držali Tomas i Demi upalila prenoseći plamen sa jedne od četiri sveće koje su gorele u ćošku vrta. 
Jedini ukras u malom vrtu je visoki crni svećnjak postavljen s desne strane vrata u kom su gorele četiri visoke bele sveće. Na svakoj je utisnut jedan od simbola četiri elementa a ja sam plamen prenosila sa sveće sa spiralom u obliku plamena.
Svi okupljeni su posle paljenja sveće izgovorili tiho, „blagoslovena Majko svih Majki, primi Gejinu dušu k sebi.“
Za kraju ceremonije Rišar je sa ostalima izgovorio molitvu Majci, posle koje sam se povukla na livadu a za mnom su pošli plamičci svih upaljenih sveća, sleteli na moj dlan i kad je Rišar zatvorio vrata Majčine livade, ugasili se. 
Da li zbog obnovljene tuge ili zbog korišćenja moći i koncentracije koja je od mene zahtevana, ova ceremonija me je sasvim iscrpila i prijala mi je meditacija u koju me je Rišar uveo odmah po završetku ceremonije.
„Kako se osećaš?“ upita me kad sam napokon otvorila oči.
„Tužno… I teško.“ Klimao je glavom, i on se osećao slično. „Sada još prijem i još klanjanja,“ progunđala sam.
„Prijem je odavno završen, uskoro će večera.“ 
„Fala Bogu,“ odahnula sam a onda se ispravila, „mislim, hvala Majci.“ Razvukao je osmeh i odmahnuo glavom. „Nikako da se naviknem na ove vaše uzrečice. Mislim, naše uzrečice,“ ponovo sam se ispravila i shvatila da bi bilo najbolje kad bi samo ćutala.
„Dokle god ćeš gledati kao na vaše a ne moje neće ti biti uzrečice. Nemam ništa protiv zahvaljivanju Bogu, on je otac svih nas.“ 
Porodica nas je čekala u salonu i svi su bili prilično tihi i zamišljeni. Setno su mi izrazili čestitke na ceremoniji, pohvalivši me. Sve nas je ovo podsetilo na Geju. Kad je umrla, čudila sam se što niko ne plače, čak ni Demi, ali tada je to bio samo rastanak od njenog tela, do sada je, po verovanju, njena duša bila ovde sa nama, i tek na ceremoniji sveća je prešla u Majčine ruke i nije išla sama, išla je sa još devet drugih. Sada smo se zaista rastali od nje i to nas je sve rastužilo. 


Autor Dana Hill
Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com


Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…