Skip to main content

Odlomak iz 43. poglavlja

Odlomak iz 43. poglavlja romana Četiri elementa. 



Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebe za građenjem raskošnih hramova, svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.“ I u pravu je, iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Pogled koji se pruža na Livadu početka je spektakularan, bolji od bilo kakvog umetničkog dela. Bakina tetka Lilien je pokušala na slici uhvatiti upravo prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju, ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati prekopotrebnu pribranost tokom cele ceremonije. 
Čim sam stupila u mali vrt, nakon samo jednog pogleda na okupljeni svet počelo je znojenje dlanova, ubrzan rad srca i prilično glasno lupanje zemljinog Dum. 
Među prisutnima sam prepoznala nekoliko ljudi. Gejinu prijateljicu Sofiju, gospodina Laroka i sina gospodina Roagoza iz Argentine. Sipmatičan starac velikih sedih brkova me je na ustoličenju srdačno pozvao u posetu a danas smo se molili i za njegovu dušu. Većinu ljudi nisam poznavala, ali znam ko su i šta su. U prvom redu su svoja mesta zauzela po dva najbliža srodnika svakog usnulog. Zajedno su držali jednu široku sveću a u sredini, nasuprot mene, su bili Demi i Tomas. 
Ceremoniju je započeo Rišar, moleći se Majci za milost svoje dece a onda je prešao na molitvu za prvog usnulog, koju sam ja dopunila na način kako smo uvežbali. Kada je izgovorena i molitva za staru gospođu Arianu i trebala uslediti molitva za Geju, moje ruke su počele podrhtavati, glasnice se stegle a oči zasuzile. Onda osetih blagi dodir Rišarove ruke na mojim leđima, kojim mi je dodao ono malo neophodne snage i smirenosti za nastavak ceremonije.
„Blažena Majko svih Majki, tvoja deca se mole da im pružiš utehu u vreme tuge zbog gubitka krvi Tvoje krvi. Nosioca Tvoje svetlosti kojom je vodila svoju decu.“ Počeo je Rišar a ja u grudima osetih svu težinu izgovorenih reči.
„Majko, primi dušu Geje Beatrix Lisicki Telus, ćerku Jozefine i Georga, sestru Majke Liliane Ivon Telus, majku Demetrije Georgijane Lisicki Telus i supruge Tomasa Lisickog. Za njenu dušu se mole svi njeni bližnji i neka je k tebi vodi svetlost ove sveće,“ izrekla sam otežalim glasom a sveću koju su držali Tomas i Demi upalila prenoseći plamen sa jedne od četiri sveće koje su gorele u ćošku vrta. 
Jedini ukras u malom vrtu je visoki crni svećnjak postavljen s desne strane vrata u kom su gorele četiri visoke bele sveće. Na svakoj je utisnut jedan od simbola četiri elementa a ja sam plamen prenosila sa sveće sa spiralom u obliku plamena.
Svi okupljeni su posle paljenja sveće izgovorili tiho, „blagoslovena Majko svih Majki, primi Gejinu dušu k sebi.“
Za kraju ceremonije Rišar je sa ostalima izgovorio molitvu Majci, posle koje sam se povukla na livadu a za mnom su pošli plamičci svih upaljenih sveća, sleteli na moj dlan i kad je Rišar zatvorio vrata Majčine livade, ugasili se. 
Da li zbog obnovljene tuge ili zbog korišćenja moći i koncentracije koja je od mene zahtevana, ova ceremonija me je sasvim iscrpila i prijala mi je meditacija u koju me je Rišar uveo odmah po završetku ceremonije.
„Kako se osećaš?“ upita me kad sam napokon otvorila oči.
„Tužno… I teško.“ Klimao je glavom, i on se osećao slično. „Sada još prijem i još klanjanja,“ progunđala sam.
„Prijem je odavno završen, uskoro će večera.“ 
„Fala Bogu,“ odahnula sam a onda se ispravila, „mislim, hvala Majci.“ Razvukao je osmeh i odmahnuo glavom. „Nikako da se naviknem na ove vaše uzrečice. Mislim, naše uzrečice,“ ponovo sam se ispravila i shvatila da bi bilo najbolje kad bi samo ćutala.
„Dokle god ćeš gledati kao na vaše a ne moje neće ti biti uzrečice. Nemam ništa protiv zahvaljivanju Bogu, on je otac svih nas.“ 
Porodica nas je čekala u salonu i svi su bili prilično tihi i zamišljeni. Setno su mi izrazili čestitke na ceremoniji, pohvalivši me. Sve nas je ovo podsetilo na Geju. Kad je umrla, čudila sam se što niko ne plače, čak ni Demi, ali tada je to bio samo rastanak od njenog tela, do sada je, po verovanju, njena duša bila ovde sa nama, i tek na ceremoniji sveća je prešla u Majčine ruke i nije išla sama, išla je sa još devet drugih. Sada smo se zaista rastali od nje i to nas je sve rastužilo. 


Autor Dana Hill
Fotografije: pixgood.com i 7-themes.com


Popular posts from this blog

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Veštičja vozačka dozvola

Sedela sam u čekaonici čekajući vozačku dozvolu.
Ako vi normalci mislite da imate problem sa birokratijom, da su vaše "šalteruše" nadrndane, da vam uvek nedostaje taj jedan papir da bi dobili neki pišljivi dokument, onda nikad niste podneli zahtev za veštičju vozačku dozvolu.  Za razliku od vas, mi veštice, pored svih vaših „normalskih“ uverenja, moramo pribaviti još: - uverenje Veštičje letačke komisije,  - potvrdu Veštičjeg suda o nekorišćenju nedozvoljenih vradžbina,  - licence od tri kontrole leta.
Normalska kontrola leta, zadužena samo za nas veštice, ima jedan jedini biro. Zbunjeni su, puni predrasuda, uplašeni i zbog toga detaljni i izuzetno spori. Veštičja kontrola leta je relativno brza, i njih moram da pohvalim, ali iz Zmajeve kontrole leta sam jedva izvukla živu glavu. Troglavi službenik iako pokušava uslužiti tri stranke odjednom, nažalost, ima samo dve ruke a kad se glave posvađaju među sobom, nastane opšti haos. Definitivno nije lako troglavima. Pogrešno shvaćena bi…