Dan smrti

Priča Dan smrti je na konkursu "357" ušla u uži izbor i objavljena je u dvobroju 18/19 Književnih veritkala

Znate one dane koji vam donesu promenu u život, kao na primer dan kad nađete posao ili dan kad se zaljubite, samo što je Mija imala posao već tri godine a od ljubavi je digla ruke još pre dve.
Ne, posao i ljubav nisu razlozi zašto će se Mijin život promeniti tog kišnog, januarskog dana 2018. godine.
Umorna i bez volje, vraćala se s posla. Za razliku od saputnika, koji su ustali sa sedišta ne bi li što pre izašli iz autobusa, Mija je mirno sedela i čekala da se prolaz oslobodi i pre nego što je izašla, kao i obično, pozdravila se sa vozačem.
Pretrčala je ulicu ne otvarajući kišobran i utrčala u zgradu. Iz poštanskog sandučeta je izvukla dve koverte i dok se penjala do svog stana, otvorila je obe i proverila iznos računa za struju i telefon. Stala je da otključa vrata i ispod otirača primetila veliku žutu kovertu. Na njoj nije bilo ispisano niti ime, niti adresa, niti bilo kakva druga oznaka, koverta nije bila čak ni zalepljena.
Čim je ušla u stan otvorila ju je i izvukla iz nje dva lista papira. Prvi je bio dokument žute boje. Bio je to Izvod iz matične knjige umrlih.
Bila je zbunjena, ne seća se da ga je poručivala za nekoga. Pročitala ga je pažljivo. Na njeno iznenađenje sadržavao je njene tačne podatke vezane za datum i mesto rođenja, njene roditelje, adresu i jedinstveni broj građana, ali ono što ju je najviše uplašilo bio je podatak vezan za dan, mesec i čas smrti, pisalo je 30. jun 2019 u 11,03 a kao mesto smrti navedena je njena adresa.
Bes i strah su se izmešali u njoj.
Prvo je imala želju da pocepa dokument a onda joj je pogled pao na datum izdavanja, 01. jul 2019.
„Ovo je očigledno neka neslana šala. Mora da je,“ smrmljala je. Samo, ko bi se tako surovo našalio sa njom.
Setila se drugog lista papira i pažljivo ga rastvorila. Na njemu je rukom bilo ispisano:
Ovo nije šala, Mija. Ovo je upozorenje. Vreme je da počneš svoj život pre nego što se završi.
Poznavala je taj rukopis. Pripadao je njoj.

Autor: Dana Hill

Fotografija: pixabay

Baštovan

Priča je napisana za konkurs "357" Književne vertikale

U iščekivanju neminovnog, gledao sam u njene oči boje zelenog lešnika. Još kad sam ih prvi put primetio u prodavnici, podsetile su me na detinjstvo i veliko stablo lešnika koje smo imali na imanju. Nalazilo se u vrtu i čim bi prolećne kiše prestale, majka bi naterala mene i brata da iznesemo sto i stolice od pletenog pruća i smestimo ih u hladovinu starog stabla. Često sam sedeo tamo i dugo u noć odmarao od napornog rada u bašti. Čak i kad sam ostao sam, bili smo tamo ja, lešnik i stare pletene stolice od pruća. 

Crnilo zenice počelo je da guta zelenilo njenih suznih očiju i povećavalo se svakim njenim udahom. Bili su to plitki udasi, propraćeni tihim krkljanjem. Usta su joj već bila puna krvi koja se u tankom slapu počela slivati niz njeno belo okruglo lice. Gledala me je tim, sada već skoro, crnim očima. Prvobitni strah je iz njih odavno nestao. Nestala je i molba, koja je zamenila strah a nestao je i onaj bljesak besa i mržnje, kad je pomislila da se može izboriti za svoj život. Ne bore se sve, neke ne stignu do te faze, niti čak pokušavaju da se izbore za svoj život a svakoj sam do sada dao priliku za to, ali one se iz nekog razloga zalede u strahu. Bilo je i onih koje su samo molile, ali zato sve su imale ono isto pitanje u zelenim očima, „zašto ja?“ 

Pogladio sam njenu prljavu plavu kosu. Uopšte nije vodila računa o sebi, njena prirodna i dosadna smeđa boja počela je da izrasta i zbog toga me je još više podsećala na Nju. Zato sam je i odabrao. Od svih koje sam do sada birao ova joj je najsličnija. 

„Miruj malena,“ umirivao sam je nežno. „Još malo i gotovo je. Sve tvoje ovozemaljske patnje će biti završene. I ako se brineš da ćeš biti sama, znaj da nećeš. U mom vrtu nikad nećeš biti sama.“ 

Još par puta je kratko udahnula a zatim više nije. 

Gledao sam u njene beživotne oči, udahnuo njenu dušu u sebe kako bi tamo procvetala i poljubio je zadnji put za rastanak. 

Autor Dana Hill

Photo by Aliyah Jamous on Unsplash

Odlomak iz 28 poglavlja

Odlomak iz 28 poglavlja romana "Majčini darovi", prve knjige iz serijala Četiri elementa.

Nedelju dana pre ekvinocija, Lunc je živnuo. Posed, ali ne i kuća, bili su otvoreni za posete i svakodnevno je imanjem prolazilo mnoštvo ljudi. Došli su kako bi uživali u parkovima koji su bili divno šareni u ovo doba godine. Podsećalo me je to na porodični piknik sa branjem jabuka. Naravno da su svi bili prethodno najavljeni i svi su dobili odobrenje za posetu.

Uživala sam tih dana u Luncu i družila se sa ljudima, u početku stidljivo a posle sve otvorenije. Neki svečarski osećaj je i mene zaposeo.

Vrhunac proslave je bio sam dan jesenjeg ekvinocija kada je održano kolektivno venčanje, odnosno sađenje jabuke, kako to zovu naši vernici. Pripreme za ceremoniju su počele dan pre i sam Vrt plodnosti su mladenci, zajedno sa svojim porodicama, ukrasili dugačkim belim trakama, sa kojima se vetar razdragano poigravao.

„Zna biti i raskošnije,” rekao je Rišar dok sam se divila elegantnom dekoru, „sve zavisi koliko je parova i kakav ukus imaju. Veruj mi, ima godina kad je preterano ukrašen. Neretko se mlade posvađaju u vezi toga.”

„Toliko da moraš intervenisati?”

„Oh da,” rekao je kroz uzdah i podignute obrve.

Srećom, ove godine, četiri mlade nisu imale taj problem. Dekoracija vrta je bila jednostavna i lepa. Nas dvoje smo pre same ceremonije obavili jednu dužu i isceljujuću meditaciju, koja mi je bila preko potrebna. Zadnjih par dana sam bila rastrzana između školskih i Majčinih obaveza i htela, ne htela, to sebi priznati, bila sam veoma umorna.

Onda je usledilo venčanje. Zajedno sa Rišarom smo venčali četiri para. Svi su bili veoma elegantni, ne u venčanicama i smokinzima, ali sve mlade su bile u lepršavim haljinama a mladoženje u odelima. Venčanice se, navodno, nose na svečanom prijemu koji organizuju roditelji mladenaca i na civilnom venčanju, koje nije obavezno, ali se sve češće praktikuje. Sudeći po Rišarovim rečima naša ceremonija blagoslova je najsnažniji oblik združivanja dve osobe, dve srodne duše.

Bez greške sam blagoslovila mladence i poželela im srećan i plodan brak. Svakom paru sam dala po jednu veliku crvenu jabuku ubranu sa 235 godina starog stabla u vrtu. Zagrizom u jabuku su mladenci potvrdili svoje obećanje jedan drugom.

„Što veći griz, plodniji brak”, objasnio je Rišar tokom priprema.

Ostatak jabuke su spustili na zemlju, koju sam lagano otvorila i posadila je a onda uz svoj hokus - pokus poterala semenje u rast. Iz svake jabuke je izrasla tanka grančica i nastavila rasti do oblika sadnice. Dosta sam vežbala kako bih znala pogoditi pravu veličinu zato što svaka jabuka će sama nastaviti rast u zavisnosti od skladnosti združenja. U vrtu plodnosti ima velikih jabuka, prepunih sočnih plodova, ali ima i isušenih. Na svakom drvetu je okačena tabla sa imenima mladenaca i godinom združenja, koju mladenci, po običaju, sami izrađuju i s vremena na vreme osvežavaju novom bojom i obnovom svojih obećanja. Neki to čine svake godine. Marija i Žerom su samo jedni od njih.

Ceremonija je završena molitvom Majci i zaista sam uživala u celom događaju, tačno kao što je letos rekao moj brat, „možda ti se čak svidi“ i svidelo mi se.

Autor: Dana Hill
Fotografija: houseandgarden.co.uk

Zemlja nade 1

Svet se promenio.

Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije. Neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Bilo je sve manje žena koje su mogle začeti dete prirodnim putem, a još manje je bilo onih koje su zdravo dete donele na svet.

Zemlja je postala planeta starih.

Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, to pitanje su sebi postavljali malobrojni vernici, zato što su ljudi našli sebi novog Boga... IHCI - International Human Cloning Institution - Međunarodnu instituciju za ljudsko kloniranje.

Ujedinjene nacije, institucija koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi, istu tu odluku je poništila zarad očuvanja ljudske rase... ili onog što se mislilo da će očuvati ljudsku rasu.

IHCI je ljudima dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se ta stvorenja, uopšte, mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi su mislili da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih roditelja – naručioca, samo malo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. Genetički čistije.

Nekoliko dekada kasnije, oni na koje se jednom davno blagonaklono gledalo, oni koji su smatrani blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini a kako to kod ljudi obično biva, nastala je podela i došlo je do onoga u čemu su najbolji – rat.

Nečisti, kako im je vremenom nadenut nadimak nisu imali šanse. IHCI se postavio na čelo Evoluiranih i po svaku cenu su nastojali zaštiti svoje kreacije, svoje bogatstvo, ali i status bogova koji su za sebe izgradili a ljudi su se borili za svoje mesto u novom svetu najbolje što su mogli.

Međutim, nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih.

Supervojnici, ponos IHCI - ja bili su izdržljiviji i snažniji od ljudi, otporniji na sve bolesti a rane su im zarastale brže. Čak ni pomoć izdajnika, klonova, koji su još uvek poštovali pretke od kojih su potekli, nije bila dovoljna da ljudi pobede u ratu. Poraz je bio neminovan a kazna stroga.

Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase. Oformljeno je devetsto devedeset devet regiona širom Zemlje. Međutim, upravo se u tim regionima plodnost povećala i uskoro su svi bili suočeni sa istim problemom – prenaseljenošću.

Priroda je našla način kako se izboriti za pobedu, ali IHCI je našao rešenje i za ovaj problem, lov... 

Zemlja nade

1.

Ksander

Sloboda. Tako čudna i jednostavna reč a tako nedostižna za neke od nas... možda i za sve. Ne znam da li sam ikada bio slobodan. Ne zaista. Moj put je za mene odabran pre nego što sam uzeo prvi dah i bio je to put ratnika. Voleo sam taj poziv, ne zato što je bio jedini koji sam poznavao, već zato što sam bio dobar u njemu. Zato sam stvoren. Donosio mi je osećaj ispunjenosti i svrhe. Bio sam odan svojim stvoriteljima. Služio sam ih bez pogovora, i mislio sam da sam slobodan, sve dok moja iluzija slobode nije stala na suprotnu stranu njihovim željama. Shvatio sam da su sve pohvale, sva odlikovanja koja su mi godinama dodeljivana, sve je to bila samo motivacija da ja, njihovo oruđe, nastavim da ostvarujem njihove ambicije. Čim sam se usprotivio i stao na stranu pravde, kojoj su me oni učili, bio sam sasečen i kažnjen. Tada sam shvatio da nikad nisam bio slobodan, ali slobodu sam poželeo i uzeo sam je. Zgrabio sam je sa obe ruke. Poput divlje zveri krio sam se u pustim i zaboravljenim gradovima severa i uživao u iluziji slobode znajući koliko je krhka, jer kazna me je čekala.

Sada sedim u transporteru i na putu sam ka konačnoj slobodi. Možda sam trebao odabrati da me eliminiraju spaljivanjem, kao da sam najobičniji suservis. Kao da sam sluga stvoren da njima ispunjavam sve želje... a to sam i bio. Sluga režima koji vlada ovim svetom i možeš da mu se potčiniš ili možeš da izgoriš.

Kada mi je izrečena presuda doneta u mom odsustvu, pozvao sam se na svoje zasluge i zatražio da se presuda preinači, da mi se umesto eliminacije spaljivanjem odobri pomilovanje lovom. Rođen sam kao vojnik IHCIja i zatražio sam da umrem kao takav. Nije bilo nikakve milosti u tome, ali lov me je ovamo doveo, lov mi je darovao onaj treptaj slobode, pa neka mi onda lov donese i onu konačnu slobodu.

„Vaš zahtev je razmotren i prihvaćen. Do njegovog izvršenja bićete smešteni u rezervat”, glasio je odgovor jednog od tri suca pred koje sam izveden zarad izricanja odluke po žalbi. Znao sam šta to znači, moja jedinica nije zaboravila na mene. Pristali su na lov. Naravno da jesu, to je jedini način da vrate čast koju sam im oduzeo zajedno sa životom jednog od njih. Pretpostavio sam da su našli rezervat u koji će me smestiti, i najverovatnije su pokrenuli celu mašineriju kojoj sam jednom davno pripadao, ali ovo neće biti još samo jedan lov. Svesni su toga. Sam Senat zna da ovo neće biti običan lov, već lov na Ksandera Krana. Mašinu za ubijanje koju su pažljivo brusili, kojoj se jednom davno celi Palatin divio. Mašinu koja je zarđala u vlažnim bespućima severa i zaklela se da više neće oduzeti ljudski život, bio on čist ili nečist.

Transporter se zaustavio a onda se oglasila sirena. Poznavao sam taj zvuk. Čuo sam ga toliko puta u svom životu. Prethodnom životu. Taj zvuk je donosio uzbuđenje. Taj zvuk je budio sva čula i zver u meni. Zver koja će uhvatiti svoj plen a zatim je poslušno doneti pred noge svom gospodaru kako bi primio nagradu. Taj zvuk je značio lov... i biće ovo najkraći lov u istoriji lova, pomislio sam svestan vlastitog umora i slabosti. Ne znam ni koliko dana sam proveo u zatvoru. Prvo sam brojao obroke, ali nakon izricanja presude obroci su se proredili a udarci čuvara pojačali. Svako je hteo komadić mene kako bi se posle hvalio da je on prebio ili slomio kost jednom Kranu. Ponosni čuvari reda i mira Palatina. Najobičnije ništarije. Disciplina nikakva a znanje još manje. Inteligencija im je ispod proseka a jedino za šta su sposobni je da reže i laju kao ovčarski psi. Nisu ništa bolji od običnog suservisa. 

Vrata transportera su se spustila i otkrila čuvara koji je zarežao, „izlazi.“

Zastao sam na kratko kako bih pogledao po prihvatnom dvorištu u koje sam istupio. Nije se mnogo razlikovalo od rezervata u koje sam imao priliku da uđem. Ulaz su činile dvostruke kapije postavljene između kasarne i prefektove rezidencije. Sve kasarne su bile iste. Podsećale su na ogroman sivi blok sa mnoštvom blindiranih prozora. Ni prefektova rezidencija nije bila ništa bolja. Ova je imala sređeno pročelje i za razliku od sive kasarne, bila je bele boje sa ukrasnim stubovima na stepeništu koji su joj trebali dodati na eleganciji, koja je izostala u samoj arhitekturi zgrade. Bile su tu i žardinjere sa cvećem i jedno mlado stablo trešnje koje je bacalo senku na stepenište na kojem se izležavao mali beli pas. Podigao je glavu kako bi susreo moj pogled. Nisam mu bio zanimljiv, zevnuo je i nastavio da drema na jutarnjem suncu.

Nestrpljivo guranje me je nateralo da se pokrenem i pođem ka trojici čuvara koji su me odmeravali.

„Ksander Kran, ovo je moj rezervat i ja ne trpim nikakve gluposti”, rekao je onaj u sredini za kojeg sam pretpostavio da je alfa ovog čopora još pre nego što je progovorio. Bio je stariji i krupniji od druga dva čuvara. Imao je izduženo lice i okrugle pseće oči. Živeo je u zabludi, ovo nije bio njegov rezervat, on je bio pas čuvar ovog tora ali imao je potrebu da se istakne a samim tim mi je otkrio sa kim imam posla.

Na svu sreću nećemo dugo deliti vazduh, pomislio sam.

Naredio je da me uvedu unutra a tamo sam se sreo sa pravim gazdom. Pripadao je eliti u to nije bilo sumnje. Mršav, sede kose, skoro prozirno belog, papirnatog tena i pronicljivih sivih očiju. Pretpostavio sam da nema više od 80 godina, ali je još uvek bio vitalan, i još će dugo biti takav. Predstavio se sam, „Lotric Armand.“ Prebirao sam po sećanju da li sam možda naleteo na ovo ime u prošlosti i zaključio da ga do sada nisam niti sreo, niti čuo za njega. Verovatno je pripadao nekoj porodici ambicioznih birokrata koji ne biraju sredstva u svom napredovanju nadajući se da će progurati nekog svog u Senat.

Za razliku od svog komandata, bio je više nego prijatan. Ljubazan. Političar. Diplomata. Mrzeo sam njegov soj više od čuvara. Oni su predstavljali sve što je bilo pogrešno u celom ovom sistemu.

„Moram da te upozorim, tvoj dolazak neće biti dobro prihvaćen od strane domicilnih“, rekao je prijateljski. „Ali miroljubivi su i verujem da ti neće zadavati previše problema. Zamolio bih te da se za vreme svog boravka u rezervatu pridržavaš određenih pravila. Kvintus”, pokazao je na mršavka koji je tiho stajao u ćošku, „moj sekretar će ih pročitati.“

Mršav momčić dečačke face i prodornih plavih očiju napravio je korak napred. Bez svake sumnje pripadao je suservisu, standardan model.

„Domicilnima ne smete otkrivati informacije koje su vam poverene kao pripadniku bezbednosnih snaga IHCIja a koje se odnose na lov, njegov značaj i strategije koje se u njemu koriste”, čitao je sa svog panela. „Ne smete ih informisati o ratu koji se vodi protiv pobunjenika. Ne smete im otkrivati lokacije drugih rezervata. Od trenutka ulaska u rezervat postajete njegov stanovnik, na vas će se primenjivati sva pravila kao i na ostale stanovnike ovog rezervata. To znači da ga smete napustiti jedino kao učesnik lova.“  

„Ovo je jedan od najmirnijih rezervata”, nadovezao se prefekt. „Zadnju pobunu su imali pre više od 60 godina. Želeo bih da tako i ostane. Njihova glavna preokupacija je poljoprivreda i postoji određena lepota u toj njihovoj primitivnosti. Uvidećeš i sam kad ih bolje upoznaš.“

Zašto bi ih bolje upoznavao?, zapitao sam se.

„Zar mi nije odobreno pomilovanje lovom?“, prvi put sam progovorio.

„Naravno da je... ali lov se ovde održava svake treće godine. Zadnji se završio pre nekoliko meseci.“

„Tri godine. Treba da živim ovde tri godine?“ Tek kad je moj glas odjeknuo prostorijom shvatio sam da sam ga povisio na čuđenje svih ostalih. Kran nikad ne povisuje svoj glas. Mi nismo imali borbeni poklič. Mi smo bile tihe ubice... ali ja više nisam bio Kran. Ja sam bio niko i ništa.

„Peć ti sada ne izgleda tako loše”, čuo sam onog psa kako podrugljivo štekće. Njegov gospodar mu je uputio jedan upozoravajući pogled zbog kojeg je zavezao svoju gubicu.

„Njihovi predstavnici čekaju da te upoznaju. Mislim da su ti obezbedili smeštaj u jednoj napuštenoj kući.“

„Veruju da je ukleta, svako ko je živeo u njoj je odabran za lov i ulovljen”, brbljao je prefektov sekretar dok me je pratio hodnikom.

„Kao što sam rekao, primitivni su“, nadovezao se prefekt i pokazao mi na vrata koja su vodila natrag u prihvatno dvorište. Kapije ispred koje sam stao imala je ispisane brojeve 963. Prebirao sam u mislima lokacije rezervata i zbunjeno se osvrnuo gledajući po krajoliku prepoznavajući planine u daljini. Video sam ih u prošlosti, lovio sam u njima, ali na istočnoj strani venca koji je okruživao dolinu.

„Polazi”, gurnuo me je čuvar puškom ne bi li me pokrenuo. Tek tada sam primetio dvojac nečistih. Stepnja, strah i nervoza izbijali su iz njih. Posebno u onom sitnijem. Bela kosa nalik paperju mu je prekrivala glavu. Drugi je bio viši, krupniji i proćelav. Imao je autoritativno držanje i pretpostavio sam da je to vođa. Prevario sam se, glavni je bio onaj drugi kojeg su mi predstavili kao Pastra. Gordo je podigao bradu kod pozdrava sa prefektom. Prepoznao sam jezik kojim su govorili. Pripadao je slavenskom dijalektu. Premda nisam razumeo svaku reč, znao sam ga dovoljno da shvatim o čemu razgovaraju.

„Brzo ćete savladati njihov jezik, nije težak”, rekao mi je Kvintus i nastavio oduševljeno da priča o tome kako ovaj rezervat vodi Veće starih i da svake godine biraju svog vođu. Nije to bilo najčudnije uređenje, ali nije bilo ni najefikasnije. Nije praktično menjati vođu svake godine.

Kao i većina rezervata nečistih i ovaj je bio kružnog oblika. Arhitektura je u svima bila ista. Identične montažne četvorosobne kuće bile su postavljene u dva kruga. U nekim su regionima, zbog prenaseljenosti dodavani novi krugovi kuća, ali ovde to nije bio slučaj, čak je zadržana prvobitna ideja da unutrašnji krug čine kuće zanatlija čije prodavnice su okrenute ka trgu a stambeni deo ka drugoj strani ulice. Na sredini trga, u samom centru regiona bio je postavljen visoki beli mermer sa ispisanim imenima. Pretpostavio sam da je to neka vrsta spomenika. Sa trga smo prešli jednim od dva prolaza koja su vodila u jedinu ulicu u ovom rezervatu. U vazduhu se osećao smrad životinja i zemlje ...i zašto ih onda zovemo nečisti.

Međutim, primetio sam da je put bez rupa i da je redovno održavan. Za razliku od drugih rezervata u koje sam imao priliku da kročim ovaj je, i pored neprijatnog mirisa, delovao uredno. Kuće su blistale svojom belinom, na svakoj prozorskoj daski su bile izložene saksije sa cvećem a kao kontrast toj bleštavoj belini ulazna vrata svake kuće su bila obojena u jarke, oštre boje koje su ubadale oči. Iste boje su bile i kapije koje su vodile u dvorište.

Ulica je bila prazna, ali stanovnici su bojažljivo virili kroz prozore kuća. Oni malo hrabriji su posmatrali preko kapija.

„Potrebne su sitnije popravke na kući i naravno, bašta je zapuštena. Danas smo bili  u kući kako bi proverili u kakvom je stanju. Solarni sistem je u funkciji. Baterija je stara, ali tako je u svim kućama... Trebali bi imati toplu vodu, bojler radi”, govorio je vođa.

Galama se prolomila iz jednog dvorišta. Uskoro se pojavio plavokosi mladić visokog čela i počeo da se gura između nas. Onaj pas je skočio na njega sa isukanom palicom spreman da ga isprebija ako samo dotakne prefekta ali devojka koja je dotrčala, stala je između njih i počela  panično da viče i gura svog muškarca dalje od nas.

Prefekt je smirio situaciju svojom preteranom ljubaznošću a mene su nakon toga odveli do vlažne stare kuće koja je svojim sivilom i izbledelim žutim vratima ružila celu ulicu. Obavestili su me o dodeljenim kreditima i namirnicama, i ostavili me da se smestim.

Da se smestim. Kako je to čudno zvučalo. U starom životu to je značilo staviti torbu na krevet u spavaoni. Sada sam se našao u mračnom hodniku i neko vreme sam samo stajao tamo i gledao u prazno. Nisam mogao da se oduprem osećaju da sam se zatekao u čudnom snu. Ovaj se razlikovao od onog uobičajenog. U ovom snu uplakano dete nije nišanilo na mene. Ne još. Pojaviće se kad zaspim, kao i svake noći.

Radoznalost me je naterala da zavirim u svaku prostoriju. Prašina je zalegla na sve stvari u kući. U prizemlju su bile dve sobe, jedna je služila kao dnevni boravak a druga kao spavaća soba. Na spratu su bile još dve manje spavaće sobe. Previše mesta za jednu osobu, zaključio sam. Pored stepeništa se nalazilo kupatilo. U zadnjem delu kuće je bila kuhinja iz koje se izlazilo na trem i dvorište zaraslo u korov. Vratio sam se u kuhinju i primetio još jedna vrata, koja su vodila u mračnu i praznu ostavu.

Seo sam na stepenik propalog trema i pokušao naći u sebi odgovor na pitanje koje me je mučilo. Kako živeti u rezervatu nečistih? Možda peć zaista i nije bila tako loša ideja. Možda bih mogao presuditi sam sebi. Naći granične stubove i napraviti jedan korak van obeležene bele crte. I to će biti kraj, jer to čak ni Kran ne može da preživi... i zašto si se onda borio da preživiš svih ovih godina? Ne, umrećeš vojničkom smrću, sa nožem u ruci.

„Dve i po godine”, progunđao sam. „Pa ako su želeli da me kazne, uspeli su.“

 

Kucanje na ulazna vrata je privuklo moju pažnju i nateralo me da se pomerim s mesta.

„Bio sam toliko slobodan da u vaše ime preuzmem namirnice iz magacina”, rekao je prefektov sluga gurajući se u kuću sa povećom kutijom koju je stavio na kuhinjski sto. Odmerio me je i sažaljivim glasom zaključio, „delujete umorno, trebali bi ste se odmoriti.“

Pripadnici suservisa uvek su me nervirali svojom ljubaznošću. Čak i kad su ih osudili na spaljivanje, oni bi se zahvalili svojim gospodarima na prilici da im služe i izrazili žaljenje što su ih razočarali.

Otvorio je vratašca ispod stepeništa, zavukao ruku u tehničku prostoriju i uključio jedan prekidač.

„Toliko prašine”, gunđao je otresajući rukav svoje svetloplave uniforme. „Sada bi trebali imati toplu vodu... Za večeras su zakazali zbor. Nije obavezno da prisustvujete njemu, ali povod njegovog sazivanja je vaš dolazak, tako da... možda bi ste se trebali pojaviti.“ Pogledao je u svoj panel na kojem je svetlelo crveno svetlo. „Gospodar zove... sredite se malo.“ Pokazao je rukom na mene. „Ne živite više u divljini... odeću ćete morati sami da nabavite. Do tada, u ostavi imate mašinu za pranje veša. Zastarela tehnologija sa vodom i kuglicama ali služi svrsi.“

Otišao je ne čekajući moj odgovor a ja sam radoznalo otvorio kutiju koju je doneo i izvukao jedno sledovanje. U fiokama sam potražio nešto čime bih ga otvorio. Na moje iznenađenje, kuhinja je bila opremljena sa šerpama, tanjirima, priborom. Nožem sam otvorio paket sa veštačkim goveđim mesom. Jednom sam jeo pravu govedinu. Uspeo sam da ukradem komad vukovima. Niti nalik onome što su nam godinama servirali u kantini, ili ovome što sam sada stavio u usta.

Izašao sam na trem i pogledao po dvorištu koje me je podsetilo na šumsku livadu ograđenu drvenom ogradom. Do mene je doprelo meketanje koze iz komšijskog dvorišta i zvuk ritmičnog grebanja zemlje, praćeno tihom pesmom. U daljini su se čuli ljudski glasovi. Odnekud je odjeknuo smeh. Neko je pretrčao ulicom. Osetio sam miris kuvane hrane i tužno pogledao u splačinu koju sam jeo... a onda sam začuo čudan zvuk nalik glasanju mačke i trebalo mi je par sekundi da shvatim da to nije bila mačka već plač bebe. Podigao sam pogled i ugledao zeleni zid koji je okruživao rezervat. Barem nešto je bilo poznato. Šuma... Dom.

Autor: Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Odlomak iz romana Srebrni vladar

Odlomak iz 24 poglavlja romana Srebrni vladar.

Volela je krovove zgrada. Vazduh je uvek svežiji gore a pogled u beskonačnost u koju se prostire grad uvek joj je bio posebno drag. Imala je osećaj kao da joj je ceo svet pod nogama. Da, volela je provoditi vreme na krovu, soba je uvek bila previše mala za njene misli.

Nakon što je napustila kancelariju menadžera hotela, bilo joj je potrebno mesto za razmišljanje a krov je bio savršen za nju i njene misli.

Sela je na parapet i zagledala se u prazno. Znala je da je sve ono što su joj rekli istina i žrtvovanje njenih roditelja je sada zapravo imalo smisla. Majka je učinila sve samo da je održi na životu a ona je uletela u sam čopor u nadi da će je spasti. Zašto joj tata nikad nije rekao istinu, zapitala se ne prvi i ne poslednji put.

„Planiraš da skočiš?” trznula se na ove reči. Zamišljena, uopšte nije čula kad joj je prišao. 

„Ti stvarno voliš da se šunjaš okolo,” obratila se mraku iz kojeg je iskoračio njen pratilac kog se nije mogla otarasiti.

„Ne zovu mene uzalud Stelt.”

„Ne Ido... ti sam sebe zoveš tako.” Iako mu je morala odati priznanje, pristajao mu je nadimak koji je sam sebi nadenuo.

„Možeš, molim te, sići sa tog zida.” Osetila je strah u njegovom glasu.

„Plašiš se visine?”

„Molim te, više bih voleo kad bi sišla.” 

Emilija se nasmejala i prebacila noge, ali nije skočila sa zidića, već se čvrsto držeći za sam kraj ispružila prema ambisu.

„Emilija,” vrisnuo je priskačući, a devojka se slatko nasmejala, zabavljena njegovim strahom. „Šta je Ido, trnu pete?”

„I znoje dlanovi,” priznao je. Vratila se u sedeći položaj i dozvolila mu, da joj pomogne sići. Bilo je čudno osetiti nečije ruke na sebi i odagnala je želju da mu izvrne ruku i obori ga na zemlju. 

„Izazivaš smrt,” prekorio ju je.

„Svaki dan. Uostalom, zar to ne činimo svi.” Klimnuo je, seo na zemlju i naslonio se na zidić.

„Trebalo mi je malo mira i tišine da razmislim o svemu..."

Autor Dana Hill

Roman Srebrni vladar možete poručiti preko Amazona:

https://www.amazon.de/Srebrni-vladar-Dana-Hill/dp/1726347974
ili u elektronskom obliku preuzeti na Smashwords:

https://www.smashwords.com/books/byseries/37702

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Grlo ju boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 

Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 

„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od odmah.“
„A jesi li ti stogodišnja sova
što od išijasa pati
ili si žirafa koju grlo boli?“

Prođe žurka bez žirafe Mire
ali mislili su na nju nove komšije,
i sladoled joj, za kasnije,
u zamrzivač spremiše.

... i tako,
prejela se žirafa Mira ponovo sladoleda
pa je novu grlobolju zaradila
„Jao, gde danas da me ovo snađe,“
zakuka žirafa Mira
nad loncem lekovite trave.

Autor: Dana Hill

Ilustracija: Dajana