Brazilska gibanica

Nedavno sam za ručak pravila gibanicu.
Proveren recept koji sam dobila od moje drugarice Danice. Pravila sam je do sada sto puta i svaki put je ispala odlična.
Kako to obično bude sa nama ženama, nikad se ne radi samo jedan posao, već „multitasking to the max“ - što bi rekao Džejmi Oliver. A kod mene je uvek tako. Uz kuvanje se kontrolišu i domaći zadaci, i uče pesmice, širi veš, sprema po kući, itd... Kad se vratim kući s posla ne znam šta pre a svako od ukućana traži svoj delić pažnje.
Tako je bilo i ovog puta, usput, dok se gibanica pekla, pomagala sam ćerki oko domaćeg zadatka iz geografije. Trebala je napraviti prezentaciju o jednoj državi a tema je bio Brazil. U totalnom zanosu šta napisati o ovoj divnoj zemlji fudbala a da ne bude samo o fudbalu, zaboravila sam na gibanicu.
Dok sam ja pregledala fotografije bogate flore i faune Brazila i birala sa njom one najbolje za prezentaciju, tražile tačnu površinu Amazonije i koje su to najvažnije industrijske grane Brazila i sve to prevodile na slovački, moja gibanica se pekla i pekla. Sve dok se miris reš pečene gibanice nije proširio kućom i podsetio me na nju.

Gibanica kao gibanica, nije imala razumevanja i nije sama rekla rerni, „isključi se, gotova sam“. Pocrnela je kao da se ceo dan sunčala na Kopakabani i prezentovana kao takva, odmah dobila ime "Brazilska gibanica".
Pojeli smo samo onaj najsvetliji deo a sa ostatkom se sutradan gostio čopor u dvorištu.
Sad, svaki put kad pravim gibanicu moji kažu, „ali mama samo neka ne bude opet ona brazilska“.
I to vam je, nažalost, istinita priča o "Brazilskoj gibanici".

Autor Dana Hill
Fotografije cucumis.org i skyscrapercity.com

P.S. Zaboravih napomenuti, za razliku od gibanice, prezentacija je dobila odličnu ocenu.