Skip to main content

Brazilska gibanica



Nedavno sam za ručak pravila gibanicu.
Proveren recept koji sam dobila od moje drugarice Danice. Pravila sam je do sada sto puta i svaki put je ispala odlična.
Kako to obično bude sa nama ženama, nikad se ne radi samo jedan posao, već „multitasking to the max“ - što bi rekao Džejmi Oliver. A kod mene je uvek tako. Uz kuvanje se kontrolišu i domaći zadaci, i uče pesmice, širi veš, sprema po kući, itd... Kad se vratim kući s posla ne znam šta pre a svako od ukućana traži svoj delić pažnje.
Tako je bilo i ovog puta, usput, dok se gibanica pekla, pomagala sam ćerki oko domaćeg zadatka iz geografije. Trebala je napraviti prezentaciju o jednoj državi a tema je bio Brazil. U totalnom zanosu šta napisati o ovoj divnoj zemlji fudbala a da ne bude samo o fudbalu, zaboravila sam na gibanicu.
Dok sam ja pregledala fotografije bogate flore i faune Brazila i birala sa njom one najbolje za prezentaciju, tražile tačnu površinu Amazonije i koje su to najvažnije industrijske grane Brazila i sve to prevodile na slovački, moja gibanica se pekla i pekla. Sve dok se miris reš pečene gibanice nije proširio kućom i podsetio me na nju.


Gibanica kao gibanica, nije imala razumevanja i nije sama rekla rerni, „isključi se, gotova sam“. Pocrnela je kao da se ceo dan sunčala na Kopakabani i prezentovana kao takva, odmah dobila ime "Brazilska gibanica".
Pojeli smo samo onaj najsvetliji deo a sa ostatkom se sutradan gostio čopor u dvorištu.
Sad, svaki put kad pravim gibanicu moji kažu, „ali mama samo neka ne bude opet ona brazilska“.
I to vam je, nažalost, istinita priča o "Brazilskoj gibanici".

Autor Dana Hill
Fotografije cucumis.org i skyscrapercity.com

P.S. Zaboravih napomenuti, za razliku od gibanice, prezentacija je dobila odličnu ocenu.

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…