Skip to main content

Ožiljak na duši


Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


...I dok imam moje anđele
ovaj svet mi ništa ne može...
Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.

.....

Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu.
„Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za nju. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički.
„Divna melodija."
„Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu.
„Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima smo se mučili sa njenim grčevima. Bili smo izmučeni, svo troje.
......

„I tako, dok sam prepovijao moju kći pevušio sam joj... tatin mali anđeo se usrao da više ne može," zapevušio je na melodiju „Anđela" tokom svakog intervuja kad bi ga pitali kako je nastala pesma, što je uvek izazvalo smeh. 
......

Naravno da je napisao drugi tekst za pesmu, koja ga je vinula u muzička nebesa, samo da bi se sa njih survao u ovisničke dubine iz kojih se još uvek pokušava iskobeljati.
Na radiju se 'Anđela' već odavno završila, kao i reklamni blok, vesti, sportski pregled i vremenska prognoza a ja sam i dalje sedela ispred sive zgrade i trljajući ožiljak na desnom ramenu prisećala se nekih srećnijih vremena i u njima našla razlog da odem na dogovorenu terapiju.
U retrovizoru sam našla nekada davno lepo lice, sada umorno i tužno, i namestila ešarpu oko vrata. Skoro dve godine veoma pažljivo biram gornji deo odeće. Tokom zimskih meseci rol-kragne i rolke su moji najbolji prijatelji, ali sada je već toplo, košulja sakriva a ešarpa sprečava ružan ožiljak da izviri i pokaže se radoznalim pogledima, koji uvek, kao lešinari, jedva čekaju da se to desi.
Prijemnica... nezaobilazni radoznali pogledi koji ubadaju u potiljak... lekar sa kozjom bradicom koji me je podsetio na profesora filozofije iz davnih maturantskih dana... dugačak hodnik a onda On.
On - senka čoveka mog života, čoveka kog sam volela, pored kojeg sam se osećala živom a koji mi je uništio život i umalo ga oduzeo.
„Hvala što si došla," rekao je umesto pozdrava. Nisam odgovorila, samo sam klimnula izbegavajući susret sa njegovim očima. „Kako je Anđela?"
„Dobro," smrmljala sam i sela na jednu od dve spremljene stolice na sred prostorije.
Doktor je počeo terapiju i govorio o tome kako napreduje njegovo lečenje, kako je ostao duže od vremena na koje je osuđen. U njegovo ime se zahvalio što nisam podigla optužnicu koja bi usporila njegov oporavak i to je dobri doktor pripisao mom zdravom razumu, ali On zna, zna da sam ja to učinila zbog Anđele a ne zbog njega.
Prvi je reč dobio moj, još uvek, suprug i počeo govoriti kako mu je žao, kako, tada, nije bio svestan svojih postupaka, kako želi da se promeni, a u meni je neki glas uporno vrištao, „izlazi odavde, izlazi što pre".
Plašila sam se doći i suočiti se s njim. Plašila sam se da ću popustiti i oprostiti mu, zaboraviti sve kad ga ugledam a sada ga gledam i ne plašim se.
Ne plašim se mršavog čoveka u sivoj trenerci koju je dobio od mene za Božić pre pet godina. Sada visi na njemu a sećam se dana kad mu je bila mala i Anđela se radovala što joj se tata menja na Deda Mraza.
Ne plašim se baršunastog glasa koji moli za oproštaj i možda bih mu i oprostila da ne znam da se iza tog divnog glasa koji sada preko knedle ispušta glasove skriva zversko režanje. I odjednom strah prostruji mojom kičmom. Da li je neki ton to prouzrokovao ili nemilo sećanje, ne znam. Ali odjednom, glas u mojoj glavi je ponovo počeo moliti za beg, i postajao je sve glasniji.
Završio je. Tužnim očima je molećivo tražio moj pogled i možda bih mu zaista i bila u stanju oprostiti, možda bih mogla zaboraviti na strah koji je pozivao na oprez, da me rana nije uporno svrbela a ja sam odolevala želji da je dodirnem pred njim. Ne pred njim.
„Na vama je red da kažete vašem mužu kako se vi osećate," rekao je doktor i pošto nisam odmah progovorila ohrabrio me je, „kažite mu koliko vas je povredio." Ćutala sam. „Pokušajte mu objasniti koliko vas je povredio," navaljivao je doktor.
„Koliko me je povredio," ponovila sam tiho, ravno, i napokon počešala bolnu ranu, skinula ešarpu i otkrila desno rame i pokazala ožiljke koje skrivam.
Ožiljke od zverskih ujeda, grebanja, čupanja moje kože, mojih tetiva, mojih mišića. Protežu se od vrata po rame i napred sve do desne bradavice čineći nepravilan, ružan, bolan trokut sa još bolnijim i još ružnijim sećanjima koja sam uporno potiskivala a koja su sada isplivala na površinu. 
Kad su me dovezli, doktor na hitnoj je mislio da me je napao pas, tek posle su shvatili da je to napravio moj muž. Oporavak je dugo trajao a onaj psihički još nije ni počeo.
Glas u meni je zanemeo i ja sam napokon progovorila. „Sreća što mi je đavo seo na desno rame a ne na levo, inače ne bi imao od koga da tražiš oproštaj," protisnula sam dok je zgađeno, sa strahom, gledao u izmreškanu kožu. „I sreća je što je seo meni na rame a ne Anđeli. Želiš da ti oprostim? Želiš da zaboravim? Dok imam ovaj podsetnik, neću biti u stanju da ti oprostim. Mnogo puta pre ovog si me svojim postupcima povredio, i uvek sam ti praštala. Jedna pesma, malo vremena samo za nas i sve je bilo zaboravljeno. Ovog puta neće ići tako. Bilo je potrebno da me povrediš i fizički da napokon otvorim oči i vidim kakav si zapravo. Povodljivi sladkorečivac otrovnog srca." Suze su počele da naviru a poslednje što sam htela je bilo da se rasplačem pred njim. „Uništio si sve što smo gradili. Uništio si život sebi. Uništio si život meni. Ali ti neću dozvoliti da uništiš život Anđeli." Na te reči je zaplakao. Kao malo dete je zagnjurio glavu u šake i zajecao. Uplašila sam se oprosta koji bih mogla da mu dam a onda kako bih to sebi oprostila i zato sam istrčala napolje.
Srce je tuklo previše brzo, dok sam koračala ka kolima. Suze su se slivale niz moje lice a duša je bolela. Bolela me je više od ožiljka na ramenu. 
Najveći bol nanosi onaj kog smo istinski voleli, kojem smo verovali, ko nam je bio sve a onda je postao ništa, samo bolan podsetnik na srećna vremena.

Autor Dana Hill
Fotografija tumblr.com

Comments

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 6 poglavlja

Odlomak iz 6 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Sedela sam sa sestrom u njen zadnji dan života. I na taj jedan, jedini, dan sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu. „Brini se o Demi,” šapnula mi je i nežno stisnula ruku. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.” Bol u mojim grudima se od ovih reči samo pojačao. Ugnezdio se tamo onog trena kad sam je ugledala na bolničkom krevetu i kao da nije nameravao da me napusti.  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,” prošaptala sam.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,” rekla je tiho. „Kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. Tvoj pogled je bio pun obožavanja i… želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u toj boli budemo ravnopravni. Glupo, zar ne.” Na te reči smo se rasplakale a zatim tešile jedna drugu. „Dosta,” rekle smo obadve i pričale o magnoliji koja samo što nije procvetala ispred prozora sobe. Rekla je da je to njeno …

Odlomak iz 34 poglavlja