Ožiljak na duši

Priča je objavljena u magazinu Moja priča a takođe je uvrštena i u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

...I dok imam moje anđele

ovaj svet mi ništa ne može...

Pevao je baršunasti glas dobro mi poznate reči pesme... moje pesme... naše pesme, i probudio sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnem s njim.

..*..

Tišinu sparne letnje noći narušio je zvuk klavira i nežnom melodijom me dozvao u dnevnu sobu. Sedeo je na klupici i jednom rukom vešto prstima prelazio po dirkama klavira dok je drugom ljuljuškao našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu.

„Vidi šta smo sad učinili. Probudili smo mamu,“ rekao je mekanim glasom, onim koji je uvek bio rezervisan samo za nju.

„Prelepa melodija. Dosad je nisam čula.“

„Ako jednom postane hit, kako ću ljudima objasniti da je nastala zahvaljujući punoj peleni?“ pitao je umiljato Anđelu.

„Nije valjda da se najzad...“ Odahnula sam jer smo se danima mučili sa njenim grčevima.

..*..

„I tako, dok sam prepovijao moju kći pevušio sam joj... tatin mali anđeo se ukakio, da to u pelenu ne stane..., zapevušio je reči na melodiju ’Anđeli’ i to je radio tokom svakog intervjua kad bi ga pitali kako je nastala pesma, i uvek bi pokupio simpatije prisutnih uz neizostavni aplauz i smeh.

Naravno da je napisao drugi tekst za pesmu, koja ga je vinula u muzička nebesa, samo da bi se sa njih survao u ovisničke dubine iz kojih se još uvek pokušava iskobeljati.

..*..

Na radiju se pesma odavno završila, kao i reklamni blok, vesti, sportski pregled i vremenska prognoza a ja sam još uvek sedela u kolima na parkingu i češkala ožiljak na desnom ramenu i pokušavala u prisećanju na neka srećna vremena naći razlog da uđem unutra i odem na dogovorenu terapiju.

U retrovizoru sam našla nekada davno lepo lice, sada umorno i tužno, i namestila sam maramu vezanu oko vrata. Zadnjih godina veoma pažljivo biram gornji deo odeće. Tokom zimskih meseci rol-kragne i rolke su moji najbolji prijatelji, ali sada je već bilo toplo, košulja je sakrila a plava marama sprečavala ružan ožiljak da izviri i pokaže se radoznalim pogledima, koji uvek, kao lešinari, jedva čekaju da se to desi.

Duboko sam uzdahnula i izašla iz auta i ušla u sivu zgradu.

Prijemnica... nezaobilazni radoznali pogledi koji ubadaju u potiljak... lekar sa kozjom bradicom koji me je podsetio na profesora filozofije iz davnih gimnazijskih dana... dugačak hodnik a onda On.

On - senka čoveka mog života, čoveka kog sam volela, pored kojeg sam se osećala živom a koji mi je uništio život i umalo ga oduzeo.

„Hvala što si došla,“ rekao je tiho umesto pozdrava. Posegnuo je za mojom rukom, ali izbegla sam ga, isto kao što sam izbegavala i susret sa njegovim prodornim plavim očima, koje sam jednom davno volela.

„Smršao je,“ zaključila sam. Bio je obučen u sivu trenerku koju sam mu pre par godina poklonila za rođendan. Sada je visila na njemu a sećam se dana kad mu je bila tesna.

„Kako je Anđela?“

„Dobro,“ odgovorila sam i sela na jednu od dve stolice postavljene na sred prostorije.

Doktor je počeo terapiju i govorio o tome kako napreduje njegovo lečenje, kako je ostao duže od vremena na koje je osuđen. U njegovo ime se zahvalio što nisam podigla optužnicu koja bi, po njegovom mišljenju, usporila njegov oporavak i to je dobri doktor pripisao mom zdravom razumu, ali On zna, sigurno zna da je jedini razlog tome naša kći a ne on.

Prvi je reč dobio moj, još uvek, suprug i počeo je govoriti o tome kako mu je žao, kako, tada, nije bio svestan svojih postupaka, kako želi da se promeni, a u meni je neki glas uporno ponavljao, „izlazi odavde, izlazi odmah.“

Strahovala sam od ove terapije i susreta sa njima. Plašila sam se da bih mogla zaboraviti na sav bol koji mi je naneo i oprostiti mu a to onda ne bih sebi oprostila. I dok sam tamo sedela i slušala taj poznati glas kako me moli za oproštaj, na jedan tren sam pomislila da bih mu možda i mogla oprostiti... a onda je odjednom ledeni osećaj prostrujao mojom kičmom. Verovatno je neki ton u njegovom glasu to prouzrokovao i probudio nemilo sećanje na režanje koje se krije iza tog baršunastog glasa. Glas upozorenja je u mojoj glavi ponovo počeo moliti za beg, i postajao je sve glasniji.

Završio je. Tužnim očima je molećivo tražio moj pogled a mene je rana počela da svrbi i odolevala sam želji da je dodirnem.

„Na vama je red da kažete vašem mužu kako se vi osećate,“ rekao je doktor i pošto nisam odmah progovorila ohrabrio me je, „kažite mu koliko vas je povredio.“ Ćutala sam. „Pokušajte mu objasniti koliko vas je povredio,“ navaljivao je doktor.

„Koliko me je povredio,“ ponovila sam tiho, ravno, i najzad počešala ožiljak a onda odvezala maramu i ogolila desno rame i pokazala ožiljke koje skrivam.

Ožiljke od zverskih ujeda, grebanja, čupanja moje kože, mojih tetiva, mojih mišića. Protežu se od vrata po rame i napred sve do desne bradavice čineći nepravilan, ružan, bolan trokut sa još bolnijim i još ružnijim sećanjima koja sam uporno potiskivala a koja su sada isplivala na površinu.

Kad su me dovezli, doktor u hitnoj je mislio da me je napao pas, tek posle su shvatili da je to napravio moj muž. Oporavak je trajao dugo a onaj psihički još nije ni počeo.

Glas u meni je zanemeo i ja sam najzad progovorila. „Sreća što mi je đavo seo na desno rame a ne na levo, inače ne bi imao od koga da tražiš oproštaj,“ protisnula sam dok je zgađeno gledao u izmreškanu kožu. „I sreća je što je seo meni na rame a ne Anđeli. Želiš da ti oprostim? Želiš da zaboravim? Dok imam ovaj podsetnik, neću biti u stanju da ti oprostim. Mnogo puta pre ovog si me svojim postupcima povredio, i uvek sam ti praštala. Jedna pesma, malo vremena samo za nas i sve je bilo zaboravljeno. Ovog puta neće biti tako. Bilo je potrebno da me povrediš i fizički kako bih najzad otvorila oči i videla kakav si zaista. Povodljivi slatkorečivac otrovnog srca.“ Suze su počele da naviru a poslednje što sam htela bilo je rasplakati se pred njim. „Uništio si sve što smo izgradili. Uništio si život sebi. Uništio si život meni, ali neću dozvoliti da uništiš život Anđeli.“ Na te reči je zaplakao. Kao malo dete je zario glavu u šake i zajecao.

Istrčala sam napolje. Srce je tuklo previše brzo, previše jako. Duša me je bolela. Bolela me je više od ožiljka na ramenu, jer najveći bol nam nanosi onaj kog smo istinski voleli, kojem smo verovali, ko nam je bio sve a onda je postao ništa, samo bolan podsetnik na srećna vremena.

 Autor Dana Hill

Fotografija tumblr.com