Skip to main content

Ožiljak na duši

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.


...I dok imam moje anđele
ovaj svet mi ništa ne može...
Pevao je baršunasti glas, dobro mi poznate, završne reči pesme. Moje pesme. Naše pesme. I bacio me u sećanja. Sada. Upravo sada, kad posle toliko vremena treba da se sretnemo.

.....

Tišinu sparne letnje noći je narušio zvuk klavira i nežnom melodijom me privukao u dnevnu sobu. Zatekla sam ga kako sedi na klupici i jednom rukom vešto prstima prolazi po dirkama klavira dok drugom ljuljuška našu tromesečnu kći. Našeg malog anđela. Našu Anđelu.
„Vidi šta smo sad učinili," rekao je mekanim glasom, onim koji je bio rezervisan samo za Anđelu. „Probudili smo mamu," šapnuo je zaverenički.
„Divna melodija."
„Ako jednom postane hit, kako li ću objasniti ljudima da je nastala zahvaljujući malom seronji i njenoj punoj peleni?" pitao je umiljato Anđelu.
„Nije valjda da se napokon..." Laknulo mi je. Danima smo se mučili sa njenim grčevima. Bili smo izmučeni, svo troje.
......

„I tako, dok sam prepovijao moju kći pevušio sam joj... tatin mali anđeo se usrao da više ne može," zapevušio je na melodiju „Anđela" tokom svakog intervuja kad bi ga pitali kako je nastala pesma, što je uvek izazvalo smeh. 
......

Naravno da je napisao drugi tekst za pesmu, koja ga je vinula u muzička nebesa, samo da bi se sa njih survao u ovisničke dubine iz kojih se još uvek pokušava iskobeljati.
Na radiju se 'Anđela' već odavno završila, kao i reklamni blok, vesti, sportski pregled i vremenska prognoza a ja sam i dalje sedela ispred sive zgrade i trljajući ožiljak na desnom ramenu prisećala se nekih srećnijih vremena i u njima našla razlog da odem na dogovorenu terapiju.
U retrovizoru sam našla nekada davno lepo lice, sada umorno i tužno, i namestila ešarpu oko vrata. Skoro dve godine veoma pažljivo biram gornji deo odeće. Tokom zimskih meseci rol-kragne i rolke su moji najbolji prijatelji, ali sada je već toplo, košulja sakriva a ešarpa sprečava ružan ožiljak da izviri i pokaže se radoznalim pogledima, koji uvek, kao lešinari, jedva čekaju da se to desi.
Prijemnica... nezaobilazni radoznali pogledi koji ubadaju u potiljak... lekar sa kozjom bradicom koji me je podsetio na profesora filozofije iz davnih maturantskih dana... dugačak hodnik a onda On.
On - senka čoveka mog života, čoveka kog sam volela, pored kojeg sam se osećala živom a koji mi je uništio život i umalo ga oduzeo.
„Hvala što si došla," rekao je umesto pozdrava. Nisam odgovorila, samo sam klimnula izbegavajući susret sa njegovim očima. „Kako je Anđela?"
„Dobro," smrmljala sam i sela na jednu od dve spremljene stolice na sred prostorije.
Doktor je počeo terapiju i govorio o tome kako napreduje njegovo lečenje, kako je ostao duže od vremena na koje je osuđen. U njegovo ime se zahvalio što nisam podigla optužnicu koja bi usporila njegov oporavak i to je dobri doktor pripisao mom zdravom razumu, ali On zna, zna da sam ja to učinila zbog Anđele a ne zbog njega.
Prvi je reč dobio moj, još uvek, suprug i počeo govoriti kako mu je žao, kako, tada, nije bio svestan svojih postupaka, kako želi da se promeni, a u meni je neki glas uporno vrištao, „izlazi odavde, izlazi što pre".
Plašila sam se doći i suočiti se s njim. Plašila sam se da ću popustiti i oprostiti mu, zaboraviti sve kad ga ugledam a sada ga gledam i ne plašim se.
Ne plašim se mršavog čoveka u sivoj trenerci koju je dobio od mene za Božić pre pet godina. Sada visi na njemu a sećam se dana kad mu je bila mala i Anđela se radovala što joj se tata menja na Deda Mraza.
Ne plašim se baršunastog glasa koji moli za oproštaj i možda bih mu i oprostila da ne znam da se iza tog divnog glasa koji sada preko knedle ispušta glasove skriva zversko režanje. I odjednom strah prostruji mojom kičmom. Da li je neki ton to prouzrokovao ili nemilo sećanje, ne znam. Ali odjednom, glas u mojoj glavi je ponovo počeo moliti za beg, i postajao je sve glasniji.
Završio je. Tužnim očima je molećivo tražio moj pogled i možda bih mu zaista i bila u stanju oprostiti, možda bih mogla zaboraviti na strah koji je pozivao na oprez, da me rana nije uporno svrbela a ja sam odolevala želji da je dodirnem pred njim. Ne pred njim.
„Na vama je red da kažete vašem mužu kako se vi osećate," rekao je doktor i pošto nisam odmah progovorila ohrabrio me je, „kažite mu koliko vas je povredio." Ćutala sam. „Pokušajte mu objasniti koliko vas je povredio," navaljivao je doktor.
„Koliko me je povredio," ponovila sam tiho, ravno, i napokon počešala bolnu ranu, skinula ešarpu i otkrila desno rame i pokazala ožiljke koje skrivam.
Ožiljke od zverskih ujeda, grebanja, čupanja moje kože, mojih tetiva, mojih mišića. Protežu se od vrata po rame i napred sve do desne bradavice čineći nepravilan, ružan, bolan trokut sa još bolnijim i još ružnijim sećanjima koja sam uporno potiskivala a koja su sada isplivala na površinu. 
Kad su me dovezli, doktor na hitnoj je mislio da me je napao pas, tek posle su shvatili da je to napravio moj muž. Oporavak je dugo trajao a onaj psihički još nije ni počeo.
Glas u meni je zanemeo i ja sam napokon progovorila. „Sreća što mi je đavo seo na desno rame a ne na levo, inače ne bi imao od koga da tražiš oproštaj," protisnula sam dok je zgađeno, sa strahom, gledao u izmreškanu kožu. „I sreća je što je seo meni na rame a ne Anđeli. Želiš da ti oprostim? Želiš da zaboravim? Dok imam ovaj podsetnik, neću biti u stanju da ti oprostim. Mnogo puta pre ovog si me svojim postupcima povredio, i uvek sam ti praštala. Jedna pesma, malo vremena samo za nas i sve je bilo zaboravljeno. Ovog puta neće ići tako. Bilo je potrebno da me povrediš i fizički da napokon otvorim oči i vidim kakav si zapravo. Povodljivi sladkorečivac otrovnog srca." Suze su počele da naviru a poslednje što sam htela je bilo da se rasplačem pred njim. „Uništio si sve što smo gradili. Uništio si život sebi. Uništio si život meni. Ali ti neću dozvoliti da uništiš život Anđeli." Na te reči je zaplakao. Kao malo dete je zagnjurio glavu u šake i zajecao. Uplašila sam se oprosta koji bih mogla da mu dam a onda kako bih to sebi oprostila i zato sam istrčala napolje.
Srce je tuklo previše brzo, dok sam koračala ka kolima. Suze su se slivale niz moje lice a duša je bolela. Bolela me je više od ožiljka na ramenu. 
Najveći bol nanosi onaj kog smo istinski voleli, kojem smo verovali, ko nam je bio sve a onda je postao ništa, samo bolan podsetnik na srećna vremena.

Autor Dana Hill
Fotografija tumblr.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…