Lov 2

Drugo poglavlje romana Lov

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2

Naš  region koji nosi broj 963, smeštem je u plodnoj dolini, negde na jugoistoku nekadašnje centralne Evrope. Pretpostavljam da, kad su pre više od sto godina određivali njegov položaj, nadležni su samo zaboli šestar u mapu i napravili krug oko kojeg su postavili granične stubove. Visoki su četiri metra i ispuštaju skoro pa nečujan zvuk. Životinjama i biljkama nisu štetni, međutim, i ljudi, i klonovi padnu mrtvi čim zakorače jedan korak između njih. Od malena su nas učili da im se ne smemo približiti i to svi poštujemo i u taj deo šume se ne zalazi. Šuma čini čak četiri petine spoljašnjeg, graničnog dela i dugačka je oko šest kilometara. Svake godine se jedan deo stabala poseče zbog ogreva i materijala koji je potreban za popravke kuća, ali se odmah u proleće sade nove sadnice kako bi se šuma očuvala. Pre pobune, pretila je opasnost da će skoro cela šuma biti posečena kako bi se izgradio, nov, stambeni deo. Nesrećna pobuna je spasila naš jedini delić divljine od uništenja a kroz jedan deo šume protiče i reka koja je puna ribe.

Od šume do stambenog dela se proteže zajedničko polje, koje obrađuju ratari. Sav rod od zajedničkog polja pripada Veću starih koji s njim raspolaže i deli ga na četiri dela, jedan deo se odlaže u rezervu, drugi se deli ravnomerno na sve stanovnike, trećim se plaća rad ratara i radnika a četvrti pripada stočarima, koji taj deo odplaćuju u naturi, mesu. Sistem, prilično dobro funkcioniše i u zadnje 63 godine ni jednom nije došlo do gladi. Ipak za to se brinemo svi ostali, jer iz zajedničkog polja dolazi krug porodičnih kuća i svakoj porodici pripada četvorosobna kuća sa okućnicom. Svaka ima svoj bunar i svoje solarne panele koji proizvode struju, ali sistemi su stari, često se kvare a baterije brzo prazne. Bašte su okrenute ka polju i ograđene su drvenim ogradama. Nasuprot stambenih kuća se nalaze kuće zanatlija a njihove radnje su okrenute ka trgu prema kojem vodi krojački i mesarski prolaz. Treća ulica prolazi kroz administrativni deo i vodi ka kapijama. Sa jedne strane je Upravni hol koji pripada Veću starih, pored je ambulanta sa doktorovim stanom a preko puta je škola sa bibliotekom i zvonikom. Ulica dalje vodi ka prvoj kapiji i tu počinje jurisdikcija nastojnika. Kroz tu kapiju se sme zakoračiti samo ako si odabran za lov. Iza kapije, sa jedne strane je nastojnikova rezidencija. Ogromna kuća u kojoj bi moglo stanovati barem pedeset ljudi a prekoputa nje je kasarna u kojoj stanuju čuvari a onda sledi još jedna kapija koja predstavlja jedini ulaz u naš region.

Iza zvonika je prostor koji je predviđen za posmrtni obrad i tamo smo se u ovih mesec dana često okupljali. Jer mesec lova je mesec tuge, strepnje i neizvesnosti. To je mesec jecaja i plača. Tokom lova nema radosti, sreće i smeha. Čak je i dečja graja izostala. U proleće ulice našeg regiona obično odjekuju dečjom igrom, smehom i vriskom, ali vreme lova je vreme tuge. Svi su tada okrenuti svojoj porodici ali i prijateljima i komšijama i pomažemo si koliko to možemo i onoliko koliko se to od nas traži.

Mojra je kao prva odabrana, prva i puštena. Dobila je čuturicu sa vodom i jedan nož. To je jedino oružje dozvoljeno u lovu. Ostali odabrani su puštani na sat vremena razmaka a lovci su za njima krenuli dvadeset četiri sata nakon što je pušten njihov plen.

Prva je otišla i prva se vratila.

Sedmog dana lova, ranom zorom, predstavnici Veća pokucali su na komšijska vrata. Čim sam čula plač kako se probijaju kroz naše i njihove zidove, znala sam da je Mojra uhvaćena. Tuga i bol koji su carovali u njihovoj kući, osetili smo i mi. Prisetila sam se trenutka kad su nama saopštavali vest da nam je majka uhvaćena. Setila sam se te nepotrebne ceremonije i bolne ceremonije. Klanjanje i zahvaljivanje na žrtvi koju je naša porodica podnela kako bi ostali sledeće tri godine živeli u miru.

U miru! Proklet da je i ovaj krvavi mir. Kratak, krhk i neizvestan. Plaćen životima naših najbližih.

Mojrin posmrtni obrad je održan nekoliko sati nakon toga. Iza zvonika je prostor predviđen ovom činu i kako to običaji nalažu, okupilo se celo selo. Lovac je kleknuo Anjinki pred noge i zatražio oproštaj. Jedva čujno je izgovorila tih par tradicionalnih reči oprosta završivši sa, „mir s tobom, lovče.“ Sećam se Timovog oprosta. Za razliku od naše mlade komšinice koja je bila slomljena tugom, moj brat je bio ispunjen besom i samo ga je majčin zahtev i moj dodir ruke sprečio da napravi neku glupost. Znam da kad me je pogledao setio se maminih reči, „brinite jedan o drugom. Vi ste sve što ostavljam ovom svetu i on vas ne zaslužuju, ali jednom, možda iz njega iznikne neki lepši i bolji svet a do tada, budite pametni.“

Suzbio je nalet besa, ali znam da taj podmukao plamen mržnje se raspiruje u njemu svake treće godine. Plašim se šta će se desiti kad se jednom razbukta.

Brat je izgovorio reči oprosta lovcu koji nam je ubio majku, ali baba Eda to nikad nije. Ona jedina do sada nije oprostila ni jednom lovcu. Samo bi stajala i gledala u njih. Svi su govorili da je stara i luda, ali ne delim njihovo mišljenje. Mislim da je ta sićušna starica pametnija i razboritija od svih nas zajedno.

Nakon što su se svi članovi Veća poklonili telu umotanom u belu plahtu. Izgovorene su sve nepotrebne reči počasti i Anjinki je pružena baklja kako bi upalila pogrebnu lomaču. Razišli smo se u tišini svojim kućama a ona je ostala zajedno sa svojom braćom da posmatra kako vatra proždire telo njihove majke.

Znam kako je bilo nama, stajati tamo samima. Timo me privijao uz sebe. Bili smo oslonac jedan drugom. Do danas smo.

Trinaestog dana lova u plahti se vratila Julka, a Mika i Nina dvadeset petog. Činilo se da su se njih dvoje udružili i izdržali su skoro do samog kraja. Jedini koji se od odabranih nije vratio, bio je Jonas.

Retko kad lov traje do zadnjeg dana a ovaj je potrajao.

Poslednjeg dana kad je zvonik sa prvim svetlom oglasio kraj lova, okupili smo se svi na trgu i čekali graditeljevog pomoćnika, da se vrati bilo u plahti, bilo na nogama.

Za razliku od prethodnih dana ovog puta je trgom brujao žamor iščekivanja. Strah i neizvesnost koju je osećala njegova supruga nisam u stanju ni da zamislim. Morali su je odvesti doktoru Rovu, jer je cela situacija uticala na njenu trudnoću.

Sat vremena kasnije letilica se spustila pred kapijom regiona i prva kapija se otvorila a za njom i druga a na ulazu u region je stajao Jonas. Na tren sam ponovo preživela tatin drugi povratak iz lova. Bilo mi je šest godina i kad sam ga ugledala, istrgla sam se mami iz ruku i niko me nije mogao zaustaviti samo on i njegov zagrljaj. To je bio jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu a ovo je bio takav za Jonasovu porodicu. Njegov otac i stariji sin su ga nestrpljivo čekali. Oči su im se caklile od suza a masa oko njih je delila njihovu radost.

„Živ je.... Preživeo je.“ Tih par reči budilo je nadu u ljudima da je moguće. Dokazao je to još neko sem Slasnika, sem mog oca i slično kao i tata, vratio se odrpan, mršav, prljav i krvav i dok je teškim korakom išao ka nastojniku, pogledom je u okupljenoj masi tražio svoje najbliže. Čuvari su iz letelice izneli telo umotano u belu plahtu a žamor među okupljenima se pojačalo do inteziteta pokliča.

„Ubio je lovca... pobedio je... ovaj put smo pobedili,“ šuštalo je masom.

Nastojnik, Luik i jedan čuvar su pregledali lovčevo telo a zatim prišli Jonasu. Kleknuo je pred njima i predao nastojniku nož kojim je ubio lovca i poklonio se zatraživši oproštaj koji je i dobio i nakon toga mu je dozvoljeno da uđe u selo.

Masa se okupila oko njega progutavši ga. Svi su želeli da ga dodirnu, da ga potapšaju, da mu čestitaju a on se sve vreme osvrtao i tražio nju. Svoju suprugu. Najzad ga je neko odveo u ambulantu.

„Za ovakve trenutke vredi živeti,“ rekla mi je Lati, pošto me je našla u toj gužvi.

„Šteta što ne traju dugo,“ ogovorila sam tužno. Ljudi su se radovali, ali Jonas nije imao razlog za slavlje. Znao je, sigurno je znao da ga za tri godine čeka ista, ako ne i gora sudbina.

„Dečak,“ zaorilo se trgom. „Zdrav dečak,“ povikala je babica Ina kroz prozor.

Bio je to sretan dan i niko nije štedeo reči pohvale za novog junaka. Isticali su se sve njegove pozitivne osobine. Prepričavale anegdote koje do tada nikome nisu bile interesantne. Postao je junak sela.

U upravnom holu su spojeni stolovi i veoma brzo se taj dan pretvorio u proslavu, kojoj se kasnije pridružio i sam razlog tog spontanog slavlja. Umoran i zbunjen, stidljivo se smeškao, primao čestitke i izdržao je svo tapšanje po ramenu. Kasnije se opravdao da je umoran i otišao. Znali smo da želi biti sa svojima.

Onoliko koliko je prethodni dan bio obeležen nekom neobjašnjivom srećom i optimizmom toliko je naredni doneo opor ukus izdaje. Do juče junak našeg sela Jonas je ranom zorom sa svojom suprugom i decom napustio selo. Prihvatio je ponudu da i sam postane lovac i nastavi svoj život sa kloniranima.

Timo ga je dan pre veličao i hvalio njegovu dosetljivost što je koristio reku kako bi pobegao od lovca i sakrio svoje tragove.

„Neverovatno, on je skoro sve vreme bio u vodi. Ronio je i krio se u trsci. Izlazio je samo povremeno i nikad se nije udaljavao od reke na više od par koraka,“ pričao je oduševljeno za vreme doručka a već uveče je moj brat pričao drugu priču. Jonas, koji mu je ujutro bio junak sada je u njegovim očima bio najobičnija izdajica i kukavica. Bio je razočaran i ljut.

„Kako neko može da lovi svoje.“

„Kako iko može da lovi ljude,“ zapitala sam se. „Mi nismo životinje.“

„Za njih jesmo, ali njemu nismo.“

„Pretpostavljam da neće loviti nas. Poslaće ga u neki drugi region.“

„To uopšte nije bitno, Ela. Nije stvar samo u lovu. Ubijaće svoju krv. Izdajnik, eto šta je Jonas. Najobičniji izdajnik,“ povikao je.

Za razliku od brata, ja nisam zamerala Jonasu. Pretpostavila sam da je mislio da je lakše loviti nego biti lovljen a njegova deca neće morati prolaziti kroz izbor svake treće godine. Nikad nisam osuđivala oca što nije odabrao život lovca, ali imala sam razumevanje za nekoga ko bi za sebe i svoje najbliže odabrao lakši put.

Timova mrzovolja je potrajala sledećih nekoliko dana i nije nestala čak ni kad je preuzeo Jonasov posao kod Bromasa. Pokušala sam mu objasniti da ponekad neke loše stvari, rode dobru stvar. Nije voleo svoj posao kod ratara Koranova. Nasledio ga je od tate, ali rad na poljima je bio težak i plaćan u naturi, što i nije bilo tako loše ali naš jedini prihod tačkica je donosio moj kvartalni posao u školi. Isto kao i on i ja sam svoj posao nasledila od mame i učila sam decu čitanju i pisanju a bio je tu i povremeni posao u upravi Veća. Bromas je bio zanatlija i njemu se plaćalo i u naturi i u tačkicama pa je i on radnike isplaćivao tako a posla je bilo. Kuće su bile stare i dotrajale a preko zime je u njegovoj radionici izrađivan i popravljan nameštaj tako da je kod njega posla bilo tokom cele godine.

„Možda ćeš sad napokon da popraviš ovu ogradu.“ Pokazala sam mu na daske koje su visile sa komšijske ograde. To bi, zapravo, trebale da poprave komšije, ali ta kuća je prazna od kako je Markus sa  svojom suprugom odabran za lov, od tada kuća stoji prazna. Veće bi je moglo dodeliti nekome, ali je niko nije zatražio. Među ljudima postoji verovanje da je proklet svako ko se u njoj nastani. Sličnu sudbinu kao babin unuk su doživeli i prethodni vlasnici, tako da je kuća prazna, dvorište zapušteno i korov u njemu besni i ugrožava moju baštu. Ponekad vežem našu kozu Puslicu u tom dvorištu da pase, ali zadnji put je pojela nešto od čega se razbolela. Nedelju dana smo bili bez mleka.

„Sad ću, nadam se, imati više vremena. Popraviću ogradu,“ obećao mi je po ko zna koji put. Nekako sam znala da ću na kraju ja biti ta koja će uzeti eksere i čekić, i zakucati tih par dasaka koje su me nervirale.

Završili smo okopavanje bašte i zadovoljno pogledali naše malo carstvo koje je obećavalo bogat rod. Lov je, barem na neko vreme, zaboravljen a mi smo se kao i ostali stanovnici našeg sela vratili svom običnom životu.

Autor Dana Hill