Deca moga pera



U mislima rođeni,
perom stvoreni,
su moji omiljeni likovi.
U mojoj glavi
oni tuguju i raduju se,
nadaju i sanjare,
zaljubljuju se i svađaju.
Sa njima nikad nisam sama,
uvek je tu jedan
ili više njih
da mi društvo pravi.
Svi oni su deo mene
a ja sam deo njih.
Sve su to deca moga pera
koja mi ljubav uzvraćaju
svojim pričama.


Autor: Dana Hill
Fotografija: pixabay.com 



Napuštena

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča pod nazivom "Carstvo reči" a knjigu možete naručiti na: link


Više ništa neće biti isto. 
Mojim hodnicima više neće odzvanjati njegovi teški koraci. Iz kuhinje se neće svakog jutra širiti miris prženih jaja i slanine. Svake večeri, u pola osam, dnevnu sobu neće ispuniti glas spikera kako bi čuo najnovije vesti i uverio se da penzija ovog meseca neće kasniti.
Jutros se sve promenilo. Ostala sam sama i pusta, sa krovom koji prokišnjava, ispucalim zidovima u prizemlju i razbijenim prozorom u dečjoj sobi, onoj u koju niko nije voleo zalaziti.
A kad se samo setim tih srećnih dana, kad sam bila kuća za primer, kojoj se svaki prolaznik divio. Sa plavim zidovima, belom drvenom ogradom, cvetnom lejom i zelenim travnjakom. Uvek mirisna, čista i nadasve živa. Onda su počeli da me napuštaju. Polako, jedan po jedan su odlazili, sve dok nismo ostali samo On i Ja. Stari i tužni.
Danas su izneli i Njega. Otišao je na svoje poslednje putovanje a meni su ostali samo golubovi na tavanu, miševi u podrumu i mačka što se zavukla u dečju sobu.
Možda jednom i nađem novog vlasnika. Nekoga, ko će me ponovo načiniti mirisnom i čistom, ali to neće biti On. On, koji me je svojim rukama sagradio i svoju dušu u svaki moj zid ugradio.


Autor Dana Hill
Fotografija: pixabay.com

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link







Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, 0pominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala.

„Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu videla obris ljudske figure. 

Bol u glavi je nestao, isto kao i sirena, jedino što su mi ruke i noge delovali kao baloni, kao da nisam imala kosti u njima i nisam bila u stanju pomerati ih. Ležala sam u nečemu nalik kadi. Bila sam gola, mokra i sluzava. 
„Gde sam?“ upitala sam panično, ali žena nije odgovorila, umesto toga je objasnila. „Ovo je skelet. Dok vam mišići ne ojačaju on će vam pomagati kod kretanja.“ Pogledala sam iznad sebe i primetila da mi se približava nešto metalno, nalik ljudskoj figuri. Kad se ta stvar počela obavijati oko mene moje srce je ubrzalo a dah se skratio, iako je ta stvar bila nežna, mekana i topla. Smirila sam se kad je nestao onaj osećaj praznih ruku i nogu. Mogla sam pomeriti ruku i obrisala sam vlažno, sluzavo lice i tek tada primetih da žena sa kojom sam razgovarala zapravo i nije žena već robot bez lica. 
„Kakvo je ovo mesto?“ pitala sam pošto sam ustala iz kade i saznala da se nalazim u prostoriji veličine fudbalskog igrališta prepunoj kadica nalik onoj iz koje sam izašla. Neke su bile osvetljene i u njima su se nalazile ljudske figure a neke od njih su bile prazne i isključene. 
„Ovo je prostorija za hibernaciju.“ Uvela me je u prostoriju sa mnoštvom vrata. Otvorila je jedna od njih. Bila je to mračna ostava. „Ovde ćete se očistiti,“ objasnila je. Poslušno sam ušla u ostavu sa malom dozom straha koji se pojačao kad su se vrata zatvorila, ali tada je počela da me prska mirišljava topla voda a nju je zamenio topao vazduh koji me je osušio. 
Vrata su se otvorila i robot mi je pružio svetlo plavi kombinezon koji sam obukla a da je pri tome onaj čelični skelet ostao sa spoljne strane odeće.
„Sad ste spremni.“ Izvela me je u dugačak hodnik gde me je čekala žena plave kose utegnute u punđu. Nosila je plavu uniformu sa sivim i crnim detaljima i jednom zvezdicom na ramenu. 
„Dobar dan,“ pozdravila me je učtivo. „Kako se osećate?“
„Zbunjeno.“
„Da, buđenje je uvek zbunjujuće.“ Uperila je neki aparat u mene i nakon dva treptaja uz prijatan osmeh rekla, „sve je u redu. Pođite sada sa mnom.“ 
Pratila sam je dugačkim metalnim hodnikom na čijem kraju su se nalazila vrata.
„Gde se nalazim?“
„Sve će vam biti objašnjeno.“ 
„Gde me vodite?“
Samo se osmehnula  a ja sam shvatila da neću dobiti nikakve odgovore od nje. Uvela me je u lift i izdala kratko naređenje „nivo pet“.
Nisam osetila da bi se lift pokrenuo, niti da je stao. Vrata su se otvorila i tamo nas je čekao nizak prosedi čovek strogog pogleda. Nosio je istu uniformu kao i žena, samo što je imao tri zvezdice na ramenu. 
„Sve je u redu?“ pitao ju je promuklim glasom.
„Samo uobičajena zbunjenost,“ odgovorila je i predala displej kojim me je skenirala.
Žena se vratila u lift a čovek mi je pokazao na sto i dve stolice koje su se nalazile na kraju prostorije. Sela sam na jednu a on je zauzeo mesto prekoputa mene.
„Sada ćete mi dati kratke odgovore i reći ćete ono što vam prvo padne na pamet. Bez razmišljanja.“
„Gde se nalazim?“
„Prvo moja pitanja a vaši odgovori, onda, ako je sve u redu, vaša pitanja i moji odgovori.“ Pritisnuo je nešto na displeju i postavio prvo pitanje, „ime?“
„Tina…. Katrina,“ brzo sam se ispravila. Označio je nešto na displeju.
„Broj?“
„Broj?“ upitah zbunjeno, ali čovek je čekao odgovor pa sam rekla, „osam.“ Strogo me je pogledao suzivši oči.
„Još jednom. Vaš broj… Celi broj.“ Počela sam da diktiram brojeve koji su mi prvi pali na pamet. „Osam, nula, pet, jedan, sedam, sedam.“ Osetih da sam nešto izostavila, kao da treba još nešto da kažem, ali nisam bila sigurna šta, te sam dodala „I.“
„I?“
Nešto je ukucao u displej i na tren je delovao zadovoljan.
„Klasa?“ 
„Druga?“ 
„Klasa?“ pitao je ponovo, znatno strože.
„Prva?“ pitala sam. Odmahnuo je.
„Izvini,“ pritisnuo je nešto na displeju.
„Ne,“ pobunila sam se, „jedan. Sigurna sam. Prva klasa. Katrina, 805177- I, prva klasa.“
„Ne. Ne možemo rizikovati. Moraćemo ponovo.“ U tom trenu osetih ubod u potiljak.

******

„Mama… Mama kasnimo,“ probudio me je sin. „Mama, voziš nas? Hajde. Ustaj. Uspavali smo se.“ 
Pogledala sam na sat. Pet do sedam.
„Kako čudan san,“ smrmljala sam, polako se podigla i opipala potiljak i pod prstima osetila ubod komarca… Ili je to možda... 
Odjednom osetih probadajući bol u slepoočnicama, sirena je počela da zavija a belo svetlo je ulazilo ispod kapaka… 
„Sada otvorite oči... Budni ste.“

Autor Dana Hill
Fotografija pbs.org

Četvrto poglavlje