Zbirka priča Carstvo reči - Obaveštenje

Dana 02. septembra 2013. godine je objavljen prvi post na blogu Pisac u pokušaju, bila je to jedna kratka priča pod nazivom „Trenutak sadašnjosti“, četiri godine kasnije na red je došla i prva zbirka sa 22 kratke priče sa bloga Pisac u pokušaju pod nazivom „Carstvo reči“. 

Knjiga se može naručiti preko sledećih linkova:

Amazon.com: http://bit.ly/zbirkaprica

Barnes & Noble: http://bit.ly/2eQfQ1x

Kindle: http://bit.ly/zbirkakindle

CreateSpace:https://www.createspace.com/6877235 

Potpisani primerci će biti dostupni, nadam se, krajem oktobra a možete ih naručiti preko sledećeg linka:  https://goo.gl/forms/atY2v3AfwNSfmYHJ3 

Ukoliko me želite kontaktirati možete to učiniti na mejl: dana4hill@gmail.com ili preko fejsbuk stranice.

Radoznalost je ubila mačku... ili možda nije

Priča "Radoznalost je ubila mačku... ili možda nije" je svojevremeno bila odabrana na konkursu "Vrane dolaze" za istoimenu zbirku a našla se u mojoj prvoj zbirci priča "Carstvo reči".

Od: Ivana.Todor

Kome: Ana.Mitar

Naslov: Pozdrav

Datum: 25 02 2011 u 10:03

Draga Ana,

Nadam se da proveravaš mejlove i da ćeš ovo pročitati. Nikad me niko nije razumeo tako dobro kao ti i ovo ne može da čeka tvoj povratak, treba mi savet... Odmah. Znaš da je radoznalost prokletstvo?

Nisam htela, ali mi đavo, ipak, nije dao mira. Čitala sam neku glupu ispovest prevarene žene i prepoznala simptome. Nisam trebala, znam da nisam, ali sam ipak pročešljala poruke u Draganovom telefonu. U zadnje vreme ga ne ispušta iz ruku, sumnjala sam i pomislila kako je bolje znati... Oh, kako sam se samo prevarila. Nije bolje. Ovo je hiljadu puta gore.

Našla sam hrpu poruka od neke Drage… i razmišljam koju Dragu poznajem. Ni jednu. Čak ni među koleginicama nema Dragu. A možda se ni ne zove tako...

Ne znam šta da radim. Da ga pitam? Šta misliš?

Nadam se da ćeš mi odgovoriti pre nego što poludim.

Podravljam te 
Tvoja Ivana.

~*~

Maj 2015

 „Ivana... uvek si bila tako dobro dete,“ reče i potapša me staračkom rukom, zahvalno, po nadlanici. „Ne znam odakle ti snaga za te posete. Bog mi je svedok da bih htela videti moje dete. Makar još samo jednom, ali plašim se da to više nije moje dete. To nije dete koje sam othranila.“

„Teta Daro, to je još uvek naša Ana,” pokušala sam je uveriti, „samo je malo izgubljena. To je sve.“

„Idi ti... ja ne mogu,“ dala mi je očekivani odgovor, uz odmahivanje glave. „Ne mogu. Ne znam da li ću ikad moći.“

Nisam mogla ni ja, ali morala sam. Morala sam je još samo jednom zateći pri svesti. Morala sam joj još nešto reći.

~*~

Od: Ana.Mitar

Kome: Ivana.Todor

Naslov: Re:Pozdrav

Datum:  25 02 2011 u 22:51

Draga Ivana,

Žao mi je što upravo sada, kada sam ti najpotrebnija nisam pored tebe, ali zato nastavi da mi pišeš. Znam kakva si. Uvek sve gušiš u sebi. Barem ovako to izbaci napolje. Razumem razloge tvoje zabrinutosti i uzrujanosti. Koja žena ne bi bila, ali ako si našla poruke to još uvek ne znači da te vara. Možda je samo na putu da to učini. Razgovaraj sa njim. Možda još uvek nije kasno.

Pozz 
Tvoja Ana.

~*~

Maj 2015

Već duge tri godine dolazim na ovo turobno mesto, gde se razum ostavlja iza sebe... gde stvarnost ne postoji... gde svako živi u svom svetu. Dobro poznajem neke od likova koje srećem u zagušljivoj prostoriji sa rešetkama na prozorima.

Mršav čovek, dugačke, prosede brade, još uvek nekome drži kišobran, ali on ispod njega nikad ne stoji. Debeljuškasta žena je uvek okrenuta ka ćošku i desnom nogom klati, ali nikad ne šutne zid, iako to želi. Onog razgovorljivog dedice sa slamnatim šeširom nema već godinu dana, čini se da ga je brat, napokon, uzeo k sebi, ali zato crna raščupana kosa je tu. Sedi pored prozora i gleda bog zna gde... misli bog zna šta. Uvek, istog, praznog pogleda, ne primećuje svet oko sebe. Zatvorena u nekom svom lavirintu od misli traži izlaz iz mraka u koji se ukopala.

~*~

Od: Ivana.Todor

Kome: Ana.Mitar

Naslov: Poruka

Datum: 07 03 2011 u 08:16

Ana,

Ovo je poslednje što joj je poslao... stigla sam prepisati pre nego što je obrisao:

„Jedva čekam da se vratiš. Jedva čekam da ponovo uđem u tebe. Ostaviću je. Neće biti lako, znaš kakva je, ali moram. Ne mogu više da je gledam. Gadi mi se. Draga moja, od sledećeg meseca sam samo tvoj. Samo da se ovi jave.“

Izludeću Ana! Gutam tablete više ne znam ni koje a još manje koliko. Plašim se da ću nešto učiniti sebi, da će deca ostati bez majke ostavljena na milost ovom prevarantskom đubretu i njegovoj švalerki.

Mislim da ona ne živi ovde ili trenutno nije tu. I mislim da je shvatio da sam saznala, obrisao je sve poruke... i da li me ona poznaje kad kaže da „znaš kakva je“? I ko treba da mu se javi?

Kad se vraćaš? Moram da te vidim. Treba mi tvoje rame za plakanje...

Pozdrav

Ivana

P.S. I on se meni ne gadi.

~*~

Maj 2015

„Nikako da je zateknem pri svesti,“ rekoh bolničaru koji me je sproveo do moje prijateljice, sada samo blede senke one razigrane prelepe devojke za kojom se svako muško u gradu osvrtalo.

„Čuje ona sve oko sebe, samo se pravi da ne čuje, zar ne Malena,“ reče podrugljivo, momak kratko ošišane kose sa zubima poput češlja i nije mi se dopao ton kojim je to rekao. Moja prijateljica nije marila, njen prazan pogled je govorio da nije u pravu. Kad bi joj se tako obratio pre pet godina, žučno bi reagovala. Uvek se borila za sebe. Ceo život sam to pokušavala naučiti od nje i mislim da sam napokon savladala lekciju iz samopoštovanja.

„Ovaj je neki novi?“ zapitala sam se. Od nje nisam očekivala odgovor. Njena prisebnost je bila povremena i veoma kratka a mene je medicinsko osoblje informisalo o svakom trenutku ma kako on kratak bio. Nisu imali koga drugog, svi su je se odrekli. Porodica, bliža i dalja, svi prijatelji i poznanici, niko više ne mari za jadnu Anu. Jedino joj još uvek ja dolazim. Ja koja imam najmanje a ipak najviše razloga za to.

„Bila sam kod tvoje mame. Uostalom, kao i uvek pre nego što dođem. Drži se, znaš kakva je, frizura, manikir i neizostavni crveni ruž. Mislim da je prebolela čika Stojana.“

Čika Stojan je bio njen očuh. Njen tata se ubio i mama joj se brzo preudala. Taj dobrodušni zanatlija se uvek prema njoj ponašao kao rođeni tata. Volele smo da sedimo sa njim u njegovoj radionici i gledamo kako popravlja satove.

„Prošli put mi je još uvek delovala pogubljeno, ali sada je bila u elementu. Ponovo gunđa na komšijsku decu.“ Nastavila sam priču o njenoj mami, koja ju nije videla od suđenja.

~*~

Od: Ana.Mitar

Kome: Ivana.Todor

Naslov: Re: Poruka

Datum:  07 03 2011 u 23:17

Ivana,

A zašto ga jednostavno ne ostaviš. Nije da nemaš kud. Nije da nemaš sredstava. Očigledno je da je vaš brak slomljen. Ne voli te više. Da li želiš ceo svoj život provesti bez ljubavi. Ostavi ga!

Vidimo se uskoro... izdrži, samo izdrži i razmisli o ovome što sam ti napisala.

Pozz 
Ana

~*~

Maj 2015

„Sećaš se kako smo se upoznale?“ započela sam razgovor. „Kako si me branila od onog snagatora Zorana. Kako si ga ono zvala?“ pokušala sam se setiti, „Pišljivko?“ setih se i odjednom neočekivani titraj osmeha se pojavi na licu moje prijateljice.

Godinama čekam bilo kakvu reakciju. Posle svih priča koje sam joj ispričala tokom svojih poseta, upravo ova, koja seže trideset godina unazad, do dana kad smo se upoznale je napokon izazvala reakciju kod nje. Nisam stala i nastavila sam sa prepričavanjem kako se suprotstavila lokalnom grubijanu.

„...i umesto da obe pobegnemo, samo si ga šutnula u jaja, lupila kolenom u nos, pljunula na njega i rekla da ćeš ga prebiti ako samo zucne bratu.“ Nasmejala sam se prisetivši se detinjstva, te bezbrižnosti, kad ti se najmanji problemi čine velikim kao kuća, „kao da bi se Pišljivko nekome pohvalio da ga je prebila devojčica od petnaest kila.“

Da, od tog dana smo postale najbolje prijateljice. Od tog dana sam htela biti kao ona, snažna i hrabra a sada želim samo da vidim njen pogled, da vidim kako njene oči gledaju u moje.

~*~

Od: Ivana.Todor

Kome: Ana.Mitar

Naslov: Našla sam ih

Datum: 10 05 2011 u 03:29

Ana,

Hvala ti za razgovor, pomogao mi je, ali nisi bila u pravu... to što se kune da je  gotovo i da ga ona neće, to ne znači da je prestao da švrlja.

Pratila sam ga.

Našli su se u hotelu. Hotelu! Čak ni kad smo išli na more nije hteo u hotel, jer bože moj, skupo, ali sada kad treba da tuca neku fuficu, nije skupo.

Sledeći put ima da im upadnem u sobu i... i... i... Ne znam šta bih učinila, zaista ne znam. Najverovatnije ništa. Samo osramotila sebe.

Ali pratiću ga, pratiću ga i sledeći put... od mene se neće sakriti. Saznaću ko je. Moram da znam.

Pozdrav

Ivana

~*~

Maj 2015

„A tebi lepo ovde, zar ne?“ rekoh kroz uzdah. „Ni ne znaš kakvu sam ti uslugu učinila.“

I napokon, evo ga pogled, direktno iz njenih plavih očiju u moje zelene. Čekam ga još od one kišne majske noći. „Čini se, da je bolničar, ipak, u pravu.“

~*~

Od: Ana.Mitar

Kome: Ivana.Todor

Naslov: Re: Našla sam ih

Datum: 10 05 2011 u 07:01

Ivana,

Sada već znaš?

Moramo da razgovaramo o ovome, pre nego što napraviš neku glupost.

Pozz 
Ana

~*~

Maj 2015

„Dužna sam ti odgovor, draga moja. Još uvek ti nisam odgovorila na tvoj poslednji mejl. Da, sada znam da si to bila ti. Šta više, bila sam te noći  sa vama u sobi.“ Razrogačene oči moje prijateljice su govorile da imam njenu punu pažnju. „Da Ana, to sam bila ja. Ja sam vas drogirala. Ja sam mu prerezala grkljan. Ja sam tebi prerezala vene na rukama. Ja sam inscenirala sve. Kad si domaćica i imaš previše vremena za čitanje krimića, pokupiš stvar ili dve.“

U tom trenutku, je moja nekada davno najbolja prijateljica, moja svetica, moj idol, počela da se njiše na stolici, pokušavajući da ustane i skoči na mene, ali vezana je, uvek je vezana.

„I znaš šta, Ana? Nikad se nisam osećala bolje nego kad se vaša krv razlila po krevetu.“ Zaglušila je moje poslednje reči vrištanjem i bolničar je brzo reagovao. Bila je blizu da se iščupa iz stolice i nasrne na mene.

„Dosta Ana“, govorio je dok se borio s njom. A grebala ga je, otimala se i sve vreme vikala „Ti...Ti...Ti...“

„Da, ja,“ pomislih.

„Nemojte biti grubi prema njoj,“ zamolila sam osoblje koje mu je priskočilo u pomoć. Trebalo je održati imidž žene koja je oprostila svojoj najboljoj prijateljici izdaju i ubistvo muža. Staložene i brižne majke, žrtve koju sam uspešno glumila sve ove godine.

„Šta ste joj pobogu rekli kad je tako reagovala?“ pitao je doktor.

„Samo sam se prisećala našeg detinjstva i dana kad smo se upoznale.“ Odgovorila sam. „Zoran Tubić, sa trećeg sprata, me je jednom prilikom bacio u kontejner iza naše zgrade a ona ga je napala i spasla me. Posle mu je ubila i oderala mačku.“ Nasmejala sam se u sebi prisetivši se kako je mačka skvičala dok sam joj derala kožu, ali kao dežurna opasnica iz kraja uvek je pričala da je to ona učinila. Uvek se volela kititi tuđim perjem. Sad će se doživotno kititi mojim perjem.

„Da, eto, kako završe deca koja maltretiraju životinje. Školski primer,“ reče doktor pokazavši na vrata koja su se zatvorila a napokon sam i ja u stanju da zatvorim ovo poglavlje u svom životu.

Autor: Dana Hill

Fotografija: pixabay.com

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči": link

Voz je ritmično ljuljuškao svoje putnike uspavljujući ih ujednačenim ritmom. U polupraznom vagonu sedela je devojka dečački kratke crne kose, umotana u veliki šareni šal koji je razbijao crninu u kojoj kao da se kupala. Prstima je vešto prebirala po ekranu telefona pokušavajući savladati 2057 nivo „Candy crush sage“.

„Koji je danas dan?“ zbunjeno je pitao čovek koji kao da se samo stvorio pored nje. „Čuješ me? Devojko. Koji je dan?“ Bio je u izgužvanom sivom odelu, sav zajapuren, znojav, neuredne brade i kose. Delovao je kao da se nedelju dana nije kupao, ali ipak nije smrdeo.

„Utorak,“ odgovorila je pošto ju je pitao još jednom. „Čudak,“ smrmljala je u bradu vraćajući se svojoj šarenoj opsesiji.

„Utorak,“ ponovio je zamišljeno i spustio se na sedište pored nje i zagledao u prazno. „Koji datum?“

„13. mart.“

„2017?“ Klimnula je ne podižući pogled i bila veoma zadovoljna sobom kad je uspela da iskombinuje šećernu bombu koja je uništila dosadnu čokoladu.

„Vratili su me u isti dan,“ smrmljao je zamišljeno. „Ali bio sam odsutan duže od jednog dana. Siguran sam u to. Najmanje nedelju dana. Znači… mogu da manipulišu vremenom... ali to se protivi svakoj mojoj teoriji.“ Delovalo je kao da priča sam sa sobom, ali devojka ga je ipak slušala. „Kako se može manipulisati nečime što ne postoji," zapitao se. "Iako... ne postoji u našim dimenzijama. Ne na način na koji mi pojmimo vreme.“

Umorno se naslonio na sedište, duboko uzdahnuo i nastavio razgovor sa samim sobom, „zadnje čega se sećam je da sam čuo neko zujanje u prizemlju. Sišao sam da proverim. Zatim sam začuo buku napolju i pomislio da je komšiji ponovo pobegao pas. Prošli put mi je raskopao celu baštu. Izašao sam napolje i sledeće čega se sećam je da sam se probudio na operacijskom stolu... ili nečem što je ličilo na to. Zapravo, više je to bio osećaj da se nalazim na operacijskom stolu. Nisam bio u stanju da se pomeram, ali nisam bio vezan. A onda sam ugledao oči... To nisu bile ljudske oči, iako je lice bilo.“ Pogledao je devojku koja je upijala svaku njegovu reč. Više je nisu brinule virtuelne bombone, sasvim se izgubila u priči koju je pripovedao njen saputnik.

„Ne, te oči nisu bile s ovog sveta. Velike, bademaste i srebrne, kao ogledalo... Posmatrale su me znatiželjno,“ rekao je i zagledao se u devojku. „Da, upravo, kao ti sada… Onda je došao mrak. Probudio sam se zatočen u nečemu što je teško opisati. Nevidiljiv…“ tražio je pravu reč koja bi opisala njegovo zatočeništvo, i konačno je našao, „balon. Da, balon,“ ponovio je zadovoljan sa poređenjem kojeg se dosetio. „Mogao sam da ustanem i raširim ruke a da ne dodirnem njegove stranice. Bile su vlažne, tople i sluzave.“ Pogledao je na svoje ruke a zatim ih obrisao o pantalone, kao da briše sa njih i samo sećanje na samo njemu stvarno zatočeništvo. „Video sam na stotine ljudi, životinja i bića, koja ne znam kako definisati ili opisati. Ispod, iznad, svugde okolo, ali niko od njih nije video mene, niti čuo, ali zato ja sam sve njih, i video, i čuo. Vikao sam, derao sam se... ništa. Svi su kao hipnotisani stajali u mestu i gledali u prazno. Da li je moguće da sam jedino ja bio svestan?“ zapitao se i potapšao svoje džepove i na svoje iznenađenje izvukao iz jednog džepa pakovanje žvaka i ponudio devojku. Odbila ga je pokazujući da ima svoju. Čovek je stavio dve bele kockice u usta, nekoliko puta zažvakao i zagledao se u plafon.

„Ovo je Beograd - Novi Sad u osam, zar ne?“ pitao je nakon kraće pauze.

„Da.“

„Vraćam se kući s posla... Zapravo, trebao bih se vraćati. Pretpostavljam da im je to bila namera. Ali zašto se svega sećam? Da, imam i rupe u sećanju, ali većinu stvari se… sećam.“

„Čega se sećate?“ upitala ga je.

„Otmice,“ viknuo je začuđeno što to nije shvatila iz njegovog pripovedanja. Par radoznalih pogleda je doletelo do njih od strane drugih putnika, ali čovek nije mario za to. „Vanzemaljske otmice,“ objasnio je devojci čudeći se što to nije shvatila iz njegove priče.

„Sanjali ste.“

„Kako, kad nisam ni otišao na spavanje. Spremao sam se, ali me je zujanje vratilo u prizemlje.“ Devojka je slegla jednim ramenom i proverila sat na telefonu. Osam i trideset.

„Da li te znam odnekud... Dolaziš možda na moja predavanja?“

„Ne.“

„Predajem na...“

„Ne studiram,“ prekinula ga je oštro, kao da ju je uvredila i sama njegova pretpostavka.

„Hm, ali zaista mi deluješ poznato. Imam osećaj kao da te znam. Da sam te već sreo.“ Prelazio je pogledom po njenom licu i kao da je pokušavao da se seti nečega. 

„Ne, nismo se sreli.“

„Jesi li sigurna?“ bio je uporan.

„Odlično pamtim lica a vas bih sigurno upamtila,“ rekla je oštrije nego što je bilo potrebno i čovek je ućutao i vratio se svojim mislima.

„Možda bolujete od nekog psihičkog poremećaja...“ pitala ga je pažljivo nakon neprijatne tišine koja je nastala. „Možda je ovo neka epizoda... ili možda stres. Možda vam je neko sipao nešto u piće,“ nabrajala je mogućnosti dok je voz lagano usporavao.

„Kad bi samo,“ rekao je kroz smeh. „To bi bilo najjednostavnije objašnjenje, ali ne patim od psihičkih poremećaja a poznato mi je i kako izgleda...“ odmahnuo je glavom. „Ne, ne, ovo definitivno nije bilo to.“

Voz se zaustavio i devojka je ustala a onda osetila njegov ledeni dodir ruke. „Tvoje oči. Ima nešto u tvom pogledu što mi je jako poznato...“ pokušavao je u svom haotičnom umu da se priseti odakle mu je poznat pogled kojim ga je devojka sve vreme posmatrala.

„Ovde izlazim,“ rekla je i izvukla svoju ruku iz njegove. „Možda biste, ipak, trebali ići kod lekara.“ 

„Nisam lud!“ viknuo je. 

„Naravno da niste. Nisam to ni rekla, ali dobro bi vam došlo nešto za smirenje i neka provere da vas nisu nekako ozledili... oni...“ pokazala je prstom prema gore.

Ne, nije mu bio potreban lek za smirenje. Njegov um je morao ostati čist. Mora se setiti svake sitnice, svakog osećaja. Mora zapisati. Sve mora zapisati, odlučio je.

Devojka je izašla u mrak i bacila još jedan pogled na svog saputnika. Bio je naslonjen na sedište i masirao svoje slepoočnice.

Pritisnula je uho i obratila se vazduhu.

„Ispitanik 8754K je pokazao imunitet na sve poznate serume. Moj zaključak je da njegov mozak funkcioniše na drugim parametrima. Moguće razotkrivanje.“

„Kakve su vaše instrukcije?“

„Vraćanje u izolaciju. Mislim da bi mogao biti od koristi za naše istraživanje.“

„Tim je već na lokaciji,“ glasio je odgovor. Pogledala je ponovo u vagon i primetila mreškanje vazduha nakon kojeg je njen saputnik nestao što je uskoro i potvrđeno, „Ispitanik 8745K je uspešno izoliran.“

„Pripremite ga. Samo paraliza mišića. Ostavite ga svesnog…“ naredila je. „I ostavite mu moć govora... dolazim uskoro.“

Devojka je sela na klupu na peronu. Izvadila telefon i pokrenula igricu… 

„Prokleta čokolada“- pomislila je.

Autor:Dana Hill

Fotografija: pixbay.com

Napuštena

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci priča pod nazivom "Carstvo reči" a knjigu možete naručiti na: link

Više ništa neće biti isto. 

Mojim hodnicima više neće odzvanjati njegovi teški koraci. Iz kuhinje se neće svakog jutra širiti miris prženih jaja i slanine. Svake večeri, u pola osam, dnevnu sobu neće ispuniti glas spikera kako bi čuo najnovije vesti i uverio se da penzija ovog meseca neće kasniti.

Jutros se sve promenilo. Ostala sam sama i pusta, sa krovom koji prokišnjava, ispucalim zidovima u prizemlju i razbijenim prozorom u dečjoj sobi, onoj u koju niko nije voleo zalaziti.

A jednom davno bila sam kuća za primer, kojoj se svaki prolaznik divio. Sa plavim zidovima, belom drvenom ogradom, cvetnom lejom i zelenim travnjakom. Uvek mirisna, čista i nadasve živa. Onda su počeli da me napuštaju. Polako, jedan po jedan su odlazili, sve dok nismo ostali samo On i Ja. Stari i tužni.

Danas su izneli i Njega. Otišao je na svoje poslednje putovanje, a meni su ostali samo golubovi na tavanu, miševi u podrumu i mačka što se zavukla u dečju sobu.

Možda jednom i nađem novog vlasnika. Nekoga, ko će me ponovo načiniti mirisnom i čistom, ali to neće biti On. On, koji me je svojim rukama sagradio i svoju dušu u svaki moj zid ugradio.

Autor Dana Hill

Fotografija: pixabay.com

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link

Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala.

„Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu videla obris ljudske figure. 

Bol u glavi je nestao, isto kao i sirena, jedino što su mi ruke i noge delovali kao baloni, kao da nisam imala kosti u njima i nisam bila u stanju pomerati ih. Ležala sam u nečemu nalik kadi. Bila sam gola, mokra i sluzava. 

„Gde sam?“ upitala sam panično, ali žena nije odgovorila, umesto toga je objasnila. „Ovo je skelet. Dok vam mišići ne ojačaju on će vam pomagati kod kretanja.“ Pogledala sam iznad sebe i primetila da mi se približava nešto metalno, nalik ljudskoj figuri. Kad se ta stvar počela obavijati oko mene moje srce je ubrzalo a dah se skratio, iako je ta stvar bila nežna, mekana i topla. Smirila sam se kad je nestao onaj osećaj praznih ruku i nogu. Mogla sam pomeriti ruku i obrisala sam vlažno, sluzavo lice i tek tada primetih da žena sa kojom sam razgovarala zapravo i nije žena već robot bez lica. 

„Kakvo je ovo mesto?“ pitala sam pošto sam ustala iz kade i saznala da se nalazim u prostoriji veličine fudbalskog igrališta prepunoj kadica nalik onoj iz koje sam izašla. Neke su bile osvetljene i u njima su se nalazile ljudske figure a neke od njih su bile prazne i isključene. 

„Ovo je prostorija za hibernaciju.“ Uvela me je u prostoriju sa mnoštvom vrata. Otvorila je jedna od njih. Bila je to mračna ostava. „Ovde ćete se očistiti,“ objasnila je. Poslušno sam ušla u ostavu sa malom dozom straha koji se pojačao kad su se vrata zatvorila, ali tada je počela da me prska mirišljava topla voda a nju je zamenio topao vazduh koji me je osušio. 

Vrata su se otvorila i robot mi je pružio svetlo plavi kombinezon koji sam obukla a da je pri tome onaj čelični skelet ostao sa spoljne strane odeće.

„Sad ste spremni.“ Izvela me je u dugačak hodnik gde me je čekala žena plave kose utegnute u punđu. Nosila je plavu uniformu sa sivim i crnim detaljima i jednom zvezdicom na ramenu. 

„Dobar dan,“ pozdravila me je učtivo. „Kako se osećate?“

„Zbunjeno.“

„Da, buđenje je uvek zbunjujuće.“ Uperila je neki aparat u mene i nakon dva treptaja uz prijatan osmeh rekla, „sve je u redu. Pođite sada sa mnom.“ 

Pratila sam je dugačkim metalnim hodnikom na čijem kraju su se nalazila vrata.

„Gde se nalazim?“

„Sve će vam biti objašnjeno.“ 

„Gde me vodite?“

Samo se osmehnula  a ja sam shvatila da neću dobiti nikakve odgovore od nje. Uvela me je u lift i izdala kratko naređenje „nivo pet“.

Nisam osetila da bi se lift pokrenuo, niti da je stao. Vrata su se otvorila i tamo nas je čekao nizak prosedi čovek strogog pogleda. Nosio je istu uniformu kao i žena, samo što je imao tri zvezdice na ramenu. 

„Sve je u redu?“ pitao ju je promuklim glasom.

„Samo uobičajena zbunjenost,“ odgovorila je i predala displej kojim me je skenirala.

Žena se vratila u lift a čovek mi je pokazao na sto i dve stolice koje su se nalazile na kraju prostorije. Sela sam na jednu a on je zauzeo mesto prekoputa mene.

„Sada ćete mi dati kratke odgovore i reći ćete ono što vam prvo padne na pamet. Bez razmišljanja.“

„Gde se nalazim?“

„Prvo moja pitanja a vaši odgovori, onda, ako je sve u redu, vaša pitanja i moji odgovori.“ Pritisnuo je nešto na displeju i postavio prvo pitanje, „ime?“

„Tina…. Katrina,“ brzo sam se ispravila. Označio je nešto na displeju.

„Broj?“

„Broj?“ upitah zbunjeno, ali čovek je čekao odgovor pa sam rekla, „osam.“ Strogo me je pogledao suzivši oči.

„Još jednom. Vaš broj… Celi broj.“ Počela sam da diktiram brojeve koji su mi prvi pali na pamet. „Osam, nula, pet, jedan, sedam, sedam.“ Osetih da sam nešto izostavila, kao da treba još nešto da kažem, ali nisam bila sigurna šta, te sam dodala „I.“

„I?“

Nešto je ukucao u displej i na tren je delovao zadovoljan.

„Klasa?“ 

„Druga?“ 

„Klasa?“ pitao je ponovo, znatno strože.

„Prva?“ pitala sam. Odmahnuo je.

„Izvini,“ pritisnuo je nešto na displeju.

„Ne,“ pobunila sam se, „jedan. Sigurna sam. Prva klasa. Katrina, 805177- I, prva klasa.“

„Ne. Ne možemo rizikovati. Moraćemo ponovo.“ U tom trenu osetih ubod u potiljak.

******

„Mama… Mama kasnimo,“ probudio me je sin. „Mama, voziš nas? Hajde. Ustaj. Uspavali smo se.“ 

Pogledala sam na sat. Pet do sedam.

„Kako čudan san,“ smrmljala sam, polako se podigla i opipala potiljak i pod prstima osetila ubod komarca… Ili je to možda... 

Odjednom osetih probadajući bol u slepoočnicama, sirena je počela da zavija a belo svetlo je ulazilo ispod kapaka… 

„Sada otvorite oči... Budni ste.“

Autor Dana Hill

Fotografija pbs.org