Fala Bogu, poslednji maraton. Zašto svake... ali svake godine
moramo trčati ovaj glupi kros? Koji idioti su izmislili ovaj debilitet da mi je
samo znati, i još ono navodno pravilo da gimnazijalac mora istrčati, prokletih,
osam kilometara? Osam kilometara, gunđao sam u mislima i terao se
brže napred.
Bumbara sam ostavio sa kraljicama, kako sebe vole zvati. Dalje
je morao sam, ne mogu ja smuvati Anju za njega. Željko se još na prvom punktu
zapričao sa nekim i mahnuo nam da produžimo bez njega a Joca se izvukao sa krosa
zbog svadbe. Istini za volju, bio sam brži bez njih. Sa njima bih se samo zezao
i vukao celo prepodne trasom a ovako sam odlučio istrčati ovo što brže mogu i
završiti jednom za svagda sa Petrovačkim maratonom.
Jedina dobra stvar na krosu su devojke, pomislio sam. Ok, ne kao ove. Obišao sam tri devojke
pozamašnih oblina i zajapurenih lica, i nastavio da trčim. Dosta. Pešačenje i odmor. Duboko sam udahnuo, napio se vode i
laganim korakom nastavio dalje. Možda
usput smuvam neku, javila se ideja pri pogledu na crnku ispred mene. Ovu malu bih pristao nositi na krkačama sve
do cilja. Šmekao sam devojku u crnim helankama i običnoj beloj bodi majici
i polako joj se približavao. Lepa,
okrugla zadnjica. Uzan struk. Pravilne noge. Ne dugačke, ali za visinu od metar
i po sasvim dobre, pravilne, zategnute, kao i guza... Pa, slatkiš mali, čij si
ti?
Odjednom je nabildani lik sa
frizurom marinca pretrčao pored mene i zaustavio se pored devojke dajući joj
flašicu sa vodom a ja sam tek tada shvatio ko je to.
Jebote! Pa to je mala Teluska?!
Opsednut božanskim telom, uopšte
nisam primetio da je to ona. Kako do sad
nisam primetio da je toliko zgodna? Mala kao da je osetila moj pogled,
osvrnula se i iznenađeno me pogledala i smrmljala pozdrav. Onaj njen
telohranitelj me je odmerio od glave po petu i samo klimnuo. Verujem da je tim
jednim pogledom procenio kako bi me u dva poteza oborio na zemlju. Sa ovim likom se ne bih kačio, pomislih. Čak i na krosu ima pratnju. Čudaci.
Taman kad se lik ponovo osvrnuo meni je pogled opet odlutao u pravcu njene
zadnjice. Naterao sam sebe da podignem glavu i jednostavno ih prestignem, kako
ne bih više mučio sebe.
„Karane! Hej, Karanoviću,” začuo
sam zadihanog Željka kako me doziva.
„Ideš sa mnom?” pitao sam ga i
udario dobar tempo ne bih li izbio jedno dupe iz glave i uspeo u tome, sve dok
nisam prevezao karavan pored crnog mercedesa i video Telusku kako se saginje i
podiže na ruke crvenokosu devojčicu. Sočno sam opsovao.
„Šta je?” upitao je Bumbar.
„Ništa, jebote, plašim se i
proći pored tih kola. Ako ih ogrebem, do kraja života ću plaćati odštetu,”
slagao sam.
„S druge strane, ako bude
njihova krivica dobićeš džabaka farbanje.” Pogledao sam blentu do mene koji se
cerekao svojoj dosetki.
„Ne bih se ja kačio s tim
likom.” Ponovo sam šmeknuo onog telohranitelja. Veoma hladan i oprezan momak.
Ispod njegovog sakoa se uvek naziru izbočine. Sad je bio samo u trenerici i
majici kratkih rukava, ali bog zna šta ima oko članka. Onaj drugi, navodno,
njen brat, delovao je još čudnije a svi su imali iste tetovaže. Sa Bumbarom smo
imali dve teorije ili je u pitanju neka sekta ili neka banda, a od takvih se
treba držati na distanci.
E, a ovog lika bih mogao da krznem, javila se ideja pri pogledu na
plavi repić.
„Hej, čuješ šta sam pitao?”
javio se Bumbar glasnije.
„Ne. Izvini, zamislio sam se.”
„Kako da zgaziš Peterskog?” Poznaje me, čak predobro, shvatio sam.
„Pitao sam da li idemo na pivo.”
Umesto odgovora izbacio sam
žmigavac i odvezao nas do kafića. Nisam ih slušao, brujali su o Anji i
kontrolnom iz matiša a kad sam im predložio da se večeras nađemo i nazdravimo
našem poslednjem krosu, obojica su se izvukli. Tako je to kad si rob učenja i
jurenja ocena. Uveče sam izašao sa Garijem a sledećeg jutra sam ponovo
zadivljeno posmatrao one zgodne, zategnute noge kako lagano gaze ka školi.
Fotografija: pixabay.com
.png)
.png)
.png)
.png)