Priča o gardi
„Bratstvo. Pričaj mi o Bratstvu. Objasni mi. Molim te... Ako se sećaš.“
„Ako se sećam?“ Uzdahnuo je i glasom teškim kao sama zemlja rekao, „Lili, ja ništa ne zaboravljam, samo se nekih stvari nerado prisećam a ovo je upravo nešto, što sam mislio da nikad neću prizvati u sećanje.“
Pokazao mi je na pali grab i poslušno sam sela a on se zagledao u daljinu, u neka davna vremena i počeo svoje pripovedanje.
„Bratstvo je osnovao Horas, najmlađi brat Majke Matis. Druge Majke po redu. Bila su to drugačija vremena od ovih, ali kao i sada, tako i tada, ljudi su bili previše teritorijalni. Nikad neće shvatiti da je cela Zemlja njihova. Imaju potrebu za njenom podelom, umesto da je zajednički koriste i poštuju, ali takvi su, vole se deliti po svim mogućim kriterijumima. Po boji kože, po jeziku kojim govore, po Bogu kojem se mole i samo se cepkaju i cepkaju, na grupice, ne shvatajući da su svi isti, svi jednaki i svi polažu jednako pravo na Zemlju i da ne postoji potreba za podelom, ali to izgleda nikad neće shvatiti. Zbog te teritorijalnosti uvek su postojali sukobi i koliko god da smo se držali po strani i koliko god da smo je čuvali, Matis je ubijena,“ rekao je sa osetnim bolom u glasu. „To nas je pogodilo i iznenadilo a Horas je bio taj koji ju je pronašao. U izlivu besa i tuge umočio je svoj amulet u njenu krv i prislonio ga na grudi zaklinjući se nad sestrinim telom da se njena smrt više neće ponoviti, da će od sada pa do kraja sveta njegova krv štititi Majčinu krv i u tom trenu mu je na grudima ostao žig ujedinjenih simbola a pojavio se i na njegovoj krvi... na njegovoj deci i deci njegove dece.“
Moj san, prisetih se.
„Sedam Horasovih sinova, sedam Horasovih unuka i sam Horas, kao njihov vođa. Bilo ih je petnaest i tako je nastala Majčina garda. Tako su se u početku zvali. Bili su više nego korisni, odani i ponosni na ono ko su i šta su, i potpuno posvećeni zaštiti Majke. Ponosno su nosili oznaku ujedinjenih simbola na sred grudi. Njihov moto i pozdrav je bio ’Za Majku zauvek’ i uvek su ga ponosno uzvikivali.“ Tiho sam ponovila te reči i zapitala se, šta li je značio taj san, ali iz nekog razloga se nisam usudila pitati Rišara. Prekinuo je na trenutak svoje pripovedanje i lice mu je poprimilo sasvim drugačiji, gnevniji, izraz, ali samo na trenutak, pre nego što se ponovo izgubio u prošlosti. „Postala je to nasledna uloga Horasovih potomaka a kao i kod prve Garde, njihov broj se održao do kraja, uvek ih je bilo petnaest. Zakletvi Garde ili Bratstva, kako su kasnije nazvani, iz razloga što su ga, uglavnom, činila krvna braća..." objasnio je. "Inicijaciji nikad nisam prisustvovao, bilo je to nešto striktno između Majke i njih. Niko nije imao pristup zavetovanju Majci koje je vršio gardista kandidat. Možda je, upravo, to razlog onome što je usledilo. Da sam istrajao na tome da mi se omogući pristup gardistima, možda bih na vreme osetio da nam od njih preti opasnost. Uvek su se držali po strani, ali bili su joj odani i zato nisam insistirao. I tako dolazimo čak do kraja trinaestog veka kad je započeo rat.“ Lice mu se stvrdnulo i izobličilo u neku bolnu grimasu. „Lord Gabrijel Temid,“ rekao je to ime s toliko prezira, kao da je upravo zaprljao jezik izgovarajući ga. „Bio je to jedan beskrupulozan, moći željan... čovek. Videla si kakvi mogu biti Majčini darovi. Nisu to samo simboli i manipulacija elementima, u njima leži velika moć stvaranja, ali i razaranja a Temid je eksperimentisao sa okultizmom. Sećaš se onih sestara, onih veštica?“ klimnula sam i prisetila se umilnih glasova kojih se Demi uplašila, „Temid je bio oženjen jednom od sestara.“
„Vešticom?“
„Da, one potiču od Matisine starije sestre Zais i uvek su četiri, spremne uzeti u sebe po jedan Majčin duh. Zahira ga je zavela i okrenula protiv Majke. Njena moć iluzije je bila zastrašujuća a ujedno i zadivljujuća. Ubedila ga je da ako se pobije Matisin rod a to su svi Telusi, moć Majke će preći u njihovu porodicu... U početku nismo znali šta se dešava, činilo se da su u pitanju bili obični nesrećni slučajevi, pad sa konja, pad sa litice, bolest i tome slično. Kad je otrovana Majčina sestra saznalo se da Temid stoji iza toga i da koristi Bratstvo za svoje prljave poslove. Naš narod se podelio na one verne Majci i one koje je Temid uspeo zavesti na svoju stranu. Prvi put smo bili suočeni sa ratom i sukobom unutar naše vere. Sve je izmaklo kontroli. Bila su to mračna vremena. Siguran sam da bi se sam Horas gnušao toga. On je voleo svoje sestre i osnovao je Gardu kako bi ih zaštitio a ne preuzeo moć.“ Stavio je ruke na bokove i duboku udahnuo. „Usledio je ceo vek krvne osvete i divljaštva. Sa obe strane. Sve do Majke Beatrix. Na strani Temida se tada našao Anton Temid i zatražio je oprost. Uspeli su uspostaviti dogovor i mir je zapečaćen na...“ pogledao me je nečitljivim pogledom, „činilo se na trajan način. Sukobi su ugušeni, Garda se vratila pod okrilje Majke i uselila u njen zamak. Nije prošlo ni godinu dana a Beatrix je otrovana. Naravno da je sumnja odmah pala na Bratstvo. Njena sestra Ignacia je ustoličena i istog dana je izvršila saslušanje gardista. Predočeni su joj dokazi, ali i očevici. Jedan od slugu je svedočio i rekao da je video kako pripadnik Bratstva sipa neku tekućinu u vino Majke Beatrix. Ignacia je tada bila u blaženom stanju, od porođaja ju je delilo par dana i kao danas se sećam i razgovora i dogovora sa njom. Neka zla slutnja se uvukla u nas i odlučili smo završiti s njima jednom za svagda. U tronskoj dvorani je okupila celu Gardu, oduzela je amulet Antonu Temidu i izjavila da je ovim činom Garda i zvanično rasformirana a zatim je samo nestala. Osetio sam da je otišla na mesto gde je položena prva zakletva i znam da je uništila i sam amulet, zato što je gardistima nestao žig sa grudi. Garda je prinuđena napustiti zamak i Ignacia je te večeri rodila blizance, sina i ćerku. Čim su deca rođena, ćerku sam uzeo i sklonio na najsigurnije mesto na planeti... u to vreme. U jedno pleme Čeroki Indijanaca, daleko od svih ratova i evropske civilizacije. Majka priroda je tamo još uvek bila poštovana. Mislio sam da će tamo biti najsigurnija a Ignacia se složila sa mnom. Te noći gardisti su se vratili u zamak. Izbio je sukob. Bio je to pravi pokolj u kojem su pobijena sva deca. Sklonio sam ju na livadu... ali uzalud. Poludela je, doslovno... Vratila se i...“ utihnuo je na trenutak, seo do mene i zagnjurio glavu u ruke i verujem preskočio jedan deo priče. Gnušao se sam sebe i bilo mi je žao što sam ga naterala na ovu priču. Za mene je to bila strašna istorijska priča, ali njemu su to bila mučna sećanja koja su zatrpana u njemu i kojih se, pre svega, stideo. „Ubili su i nju. Proboli je kopljem, sa bebom na grudima.“ Prošaptao je napokon a meni su suze skliznule niz obraz. Tišina je zalegla na šumu, kao da je i ona osetila iznenadan nalet tuge i bola koji me je obuzeo. „Posle sam se dao u uništavanje svega što je imalo vezu sa Bratstvom. Hteo sam ih uništiti jednom za svagda. Izbrisati ih kao da nikad nisu postojali. Sve knjige, sve spise gde se iole pominjala Garda ili Bratstvo sam lično spalio a Horacio, Ignaciin odabranik je, za to vreme vodio istrebljenje Bratstva. Nije ni znao da ima još jednu živu ćerku a ja mu to nisam hteo reći, zato što bi omekšao. Našao je sve pripadnike bratstva i sve ih pobio, nije ostao ni jedan jedini gardista, niti član njegove porodice. Niko, ko bi mogao obnoviti Bratstvo. Umro je i ne znajući za Tes,“ tiho, sa bolom u glasu, je završio priču, „i zaista mi je žao zbog toga.“
Fotografija pixgood.com
.png)
.png)
.png)
Нема коментара:
Постави коментар