Lov 2

Drugo poglavlje romana Lov
Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2
Ela
 

„Bašta je život, Ela. Upamti to. Sve što će ti ikad trebati da preživiš je malo semena, zemlja i voda,“ govorila je moja baka.

Od malena me je vodila sa sobom u baštu i prenela mi svu svoju ljubav i znanje o baštovanstvu. Zahvaljujući njoj, naš komadić zemlje je uvek bio bogat plodovima a naša usta nikad nisu bila gladna. Volela sam rad u bašti. Opuštao me je, smirivao i davao mi je osećaj svrhe i zadovoljstva. Bio je to način na koji sam i ja doprinosila našem malom domaćinstvu. Brat je donedavno bio isplaćivan u naturi a moj kvartalni posao u školi donosio nam je malo kredita a hrana se morala staviti na sto svaki dan.

Ispravila sam bolna leđa i pogledala ka susednoj kući. Danas sam sa strahom izašla u baštu, ali nisam nikog, niti videla, niti čula, te sam se prihvatila posla. Kuća je delovala prazno kao i do sada. Iz polja su do mene dopreli zvuci traktora i glasova. U delu iza naše bašte je bila posejana pšenica. Njene vlati su već polako menjale svoju boju i obećavale bogat rod, za razliku od kukuruza koji je bio posađen nešto niže. Uhvatila ga je bolest zbog kiša i ove godine neće dobro roditi.

Govorili su da imamo sreće što je naš region smeštem u plodnoj dolini. Pretpostavljam da oni koji su određivali njegov položaj, samo su zaboli šestar u mapu i napravili krug oko kojeg su zatim postavili granične stubove. Sakriveni su duboku u našem malom deliću divljine. Nakon šume dolazi zajedničko polje, koje obrađuju ratari. Zatim slede kuće i svakoj porodici pripada četvorosobna kuća sa okućnicom i velikom baštom. Nasuprot porodičnih kuća nalaze se kuće zanatlija. Njihove radnje su okrenute ka trgu prema kojem vode krojački i mesarski prolaz. Tu se svakog dana održava pijaca, tu je i administrativni deo regiona sa upravnim holom, ambulantom, školom i bibliotekom, prolaz dalje vodi ka izlazu iz regiona koji je obeležen sa dve crte izvučene od memorijalnog kamena ka kapijama. Na te crte se staje samo kod izbora za lov a ja sam imala tu sreću do sada stati na crtu tri puta i vratiti se kući nakon izbora.

Osmehnula sam se Puslici, koja me je upozorila svojim meketanjem da prestanem sa zabušavanjem. Očekivala je svoju porciju zelenila.

„Dobro, dobro. Nemoj biti dosadna,“ odgovorila sam joj i nastavila sa okopavanjem paradajza. Obećavao je dobar rod i već sam se radovala sočnim crvenim plodovima. Ubrala sam prva dva zrela paradajza. Mirisali su na leto. Izvadila sam šargarepu, luk i krompir koji su mi bili potrebni za večeru i sa jednom šargarepom počastila moju malu proždrljivicu. Imala je neograničen apetit i nije bila probirljiva, ali sve nam je to vraćala mlekom.

Oprala sam ruke i povrće kod bunara a zatim ušla u kuhinju kako bih počela sa pripremom večere. Timo je rekao da se danas vraća ranije, zbog zbora. Radio je kod majstora Bromasa. Proletos je dobio posao, pošto je jedan od njegovih radnika, Jonas, bio izabram za lov i na iznenađenje svih uspeo je da ga preživi. Petnaest godina to nikome nije pošlo za rukom. Zadnji koji je preživeo lov bio je naš tata, i to dva puta. Međutim, za razliku od tate, Jonas je prihvatio nagradu IHCIja da napusti region i nastavi svoj život među kloniranima.

„Kako može neko da živi sa tim zverima koje nas love zarad sopstvene zabave,“ gunđao je moj brat mršteći svoje visoko čelo. Samo dan pre toga se divio Jonasu i slavio ga kao najvećeg junaka da bi ga već sledećeg prozvao izdajnikom.

Za razliku od mog brata, ja nisam zamerala Jonasu. Pretpostavila sam da je želeo poštedeti svoju decu lova. Kad napune petnaest neće morati stati na crtu, neće morati da osećaju taj strah i neizvesnost koju osećamo svi kod izbora. Neće strepiti da li će lovac pokazati prstom na njih. Mogu imati normalan život a verujem da nisu svi klonovi zli, verujem da i među njima ima normalnih... valjda. Ne znamo puno o njihovom načinu života, ali ubeđena sam da je tako. Među čuvarima postoje razlike, neki su agresivni kao što je komandant Luik a neki su razgovorljivi i prijatni, kao što je nastojnikov sluga Kvintus. Momak dečačkog izgleda i kratke kovrdžave kose redovno dolazi na pijacu i kupuje od nas robu. Voli da se šali i svima je u selu drag. Uvek nastoji da nam na neki način pomogne.

Međutim postoji još jedan razlog zašto je Jonas prihvatio nagradu. Želeo je samog sebe poštedeti još jednog lova, jer za tri godine bi bio izabran kao prvi. Našeg tatu su birali tri puta, dva puta se vratio a iz trećeg lova se nisu vratili, ni on, ni lovac. Nikad nam nije saopšteno šta se desilo s njima, ali nakon tog lova smenjeni su svi čuvari, zajedno sa komandantom i nastojnikom regiona. Mama je u više navrata pokušavala saznati šta se desilo, ali nije naišla na razumevanje ni kod novog nastojnika Armanda, ni u Veću starih a u narednom lovu je bila odabrana kao prva. Kad se na poslednjoj večeri opraštala od nas morali smo joj obećati da nećemo zahtevati odgovore i da ćemo prihvatiti činjenicu da je tata ubijen u lovu. Bila je to njena poslednja želja kojom nas je pokušavala zaštiti. Poslušali smo je, ali pitanja na to šta se desilo sa našim ocem nisu nestala, samo smo ih za sada prestali postavljati.

„Misliš da će doći?“

„Ko?“ pitao je Timo uzimajući još jednu porciju pite od povrća.

„On.“ Pokazala sam glavom ka trošnoj susednoj kući koja je godinama zjapila prazna.

„Ne znam ko bi ga pozvao. Videla si ga danas?“

„Nisam. Na jedan tren sam i zaboravila da je tu.“

„Nadajmo se da neće još dugo biti tu. Učo Tratnik je rekao da će večeras predložiti proterivanje.“ I samo pominjanje Mikinog oca je u meni izazvalo onaj poznati grč u želudcu.

Mika je bio Timov najbolji prijatelj, ali meni je bio više od prijatelja. Nadala sam se zimus da ćemo kao mnogi drugi ozvaničiti našu vezu. Mogli smo kao mladenci izbeći lov, ali on je uvek prezirao one koji su se izvlačili na taj način, zvao ih je kukavicama i bio je ubeđen da će ukoliko bude izabran, preživeti lov. Nije ga preživeo. Vratio se u plahti nakon deset dana. Još uvek kad zatvorim oči vidim njegovu kuštravu crvenu kosu kako viri iz plahte. Volela sam tu kosu. Naša deca bi je jednom imala... da me je samo poslušao.

Njegov tata, naš učitelj matematike i uvaženi član Veća starih nije voleo klonove a nakon što je izgubio sina mrzeo ih je još više. Uvek je provocirao i nastojnika i predsedavajućeg Većem starih i nekako smo se svi ponadali da će se ovo rešiti večeras na zboru. Po tradiciji odluka koju na zboru donese Veće starih u prisustvu svih građana je konačna.

Kad smo sa Timom ušli u upravni hol skoro sve klupe su već bile popunjene a ljudi su još uvek pristizali. Stolice postavljene nasuprot klupa su čekale članove Veća starih a ona jedna sa strane nastojnika Armanda.

Žamor, zagušljivost i nervoza odjekivali su ogromnim prostorom.

Lati mi je mahnula i pokaza na slobodno mesto pored nje. Moj brat kao jedan od inicijatora zbora je sedeo u prvom redu a ja sam se smestila pored moje prijateljice. Od malena smo bile nerazdvojne. Koliko smo bile različite izgledom, toliko smo bile iste u srcu i duši. Ona crnokosa, ja plavokosa, ona niska i kako je govorila stabilna sa oblinama na kojima sam joj uvek zavidela a ja visoka i mršava, najobičnija daska.

„Zdravo, Ela,“ pozdravio se Manu rumenih obraza pošto sam sela ispred njega. Uzvratila sam mu pozdrav, ali ne i osmeh. U zadnje vreme ga često srećem. Mesarev sin je do sada slabo dolazio na pijacu, ali to se promenilo nakon lova. Mota se okolo i ako samo slučajno pogledam u njegovom pravcu odmah mi prilazi i započinje sa mnom neke čudne razgovore o vremenu ili životinjama. Nudi mi pomoć i ispituje o glupostima. Osećam se prilično neprijatno u njegovoj blizini. Previše je nervozan a tu nervozu prenosi i na mene. Najgore je što me Timo non stop podbada i šali se na moj račun. Zna da još uvek tugujem za njegovim prijateljem i valjda je to neki čudan pokušaj da me oraspoloži.

„Deda kaže da je sve ovo uzalud,“ šapnula mi je Lati. Njen deda je bio najstariji član Veća i još uvek veoma aktivan i veoma poštovan.

„Možda, ali im moramo na neki način pokazati svoje nezadovoljstvo. Ne želimo da nam počnu naseljavati svoje zatvorenike ovde.“ Bile su to Timove reči koje sam prihvatila kao svoje.

Tri udarca štapom su najavila ulazak članova Veća starih u hol. Pastro kao predsedavajući Većem ih je predvodio ritmično udarajući o pod štapom od hrastove grane, koji je na vrhu bio ukrašen sitnim zvoncima koji su tiho žuborili i kožnim trakama što su poskakivali kod svakog udarca. Potamneo i sjajan od godina korišćenja, bio je to govornički štap koji je služio za održavanje mira na sednicama Veća i na zborovima građana a pravilo je bilo jednostavno, skupu se možeš obratiti jedino ako u ruci držiš tu staru batinu.

Iza njih je u pratnji svog komandata, sluge i dva čuvara ušao nastojnik. Svi su zauzeli svoja mesta a žamor je zujao sve dok Pastro nije ustao i govorničkim štapom udario o pod i otvorio zbor. Poželeo je svima dobrodošlicu i dao reč Mikinom ocu, kao najstarijoj osobi koja je sazvala zbor, kako bi izneo svoje razloge okupljenima.

Sedokosi muškarac gustih belih brkova je ustao, preuzeo štap i počeo, „svi znamo zašto smo ovde. Svi ste čuli da je juče u naše selo ušao jedan od njih.“ Pokazao je na nastojnika štapom. „Drže nas ovde zatočene poput kakve stoke a svake treće godine puštaju na nas svoje pse kako bi se zabavili loveći nas. Sada im to više nije dovoljno, sada su pronašli nov način zabave, tako što će nam ovde nastanjivati svoje zatvorenike,“ obratio se Pastru a među okupljenima se začuo žamor odobravanja. „Zašto bi to prihvatili? To ne stoji u sporazumu iza kojeg se kriju. Ovo ne smemo dozvoliti, jer ovo je samo početak. Čujte moje reči, ljudi... ovo je samo početak novog zla koje nam spremaju. Zla koje smo mi ljudi stvorili i koje nas je koštalo naše slobode i slobode naše dece.“ Zastao je pogledao po nama i nastavio tihim glasom. „Imamo ovaj mali delić sveta koji je do sada bio samo naš, koji branimo svake treće godine životima naše dece. Žrtvujemo ih zarad njihove zabave, ne dozvolimo da nam i ovaj komadić zemlje oduzmu. Ne dozvolimo da oni koji su nam slobodu uskratili sada dele hleb sa nama. Nema porodice u ovom selu koja ne deli moju sudbinu, nema porodice koju lov nije dotakao. Ne smemo dozvoliti da jedan lovac živi među nama. Lovio on u našem selu ili ne, mene to ne interesuje. On je lovac i nije mu mesto među nama.“

Lati me je štopnula laktom i pokazala u mračan ćošak, gde je visoka prilika stajala naslonjena na zid. Bio je miran i posve nepokretan. Odavao je utisak obične senke koja se stopila sa zidom.

„Tražim da me ostatak sela podrži u zahtevu da se lovac kojem je dozvoljen ulazak u naše selo odmah udalji sa naše teritorije... ili ćete to vi učiniti, ili ćemo to uraditi mi sami,“ završio je svoje izlaganje i vratio štap Pastru.

Nastojnik je podigao ruku i zatražio štap i za početak svog govora odlučio je da nas podseti na deo sporazuma, koji se odnosi na ulazak i napuštanje regiona i istakao reči, „ulazak u region odobrava nastojnik.“ Napravio je kraću pauzu a zatim nastavio, „to stoji u sporazumu uvaženi gospodine Tratnik a Ksander Kran je ime osobe kojoj sam juče dozvolio ulazak. On nije lovac, možda je to jednom bio ali to više nije. Izgubio je privilegiju slobodnog čoveka pre dvanaest godina a od tada je prekršio skoro sve zakone koji postoje i izrečena mu je smrtna kazna.“ Primetila sam da je i brat pogledao u pravcu mračnog ćoška gde je stajao lovac a šuškanje među prisutnima se povećavalo sa svakim Armandovim slovom. „Pošto se pred visokim sudom pozvao na svoje prethodne zasluge, odobreno mu je pomilovanje lovom, pod uslovom da nađe region koji bi ga prihvatio. Razmatrajući zahtev koji mi je uputio njegov zastupnik i činjenicu na koju mi je ukazano da ni jednom nije stupio na tlo vašeg regiona, odobrio sam njegov ulazak i od tog trenutka on je postao stanovnik regiona 963 i za njega važe ista pravila kao i za...“

„Dajte ga u neki drugi region,“ doviknuo je neko iz mase prekinuvši Armanda.

„Marsi, nemaš štap,“ upozorio ga je Pastro.

„Kao što sam rekao,“ nastavio je nastojnik, „dozvolio sam mu ulazak i od juče za njega važe ista pravila kao i za vas. Broj stanovnika vam je u konstantnom opadanju,“ pokušao je da objasni.

„Radije bi prihvatili stotinu dece umesto njega,“ viknula je Mikova sestra Hana.

„Ili žena,“ dodao je neko iz okupljene mase što je propraćeno smehom.

„Molim vas, ljudi,“ viknuo je Pastro. „Na zboru može da govori samo onaj ko drži govornički štap.“

„Ni ti nemaš štap,“ doviknuo mu je onaj isti.

„Đuri, ne treba mi štap da bih predsedavao zborom. Dozvolite nastojniku da završi.“

„Hoćete li ga isterati napolje ili ne?“ pitala je ponovo Hana i iznenadila me svojom odvažnošću. Do nedavno je bila običan devojčurak koji je sedeo ispod stare lipe na kraj sela sa ostalim devojčicama i igrao se lutkicama. Kao da je odjednom odrasla.

„Čini mi se da je ovo izmaklo kontroli,“ šapnula sam Lati.

„Lako ćemo mi njega isterati... kroz šumu, pa iza ograde,“ viknuo je stari Marsi ponovo.

Pastro je ustao i uzeo štap od nastojnika i nekoliko puta ljutito udario njime o pod. „Tišina ili ću prekinuti zbor,“ proderao se i na tren je u holu nastao muk, verovatno zbog šoka da je stari Pastro povisio glas. Bio je to jedan tih i staložen čovek, koji se nikad nije isticao. Nije čak ni želeo predsedavati Većem ali ga je Koranov na to nagovorio nadajući se da će Pastro biti samo figura dok će on donositi sve odluke. U većini slučajeva je tako i bilo.

Vratio je štap nastojniku, ali se nije vratio na svoje mesto, već je preteći gledao u one najglasnije u masi.

„Kao što sam rekao, u skladu sa svojim ovlašćenjima dozvolio sam mu ulazak a na vama je kako ćete postupati sa njim. Nama nije dozvoljeno da se mešamo u odnose građana regiona ali pre nego što ga isterate trebali bi znati da je on već rezervisan za sledeći lov a sa njegovim prihvatanjem dobijate i dodatni paket deficitarnih namirnica koje će biti dodeljene svakom domaćinstvu.“

„Pokušavate da nas potkupite?“ doviknuo je neko.

„Bacate nam mrvice,“ dodao je drugi.

Pastro je uzeo govornički štap koji mu je pružio nastojnik i obratio se skupu, „ljudi, kako ne shvatate da s njim dobijamo namirnice koje su nam potrebne za predstojeću zimu. Prošle godine je žito slabo rodilo ove godine kukuruz a ako vam to nije dovoljno onda pokušajte da shvatite da će na sledećem izboru za lov biti odabran jedan manje. Niko ne zahteva od vas da ga prihvatite, već samo da ga tolerišete. Dve i po godine će brzo proći. Brže nego što želimo,“ završio je i pogledao po okupljenima.

„Možda kad bi imali pet takvih, nikoga od nas ne bi lovili,“ šapnula mi je Lati.

„Mislim da će i ovaj jedan više nego dovoljan.“ Pogledala sam ponovo u pravcu ćoška gde je stajao lovac. Nije se ni pomerio.

„Da li još neko želi reč?“ pitao je Pastro. 

Nisam se iznenadila kad je baba Eda ustala sa svoje stolice i zatražila štap. Polako je pošla ka prostoru namenjenom govornicima i počela je tek kad su svi utihnuli, a to je bilo brzo, jer reči ove starice su uvek nosile posebnu težinu. Svi su hteli čuti šta ona ima za reći.

„Ne možeš promeniti vučju narav tako što ćeš ga smestiti u tor sa ovcama. Neko ko je odgajan da bude lovac, zauvek će imati potrebu za lovom....“ pogledala je u Tratnika a na usnama joj je zatitrao sitan osmeh. „Ali koliko mene moje oči služe, ovaj lovac je i sam bio lovina a ja bih želela znati zašto je to tako.“ Nastojnik je ustao da preuzme štap kako bi joj odgovorio, ali sićušna starica je odmahnula glavom i štapom pokazala u pravcu mračnog ćoška. „Ne želim da slušam tvoje diplomatsko baljezganje, želi to čuti od njega.“ Ponovo sam pogledala u senku koja se sada prvi put pomerila. „Istupi,“ zatražila je i lovac se najzad pokrenuo i dugačkim korakom je pošao ka njoj. Bio je obučen u izbledelu i na nekim delovima pocepanu uniformu lovca, ali je delovala čistije nego kad je juče došao. Tada je delovao zastrašujuće, kao kakav divljak duge prljave slepljene kose i brade. Sada je njegova kosa bila vezana pozadi u rep i nije bila crna kako sam mislila, već svetlo smeđa isto kao i brada koja je bila skraćena.

„Hrabar jesi zakoračiti ovde, to ti moram priznati, ali hrabrost i ludost su ista stvar,“ rekla mu je kad je stao pred njom nadvisujući je. Bila mu je do ispod pazuha.

„Želite znati zašto su me lovili?“ progovorio je dubokim i promuklim glasom, čudno kotrljajući neke reči a Eda mu je klimnula i pružila govornički štap. Uzeo ga je i pogledao u njega. U sali je nastao muk. Svi su čekali njegov odgovor i baba se nakašljala i pitala ga ponovo. „Ko si lovče? Zašto su tebe lovili?“

„Lovili su me zbog najčasnije stvari koju sam u svom životu učinio. Pripadao sam jednoj posebnoj jedinici koju svi znaju kao Crni kranovi. I da, ponekad sam bio lovac, kad se to od mene tražilo.“ Pogledao je po nama a onda vratio pogled na sitnu staricu. „I u pravu ste i sam sam bio plen a lov na mene je trajao znatno duže od bilo kog drugog lova.“

„Ksander,“ upozorio ga je nastojnik.

„Nemaš štap a koliko sam shvatio pravilo je da se sme govoriti samo ako držiš ovaj štap,“ pogledao je u pravcu babe koja mu je to potvrdila uz sitan osmejak.

„Ne očekujem od vas da me prihvatite,“ obratio se svima. „Ne težim tome. Bio sam vojnik i želim da umrem kao takav i dokle god sam ovde poštovaću vaša pravila.“ Vratio je štap babi, naklonio joj se i izašao iz hola ostavljajući nas u tišini koju je prekinula baba Eda, „nemam ništa protiv da ostane.“ Njen odgovor nas je sve začudio i naterao na razmišljanje.

Autor Dana Hill




Nevolja kuca tri puta - 2