Zemlja nade 2

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2

Ela

 

 „Bašta je život, Ela. Upamti to. Sve što će ti ikad trebati da preživiš su zemlja, voda, poneko zrno semena i malo ljubavi”, govorila je baka Elza. Mršava starica od koje sam nasledila svoju visinu i stas, vodila me je sa sobom u baštu i prenela mi svu svoju ljubav i znanje o baštovanstvu. Zahvaljujući njoj, naš komadić zemlje je uvek bio bogat plodovima a mi nikad nismo bili gladni. Umrla je kad mi je bilo deset, ali njena bašta je nastavila svoj život. Za to se pobrinula prvo mama a zatim i ja. Volim rad u bašti daje mi osećaj ispunjenosti i svrhe. Moj kvartalni posao u školi donosi malo kredita a hrana se mora staviti na sto svaki dan.

Ispravila sam leđa i pogledala ka susednoj kući. Sa povećom dozom straha izašla sam u dvorište, ali nisam nikog, niti videla, niti čula, te sam se prihvatila posla. Kuća je delovala prazno kao i do sada. Jedino što sam čula bili su glasovi radnika u polju i meketanje naše Puslice. Podsećala me je da očekuje svoju porciju zelenila čim završim sa okopavanjem paradajza.

„Nemoj biti dosadna”, bacila sam joj naramak zelenila i vratila se paradajzu. Obećavao je bogat rod. Ubrala sam prve zrele plodove i udahnula njihov omamljujući miris. Mirisali su na leto. Izvadila sam mladu šargarepu, luk i krompir koji su mi bili potrebni za večeru. Sa jednom šargarepom sam počastila moju malu proždrljivicu. Imala je neograničen apetit i nije bila probirljiva, ali sve nam je to vraćala mlekom.

Oprala sam ruke i povrće kod bunara a zatim ušla u kuhinju kako bih počela sa pripremom večere. Timo je rekao da će danas zbog zbora raditi skraćeno. Proletos je dobio posao kod stolara. Bromas ga je uzeo, pošto je Jonas izabran za lov. Na iznenađenje svih uspeo je da ga preživi. Devet godina to nikome nije pošlo za rukom. Zadnji koji se vratio iz lova bio je moj tata. Međutim, za razliku od njega, Jonas je prihvatio nagradu IHCIja da napusti region i nastavi svoj život među kloniranima.

„Kako je samo mogao. Nikad... nikad ne bih odabrao da živim sa tim zverima”, gunđao je moj brat mršteći svoje visoko čelo. Samo dan pre toga se divio Jonasu. Slavio ga je kao najvećeg junaka da bi ga već sledećeg prozvao izdajnikom.

Za razliku od Tima, ja nisam zamerala Jonasu. Pretpostavila sam da je želeo poštedeti sebe sledećeg lova, jer na sledećem izboru bi bio odabran kao prvi. Možda će među klonovima imati normalan život. Ne verujem da su svi klonovi zli, i među njima ima normalnih... valjda. Ne znamo puno o njihovom načinu života, ali ubeđena sam da je tako. Među čuvarima postoje razlike, neki su agresivni kao što je to komandant Luik, drugi su razgovorljivi i prijatni, kao što je prefektov sluga Kvintus. Momak dečačkog izgleda redovno dolazi na pijacu i kupuje robu od nas. Svima je u selu drag. Uvek se trudi da nam na neki način pomogne.

Tata je dva puta odbio nagradu a iz trećeg lova se nije vratio. Niko od izabranih se nije vratio. Nikad nam nije saopšteno šta se desilo s njima, ali nakon tog lova smenjeni su svi čuvari, zajedno sa komandantom i prefektom regiona. Mama i članovi porodica ostalih izabranih su u više navrata pokušavali da saznaju šta se desilo. Nisu naišli na razumevanje a kazna ih je sustigla odmah kod sledećeg izbora za lov. Kad se na poslednjoj večeri opraštala od nas, zahtevala je da joj oboje obećamo da ćemo prestati sa traženjem istine. Tata je ubijen u lovu i to smo morali prihvatiti. Poslušali smo je, ali pitanja na to šta se desilo sa našim ocem nisu nestala, samo smo ih za sada prestali postavljati.

„Misliš da će doći?“

„Ko?“, pitao je Timo uzimajući još jednu porciju pite od povrća.

„On.“ Pokazala sam glavom ka trošnoj susednoj kući koja je godinama zjapila prazna.

„Videla si ga?“

Odmahnula sam glavom i priznala, „na tren sam zaboravila da je tu.“

„Nadajmo se da neće još dugo. Učo je rekao da će večeras predložiti proterivanje.“ Samo pominjanje Mikinog oca je u meni izazvalo onaj poznati grč u želucu.

Mika je bio Timov najbolji prijatelj, ali meni je bio više od prijatelja. Zimus sam se nadala da ćemo i mi ozvaničiti našu vezu. Mogli smo kao mladenci izbeći lov, ali on je uvek prezirao one koji su se izvlačili na taj način. Zvao ih je kukavicama i bio je ubeđen da će ukoliko bude izabran, preživeti lov. Nije ga preživeo. Vratio se u plahti nakon deset dana. Ponekad kad zatvorim oči vidim njegovu kuštravu crvenu kosu kako viri iz plahte u kojoj su ga doneli. Volela sam tu kosu. Gustu, nestašnu, mekanu. Naša deca bi je jednom imala.

Prokleti lov... odnosio mi je najbliže jednog za drugim a za sve je bila kriva pobuna. Pre 63 godine prenaseljenost i glad su doveli do nje. Tada su pobunjenici probili kapije, pobili čuvare i prefekta a sto sedamdeset pet stanovnika je pobeglo u nadi da će stići do legendarnih Kolonija. Međutim, u roku od samo par dana svi do jednog su uhvaćeni, vraćeni u Selo a kolovođe su na očigled svih pobijeni.

Da li je lov na njih bio inspiracija IHCIju za kaznu koja je usledila ili je baba Eda bila u pravu da je sve bila nameštaljka. To niko ne zna, zna se samo da je u naše Selo stigao novi prefekt, ozloglašeni maršal Verti i Veću je tada ponudio dve mogućnosti... bila je to, navodno, standardna kazna za sve pobunjene regione, ili će potpisati Sporazum o lovu, na osnovu kojeg će svake godine na teritoriju našeg rezervata doći deset lovaca i odabraće desetoro stanovnika za lov... ili će biti pobijeni i svi ostali begunci. Dobili su dvadeset četiri časa da donesu odluku. Veće je odabralo Sporazum. Bili su ponosni na sebe što su uspeli da se dogovore sa Vertijem da se lov održava svake treće godine i da ograniče vreme njegovog trajanja na jednu mesečevu menu. Posebno su bili srećni što su ga ubedili da se broj lovaca prepolovi. Jedino u šta nisu uspeli da ubede prefekta je da u lovu učestvuju samo muškarci od 40 do 50 godina. Verti je insistirao da se za lov biraju svi između 15 godina i 57 godina, koliko su imali najmlađi i najstariji begunac. Sporazum je potpisan i od tada, svake treće godine, prvog dana trećeg meseca u naš region uđe pet lovaca i odabere pet stanovnika za lov.

Kad smo sa Timom ušli u upravni hol skoro sve klupe su već bile popunjene a ljudi su još uvek pristizali. Stolice postavljene nasuprot klupa su čekale članove Veća starih a ona jedna sa strane bila je namenjena prefektu Armandu koji nije propuštao ni jedan zbor.

Žamor, zagušljivost i nervoza odjekivali su ogromnim prostorom.

Lati mi je mahnula i pokazala na slobodno mesto koje mi je sačuvala. Brat je kao jedan od inicijatora zbora sedeo u prvom redu a ja sam se smestila pored moje prijateljice. Nerazdvojne smo od najranijeg detinjstva i koliko smo iste u srcu i duši, toliko se razlikujemo izgledom. Ona crnokosa, ja plavokosa, ona niska i kako voli da kaže „stabilna“, sa oblinama na kojima sam joj uvek zavidela a ja visoka i mršava. Najobičnija krakata daska, tako su se podsmevali momci dok smo bili deca, a ja sam o sebi još uvek tako mislim.

„Zdravo, Ela”, pozdravio me je Manu rumenih obraza pošto sam sela ispred njega. Uzvratila sam mu pozdrav, ali ne i osmeh. U zadnje vreme ga često srećem. Do sada je slabo dolazio na pijacu, ali to se promenilo posle lova. Konstanto se mota oko mene. Ako samo slučajno pogledam u njegovom pravcu odmah mi prilazi i započinje sa mnom neke čudne razgovore o vremenu ili životinjama. Nudi mi pomoć i ispituje me o glupostima. Osećam se neprijatno u njegovoj blizini. Uvek je tako bilo. Prosto se ježim od njegovog prodornog pogleda. Najgore od svega je što me Timo konstantno podbada i zbija šale kako ću uskoro biti nova seoska mesarka. Valjda na neki čudan način pokušava da me oraspoloži, zna da još uvek tugujem za njegovim prijateljem.

„Deda kaže da je sve ovo uzalud”, šapnula mi je Lati. Ako je neko znao stav Veća onda je to bio njihov najstariji član. Uprkos svojim poodmaklim godinama još uvek je bio veoma aktivan i veoma poštovan.

„Možda jeste, ali im moramo na neki način pokazati svoje nezadovoljstvo. Ne želimo njihove zatvorenike ovde.“ Bile su to Timove reči koje sam prihvatila kao svoje.

Tri udarca štapom su privukla našu pažnju i najavila ulazak članova Veća starih u hol. Pastro kao predsedavajući Većem ih je predvodio. Ritmično je udarao govorničkim štapom koji ga je nadvisivao. Stara batina je služila za održavanje mira na sednicama Veća i na zborovima građana. Pravilo je bilo jednostavno, skupu se možeš obratiti jedino ako u ruci držiš tu staru pocrnelu hrastovu granu ukrašenu sitnim zvoncima, kožnim trakama i perjem ždralova.

Iza najstarijih stanovnika sela koji su na sebe preuzeli posao njegovog upravljanja, u pratnji svog komandata, sluge i dva čuvara ušao je prefekt. Svi su zauzeli svoja mesta a žamor je zujao sve dok Pastro nije ustao, govorničkim štapom jednom udario o pod i otvorio zbor. Poželeo je svima dobrodošlicu i dao reč Mikinom ocu, kao najstarijoj osobi koja je sazvala zbor.

Sedokosi muškarac gustih belih brkova je ustao, preuzeo štap i tek kad je masa utihnula počeo je, „svi znamo zašto smo se danas okupili. Svi ste čuli da je jutros u naše selo ušao jedan od njih.“ Pokazao je štapom na prefekta. „Zatočili su nas ovde poput stoke a svake treće godine puštaju na nas svoje pse kako bi se zabavili loveći nas. Sada im to više nije dovoljno, sada su pronašli nov način zabave, tako što će nam ovde naseljavati svoje zatvorenike”, obratio se Pastru a među okupljenima se začuo žamor odobravanja. „Zašto bi to prihvatili? To ne stoji u sporazumu iza kojeg se kriju. Ovo ne smemo dozvoliti, jer ovo je samo početak. Čujte moje reči, ljudi... ovo je samo početak novog zla koje nam spremaju. Zla koje smo mi ljudi stvorili i koje nas je koštalo naše slobode i slobode naše dece.“ Zastao je pogledao po nama i nastavio tihim glasom. „Imamo ovaj mali delić sveta koji je do sada bio samo naš. Branimo ga svake treće godine životima naše dece. Žrtvujemo ih zarad njihove zabave, zar ćemo im dozvoliti da nam i ovaj komadić zemlje oduzmu? Nema porodice u ovom selu koja ne deli moju sudbinu. Nema porodice koju lov nije dotakao i zato ne smemo dozvoliti da jedan od njih živi među nama. Lovio on u našem selu ili ne, mene to ne interesuje. On je klon i ja sa njim hleb neću deliti.“

Lati me je gurnula laktom i glavom pokazala ka mračnom ćošku, gde je visoka prilika stajala naslonjena na zid. Bio je miran i posve nepokretan. Odavao je utisak obične senke koja se stopila sa zidom.

„Tražim da me ostatak sela podrži u zahtevu da se lovac kojem je dozvoljen ulazak u naše selo odmah udalji sa naše teritorije... ili ćete to vi učiniti, ili ćemo to uraditi mi sami”, završio je svoje izlaganje i vratio štap Pastru.

Prefekt je podigao ruku i zatražio štap. Za početak svog obraćanja odlučio se za citat iz sporazuma koji se odnosi na ulazak i napuštanje regiona i pri tom istakao reči, „ulazak u region odobrava prefekt.“ Napravio je kraću pauzu kako bi pogledao u oči svakog od inicijatora zbora. „To stoji u sporazumu uvaženi gospodine Tratnik. Ime osobe kojoj sam juče dozvolio ulazak je Ksander Kran. On nije lovac. Možda je to jednom bio ali to više nije. Pre šest godina je izgubio privilegiju slobodnog čoveka a od tada je prekršio skoro sve zakone koji postoje i izrečena mu je smrtna kazna.“ Šuškanje među prisutnima se povećavalo sa svakom Armandovom reči. Primetila sam da je i brat pogledao u pravcu mračnog ćoška gde je stajao lovac. „Pošto se pred visokim sudom pozvao na svoje prethodne zasluge, odobreno mu je pomilovanje lovom, pod uslovom da nađe region koji bi ga prihvatio. Razmatrajući zahtev koji mi je uputio njegov pravni zastupnik i činjenicu na koju mi je ukazao da ni jednom nije stupio na tlo ovog regiona, odobrio sam njegov ulazak i od tog trenutka on je postao stanovnik regiona 963 i za njega važe ista pravila kao i za...“

„Dajte ga u neki drugi region”, doviknuo je neko iz mase prekinuvši Armanda.

„Marsi, nemaš štap”, upozorio ga je Pastro.

„Kao što sam rekao”, nastavio je prefekt, „dozvolio sam mu ulazak i od juče za njega važe ista pravila kao i za vas. Broj stanovnika vam je u konstantnom opadanju”, pokušavao je da objasni.

„Radije bi prihvatili stotinu dece umesto njega”, viknula je Mikina sestra Hana.

„Ili žena”, dodao je neko iz okupljene mase što je propraćeno smehom.

„Molim vas, ljudi... Dozvolite prefektu da završ.“ Pokušao je Pastro da održi mir na zboru, ali uzalud.

„Hoćete li ga isterati napolje ili ne?“, doviknula je Hana ponovo i iznenadila me svojom odvažnošću. Do nedavno je to bio mršavi devojčurak koji je sedeo ispod stare lipe i sa ostalim devojčicama se igrao porodice. Sada, kao da je odjednom odrasla deset godina, ali tako je bilo sa svima nakon prvog izbora za lov.

„Čini mi se da je ovo izmaklo kontroli”, šapnula sam Lati.

„Lako ćemo mi njega isterati... kroz šumu, pa iza ograde”, viknuo je Marsi ponovo.

Pastro je ustao i uzeo štap od prefekta i nekoliko puta ljutito udario njime o pod. „Tišina ili ću prekinuti zbor”, proderao se i na tren je u holu nastao muk, verovatno zbog šoka što je stari Pastro povisio glas. Bio je to tih i staložen čovek, koji se nikad ničim nije isticao. Nije čak ni želeo predsedavati Većem ali ga je Koranov na to nagovorio nadajući se da će ostareli ratar biti samo figura dok će on donositi sve važne odluke. U većini slučajeva je tako i bilo.

Vratio je štap prefektu, ali se nije vratio na svoje mesto, već je preteći gledao u one najglasnije u masi.

„Kao što sam rekao, u skladu sa svojim ovlašćenjima dozvolio sam mu ulazak a na vama je kako ćete postupati sa njim. Nama nije dozvoljeno da se mešamo u odnose građana regiona ali pre nego što ga isterate trebali bi znati da je on već rezervisan za sledeći lov, a sa njegovim prihvatanjem dobijate i dodatni paket deficitarnih namirnica koje će biti dodeljene svakom domaćinstvu.“

„Pokušavate da nas potkupite?“ doviknuo je neko.

„Bacate nam mrvice”, dodao je drugi.

Pastro je uzeo govornički štap koji mu je pružio prefekt i obratio se skupu, „ljudi, kako ne shvatate da s njim dobijamo namirnice koje su nam potrebne za predstojeću zimu. Prošle godine je žito slabo rodilo, ove godine kukuruz. Ako vam to nije dovoljno, onda pokušajte da shvatite da će na sledećem izboru za lov biti odabran jedan manje. Niko ne zahteva od vas da ga prihvatite, već samo da ga tolerišete. Dve i po godine će brzo proći. Brže nego što želimo”, završio je i pogledao po okupljenima.

„Možda kad bi imali pet takvih, nikoga od nas ne bi lovili”, šapnula sam Lati. Bilo mi je mrsko i pomisliti da bi klonovi mogli da žive sa nama, ali Pastro je bio u pravu, život jednog od nas će biti pošteđen u sledećem lovu.

„Mislim da će i ovaj jedan više nego dovoljan.“ Odgovorila je a ja sam ponovo pogledala u pravcu ćoška gde je stajao lovac. Nije se ni pomerio.

„Da li još neko želi reč?“, pitao je Pastro. 

Nisam se iznenadila kad je baba Eda ustala sa svoje stolice i zatražila štap. Polako je pošla ka prostoru namenjenom govornicima i počela je tek kad su svi utihnuli, a to je bilo brzo, jer reči ove starice su uvek nosile posebnu težinu. Svi su hteli čuti šta ona ima za reći.

„Ne možeš promeniti vučju narav tako što ćeš ga smestiti u tor sa ovcama. Neko ko je odgajan da bude lovac, zauvek će imati potrebu za lovom....“ pogledala je u Tratnika a na usnama joj je zatitrao sitan osmeh. „Ali koliko mene moje oči služe, ovaj lovac je i sam bio lovina a ja bih želela znati zašto je to tako.“ Prefekt je ustao kako bi joj odgovorio, ali sićušna starica je odmahnula glavom i štapom pokazala u pravcu mračnog ćoška. „Ne želim da slušam tvoje diplomatsko baljezganje, želim to čuti od njega.“ Ponovo sam pogledala u senku koja se sada prvi put pomerila. „Istupi”, zatražila je. Lovac se najzad pokrenuo i dugačkim korakom je pošao ka njoj. Bio je obučen u izbledelu i na nekim delovima pocepanu uniformu lovca, ali je danas delovala čistije u poređenju sa njegovim jutrošnjim izgledom. Tada je delovao zastrašujuće. Poput kakvog divljaka. Prljav i pocepan, sa slepljenom čupavom kosom i neurednom bradom. Sada je njegova kosa bila utegnuta pozadi u rep i nije bila crna, već svetlo smeđa skoro iste nijanse kao i gusta brada koja je sakrivala njegove crte lica.

„Hrabar jesi zakoračiti ovde, to ti moram priznati, ali hrabrost i ludost su ista stvar”, rekla mu je kad je stao pred njom. Delovala je poput malog deteta pored njega a ipak dovoljno autoritativno da joj se poklonio.

„Želite znati zašto su me lovili?“, progovorio je dubokim i promuklim glasom, čudno kotrljajući neke reči a Eda je klimnula i pružila mu govornički štap. Uzeo ga je i sa interesovanjem osmotrio. U sali je nastao muk od iščekivanja. „Ko si lovče? Zašto su tebe lovili?“

„Pripadao sam jedinici zvanoj Crni kranovi. I da, ponekad sam bio lovac, kad se to od mene tražilo.“ Pogledao je po nama i vratio pogled na sitnu staricu. „A onda sam napravio grešku zbog koje nisam želeo da umrem. U pravu ste kad kažete da sam bio plen. Lov na mene je trajao duže od bilo kog drugog lova.“

„Ksander”, upozorio ga je prefekt.

„Nemaš štap prefekte, a koliko sam shvatio pravilo je da se sme govoriti samo ako držiš ovaj štap”, zatražio je potvrdu od babe koja mu je klimnula uz sitan osmejak.

„Ne očekujem od vas da me prihvatite”, obratio se svima. „Ne težim tome. Bio sam vojnik i želim da umrem kao takav. Dokle god sam ovde poštovaću vaša pravila.“ Vratio je štap babi, naklonio joj se i izašao iz hola. Tišinu koja je nastala je prekinula baba Eda, „nemam ništa protiv da ostane“, iznenadila nas je svojim rečima.

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link