Muza II

To vam ode u sred posla, 

priča samo do pola završena, 

pesma samo naslov ima 

a ideja za roman u grubim skicama 

i ode ona, baš je briga. 

Nema je mesecima.

Šalje mi neke Muze pripravnice 

da na meni zanat bruse.

Posle, i njih povuče 

a meni samo prazna glava ostade.

Neka nervoza se u mene uvuče. 

Ne znam gde da nastavim, 

šta dalje da radim?

Čitam napisano 

i tražim smisao u skiciranom.

A onda, posle par meseci, 

evo je, kao avet uleti mi u san 

i oduzme dan, dva, tri, nije ni bitno. 

Diktira i viče "piši... piši... piši... 

što si bre smotana, moram kod Koelja."

A Dana piše li piše.

Pokušavam što više reči od moje Muze uzeti, 

što više ideja zapisati, 

da imam, ako ništa drugo, šta čitati

kad ode s Koeljom bestselere pisati.

"Boga mu Dano, jel’ ćemo raditi 

il’ ćeš se sve vreme žaliti? 

Vreme su reči ajde… piši."

Pozdrav ljudi,

odoh pisati, pre nego što će mi ova opet zbrisati.

Autor Dana Hill

Fografija: huffingtonpost.com