Zemlja nade 10

 Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link

10

Ela

 

Sparina je zalegla na selo. Leta su uvek bila duga i topla, ali ovakve žege se ne sećam.

Dugo u noć nisam mogla da zaspim i tugovala sam za svežinom šume. Kao nemirno štene vrtela sam se po krevetu tražeći mesto. Ustajala sam nekoliko puta, prvo da zatvorim prozor, onda da ga otvorim a posle da se napijem vode... uzalud, jer nije vrućina krala moj san. Misli su se poput pčela u košnici rojile u mojoj glavi i odbijale svaku nadu da ću najzad da zaspim... a sve zbog para preplanulih, snažnih i nadasve nežnih ruku. Kao da su me začarale. Privlačile su danas moj pogled i još uvek sam osećala njihovu toplinu na svom struku gde me je dodirnuo dok mi je oslobađao suknju od trnja, osećala sam ih na svom ramenu gde me je ščepala i izgrebala grana od koje me je oslobodio. Njegovi spretni prsti su izvlačili lišće i trnje iz moje kose, brisali su slatki lepljivi sok od malina sa mog obraza, prelazili nežno po mom izgrebanom čelu, nosu... a svaki put kad bih zatvorila oči u mene bi gledale čelično plave oči... koliko je samo nežnosti bilo u njima. Kako može toliko topline biti u tako hladnim očima?

Ove godine sam napunio pedeset četiri, prisetila sam se njegovih reči i mogla bih se zakleti da je to priznanje propraćeno blagim rumenilom.

„Ima pedeset godina, pa šta.“ Bila sam ljuta na samu sebe što sam izračunala razliku između nas i shvatila da je tatinih godina. „Pa, ne liči na pedesetogodišnjaka. Izgleda kao da je Timovo godište,“ zaključila sam i ponovo ustala kako bih zatvorila prozor. Na kratko sam naslonila čelo na hladno staklo i duboko uzdahnula. „Ne budi glupa, Ela. On je klon, on je lovac,“ prekorila sam samu sebe po ko zna koji put, u nadi da će ga to oterati iz mojih misli, ali nije a nije ni izbrisalo privlačnost koju sam danas osetila prema visokom, snažnom muškarcu.

Da li je i on osetio nešto? Zapitala sam se strahujući a ujedno se i nadajući da je tako.

Gledao je u moje usne, proučavao ih. Dah mu se skratio. Da li je i on razmišljao o poljupcu? Želela sam da spusti svoje usne na moje. Samo na tren da osetim te isklesane usne na svojima.

„On je lovac. On je ubica. To je pogrešno. Pogrešno. Pogrešno,“ ponavljala sam.

Sela sam i posegnula za čašom vode, iskapila je i vratila se natrag u krevet ljutito sve zbacivši na pod. Na kraju, čini se, da sam uspela da zaspim laganim snom iz kog me je probudio zvuk razbijenog stakla, smeh, pevanjem i vriska su odjekivali ulicom a jedine reči koje sam razaznala bile su, „klonska kurva.“

„Ela! Ela, jesi li dobro?“ bratov uplašeni glas odjeknuo je hodnikom i naterao me da ustanem iz kreveta. Nešto hladno je zaškripalo pod mojim nogama. Staklo. Zbunjeno sam pogledala u razbijen prozor, onda u pod i uplašeno se sklonila u stranu. Proverila sam tabane i uklonila srču što se zalepila za kožu.

„Ela, jesi li dobro?“ viknuo je ponovo.

„Dobro sam.“ Sišla sam do prizemlja i susrela njegov zabrinut pogled. „Zaista, dobro sam.“

„Nisi povređena?“ prešao je nežno palcem po mom izgrebanom čelu.

„Nisam povređena,“ uveravala sam ga ali još uvek sam bila zbunjena i nisam bila sigurna da li spavam i sanjam ili sam probuđena. „Mislim da je neko razbio prozor u mojoj sobi?“

„Platiće mi za ovo. Ko god da je to bio, platiće,“ procedio je i privukao me u zagrljaj a zatim je novi povik privukao našu pažnju. Bilo je to kao da je neko u daljini zazivao pomoć. Pustio me je i izašao napolje ostavljajući ulazna vrata otvorena.

„Ksander... sredili su ga... baba... doktor,“ čula sam Markusove uspahirene reči.

„Šta se događa?“ pitala sam izlazeći napolje a onda pogledala u osvetljenu Ksanderovu kuću. Bilo je neuobičajeno videti upaljeno svetlo u skoro svakoj prostoriji. Pošla sam za Timom i u prvom trenu sam mislila da su ulazna vrata širom otvorena a onda sam primetila da se jedva drže na šarkama.

„Baba?“ viknuo je Timo i ušao unutra a zatim stao na vratima kao ukopan.

„Šta je?“ pitala sam i sama se na tren zaledila od prizora.

U hodniku, između primaće i spavaće sobe, ležao je onesvešćen Ksander. Baba je držala ruku na njegovom boku i odmahivala glavom jadikujući. Odgurnula sam brata i prišla Ksanderu. Lice mu je bilo izobličeno od krvavih podliva i posekotina a iz rane na boku se cedila krv koju je baba pokušavala da zaustavi pritiskajući svojim staračkim rukama. Razmenila sam jedan kratak pogled sa njom. Plakala je i nije dugo trebalo da joj se u tome pridružim. Ponudila sam se da je zamenim ali mi nije dozvolila.

„Nisam mogla da spavam, sedela sam na verandi i čula... nešto...“ odmahnula je glavom. „Nije zaslužio ovo. Ovo nije zaslužio.“

„Ne nije,“ potvrdio je Timo.

„Izdrži, Ksandere. Samo izdrži... doktor samo što nije stigao.“ Pogladila sam ga po kosi, bila je vlažna a moja ruka je ostala krvava. Preplašeno sam pogledala u brata koji je ljutito odmahivao glavom a zatim pošao napolje.

„Bićeš dobro... bićeš dobro,“ ponavljala sam i nadala se da će Markus uspeti da dozove doktore, jer ja sam bila nemoćna a strah od gubitka me je na tren zaledio. Pomerio je glavu i nešto nerazgovetno prošaptao, trznuo je rukom koju sam uhvatila i osetih blagi stisak. Nežno sam se osmehnula i ponovila, „doktor dolazi, bićeš dobro. Samo izdrži još malo.“ Ali nije izdržao, izgubio je svest i preplašio me.

„Ksander... Ksander,“ dozivala sam ga.

„Štedi svoje suze za one kojima će ti biti potrebne... On je X-Kran, Slasnikova. Za njega je ovo ništa,“ rekao je Luik s vrata.

„Ovo je vama ništa?“ usprotivila sam se. „Umire.“

„Takvi kao on ne umiru tako lako.... ajde ispraznite prostorije, doktori dolaze,“ naredio nam je ali ja sam ustala tek kad se Agnet pojavila na vratima. Pritrčala nam je i odmah počela svoj pregled a uskoro joj se i doktor Rov pridružio.

„Trebala bi otići kući,“ rekao je Timo, „i ti baba.“ Pokazao je na naše spavaćice koje su bile natopljene Ksanderovom krvi, ali nisam marila za to.

„Ne možemo ga ostaviti samog,“ pobunila sam se.

„Nije sam a mi nismo ti koji mu trenutno mogu pomoći,“ rekla je baba i pogledom potražila Markusa.

„Ne brini baba, ja ću ga naći, još nekome si potrebna.“ Pokazao je na sitnu devojčicu koja je stajala na sred ulice i preplašeno gledala u nas. „Ela i ti... vrati se kući,“ rekao je zapovednički i mogla sam se svađati sa njim, ali pogledala sam u svoje krvave ruke i spavaćicu a zatim na svetla u okolnim kućama i radoznale siluete u prozorima.

Poslušno sam otišla kući i odmah ušla u kupatilo. Počela sam da trljam ruke sapunom gledajući u krvavu vodu kako otiče niz slivnik a onda sam shvatila da će najbolje biti ako se istuširam.

Ko mu je učinio... zašto? Zašto sada? Mislila sam da su ga ljudi počeli prihvatati. Da, bilo je onih kao Učo koji su ga mrzili, ali napasti ga u vlastitoj kući u pola noći i divljački ga isprebijati... to nisam mogla da shvatim.

„Ela, dođi i sedi.“ Pozvao me je Timo čim sam izašla iz kupatila. Sedeo je u kuhinji i vrteo jednu svoju štaku. Kretao se već sa takvom lakoćom na štakama da bi čovek pomislio da ih koristi od malena. Pogled mu je bio zabrinut a čelo naborano, te sam pritegla kućnu haljinu i poslušno sela.

„Našao si Markusa?“

„Da, ne znam kad se provukao do lovca. Jedva sam ga naterao da ode kući.“

„Vezao se za njega.“ Nije mi to potvrdio, ali znao je da je to istina, umesto toga pogledao je u mene i pitao, „šta se desilo danas u šumi?“

„Kako misliš šta se desilo?“

„Između tebe i lovca... šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo. I zašto mi odjednom postavljaš takvo pitanje?“ branila sam se uvređeno dok su me obrazi peckali od rumenila koje ih je zahvatilo, svesna svega što sam priželjkivala da se desi.

„Išla si da bereš maline... sama, a vratila si se s njim. Da li ste imali dogovoren sastanak?“

Ne to nije bio dogovoren sastanak kao sa Mikom kod lipe, a ipak, dok smo sedeli pored reke, osećaj je bio sličan, ali nisam to bila u stanju ni sebi priznati a kamoli Timu.

„Nije bio sastanak... Izgrebala sam se i uplela u maline. On je pecao nedaleko... i pomogao mi da se izvučem a... a... zatim me je odveo do reke da se umijem.“

„I to je bilo sve?“ proučavao me je i pokušao da uhvati moj pogled.

„Da... Ne... Sedeli smo malo kraj reke i razgovarali a onda smo se vratili kući.“

„Sedeli ste pored reke i razgovarali,“ ponovio je tiho i zamišljeno klimao glavom.

„Ti sediš s njim na verandi i razgovaraš, svaki dan,“ branila sam se.

„Da, ali ja nisam ti. Da li vas je neko video?“

„Zašto misliš da nas je neko video i zašto mi postavljaš ova pitanja?“ skočila sam ljutito.

„Zar je moguće da si toliko plitka?“

„Plitka? Ja plitka?“ viknula sam uvređeno.

„Da. Glupa i plitka,“ uzvratio je. „Ko vas je video zajedno u šumi? Da li je to bio Manu i Marsi... Hana?“ nabrajao je a ja sam shvatila da je njen glas viknuo one pogrdne reči ispod mog prozora.

To je bilo namenjeno meni? Ja sam klonska kurva?

„Ko vas je video zajedno!?“ proderao se crvenog lica i preplašio me. Suze su same krenule. Spustila sam se na stolicu i obrisala oči, pritegla haljinu i šmrknula.

„Izvini. E... Ela, zar ne... ne... shva... a... a... taš,“ uzdahnuo je i pre nego što je pokušao ponovo odgovorila sam, „na plaži su bili Hana, Manu, Petar, Klara i Marsi... pijani.“ Počela sam polako da shvatam i posledice jednog običnog susreta u šumi i razlog Timove ljutnje.

Marsi je pljunuo na nas, njegova mržnja me je uvredila i u tom trenu izazvala prkos zbog kojeg sam htela posegnuti za Ksanderovom rukom, tada nisam ni pomislila da bi bili u stanju da ga napadnu zbog toga. Mislila sam da će samo izmišljati kojekakve priče i širiti laži po selu.

Sve je moja krivica, shvatila sam. Ksander zbog mene leži krvav i bori se za svoj život.

„Ali zašto? Zašto bi to učinili?“

„Videla si Učinu reakciju. Mrze ga... a Manu je zaljubljen u tebe još dok si se igrala pod lipom. Čak je i na Miku bio ljubomoran što ga je preduhitrio.“

„Bio je?“ začudila sam se.

„Sećaš se kad je Mika pao sa trešnje?“ Bio je izubijan sa masnicom na oku, rasečenom usnom i slomljenim rebrom. „Trešnja je bio Manu.“ Odgovorio je na moj zbunjeni pogled a moja netrpeljivost prema mesarovom sinu je samo rasla.

„Ali ništa se nije desilo između mene i Ksandera... Ništa.“ 

„Da... vidim,“ rekao je smireno i odmahnuo glavom. „Sve je ovo moja greška... koristio sam svoju zahvalnost, koristio sam tebe i koristio sam njegovu želju za prihvatanjem kako bih saznao istinu o njemu i zašto je tu. Želeo sam znati više o njima i možda saznati još... nešto...“ pogledao me je i odmahnuo rukom. „Nije važno.“ Sedeli smo tako svako zarobljen u svojim mislima i vlastitoj krivici. Najzad je prekinuo tišinu i rekao, „idi i obuci se. Kasnije ćemo zajedno otići da ga obiđemo. To je naša obaveza kao najbližih komšija... i Ela, od sad ne smeš biti viđana sama sa njim.“ Htela sam se usprotiviti ali onda sam zastala na tren i razmislila, da li bi bilo pametno prepustiti se svojim osećanjima? Naravno da ne bi, bila sam svesna toga, ali to nije sprečilo da se moje srce stegne pri pogledu na Ksanderovo nemoćno telo, izubijano i prekriveno ranama.

Sve je ovo zbog tebe, optužila me je savest.

Agnet je sedela na stolici kraj njegovog kreveta i samo nas je kratko pogledala kako bi nam uzvratila pozdrav a zatim je pogled vratila na Ksanderovu ruku.

„Kako je?“ pitala sam prilazeći. Bio je položen na krevet u spavaćoj sobi i delovao kao da spava.

„Biće dobro,“ odgovorila je u neverici. „Neke od manjih posekotina već su se zalečile.“ Primetila sam da su mu sve rane očišćene ali i da su se oni najgori podlivi na licu smanjili.

„Da li se budio?“ pitao je Timo.

„Samo na tren,“ pogledala je u mene ispod trepavica a onda vratila pogled na Ksanderovu ruku. „Kvintus mi je doneo neke sedative i rekao da ga moram držati uspavanog kako bi se sam zalečio. Ne poznajem fiziologiju klonova, trebala bi biti slična našoj, ali on je drugačiji. On je jedan od njih.“

„Jedan od kojih?“ pitala sam.

„Supervojnik.“ Podigla je pogled i primetih oduševljenje u njemu. „Pogledajte,“ pozvala nas je i nežno uhvatila njegovu ruku i pokazala na jednu malu posekotinu na podlaktici. „Ovo je bila otvorena rana. Duboka posekotina. Posmatram je već pola sata kako se zatvara. Kvintus mi je rekao da ga ne smem ušivati, kako bi se rane mogle same pravilno zatvoriti. Vidite i sami... zadivljujuće, zar ne.“ U prvom trenu nisam videla isto što i ona, ali što sam je duže posmatrala to je rana bivala manja i svetlija. Pogledala sam u brata koji je nabrao čelo a oči su se izgubile ispod gustih obrva koliko se namrštio.

„Eda, znaš pravila, treba ti još četvoro,“ rekao je Pastro ulazeći u kuću.

„Želiš sazvati zbor zbog lovca?“ pitao je Timo, „ja ću te podržati,“ rekao je isti onaj koji je podržao Uču da se sazove zbor kako bi se proterao lovac.

„I ja ću vas podržati,“ rekla je Agnet odlučno, „a znam da će i tata. Problemi ne mogu da se rešavaju pesnicama a ovo je jednostavno nedopustivo.“ Pokazala je na Ksandera i dodala odlučno. „Počinioci moraju biti kažnjeni.“

„Onda ti treba još samo jedan.“ Svi pogledi su uprti u mene i zaustila sam ali s vrata se javio Koranov, „ja ću biti peti, doktorka je u pravu i ne interesuje me čija su to deca bila.“

Koranov je u svakoj neprilici tražio priliku da učvrsti svoj položaj nezvaničnog vođe a to što je Bromasov sin Petar bio među osumnjičenima davalo mu je povoda da podrije majstorov autoritet. Nije se Bromas previše mešao u posao Veća, ali bio je razuman čovek od kojeg je često traženo da bude glas razuma a njegovo mišljenje je obično bilo u suprotnosti od mišljenja ostalih.

„U redu,“ klimnuo je Pastro svojom sedom glavom. „Zbor će se održati kad lovac bude mogao da mu prisustvuje, kako bi mogao da iznese svoje optužbe.“

„Kvintus je rekao da ga držim pod sedativima sledeća dvadeset četiri sata, ali u kakvom će biti stanju nakon toga to zaista ne znam,“ rekla je Agnet.

Svi su se nagurali u sobu kako bi videli povređenog a ja sam izašla u hodnik i osvrnula se oko sebe i prvi put pogledala po kući. Izuzimajući lom koji je napravljen u hodniku i primaćoj sobi, gde su pojedini komadi nameštaja bili prevrnuti ili slomljeni, shvatila sam da Ksander zapravo i ne živi ovde. Većina nameštaja je bila prekrivena plahtama a ono ostalo je pokrivala prašina. Čula sam babu u kuhinji, te sam pošla za njom. U ćošku kuhinje je bio namešten improvizovan krevet od dušeka donetih verovatno iz soba na spratu. Na stolici pored je bila složena čista odeća. Sudopera je bila prazna a na cediljki pored je bio jedan tanjir, kašika i čaša. Za razliku od prednjeg dela kuće, ovde je sve bilo čisto i uredno.

„Ne treba njemu mnogo,“ rekla je baba primetivši moj radoznali pogled. „Sem hrane, naravno.“ Nasmejala se tiho. „Ali u početku ni to mu nije bilo potrebno, kao da je živeo od vazduha i vode.“

„Zašto ste ga prihvatili... tada,“ iznenadila sam ju pitanjem. „Klonovi su vam uzimali jednog po jednog a vi ste njega dočekali raširenih ruku. Zašto?“

Meni je bilo potrebno vreme da ga prihvatim i prevaziđem činjenicu ko je on i bez obzira na trenutak privlačnosti, još uvek nisam bila sigurna da li mogu preći preko njegove prošlosti. Za moje, ali i njegovo dobro nadala sam se da je nikad neću prihvatiti. Timo je bio u pravu, bila sam glupava i plitka.

Baba se osmehnula i posegnula za mojom rukom. Njen dlan je bio topao a koža tvrda. Iako sitna, bila je to snažna žena. Takve smo bile sve. Morale smo biti. „Ela, tamo gde ste svi vi videli velikog zlog vuka, ja sam videla izgubljeno štene koje nikad nije spoznalo dobrotu... a sada smo pokazali ko je u ovoj priči bio vuk.“

Predložila mi je da joj pognem i zajedno smo sredile Ksanderovu kuću i tako dali razlog zlim jezicima da još više raspletu priču o nama, ali bila je to sitnica koja nije umanjila osećaj krivice koji me je izjedao a moj brat je zadovoljenje svog osećaja krivice namirio tako što je probdeo uz lovčev krevet pomažući Agnet oko njega.

Autor Dana Hill

Zemlja nade 9

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link

9

Ksander

 

„Hvala ti za ovo,“ rekla je pošto mi je pružila poslednju dasku. „Tri godine ga molim da popravi ogradu.“ Pogledala je duž drvene tarabe koja je delila moje dvorište od njihovog.

Timo je prekjuče došao u radionicu tražeći daske. Verujem da je to bio njegov način da pokuša popraviti ono što je mislio da je stari učitelj pokvario. Izvinio se za nešto što nije bila njegova krivica kako bi umirio svoju savest i zamolio je Bromasa za daske a mene da popravim ogradu.

„Koliko sam shvatio ja sam taj koji je trebao popraviti... zar ne održava ogradu komšija sa desne strane?“ Bromas me je upozorio na to nakon što je Timo otišao. Bilo je to još jedno od nepisanih pravila ovog regiona.

„Da, ali komšije nismo imali godinama, a ove daske su me izluđivale.“

„Eto, sad te više neće,“ rekao sam i zakucao i zadnji ekser. Pokupio sam alat u kutiju, i odneo dotrajale daske na gomilu gde me je čekalo ostalo drvo za sečenje i cepanje.

„Kad si rekao da želiš zasaditi baštu nisam znala da misliš na tri korena paradajza i dva korena paprike.“

„Umeš li ti ikada nešto da pohvališ ili znaš samo da kritikuješ.“

„Nisam mislila ništa...“

„I nisu tri korena već pet. Dva si mi dala u rezervu, isto kao i papriku sumnjajući u moju sposobnost da nešto održim živim a vidi, ipak su se primile sve sadnice. Za mene će ovo biti više nego dovoljno, a imam i luk i krompir, ako si zaboravila.“

Jedva sam čekao trenutak kad ću ugledati prvi zreli paradajz. Prvi paradajz koji sam ja uzgojio. Ne znam da li je to bilo do ovog regiona ili je njihov način života bio zarazan, ali otkrio sam da hrana ovde ima sasvim drugačiji ukus. Bolji. Puniji. Bogatiji. Sve je bilo ukusnije. Meso, povrće, mleko, sir, riba a tek kad bi petkom baba ispekla svež hleb i onako na vruć kad bih stavio puter i samo malo posolio. Voda mi je potekla u usta čim bih na to pomislio.

Baba se u početku ljutila što slabo jedem a sada nisam bio u stanju da se zaustavim. Sve što sam zaradio davao sam njoj, ali ona je uvek uzela samo polovinu kredita a ostalo bi mi vratila. To sam ostavljao sa strane... jednom kad me više ne bude ostaće njoj i deci.

„Ajde sad k nama na čaj,“ pozvala me je pošto sam ostavio kutiju sa alatom na tremu. Za razliku od njihove verande kako su je zvali, na mom tremu nije bilo udobnih stolica sa mekanim šarenim jastucima za opušteno ispijanje čaja, niti saksija sa mirišljavim cvećem ili puzavica koje bi držale hlad.

„Zar ne bih ja tebe trebao pozvati, ipak si ti meni pomagala.“

„Da, trebao bi, tako se to obično radi, ali pretpostavljam da nemaš pitu od jabuka a kod nas je ima... a i znaš da te Timo čeka.“

„Pitanja i odgovori?“

„Nemoj zamerati našoj radoznalosti... samo onoliko koliko smeš da kažeš.“

Razgovor s njim je uvek ličio na ispitivanje. Razumeo sam njihovu radoznalost, nisu oni bili jedini koji su pokušavali od mene saznati razne informacije i Bromas je često zapitkivao o lovu, a isto to su činile i kolege, i baba, i Markus, i Samel... uglavnom svi sa kojima sam bio u kontaktu su pokušavali iz mene izvući poneku informaciju, ali ja sam kod ulaska u region dao reč da im neću otkriti određene podatke. Tada sam mislio da to neće predstavljati problem, međutim, dosta toga se promenilo za ovih godinu dana. Ja sam se promenio. Mrzeo sam sistem iz kojeg sam ponikao a ovim ljudima sam želeo toliko toga reći, želeo sam ih upozoriti... i učiniću to, odlučio sam. Bez obzira na datu reč, pre nego što odem odavde, reći ću im sve... a Slasnikovima sam morao saopštiti istinu o njihovom ocu. Zaslužuju da znaju barem ono malo koliko ja znam.

„Komšija, čini mi se da ćeš morati početi koristiti kapiju.“ Te otpale daske služile su nam kao tajni prolaz između dvorišta.

„Uvek mogu preskočiti.“

„Samo da je to već popravljeno,“ rekla je Ela zadovoljno i pokupila sa stola Timovu šolju i otišla u kuhinju i uskoro se vratila sa rashlađenim čajem i pitom od jabuka. Da se nisam ustručavao odmah bih pojeo sve što mi je servirala, umesto toga sam posegnuo za čajem i pomirisao ga i pokušao pogoditi od čega je. Bilo je u njemu sušenog voća, verovatno jabuka, možda i šipurak, ali i majčine dušice, i lipe.

„Pitam se da li bi kafa ovde uspevala.“ Ovde su svi pili čaj i već sam se navikao na to, ali mi je nedostajala kafa. U mom skloništu sam imao veliku zalihu koju sam nabavio pošto sam poharao jedno zaboravljeno skladište.

„Čitala sam o kafi. Često se pominje u knjigama, ali ne znam kako se uzgaja, niti kakvog je ukusa.“ Namrštila se i na kratko zamislila.

„Ne znam ni ja kako se uzgaja, ali znam da mi nedostaje, posebno ujutro. Mislim da postoje plantaže u južnim krajevima.“

„Bio si tamo? U južnim zemljama?“ uskočio je Timo sa svojim pitanjem. Obično bi sačekao dok popijem čaj, ali danas je bio nestrpljiv. „Ima tamo i naših regiona?“

„Bilo ih je.“

„Bilo?“ čudio se Timo.

„Nisu mogli samo nestati,“ rekla je Ela naivno sa osmehom i kao da je pokušala da smiri svog brata ne znajući da je mnogo regiona samo nestalo. „Sigurna sam da tamo još uvek ima regiona u kojima ljudi gaje kafu. Šteta samo što ne možemo s njima da se trampimo.“

„Koliko je ukupno regiona ostalo?“

„Kao što sam rekao, odavno nisam u službi.“

„Dok si bio u službi, da li je još uvek bilo hiljadu regiona?“

„Ne, više nije hiljadu.“ Odavno ih nije hiljadu, nisam bio siguran da ih ima stotinu, ali tu informaciju sam zadržao za sebe.

„Koliko?“ insistirao je.

„Timo, već sam ti rekao da vam ne smem prenositi podatke iz spoljnog sveta.“

„Prefekt nije tu, lovče,“ procedio je.

„Timo, uopšte nije bitan broj regiona, već koliko je ljudi u njima.“ Gledali smo se netremice a Ela je ponovo uskočila i pokušala smiriti razgovor.

„Pa mene više zanima kako ljudi žive u tim regionima, da li su kao mi? Čime se bave?“

„Nisu svi regioni kao vaš.“ Odgovorio sam skrećući pogled sa Timovih strogih očiju na Eline radoznale. Bilo je lakše razgovarati sa njom. „Postoje regioni koji su neorganizovani, gde svako radi i živi za sebe. Čuvari imaju dosta problema oko očuvanja mira. Česti su sukobi između ljudi unutar samog regiona. Postoji jedan region u kojem su ljudi podeljeni na klase. Oni imućniji vladaju siromašnim delom stanovništva. Za razliku od njih postoji region u kojem ne postoji vlasništvo. Sve pripada svima, hrana se priprema u zajedničkoj kuhinji i sve uzgajaju na zajedničkom polju. Pomalo kao vi. Jedan od najmanjih region je smešten visoko u planinama i podignut je na ostacima jednog drevnog grada i ljudi su tamo okrenuti očuvanju neke stare religije.“ To je bio jedan od tri regiona u kom nikad nije došlo do pobune i nikad nije ustrojen lov.

„Znači nismo mi toliko loši?“ rekla je ponosno.

Ne, uopšte nisu bili loši, zapravo su bili jedan od najboljih regiona i zato nisu zaslužili da se nad njima sprovodi kazna do koje je došlo prevarom.

„Da li postoji neki region koji je tehnološki napredniji,“ pitala je.

„Bio je jedan na istoku.“ Od njega je nastala Republika, i nadao se da me neće ispitivati o njemu, ali Tima su danas brinule neke druge stvari.

„Da li se lov organizuje u svakom regionu?“

„Ne. Nije u svim regionima bilo pobune.“

„Ali u onima u kojima jeste da li je isto kao i kod nas svake treće godine?“

„Zavisi od kazne, sporazuma i veličine regiona. Ima onih u kojima se lov održava svake pete godine, ali ima regiona u kojima je lov svake godine, ali bira se samo jedan učesnik ili dva.“ Razmenili su začuđen pogled. „To su znatno veći regioni i u njima se deca od malena pripremaju za lov.“

„Pripremaju decu za lov?“ začudila se Ela.

„Od malena decu uče samoodbrani, lovu i preživljavanju u divljini.“ U većini rezervata je to rađeno ali ovde nisam primetio ništa od toga. Poslušno su svake treće godine žrtvovali pet svojih sugrađana i ništa nisu činili kako bi im pomogli da izbegnu zlu sudbinu. Njihov otac je imao sreće što je preživeo prvi lov a u drugom je već znao šta treba da radi. Da li je i njima preneo delić svog iskustva? I u prošlom lovu je jedan od njih uspeo da preživi. Navodno je koristio reku i krio se u vodi i trsci. Bilo je to skoro za ne poverovati, ali adrenalin i želja za životom umeju da izvuku čak i iz nečistih natprirodne sposobnosti.

Nečistih, odavno nisam na njih pomislio tako. Bila je to više navika, nego činjenica, jer ovi ljudi su bili opsednuti redom, čistoćom i higijenom.

„Lovio si u takvom regionu?“ izvukao me je iz misli Timo.

„Da, za prvo unapređenje.“

„Unapređenje?“ čudili su se. Ovde je preovladavalo mišljenje da ih kupujemo i lovimo zarad zabave a ja im nisam smeo otkriti pravi razlog lova.

„I da li si primetio razliku u lovu na one pripremljene i one koji to nisu?“ Timov pogled je bio ispunjen gnevom a ja sam ga svojim iskrenim odgovorom još dodatno potpirio.

„Imati sposobnog suparnika je dobrodošao izazov.“

„Da li je i ishod isti?“

Nisam mu to potvrdio, ali obično je bio, ne uvek. Bilo je onih koji su bili sposobni i snalažljivi, koji su umeli da pobegnu lovcu, bilo je i onih koji nisu ni bežali, već bi lovili svog lovca. Moj prvi plen je bio takav, svojim tragom me je saterao u klopku i sačekao me tamo sa isukanim nožem. Premda je bio snažan i spretan nije dorastao jednom Kranu željnom dokazivanja.

„Mislim da je vreme da pođem.“ Ustao sam svestan da smo zašli na opasnu teritoriju.

„Da, mislim da jeste,“ složio se Timo.

„Hvala... što si popravio ogradu,“ rekla mi je pošto me je ispratila do kapije. Bio je to još jedan od njihovih običaja, kako mi je objašnjeno na ovaj način je iskazivano poštovanje prema gostu.

„Ela, ne osuđuj me previše. Bio sam zarobljenik istog sistema kao i vi.“

„Bio?“ začudila se i osmehnula. „Ksander, još uvek si zarobljenik.“ Bila je u pravu. Svi smo mi bili sluge sistema koji su stvorili privilegovani.

„Sutra me očekuje čišćenje ribe?“

„Zar si našla drugog dobavljača?“ uvek sam im dostavljao očišćene ribe. Slatko se nasmejala i uzvratila pitanjem, „jesu li već rodile maline?“

„Istočna livada ih je prepuna.“

„Odlično. Sutra moram da se izgubim iz kuće.“

„Zašto?“

„Nepodnošljivi su.“ Pokazala je glavom na kuću. „Mislim, drago mi je zbog njih, ali ne mogu celog dana slušati prepirku ko koga više voli,“ pravdala se. „Gde pecaš, možda ću doći da te obiđem.“

„Nešto niže od istočne livade ima jedna uvala.“

„Mala uvala... znam. Znači to je tvoje mesto.“

„Zdravo Ela... lovče,“ pozdravila nas je njena debeljuškasta prijateljica.

„Na verandi je,“ odgovorila joj je Ela ali ona nije žurila kod Tima, već je stala pored Ele i uputila mi jedan upozoravajući pogled. Tek tada sam postao svestan da sa Elom stojimo previše blizu i osmehujemo se jedan drugom.

„Prijatno veče vam želim,“ naklonio sam se i pošao kući i načuo Latino upozorenje „Ela, budi oprezna s njim.“

Da i ja bih trebao pripaziti, pomislio sam, ali bilo je tako lako razgovarati sa njom. Prijalo mi je njeno društvo. Pored nje bih na tren zaboravio ko sam, gde sam i zašto sam ovde... Lov je bio preda mnom i na to bi se trebao koncentrisati i u trenutku kad sam zatvarao ulazna vrata čvrsto sam odlučio da od sad pa na dalje ostaću hladne glave. Međutim, već sutradan sam se obrijao, počešljao i obukao jednu od svojih najboljih košulja, i morao da odbijem Markusa koji je želeo poći sa mnom na pecanje.

„Ali zašto ne danas?“ cvileo je.

„Markuse, prestani da mu dosađuješ,“ podviknula je baba. „Luča hoće karaše, one male, a ja bih nekog lepog šarana... Ali čini mi se da si ti krenuo u lov na babušku.“ Odmerila me je napadno i namignula poteravši Markusa u kuhinju.

Dok sam sedeo na obali, misli su mi sve vreme letele ka istočnoj livadi i više nisam mogao da izdržim, ostavio sam štapove i otišao da je potražim. Popeo sam se uz padinu i prošao pored mladih stabala jasena koji su okruživali osunčanu livadu na kojoj je Majka Zemlja istresla sve vrste sočnih i mirišljavih bobica koje je imala. Bilo je tako kupina, sitnih divljih jagoda, malina, ribizla i borovnica. Potražio sam je pogledom sa nadom da ću je ugledati i već sam mislio da nije tu kad sam začuo jednu veoma glasnu psovku.

„Trebaš pomoć?“ pitao sam  gustiš i obišao skoro celi krug okolo sve dok nisam primetio punu košaru malina kako viri iz žbunja.

„Uzmi ovo,“ naredila je oštro. Spustio sam korašicu pored već jedne pune i ušao korak u klopku od trnja i prvo oslobodio njenu široku suknju od grana koje su je pokušale zatočiti a zatim košulju, a na kraju i njenu gustu zlatnu pletenicu.

„Sva si izgrebana, zašto si morala ulaziti toliko duboko?“ gunđao sam.

„Zato što je neko počistio sve okolo,“ odgovorila je ljutito.

„A ti baš voliš maline... Izgledaš kao da si se polila njihovim sokom.“  Prešao sam palcem po njenom umazanom licu. Crveni sok je skrivao sitne ogrebotine po njenim obrazima a bilo ih je i na čelu, preko obrve, čak i na nosu. Odgurnula je moju ruku i sama pokušala da se obriše ali se još više umazala.

Odveo sam je do male uvale kako bi se oprala i primetio njeno oklevanje na vrhu strmih improvizovanoh stepenica od kamenja koje sam ugradio na početku leta.

„Nije valjda sa se plašiš visine?“

„Ne plašim se visine nego da ću da padnem s nje,“ odgovorila mi je ljutito i dohvatila  kanap koji sam vezao za stablo kako bih sebi olakao uspon gore. Pripremala se za silazak, ali noga nije htela da je sluša i dalje je stajala kao ukopana na vrhu.

Kako bi se spustila niz padinu niz kakvu je njen otac vodio begunce, preletelo mi je glavom a onda osetih neki nepoznati ubod straha u jednoj jedinoj misli, šta ako je odaberu. Ta misao će postati moja preokupacija, jer nisam mogao podneti pomisao da bi neko lovio ovu divnu, pametnu i snalažljivu devojku, a ipak, znao sam će je jednom odabrati... jer IHCI voli dobru genetiku a ona je sada bila jedini nosilac kojem su imali pristup.

„Okreni se leđima i uhvati za uže i polako spusti nogu do prvog stepenika... Ne brini ako budeš padala uhvatiću te.“ Ohrabrivao sam je i najzad me je poslušala i polako stepenik po stepenik sišla dole a ja sam odoleo želji od koje su me zasvrbeli prsti da je dohvatim i pridržim. Umesto toga prišao sam štapu koji se cimao i izvukao još jednog šarana.

„Koliko si već riba uhvatio?“ radoznalo je zavirila u kofu.

„Ne znam.“ Zabacio sam udicu natrag u reku pre toga stavljajući mamac na nju a zatim je namestio na drveni stalak.

Izvadio sam čistu krpu iz stare torbe koju sam nosio u šumu. Našao sam je u jednom ormaru na spratu. Otvorio sam čuturicu sa vodom i nakvasio je i pružio joj da se obriše. Promašila je par mesta, te sam zatražio da mi je vrati i obrisao joj izgrebano čelo i nos, bradu. Dah joj je zastao, usta se otvorila a oči se povećale a ja sam se na jedan tren izgubio u njima, zapitavši se da li sam nazreo poziv u njenom pogledu ili sam ga samo umislio.

Kako bi bilo okusiti njene usne, kako bi bilo preplesti jezik s njenim, zaroniti ruke u njenu kosu i privući je bliže k sebi. Kako bi bilo osetiti to vitko telo kako se privija uz moje... Uzdahnuo sam i naredio samom sebi da prestanem sa takvim mislima.

„Kad dođeš kući namaži ogrebotine onim melemom.“ Vratio sam joj krpu i čuturicu i udaljio se i od nje i nepristojnih misli koje su me okupirale.

Pošao sam ka improvizovanoj pećnici i počeo da je otkopavam. Prve ribe koje sam uhvatio, umotao sam u lišće i zakopao u žar. Retko kad bih sebi ovde pripremao ručak, ali nadao sam se da će doći...  

Dohvatio sam komad kore koju sam sastrugao sa jednog stabla i na nju servirao jednu babušku i nekoliko sitnih pečurki i odneo joj. Iznenadila se.

„Hvala.“ Pogledala je sa interesovanjem u improvizovani tanjir i pomirisala ribu. Otkinula je komadić mesa i stavila ga u usta, na kratko se zamislila a onda se široko osmehnula. „Ovo je dobro,“ rekla je uz široki osmeh i prionula na hranu. Plašio sam se kritike i glasno odahnuo, zadovoljan samim sobom.  

„Lepo je ovde zar ne?“ pitao sam, tek da bih nešto rekao.

„Da,“ priznala je oblizavši prste pošto je završila sa jelom. „Smem nešto da te pitam... Ako ne želiš da odgovoriš nije bitno.“ Pogledao sam u nju svestan da ću u ovom trenutku odgovoriti na svako njeno pitanje.

„Koliko imaš godina?“

„Jesi li sigurna da to želiš da znaš?“ 

„Da,“ priznala je.

„Ove godine sam navršio pedeset četiri.“ Njene oči su se povećale a kad je prvi šok prošao najzad je progovorila. „Ne izgledaš kao pedesetogodišnjak.“

„Ja sam od X klase,“ priznao sam. „Bili smo eksperimentalni program koji je ugašen, nakon što se rodio Kseroks, moj najmlađi brat...“ Bio je moj najbolji prijatelj a sada verujem da je moj najžešći neprijatelj.

„Jednog dana Ksandere, jednog dana ću te uhvatiti i osvetiću našeg oca.“ Pretio mi je dok sam sakriven u tunelu strepeo da će me naći. Za razliku od ostalih znao je da sam blizu, samo što nije znao koliko sam mu bio blizu.

„X klasa?“ pitala je zbunjeno. Ostavio sam svoj tanjir sa strane, oprao ruke u vodi i došao do nje i zadigao rukav na košulji još više i okrenuo ruku prema svetlu kako bi videla moju belu oznaku na podlaktici. Utisnuta mi je nakon što sam uzeo prvi dah, kao i svakom klonu.

„XN2R - Ksander,“ prošaptala je.

„Naša dadilja nam je svima dala ime na osnovu naših oznaka.“ Prisetio sam se Beatris Dual i jedinih ruku čiju nežnost nisam morao da platim.

„Ako ste imali dadilju onda to znači da si rođen kao dete?“  

„Ne bih rekao da sam rođen, ali da, stvoren sam kao beba. To obično nije praksa. Čak i  naslednici uzimaju prvi dah kao trogodišnjaci ili čak stariji. Suservis, vojnici i čuvari su obično odrasle jedinke, ali kao što sam rekao, mi smo bili experiment.“ Slušala me je zamišljeno i povremeno bi klimnula glavom a onda je veseli vrisak odjeknuo iz pravca velike uvale.

„Mislim da sam danas završio sa pecanjem.“ Ionako sam već imao i više ribe nego što mi je bilo potrebno.

„Šta je suservis i ko su naslednici?“ pitala je dok smo utabanim puteljkom prolazili šumom i prvo me je iznenadilo njeno pitanje a onda sam shvatio, mi smo njima svi bili klonovi, ali u našem društvu je postojala striktna podela i nisu svi imali ista prava.

„Kvintus je pripadnik suservisa, sluga koji pripada prefektu a prefekt je pripadnik elite i ima pravo na svog naslednika... svog klona.“

„Znači i ti imaš svog naslednika?“

„Ne, ja sam običan vojnik. Samo neko ko pripada nekoj od familija ima pravo na svog naslednika a vojnici pripadaju IHCI-ju isto kao što suservis pripada svom naručiocu.“ Zastala je a ja sam ispratio njen pogled koji je odlutao u pravcu kupača. „Želiš da im se pridružiš?“

„Njima?“ začudila se mršteći nos. „Ni u ludilu.“

Prepoznao sam među njima debelog mesarevog sina zbog kojeg je Timo ostao bez noge. U panici se sudario sa njim i oborio ga u trenutku kad je krov padao. Među kupačima je bila i Timova bivša devojka, Bromasov najstariji sin, sestra od njene prijateljice a najstariji među njima bio je Marsi. Pogledao je u našem pravcu i kad su se naši pogledi sreli pljunuo je na zemlju a onda dohvatio flašu rakije koju je proizvodio u svom dvorištu i potegnuo iz nje.

Autor Dana Hill

Nastavak priče: link

Zemlja nade 8

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link

Četvrti deo: link     Peti deo: link     Šesti deo: link

Sedmi deo: link

8

Ela

 

Kažu da vreme leči rane a tako je bilo i sa Timovim povredama. Zahvaljujući lovčevom melemu, opekotine su se povukle ali ožiljci, posebno oni najdublji, su ostali i nikad neće nestati. Njegovo uvo se nikad neće obnoviti, kosa oko njega nikad neće izrasti, isto kao i brada na jednom delu desnog obraza a ostaće mu podsetnici na požar i na ramenu, grudima i nadlaktici. Mala uteha u svemu je bila ta, što na tim mestima uopšte nije osećao bol, za razliku od noge koju nije imao a često se budio sa bolovima u njoj. Rana od amputacije je zarasla ali fantomska bol u njoj ga je često mučila.

„Trebaće vremena,“ govorio je doktor Rov a kako je vreme odmicalo tako su se i njegove posete proredile. Došao bi da ga obiđe jednom ili dva puta nedeljno za razliku od Agnet koja je dolazila svaki dan. Timo je bio njen prvi zvanični pacijent i mlada doktorka se brinula o njegovom oporavku. Svakodnevno ga je terala da vežba koleno, da sedne, da se premešta sa kreveta na stolicu i da ustane oslanjajući se na nju a sve kako bi ga pripremila za drugu fazu oporavka.

„Kao što smo vežbali,“ rekla je mirnim glasom, namestila štake i pomogla da se uspravi. Pridržala ga a zatim pustila. Moj brat je prvi put nakon puna dva meseca samostalno stajao, ali samo na kratko.

„Normalno je da osetiš slabost i vrtoglavicu,“ priskočila mu je u pomoć pošto se blago zanjihao. „Predahni, pa ćemo pokušati da napravimo par koraka,“ ohrabrila ga je a mene je doktor pozvao u hodnik.

„Lakše je bez posmatrača,“ objasnio je.

Prihvatio je ponuđeni čaj i seo sa mnom u kuhinju i kao što sam i očekivala, počeo je sa svojim dobronamernim uputstvima, „Ela, sada te čeka onaj teži deo. Moraćeš ga polako uvoditi u normalan život. Neće biti lako, ali mora da se osamostali.“ Znala sam da ga previše tetošim i nije mi bilo teško. Bila sam srećna što je živ i saosećala sa njim svesna da je preživeo veliku traumu. „Prestani da ga dvoriš,“ nastavio je autoritativnim glasom. „Ne služi mu hranu u krevetu, neka ustane i dođe da ruča sa tobom u kuhinji. Potrebno je da se što više kreće. Nije dobro za mišiće da se toliko opuste. Nateraj ga da svaki dan barem na kratko izađe napolje.“

„Previsoke su,“ rekla je Agnet ulazeći u kuhinju i pokazala na štake koje su doneli. Bromas ih je izradio za Tima prema doktorovom uputstvu. „Odneću majstoru da ih skrati.“ Navukla je kaput a i njen otac je pošao za njom. Javio se Timu i pozdravio sa njim a meni je pre odlaska još jednom tiho rekao, „osamostali ga.“

„Pokušaću.“

„Ne pokušavaj, već učini,“ naredio je.

Ušla sam kod Tima u sobu i otvorila prozor kako bih pustila malo svežeg vazduha. Ovaj deo godine nisam volela. Zima je bila na izdahu, ali zbog obilnih kiša sve je bilo blatnjavo i prljavo. Dani su već bili duži a lažljivo sunce me je mamilo napolje, ali vetar što je duvao sa planina na istoku je još uvek bio leden.

„Kad dolazi Lati?“  

„Tek predveče. Rekla je da ponekad mora i kući da ode.“

Premda se još uvek ništa nije desilo između njih, primetila sam da Timo svakog dana jedva čeka njen dolazak. 

Hana mi je u početku njihove veze bila simpatična, ja sam bila ta koja ih je spojila ali sam se pokajala zbog toga. Nakon što je došla sa roditeljima da obiđe Tima, na kratko je ostala sama sa njim a zatim je u suzama istrčala iz sobe i više se nije vratila. Tih dana kod mog brata smenjivali su se bes i depresija i znam da ju je tog dana oterao, ali da ga je istinski volela, borila bi se za njegovu ljubav i prihvatila čak i onu lošu stranu Timovog karaktera, jer ako nekoga istinski voliš, onda voliš sve njegove verzije... i one dobre... i one loše, i trudiš se da mu pomogneš da prevaziđe svoje probleme ili barem da nauči da živi s njima. Međutim, lepršavi devojčurak nije bio u stanju da se nosi sa Timovom nesrećom, za razliku od Lati, koja je od samog početka bila naša najveća podrška i imala je poseban uticaj na mog brata. Da li je to bio taj njen vedri duh ili nešto drugo, ne znam, ali Timu se raspoloženje uvek popravilo kad bi ona došla i krenula da ga začikava a umela je i da podvikne i spusti ga na mesto i urazumi, ako je bilo potrebno. Nadala sam se da će se Timu najzad otvoriti oči i zato kad bi ona došla ja sam se povlačila u kuhinju, izlazila u dvorište ili išla u nabavku, koristeći se svim mogućim izgovorima samo kako bi im omogućila malo privatnosti.  

Ručak je bio skoro gotov kad je neko pokucao na ulazna vrata.

„Ela, neko je na vratima. Čuješ li? Vrata,“ doviknuo mi je pošto nisam odmah reagovala.

„Definitivno ga moram osamostaliti,“ gunđala sam hodnikom brišući ruke o kecelju, svesna da će to pre poći za rukom mojoj prijateljici.

Na moje iznenađenje na vratima je stajao lovac a u jednoj ruci je držao Timove štake a u drugoj kutiju sa alatom.

„Dobar dan. Doneo sam štake.“ Pokazao je na njih. „Doktorica nam je označila koliko da skratimo, ali delovalo mi je previše.“ Objašnjavao je pošto sam ga uvela kod Tima u sobu. Kutiju sa alatom je ostavio pored vrata a štake je naslonio na krevet. „Skratio sam ih samo malo, ne valja kad su previše niske.“ Objašnjavao je. „Hajde da proverimo... treba pomoć?“  

Timo je odmahnuo glavom, seo je i namestio štake onako kako mu je Agnet pokazala i ustao.

Setila sam se da mi je gulaš na šporetu i potrčala u kuhinju da ga skinem s vatre i uskoro čula ravnomerne udarce po drvenom podu koje su najavile mog brata. Došlo mi je da ga zagrlim i izljubim od sreće, ali suzdržala sam se pošto nismo bili sami.

„Lovče, ostani na ručku,“ doviknuo mu je. Pogledala sam iznenađeno u Tima. „Spasio mi je život,“ šapnuo mi je pošto je nazreo neodobravanje u mojim očima.

„Hvala, ali moram da se vratim,“ odgovorio je.

„Ako se ne varam, sada imaš pauzu za ručak,“ nastavio je da ga ubeđuje.

„Molim vas, ostanite.“ Potvrdila sam bratov poziv, pošto mi je očima naznačio da ga podržim.

„Kad si zadnji put jeo gulaš od zečetine?“

„Pre neki dan. Mislim da baba ume samo gulaše i paprikaše da kuva.“

„Eda kuva za tebe?“ začudila sam se trunčicu preglasno.

„Ona kao da ima potrebu da nahrani ceo svet i ume da se uvredi ako je odbiješ.“

Da, takva je bila naša baba Eda. Ma koliko je život šamarao, nije joj uzeo dobrotu iz srca. Ona je u lovcu, najverovatnije, videla samo sirotana o kome nema ko da brine i nije marila šta selo misli o tome, a mislilo je svašta. Iako sam u zadnje vreme slabo zalazila među ljude, ipak sam uspela da načujem osude naših sugrađana. Retki su bili oni koji su je u tome podržavali a plašila sam se da takva osuda čeka i nas kad se pročuje da je ručao kod nas, ali brat je bio u pravu. Spasao mu je život.

„Baba ovakav gulaš sigurno ne ume da skuva.“ Nastavio je da navaljuje brat sve dok lovac nije pristao.

Požurila sam završiti ručak a za to vreme se Timo pobrinuo za našeg gosta.

„Siguran si da ih ne treba još skraćivati?“

„Kao što si rekao, ne valja ako su niske,“ razgovarali su čekajući da poslužim ručak. Nije to bilo ništa specijalno i da sam znala da ćemo imati gosta verovatno bih se više potrudila, ovako je to bio samo gulaš od zečetine sa knedlama i ukiseljenim paprikama i krastavcima kao prilogom.  

„Još uvek pecaš?“

„Trenutno ne... čekam lepše vreme.“

„Kad budeš imao ribu za trampu, javi se...“ pogledala sam u bratovom pravcu čudeći se i odolela želji da ga upozorim. „Kako ti je kod Bromasa?

„Dobro je.“

„Opan još uvek pije?“

„Stalno premešta svoje skrovište, Bromas nikako da ga uhvati na delu.“

„Nikad ga neće uhvatiti. To je njihov ples. Gazda preti da će ga izbaciti ako ga zatekne sa flašom pa se ovaj krije, jer ne može bez rakije. A svi dobro znamo da ne može sebi dozvoliti da ostane bez svog najboljeg majstora... ma kakav on bio, a Opan jeste najbolji. Kad počinju radovi na upravnoj zgradi?“

„Već smo počeli sa pripremama.“

„Biće dovoljno materijala?“

„Kažu da koliko ima, toliko će se raditi,“ razmenjivali su kratke informacije. Kad je nastao trenutak tišine u kojem smo svako gledali u svoj tanjir ubacila sam se sa pitanjem, „da li imate porodicu tamo napolju?“

Oboje su me iznenađeno pogledali.

„Ne. Vojnici nemaju porodicu,“ odgovorio je nakon neme minute.

„Izvinite ako vas je pitanje uvredilo,“ pravdala sam se, ali bila sam radoznala.

„Niste me uvredili... Odrastao sam u kasarni. Moglo bi se reći da je moja jedinica moja porodica... bila je moja porodica,“ ispravio se. Neka senka tuge je prešla preko njegovog lica i stvrdnula njegov izraz.

„Imate još melem?“ pitao je i odbio da sipa još jednom gulaš, ali zato moj brat nije.

„Pri kraju sam i zaista sam... zahvalni smo vam na njemu.“ Pogledala sam u ožiljcima prekriveno lice mog brata i brzo skrenula pogled jer je teško podnosio nečij pogled.

„Napraviću vam novu turu, sada će biti malo drugačiji.“

„Doktorka se žalila da joj ne želite otkriti recept,“ optužio ga je Timo uz osmeh, verovatno se prisećajući Agnet. Prvo je skupljala hrabrost da ode zatražiti recept od njega a zatim se vratila praznih ruku. Bila je tužna i razočarana.

„Nije da joj ne želim otkriti recept, već se neki sastojci teško nabavljaju.“ Imala sam osećaj da je slagao a imao je pravo na to, recepti za lekove su uvek držani u tajnosti.

Pogledao je u brata, zatim u mene, ustao i uz naklon glavom rekao, „zahvaljujem se što ste me pozvali da podelim ovaj ukusan obrok sa vama... Vreme je da pođem.“

„Pauza ti još uvek nije završena,“ rekao je Timo gledajući na stari zidni sat.

„Moram da idem.“ Još jednom se zahvalio i krenuo hodnikom, pa smo sa bratom pošli da ga ispratimo.

„Hvala ti, lovče. Za sve. Trebali smo te ranije pozvati i izvinjavam se što nismo... Kad budeš imao onu ribu, javi se, već ćemo naći nešto za razmenu.“

„Može trampa za savet kako posaditi baštu?“ pogledao je u mene.

„Nije valjda da ćete žrtvovati vaš mali deo divljine.“

„Shvatio sam da ću imati više koristi od bašte a divljina je tu odmah iza polja.“

„Još ćemo mi napraviti pravog domaćina od vas.“ Pokušala sam da se našalim s njim i čini se da sam izvukla tračak osmeha.

„Nisam znala da nemaju porodice,“ rekla sam pošto je otišao a ja se prihvatila raspremanja stola.

„Svašta mi ne znamo o njima... možda je došlo vreme da se to promeni,“ rekao je zamišljeno trljajući svoje bolno koleno. „Kakve god da su njihove namere s njim, mi bi trebali iskoristiti ono što nam je dato.“

„A to je?“

„Priliku da upoznamo našeg neprijatelja,“ rekao je odlučno.

„Ne znam da li želim znati o njima više od onoga što već znam.“

Pogledala sam kroz prozor u pusto blatnjavo dvorište a zatim i u dotrajalu ogradu sa otpalim daskama koja je delila naše dvorište od komšijskog setivši se datog obećanja. Bez obzira na to što je spasio život mom bratu i pomoći koju nam je pružio u ovih zadnjih nekoliko meseci, onaj osećaj nelagode je još uvek postojao. Bio je lovac i to se nije promenilo. Bio je neko ko je nekome oduzeo oca, majku, brata, ljubav. Kako preći preko toga? Zapitala sam se. Kako je baba Eda prešla preko toga? Odgovori na ova razmišljanja pojavila su se brže nego što sam se nadala.

Dani su postajali sve topliji i sve duži. Timo je sve češće boravio napolju učeći novi zanat a kad je vreme to dozvolilo najzad je došlo vreme da se i ja posvetim svojoj omiljenoj zanimaciji, bašti. Zbog izostanka Timove pomoći, rad je u njoj postao naporniji, ali Timo je brzo sebi našao zamenu. Nekoga ko je imao volju i želju da pripomogne a zauzvrat je tražio samo savete koje je zatim primenjivao sa druge strane ograde. Brigu o tome šta će drugi da pomisle sam pravdala Timovom radoznalošću. Moj brat je bio u pravu, ovo je bio način kako saznati više o našim tamničarima. Iz svakog razgovora sa lovcem smo uspeli sa saznamo više o lovu, o klonovima i njihovom načinu živoata ali i detalje o ljudima koji žive zatvoreni u drugim regionima. Naravno da je lovac bio svestan našeg ispitivanja i u određenim granicama nam je udovoljavao hraneći našu radoznalost sitnim informacijama. Mogla je sve to biti i laž, ali kako je moja baka Anja govorila, u svakoj laži postoji tračak istine.

Poznati glas u dvorištu privukao je moju pažnju. Virnula sam kroz kuhinjski prozor da se uverim da je to zaista Učo Tratnik.

„Čuo sam izrađuješ korpe i došao sam da vidim da li ih i popravljaš.“

„Sve zavisi od toga šta vam treba... još uvek učim,“ odgovorio je brat pre njihovog srdačnog pozdrava.

Nakon što se tata nije vratio iz lova, Učo je bio taj koji je na sebe preuzeo očinsku ulogu u Timovom ali i mom životu i bio je tu svaki put kad bi nam zatrebao savet ili ohrabrenje. Međutim, sve se promenilo nakon nesreće i njihove zadnje posete. Naima, njegova žena me je izbegavala na pijaci a po selu je pričala kako je za raskid Tima i Hane odgovorna Lati, što nije bila istina, ali istina je bila da je upravo moja prijateljica bila zaslužna za Timov novi zanat. Ona je bila ta koja se dosetila da smo zimus ostali bez Đurija, našeg jedinog korpara u Selu koji je iza sebe ostavio praznu kuću, gomilu pruća i započetih korpi, košara, stolica i hoklica. Pitala je njegovu sestru da li bi Timo mogao da im pomaže, misleći da će neko iz porodice nastaviti njegov posao, ali na naše iznenađenje njen odgovor je glasio neka sve nosi kod sebe dok to nije spalila. Želela je što pre da oslobodi njegovu kuću kako bi se u nju preselila njena kći sa porodicom. I tako smo sve to preselili u našu šupu a Timo je počeo da uči kako se pletu korpe, cegeri, košarice a pošto je stari korpar imao gomilu započetih stvari u raznim fazama izrade Timo je video postupak kako se to radi i uz malo upornosti je naučio i prilično mu je to dobro išlo.

Pogledala sam na sat, bilo je skoro pet a zatim i ka Puslicinom oboru odakle je dopiralo ravnomerno struganje lopate. Ponadala sam se da će lovcu čišćenje duže da potraje. Ostavila sam pranje suđa i izašla napolje kako bih se pozdravila sa brkatim učiteljom i pitala za zdravlje a za to vreme je Timo pregledao korpe koje je doneo i rekao da će pokušati da ih popravi.

„Biće gotove za koji dan... Jeste li za čaj? Šta ima novo u Veću?“ Spretno je ustao sa hoklice uz pomoć štaka i pozvao ga na verandu a ja sam potrčala ka oboru da se uverim kako napreduje lovac sa poslom za koji ga je brat angažovao.

„Išlo bi znatno brže kad bi mi Puslica manje smetala,“ rekao je i natovario jednu lopatu u kolica dok ga je naša koza glavom gurala u nogu.

Puslica je bila prava maza, volela je da se češka između malih rogova na vrh glave ali ako bi je tamo jednom počešao onda je ona očekivala da ćeš je češkati tamo sve vreme dok si pored nje, gurkala bi te glavom sve dok ne bi dobila ono što je tražila. Upozorila sam ga na to, ali me nije poslušao i sada je ispaštao zbog toga.

„Dobro... dobro,“ rekao joj je kroz smeh pošto ga je ponovo gurnula a on ju je ponovo počešao, „dosadna si.“

Nasmejala sam se i odmahnula glavom i pošla u kuhinju da skuvam čaj.

Timo i Učo su razgovarali o izgradnji upravnog hola a Lati je viknula iz hodnika, „tu sam. Imam porudžbine za još tri cegera.“ Zastala je kao ukopana kad je videla starog učitelja i razdraganu devojku je zamenio uplašeni devojčurak koji nije uradio domaći zadatak. „Učitelju...  dobar dan.“

„Pa deco, kad je veliki dan,“ pitao je širokog osmeha. Pogledala sam u Tima a zatim u Lati kojoj su obrazi planuli. „Sačekaćete do lova... ili možda ne?“

„Kakav veliki dan?“ pitao je zbunjeno Timo.

„Tvoj i Latin,“ objasnio je uz osmeh.

„Učo, ne slušajte seoske tračeve Lati i ja smo samo prijatelji.“ Učiteljeve debele obrve su se skoro sudarile sa njegovim šiškama od čuđenja a zatim se glasno nasmejao.

„Timo... znam te odmalena. Mislio sam se da ćemo se oroditi kad se Mika muvao oko Ele,“ srce mi se stegnulo na sam spomen tog pažljivog i svojeglavog momka. „Ali Mika je bio Mika i želeo je nešto da dokaže a ti si mi uvek bio kao drugi sin i ako misliš da se ljutim što si moju luckastu kći zamenio sa razumnom devojkom onda se varaš.“ Potapšao je brata po leđima. „Pomalo sam se brinuo kako bi to funkcionisalo između tebe i Hane, ali sam ćutao jer je Naima rekla da moram.“

„Zaista, nema ničeg između mene i Lati. Ama baš ničeg!“ bunio se brat. „Ko normalan bi mogao da voli ovakvog invalida kao što sam ja. Nikome ja više nisam potreban,“ odmahnuo je rukom. „Dovoljno je što Ela mora da me podnosi. Sreća pa se, evo, našao neko ko joj pomaže,“ pokazao je na visoku figuru koja je izgurala kolica iz obora i zapretila Puslici da ne izlazi a Učo je ustao i sa kraja terase posmatrao kako se široka lovčeva leđa udaljavaju prema đubrištu.

„Oh, deco,“ uzdahnuo je i odmahujući glavom razočarano prvo je pogledao u Tima a onda u mene. „Zašto?“

„Zato što ja ne mogu,“ pokazao je na mesto gde se trebala nalaziti njegova noga, „a Eli je potrebna pomoć.“

Lovac je istresao kolica nesvestan pogleda uprtih u njega a onda ih je naslonio na šupu i pošao ka bunaru da opere ruke.

„Nisam verovao kad su mi rekli da ste ga i vi uzeli pod svoje. Mislio sam da ljudi izmišljaju, pošto ste prve komšije. Ne čudim se zbog matore lude Ede a Bromas ionako voli da tera inat svima, ali vi deco.“ Odmahnuo je glavom dok mu je gnev bojio izborano lice. „Ako vam ništa ne znači smrt mog Mike, setite se da su vam oba roditelja nastradala od takvih kao što je on.“ Pokazao je prstom na lovca koji je nedaleko verande zastao kao ukopan. Učo mu je prišao i pogledao ga u oči, bio je za dve glave niži od njega, ali je u tom trenu izgledao kao da ga gleda s visine. Nešto mu je tiho rekao a zatim mu pljunuo pred noge. Zgrabio je svoje korpe i otišao bez pozdrava.

Nakon neme minute prvi je progovorio lovac, „izvinite zbog toga.“ Njegovo lice se stvrdnulo i brzim korakom je pošao ka kapiji pre nego što mu je iko od nas stigao išta reći.

„Znaš Timo, meni ne smeta što si invalid,“ rekla je Lati ljutito.

„Pa meni s... s... smeta.“

„Baš me briga što tebi smeta. Možda nisam normalna zbog toga, ali eto, meni ne smeta,“ odgovorila mu je i unela mu se u lice, „ali počinje opasno da mi smeta što si idiot.“ Pokupila je svoje stvari i pošla ka ulaznim vratima.

„Gde ćeš sad?“ viknuo je za njom.

„Kući.“

„Zašto?“

„Zato što si glup.“

„Hoćeš doći posle.“ Doviknuo joj je ali Lati ga nije čula, zapravo nije htela da ga čuje.

„Znaš Timo, stvarno jesi glup,“ potvrdila sam njene reči pošto je Lati zalupila vrata, „ali ako sada kreneš za njom, još uvek imaš šanse da je stigneš.“

„I šta onda?“ brecnuo se.

„Onda ćeš da joj se izviniš i kažeš šta stvarno misliš... i osećaš. Mislim da je krajnje vreme.“

„Ali ja jesam invalid. Apsolutno beskorisan invalid. Nemam nogu... ako nisi primetila, sestro,“ svađao se sa mnom, ali ovog puta sam odlučila da me neće uvući u jednu od svojih beskonačnih prepirki koje bi s vremena na vreme započinjao kako bi lečio na meni svoje frustracije i bes.

„Ali još uvek imaš srce, brate, a ima ga i Lati i zato bi bilo bolje da požuriš,“ odgovorila sam mu smireno.

„Gde da žurim? Gde?“

„Za Lati.“

Nije mu se žurilo, ali nakraju me je ipak poslušao i nakon nekoliko trenutaka je ustao i pošao za Lati a ja sam se vratila pranju suđa i zamislila se nad Učinim rečima... Da, trebala bih misliti kao on. Trebala bih mrzeti lovca zbog onog šta je bio, zbog svih nevinih života koje je oduzeo. Međutim, sad kad sam ga bolje upoznala, uvidela sam da nije bezumna krvoločna zver, kako sam u početku mislila da je. Nije čak bio ni arogantan i nadobudan, bio je drugačiji a ipak isti kao i mi ostali... samo još jedan običan čovek, zatočen na ovom malom komadiću zemlje koji čeka da mu sudbinu skroje isti oni kojima je jednom verno služio.

 Autor: Dana Hill

Nastavak: link