Nevolja kuca tri puta - 14

 Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo    Dvanaesti deo     

Trinaesti deo


26

Sajmon

„Da rezimiramo... ponudio si da isplatiš dugove koje je napravio njen suprug prevarant i rekao da ćeš joj taj novac pokloniti, bez toga da bi to ona tražila od tebe, i još na sve to... od svih dana koliko ste bili zajedno, izjavio si joj ljubav u isti dan kad je saznala da joj muž nije izvršio samoubistvo, već da ga je ubio njegov partner u zločinu? Jesam li sve dobro shvatila?“ pitala je Rouz okrećući prženicu u tiganju.

Jutros sam im banuo u pola šest, bez prethodne najave. Moja sestra nakon prvobitnog iznenađenja, odmah je shvatila da me nešto muči i dok je pripremala doručak ispričao sam joj sve o Kiri i našoj vezi. Pošto sam završio, došao sam do sličnog zaključka kao i ona. Trebao sam biti pažljiviji i strpljiviji.

„Dobro, kad to tako kažeš onda...“

„Stvarno si mamlaz, veliki brate. Svestan si toga, zar ne?“ rekla je umiljato.

„Hteo sam joj reći da nije sama. Da sam uz nju,“ pravdao sam se sestri, kad već nisam mogao Kiri.

„I to nisi mogao reći ovako prosto ili jednostavno biti uz nju... ali ne, ti si nalik nekom liku iz istorijskih romana morao da posegneš za bljutavom romantikom i velikim izjavama.“ Mahala je spatulom okolo kao čarobnim štapićem. „Znaš, kad bi meni sada moj Peter počeo tako da izjavljuje ljubav, pomislila bih da je nešto opasno zajebao.“

„I jesam zajebao.“ Uzdahnuo sam.

„Ti si se stvarno zaljubio u tu ženu.“

„Pogubio sam pamet zbog nje... počeo sam da pišem poeziju. Prokletu poeziju,“ priznao sam.

U avionu sam napisao barem deset pesama. Reči su poput podivljale reke nadirale u moje misli i samo sam ređao pesmu za pesmom. Naravno, nikom to ne bih priznao, ali ovo je bila moja Rouz. Moja mala plavokosa sestrica kojoj sam mogao reći sve, ali zažalio sam čim sam izlanuo priznanje.

Njene velike okrugle smeđe oči su polako od čuđenja prešle u iznenađenje a onda se zacaklile od suza a kuhinjom je odjeknuo njen glasan smeh.

„Nemoj da se smeješ. Rouz! Prestani da vređaš moje bljutavo romantično srce.“

Pokušala je da se zaustavi, ali nije bila u stanju. Čim bi me pogledala ponovo je prasnula u smeh i na kraju je i mene zarazila. Bila je to čudna terapija smehom u kojoj je nestao delić od one strepnje koja mi je stezala srce.

„Kupid je povratio po tebi, Sajmone.“ Cerekala se pošto je smeh utihnuo. Prišla mi je i zagrlila me. „Oh, moj veliki brate... tako mi je drago što si došao, ali ako stvarno voliš tu ženu, možda si ipak trebao ostati kod kuće.“

„Možda nam ova razdvojenost pomogne.“

Možda me se uželi i shvati da ne može da živi bez mene, nadao sam se.

Proveo sam sa sestrom i njenom porodicom to jutro, ali pošto su morali na posao i u školu, dogovorili smo se da ću doći posle podne i ostati na večeri.

„Već sam bukirao hotel,“ odbio sam njen predlog da odsednem kod njih. „Znaš da ja pišem noću a spavam preko dana.“

„Uvek isti izgovor, Sajmone,“ odgovorila mi je kroz uzdah. „S vremena na vreme bi mogao izmisliti neki novi. Ipak si ti tamo neki pisac.“

„Isti je zato što je to istina.“

Pokušala je još jednom da me ubedi da odsednem kod njih i potražila je pomoć od svog supruga, ali za razliku od nje, Peter nije bio navalentan. Mršav i visok češki diplomat, nalik žutokosoj čiodi, bio je dobar suprug mojoj sestri i još bolji otac mojim nećacima, ali nije bio druželjubiv lik. Imali smo korektan odnos, ali nikad se nismo zbližili.

„Vidimo se posle podne. Sledećih nekoliko dana ću vam dosaditi.“ Pozdravio sam se sa njima i obećao sestrićima posetu Tokijskom Legolendu.

„Takve kul stvari radimo samo kad ti dođeš,“ požalio se Karl a Adam je to odmah potvrdio i pitao, „možemo ponovo da se vozimo turističkim autobusom?“

„O bože, iznajmiću taj prokleti autobus da te vozi u školu svaki dan,“ uzviknula je Rouz. „Pola godine smo slušali o tom autobusu... a sada ponovo.“

Prošli put su bili na raspustu i provodio sam sa njima svaki dan, i već nisam znao kako bi ih zabavio pa sam pomislio da još nikad nisu videli svoj rodni grad kao turisti i bio sam u pravu. Uvek sam se trudio sa njima provoditi vreme po kojem bi se sećali svog ujka Sajmona, i nastojao biti kul. Po svemu sudeći u tome sam uspevao, navodno su me voleli više od strica Martina, Peterovog starijeg brata.

„Da si se barem najavio da ćeš doći, očistila bih svoj raspored.“

„Nisam prvi put u Tokiju i nije mi ni zadnji i nije mi potrebna dadilja. I sama znaš da bih najverovatnije poludeo ako bih sa tobom morao provesti svaki dan, celi dan, jer ti si, sestrice moja, dovoljna u malim dozama.“ Poljubio sam je u obraz, rukovao se sa Peterom, i zagrlio dva nestaška i pošao do taksija koji me je već čekao.

Na moju sreću u hotelu u kojem sam uvek odsedao bilo je mesta i ljubazni recepcioner je proveravao moju rezervaciju kad sam čuo, „Sajmone?“ Poznati glas me je na tren zaledio. Polako sam se osvrnuo i ugledao je kako mi žurno prilazi.

„To si zaista ti! Mislila sam da mi se učinilo,“ ciknula mi je u uho zgrabivši me u zagrljaj. „Oh, ljubavi moja, pa otkud ti ovde? Bože, mislim da su te sama nebesa poslala.“ Nije mi dozvolila da dođem do reči, ali ja nisam delio njeno oduševljenje, pre sam bio zbunjen njenim.

„Mišel, prelepa kao i uvek,“ rekao sam pošto je najzad uhvatila malo vazduha.

„Sajmone, laskavče jedan,“ dodirnula mi je rame i zatreptala dugačkim trepavicama. „Daj, molim te, u haosu sam... totalnom. Pogledaj na šta ličim.“ Sad kad je pomenula i nije bila tip top sređena kao obično. Njena duga zlatna kosa uvek isfemirana u bogate lokne je sada bila  utegnuta u rep. Na sebi je imala farmerice, crnu rolku i dugačak kaput od kamelhara, i naravno na nogama su bile štikle od 12 cm. Ništa drugo nije ni nosila, ili je bila bosa, ili u štiklama kojima je nadoknađivala svoju visinu, jer Mišel jedva da je imala 160 cm, ali je uvek odavala utisak visoke žene.

„Dolazim sa snimanja. Radili smo celu noć i deo jutra. Padam s nogu... ali ne žalim se. Ne, ne žalim se... barem ne moram da mislim o njemu.“

„Nešto snimaš ovde?“ čudio sam se.

„Vidim da si ti mene sasvim zapostavio. Ne brineš više o tvojoj Ma Bel i ne pratiš šta radim i čime se bavim, ali zato ja znam sve... Deseta knjiga.“ Uzviknula je i pljesnula rukama. „Tako sam ponosna na tebe. Danas. Večera. Samo nas dvoje. Da nadoknadimo propušteno a sada moram da odspavam malo... Koja si soba?“ pitala je pre odlaska.

Nisam znao koja, jer nisam završio prijavu ali zato joj je recepcioner dao odgovor.

„Izvini Mišel, ne mogu večeras. Imam već dogovoreno.“

„Rouz. Oh da, naravno.“ Brzo je shvatila. „Odavno je nisam videla. Kako je ona? Još uvek je sa onim smotanim Poljakom?“

„Čehom,“ ispravio sam je, „i da, još uvek je sa Peterom.“ Za kojeg nikad ne bih rekao da je smotan, već više samozatajan lik.

„Onda sutra uveče i ne prihvatam dalje izgovore... i pozdravi Rouz od mene. Uvek sam je volela.“

Otperjala je brzinom kojom je ponovo uletela u moj život i znao sam da ću se teško osloboditi iz vira u koji me je uhvatila.

Tako je i bilo. Prvo je to bila večera na kojoj se žalila na svog sadašnjeg supruga koji ju je prevario sa mladom glumicom, nekom „šmizlom koja želi ulogu u njegovom novom filmu.“

Nekada je ona bila ta šmizla koja je preko kreveta dolazila do uloga i tada nije brinula šta o tome misli nečija supruga ili njen suprug.

„Osećam se tako... tako... odbačeno. Tako nepoželjno.“ Bila je nepodnošljivo teatralna i kao da su godine samo naglasile tu njenu osobinu, koja mi je sve više smetala.

Sledećeg dana nam se pridružila na izletu sa sestrom i sestrićima. Rouz sam zamolio da se kontroliše i da nam scene nisu potrebne. Poznavajući Mišel, gde je bila ona, tamo su bili i paparaci.

„Tako su slatki... pogledaj ih, Sajmone. Ima li šta lepše od dečjeg osmeha?“ uhvatila me je ispod ruke i naslonila glavu na moje rame i duboko uzdahnula.

„Da, slatki su sve dok ih ne moraš staviti u krevet ili nahraniti nečim što je zeleno a posebno nisu slatki kad su bolesni i kenjkavi,“ gunđala je Rouz.

„Da, ali Rouz sigurno je divno imati porodicu i znati da imaš nešto što je samo tvoje, što je poteklo od tebe i što ti niko ne može oduzeti.“

„Samo socijalna služba,“ zakolutala je očima. „A da znaš i jeste poteklo od mene i ostavilo mi obešene sise i strije od stomaka pa sve do kolena. Imali su skoro tri kile kad su se rodili... svaki. Bila sam ogromna kao Titanik.“

„Da, bila si.“ Nasmejao sam se. Bila je ogromna pred kraj trudnoće i konstantno gladna i žedna.

„Nas dvoje smo jednom sanjali o velikoj porodici.“ Zatreptala je tim velikim plavim očima a ja sam stegnuo vilicu i zaškripao zubima i izbrojao do deset.

„To su bila neka druga vremena, Mišel,“ smogao sam snagu da joj odgovorim.

„Ko kaže da se neka stara vremena ne mogu vratiti.“ Osmehnula se njenim prepoznatljivim nevinim devojačkim osmehom a Rouz me je udarila po ramenu i privukla moj pogled čim ga je Mišel skrenula. „Ni ne pomišljaj na to,“ prosiktala je preteći mi kažiprstom.

„Na šta?“

„Da joj se vratiš.“

„Otkud ti tako bolesna ideja... uostalom, zaljubljen sam u drugu.“

„Znači nisi je zaboravio.“

„Naravno da nisam. Ona je sve na šta mislim.“

„Da li si je zvao?“

„Nisam. Samo sam Aleku odgovorio na njegovu poruku a njoj ostavljam prostora da se smiri i o svemu razmisli. Onako kako je to tražila od mene.“

„Možda si je ipak trebao pozvati.“ Moja bivša se glasno nasmejala na nečemu i bacila jedan kratak pogled na mene nakon kojeg mi je Rouz ponovo zapretila prstom.

Očekivano, Mišel mi je te večeri pokucala na vrata sobe. Kosa joj je bila puštena i na sebi nije imala ni trunku šminke. Tačno onako kako je znala da volim... samo njena prirodna lepota koju godine nisu umanjile.

„Znaš, još uvek nije kasno za onaj san o velikoj porodici,“ rekla je čim sam otvorio vrata. „Bili smo savršen par. Ti si bio savršen i nedostaješ mi, Sajmone. Dok te nisam srela u tom predvorju, nisam ni znala koliko si mi nedostajao.“ Približila mi se i podigla na prste kako bi dosegnula do mojih usana, ali ja sam ustuknuo.

„Mišel, ne. Imam nekoga i volim je... a njoj nikad ne bih učinio ono što si ti meni priuštila.“

„Ou. Mislila sam da si...“ zbunjenost se na njenom licu pomešala sa uvređenošću. Onda se usiljeno osmehnula i odmahnula glavom. „Glupava ja, uvek zakasnim.“

„Ne Mišel, na ovaj voz nisi zakasnila, samo si izašla na pogrešnoj stanici.“

„Čini se da je tako,“ duboko je uzdahnula. „Pa Sajmone, želim ti puno sreće u životu.“ Otišla je do lifta a ja sam zatvorio vrata sobe pre nego što sam se uverio da je zaista otišla.

 

Međutim, od Mišel sam se možda i distancirao i više je nisam sreo, ali trebao sam znati da naš slučajni susret neće proći bez medijske pažnje. Neki tabloidi su to protumačili kao podgrevanje stare ljubavi.

„Super, još mi je samo to trebalo,“ odgovorio sam Džefu na poruku kojom mi je poslao link i pretrnuo na misao da je ovo videla Kira. Znao sam da ne prati žutu štampu, i nadao sam se da joj je ova informacija promakla i da ću moći sve da joj objasnim.

„Svaka reklama pred izlazak knjige je dobra reklama, ali zašto baš ona i šta o tome misli ona tvoja vatrena... i šta dođavola radiš u Tokiju!!!“

„Razgovaraćemo kad se vratim.“

 

Let natrag je bio naporan kao i let u Tokio i svaka milja bliže kući, svaka minuta je sa sobom donosila strepnju od susreta sa njom.

Smišljao sam razna scenarija i razne dijaloge. U nekima mi se baca u naručje i govori mi da me voli. Izvinjava se a ja joj praštam. U drugima je hladna prema meni i govori mi da još uvek voli svog muža i da za mene nema mesta u njenom srcu. U onim najgroznijim, optužuje me zbog Mišel i raskida sa mnom, međutim, niti u jednom od tih scenarija nije izlazila iz kuće noseći Zoi na rukama i žurila do svog auta... a to je bio prizor koji sam zatekao kad sam skrenuo na naš prilazni put.

 

27

Sajmon


„Šta se desilo... ima napad?“ pitao sam prilazeći im i primetio iznenađenje na njihovim licima. Malena je teško disala a ja sam i bez njihovog odgovora, zaključio da sam u pravu. „Vozim vas. Ni ne pomišljaj da ćeš se usprotiviti,“ zaustavio sam Kiru koja je stigla samo da otvori usta, ali nije izustila primedbu koju sam pročitao u njenim očima.

Otvorio sam vrata i smestio ih na zadnje sedište a zatim pogledao u Aleka i Džesu koji su nemo stajali pored njihovog auta.

„Idete sa nama ili ostajete kod kuće?“ Razmenili su pogled a onda se Džesa prva pokrenula. „Sedi napred,“ rekao sam joj i pošto se Alek smestio pored mame krenuli smo.

„Džesa, bićeš mi navigacija. U koju bolnicu vas vozim i koji je najbrži put.“ Poznavao sam bolnice ali do sad nisam imao potrebu da ih posećujem.

„Kad je počeo napad?“ prekinuo sam tišinu u kojoj je  odzvanjalo Zoino zviždanje iz pluća. Probijalo mi je uši i dizalo paniku u meni.

„Kao i uvek kad ima napad, čim je zaspala,“ odgovorila mi je Kira i pošto je susrela moj pogled u retrovizoru, brzo ga je skrenula i usmerila na Zoi. „Kašljucala je preko dana, ali ništa nije ukazivalo da će biti ovako... Ne sećam se kad je zadnji put imala napad.“

„Ovde skreni desno,“ upozorila me je Džesa na vreme i nastavila da mi daje instrukcije. Premda je ponoć već uveliko prošla, ulice nisu bile puste kao što bi čovek očekivao. Nisam se pridržavao saobraćajnih propisa i kršio sam ih gde sam mogao, kako bih malenu što pre dovezao u bolnicu.

Odvezao sam ih do samog ulaza a zatim otišao da parkiram auto.

Mrzeo sam bolnice, posebno taj specifičan miris kojim se pokušava maskirati zadah smrti.

Čekaonica hitne pomoći je bila skoro prazna, ali i pored toga osoblje na prijemu je imalo pune ruke posla. Nisam čekao da me pitaju zašto sam tu.

„Milman Zoi, astmatični napad,“ rekao sam im nestrpljivo a starija medicinska sestra mi je pokazala niz hodnik i dala mi instrukciju gde da ih potražim. Odmah sam ugledao Aleka i Džesu. Sedeli su mirno pred vratima i gledali u prazno. Zapitao sam se koliko puta su dolazili u pola noći sa mamom i Zoi.

Čim me je spazio, Alek mi je potrčao u susret i zagrlio me. Prigrlio sam ga i obuzdao želju da ga stegnem onako jako kako sam želeo. Srce mi se napunilo, i tugom, i srećom. Krišom sam pogledao u Džesu koja nas je posmatrala i nisam mogao da procenim o čemu je razmišljala, ali učinilo mi se da je ljuta. Premda je ona uvek imala gnevan izgled lica, učinilo mi se da se sada zaista ljuti na nekoga. Možda mene.

„Siguran sam da će Zoi biti dobro,“ prošaptao sam dirnut njegovom reakcijom.

„Nije to,“ smrmljao mi je u grudi.

„I vi ste meni nedostajali, posebno Džesino kolutanje očima.“ Sitan osmeh je zatitrao na njenim usnama a onda je usledilo njeno prepoznatljivo kolutanje velikim majčinim očima. Odgovorio sam joj osmehnom i namigivanjem.

„Kako je prošao test?“ pitao sam ga i smestio se između njih.

„Odlično.“

„Znao sam da će biti tako... a ti Džesa, šta ima novo kod tebe. Kako je Džejk?“

„Raskinuli smo.“

„Oh a zašto?“ čudio sam se. Mislio sam da je zaljubljena u tog mangupa, pokušavao sam Kiru nagovoriti da bi bilo red da upoznamo momka. Zabavljali su se već pola godine. Sada sam bio pošteđen te rasprave... a onda sam se setio da je i Kira raskinula sa mnom i da nije moje da se mešam.

„Zato što je najobičniji folirant,“ odgovorila je namrgođeno a ja se nisam nasmejao, premda sam hteo, i nastojao sam zadržati ozbiljan izraz lica.

„Da, momci u tim godinama to obično jesu... napaljeni foliranti.“

Ćutali smo neko vreme, Alek je kunjao na stolici. Bio je pospan i ne znam zašto jednostavno nije ostao kod kuće da spava. 

„Znaš, poslušala sam te,“ rekla je Džesa i zbunjeno sam je pogledao pošto nisam znao na šta misli. „Otkrila sam da je crtanje moja terapija.“ Otvorila je galeriju fotografija na svom telefonu kako bi mi pokazala svoj crtež.

Bio je deprimirajući a ujedno i veoma lep. Prikazivao je lobanju iz koje je raslo cveće. Nije to bilo najoriginalnije delo, viđao sam slično, ali detalji na cveću su bili zadivljujući. Video sam da mu je posvetila mnogo pažnje. Pokazala mi je još nekoliko sličnih crteža.

„Voleo bih videti original... i odlični su.“

„Smiruje me kad crtam,“ priznala je. Očigledno je bila sličnija svojoj majci nego što je toga bila svesna ili što bi to ikada priznala.

Kira se pojavila na vratima i prišla nam.

„Biće dobro, dali su joj terapiju ali zadržaće je na posmatranju.“ Zagledala se u mene. „Hvala ti.“

Odmahnuo sam rukom. Vozio bi ih i na kraj sveta ako treba, vozio bi ih svaki dan, celi dan, samo da budem s njima... s njom.

„Treba li ti nešto? Da ti odem po stvari? Pretpostavljam da ostaješ sa njom.“

„Za sada mi ništa ne treba, jedino njih odvesti kući... a sutra ću pozvati Trevisovu da ih odveze u školu.“

„Gluposti, Kira. Odvešću ih ja a ujutro ću ti dovesti auto i doneću ti sve što ti treba.“

Uzdahnula je, ali se nije usprotivila.

„Mogu da je vidim?“ pitao sam.

„Doktor je još uvek sa njom.“

Na kratko je još razgovarala sa Džesom a onda smo pošli kući. Vozili smo se u tišini, Alek je zaspao na zadnjem sedištu i jedva sam ga probudio.

„Da te nosim ili možeš sam?“ pitao sam pošto mi je delovao nestabilno kad je izašao iz auta. Kao da hoda u snu.

„Sajmone.“ Bilo je straha u Džesinom glasu. „Zaboravila sam da zaključam kuću... ti si se pojavio a ja sam zaboravila.“

„Ostanite tu dok ne proverim,“ rekao sam i ušao u kuću. Prošao kroz sve prostorije i nisam primetio nikoga. Delovalo je kao da je sve u redu, nije bilo ničeg čudnog. Kuća je, kao i uvek, bila čista i sređena i mirisala je na dom a to je probudilo čežnju u meni, ali o tome nisam želeo razmišljati sada. S time ću mučiti sebe u narednim danima.

„Možete ući,“ pozvao sam ih i primetio Kirin novčanik na komodi pored vrata. „Da ste imali lopova, verujem da bi ovo prvo uzeo.“ Pružio sam Džesi veliki crveni novčanik, „ovo ne smemo da zaboravimo ujutro.“

„Spakovaću zajedno sa onim što mi je rekla.“

Alek se odmah oteturao na sprat, ali sa vrha mi je viknuo, „nećeš nas valjda ostaviti ovde same.“ U suštini ni sam nisam znao kako treba da postupim. Razmišljao sam isto kao i on, ali bio je tu onaj sićušan problem da je Kira raskinula sa mnom i ne znam kako bi protumačila ovaj postupak.

„Džesa?“

„Kako god,“ slegnula je ramenom. „Možeš da ostaneš ako će to smiriti Aleka.“

„Spavaću ovde na sofi, u dnevnoj sobi,“ rekao sam i već tada sam znao da neću ni oka sklopiti na tom užasnom trosedu. „Samo ću otići kući da se presvučem.“ Uzeo sam Kirine ključeve sa vešalice i otišao izvaditi kofer i torbu iz gepeka a raspakovanje sam ostavio za ujutro. Ionako se moram ponovo prepakovati i spremiti na novi put. Izvadio sam samo poklone koje sam im doneo i poneo ih sa sobom.

Tiho sam se vratio do dece. U kuhinji je bilo upaljeno svetlo a snop svetla je dopirao, i iz Džesine sobe, i iz Kirine spavaće. Primetio sam spremljeni jastuk i pokrivač u dnevnoj sobi a uskoro se Džesa pojavila sa manjom torbom.

„Sve sam spakovala i nisam zaboravila novčanik.“

„Nadam se da joj večeras neće trebati.“

„Rekla je da neće. Zvala sam je.“

„Da li je uvek zadrže preko noći?“ pitao sam još uvek zabrinut za malenu.

„Ne. Ne uvek... zapravo, odavno je nisu.“ Pošla je na sprat a onda se vratila. „Da li si se vratio bivšoj?“

„Šta?“ pitao sam nakon prvobitnog šoka. „Otkud ti ta ideja.“

„Pisalo je u novinama.“

Za razliku od Kire, Džesa je pratila žutu štampu, trebao sam znati da će ona naleteti na neki članak o meni.

„Ne veruj svemu što pročitaš novinama... i ne, nisam joj se vratio. Džesa, volim tvoju mamu i ne samo da volim nju, zavoleo sam i vas i to se nije promenilo u ovih deset dana.“

„Svašta se može promeniti za deset dana... svašta se može promeniti i za samo jedan dan.“

„Da, može,“ složio se. Život se može promeniti u samo jednoj sekundi, ova deca su to najbolje znala, „ali ljubav, Džesa, ne može da nestane tako brzo. Ne ako je prava i iskrena.“

„Kako god,“ odgovorila je i otišla u svoju sobu a ja sam se umorno spustio u sofu i samo gledao u prazno.

Cela ova situacija sa Kirom se previše zakomplikovala a ja trenutno nisam imao vremena da je pojednostavim a želeo sam. Više od svega sam želeo sve ovo rešiti. Veze su komplikovane, onoliko koliko su komplikovani partneri a nas dvoje smo, čini se, bili kompleksne ličnosti, koje su neko vreme savršeno funkcionisale zajedno a onda, kako je to jednom rekla i sama Kira, život se umešao.

Želeo sam razgovarati sa njom i iznuditi iz nje obećanje da će nam dati još jednu šansu, ali plašio sam se da neću imati vremena za to. Čekala me je promocija knjige. Za sutra sam imao zakazana čak četiri intervjua, prekosutra je bila svečana promocija a već sledećeg dana sam trebao otputovati na istok. Prvo u Melburn a zatim u Sidnej, i na kraju Brisbejn.

 

„Ne ulažemo u svakog autora,“ držala mi je pridiku Porterova pre neki dan. Besnela je na mene što sam otputovao na drugi kraj sveta uoči promocije, „ali ti si naša najveća zvezda. Trebala bih te kazniti za ovo što si mi priuštio, ti i tvoj bivši šef, ali ja sam pre svega poslovna žena i znam proceniti dobru investiciju a ti to jesi, Sajmone. Od tebe očekujem profesionalnost i ima da ispoštuješ kompletan program koji ti je Magdalena isplanirala, inače ću te tužiti za izgubljenu dobit,“ pretila mi je i znao sam da se nisam  ponašao kao profesionalac a uvek sam se ponosio time. Možda knjiga i nije bila najbolja koju sam ikada napisao, ali je potekla od mene. Radio sam vredno na njoj i zaslužila je da je svetu predstavim u najboljem svetlu. Znao sam da će moje lično zalaganje pomoći u njenoj promociji a to će se odraziti na njenu popularnost i prodaju.

Do pre dve nedelje sam se radovao ovoj promociji, planirao sam sa sobom povesti i Kiru i decu. Napraviti od toga porodični odmor, ali onda se sve to promenilo... u samo jednom danu se moj san o srećnoj porodici poljuljao, ali još uvek nije nestao. Nada je postojala da ću uspeti da spasim svoju vezu sa Kirom. Nisam planirao samo tako odustati.

 

Nisam njuškao, ali ionako nisam mogao da spavam a nisam ni bio u stanju da radim. Skuvao sam kafu i samo sedeo u kuhinji i pregledao ponude za kuće koje sam našao na stolu. Sve su bile trosobne, većina je bila u komšiluku ali primetio sam i neke na sasvim drugom kraju Perta. Želja da joj pomognem se ponovo razbuktala u meni, ali tu lekciju sam već savladao. Nisam si mogao dozvoliti da joj ponovo povredim ponos. Trebao sam znati da će se uvrediti. Rouz je bila u pravu, bio sam pravi mamlaz.

Toliko posla me je čekalo, novi roman me je u mislima škakljao a ja sam samo o njoj mislio...

Samo ona je za mene postojala

kao kakva carica

mislima mojim zapovedala

krala moje vreme

kao što mi je ukrala srce

zatočila ga i mučila

Patnja

prokleta patnja

je bila sve što mi je od nje ostalo

sve što sam od moje voljene imao

pa neka onda patnja bude

neka nas ona veže

neka nju delimo

mučimo jedan drugog

izluđujmo

kad već ljubav ne vodimo.

 

***

 

Kako da ti kažem izvini

Kad ne želiš da me slušaš

Kako da ti kažem volim te

Kad u moju ljubav ne veruješ

Odbacuješ je

Ne trebaš je

Ne trebaš mene

A meni si samo Ti potrebna

Više od vazduha

Više od sunca

Ali ipak ću Ti reći

Izvini što Te volim

Izvini što Te želim

Izvini što Te mojom zovem

Jer moja jesi

I uvek ćeš mojom biti

Neka to i snovi bili


Nastaviće se

Autor Dana Hill


Nevolja kuca tri puta - 13

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo    Dvanaesti deo




24

Sajmon

Sedeo sam u kolima i gledao u prazno mučeći sebe Kirinim rečima, „Sajmone, možda danas ne bi trebao dolaziti.“

U prvom trenu sam čuo samo, ne bi trebao dolaziti. Bio je to hladan tuš koji je pozivao na pobunu. Hteo sam se usprotiviti, ali onda sam shvatio puno značenje i uhvatio se za onu jednu reč... danas. Ne želi da danas dolazim. U redu. Razumem, pomislio sam. Danas se želi posvetiti porodici. Svojoj deci. Mora im saopštiti da njihov tata nije digao ruku na sebe, već da je bio žrtva ubistva. Naravno. Razumeo sam njenu želju i znao da meni tamo nije mesto. Mogao bih joj biti podrška. Želeo sam to, i već sam i sam razmišljao o tome kako deci najbezbolnije saopštiti da im je tatu ubio njegov najbolji prijatelj. S druge strane, bila je to je njihova lična stvar koja se nije ticala mene. Bio sam autsajder, neko ko se gurao među njih, ali još uvek nije bio jedan od njih.

Pogledao sam niz groblje odakle je došla i ne znam zašto, ali pošao sam da potražim njegov grob. Nakon malo lutanja okolo, našao sam ga. Nije se mnogo razlikovao od ostalih nadgrobnih spomenika. Običan sivi kamen sa ispisanim datumom rođenja i smrti. Bez dirljivih stihova ili posvete.

„Šta radim ovde?“ zapitao sam se na glas. „Šta radim na tvom grobu, komšija? Kao da mi ti možeš pomoći.“ Okrenuo sam se da pođem ali sam se vratio. „Znaš, trebao bih da ti se izvinim. Uvek sam mislio da si slabić koji je odabrao lakši put a ti zapravo nisi imao sreće kod izbora prijatelja... I još nešto, hoću da znaš da su mi dragi... Kira i tvoja deca, i zaista imam samo najbolje namere.“

Stajao sam još jedan tren, zbunjen svojim postupkom a zatim sam se vratio do auta i pogledao u veliki sat na kontrolnoj tabli svestan da imam celi dan pred sobom i nikakvih obaveza. Bilo je čudno. Navikao sam se na drugačiji ritam od onog koji sam imao pre nego što sam započeo vezu sa Kirom. Sada su mi dani bili ispunjeni i voleo sam svoj novi život. Uživao sam u tim sitnim obavezama a sada, odjednom našao sam se pred prazninom koja mi je pre toga ispunjavala život i strahovao sam od nje.

Pokrenuo sam kola i bez cilja se vozio okolo pod izgovorom da isprobavam novi auto, ali uopšte nisam uživao u vožnji onoliko koliko sam se nadao.

Na kraju sam se našao na istoj onoj plaži na kojoj smo proveli ono prvo zajedničko posle podne i na koju smo često svraćali tokom raspusta. Sada sam sedeo sam na hladnom pesku i posmatrao talase kako besne na obalu. Jesen je najzad stigla a sa njom i nove obaveze. Prvo promocija ovde u Pertu i sve što je išlo s njom. Intervjui i razna gostovanja vezana za predstavljanje knjige a odmah nakon toga turneja po istočnoj obali. Planirao sam sa sobom povesti Kiru sa decom. Džesi sam već rekao da bih voleo da mi se pridruže barem tokom jednog vikenda. Radovala se poseti Sidneja a sada sam strepeo od Kirine reakcije.

Pas koji je dotrčao do mene me je vratio u stvarnost. Gurnuo me je svojom vlažnom njuškom i zacvileo. Kao da je osetio strepnju koja je bujala u meni.

„Izvinite,“ pravdao se njegov vlasnik.

„U redu je.“

„Čini se da će kiša,“ primetio je momak koji je imao istu boje kose kao što je bila dlaka njegovog retrivera.

Pogledao sam u nebo i uverio se da je u pravu a zatim u telefon. Nije bilo poziva, ni poruka. Hteo sam pozvati sestru. Bio mi je potreban razgovor sa nekim ali sam se predomislio. Još joj nisam ni rekao za Kiru. Pokušao sam kod njenog zadnjeg poziva, ali imala je previše toga reći o deci, i sebi pa joj na kraju nisam rekao.

Listao sam listu kontakata i naišao na Bertija. Moj prijatelj je još uvek bio negde na bliskom istoku i verovatno pokušavao promeniti barem mali delić sveta na bolje. Ako bi i bio ovde, ne bi mi koristio, jer njegovo iskustvo sa ženama se završavalo sa plaćanjem njihovih usluga.

Džef, on bi me saslušao ali ne bi razumeo moje strepnje. Verovatno bi mi savetovao da sebi nađem neku drugu udovicu koju ću tešiti, tako da mi je ostao samo jedan prijatelj. Onaj koji je bio najbolji slušalac. Onaj koji je bio u stanju da podnese sve, i moj bol, i moj bes, i nežnost, i ljubav, i strah, i strepnju. Saslušao bi sve moje reči i nikad me nije osuđivao, nikad nije pokušao da mi da savet, već bi me naterao da sam nađem odgovor.... taj prijatelj je bio papir.

Po povratku kući izlio sam u jedan prazan dokument sve događaje od jutra, bez nekog reda i važnosti, te pokušao u napisanom naći rešenje a ono se javilo u stihovima. Kako drugačije. Kira je tu tešku kapiju poezije otvorila u meni i sada više nije bilo povratka.

 

Ne volim Danas

Danas je moja muka

u Danas su poput zloslutnih niti

utkane sve moje strepnje

sav moj strah

Ne volim Danas

mrzim ga

Oteo je ljubav iz mojih ruku

i zatočio je iza zida tuge

Sutra je moja nada

Da ćeš ponovo biti moja

Ali zašto se nadati Sutra

Kad je večnost pred nama

Zašto čekati sutra

kad je danas još uvek dan.

 

Još jednom sam pročitao stihove i ponovio zadnje, zašto čekati sutra, kad je danas još uvek dan. Pogledao sam na ključeve od njene honde koji su stajali pored mene na stolu i pre nego što sam o svemu još jednom razmislio, zgrabio sam ih i pozvonio na susedna vrata.

„Zdravo Džesa, došao sam da vra...“

„Mama, Sajmon je tu,“ prekinula me je u pola reči viknuvši i ostavila otvorena vrata. Vratila se do svog omiljenog mesta na zelenoj sofi i sklupčala se ispred televizora.

„Gde je mama?“

„Zatvorila se radnu sobu.“ Dohvatila je telefon sa naslona pošto joj je stigla poruka i počela da tipka odgovor. „Čuo si?“ pitala je ne podižući pogled.

„Šta?“

„Za tatu.“

„Da.“

„Samo da me ne teraju ponovo nekom psihologu gde ću morati da govorim o svojim osećanjima,“ gunđala je. „Dosta mi je bilo tog sranja prošli put... i nije mi pomoglo. Mrtav je. Ovako ili onako, on je mrtav.“ Završila je sa tipkanjem i pogledala u mene.

„Znaš da terapija ne mora biti samo razgovor sa psihologom... Nekome ti razgovori pomažu, ali postoje i drugi načini. Verujem da u nekim slučajevima ti najviše može pomoći rad ili možda neka kreativna aktivnost, kao što je crtanje ili pisanje. I na taj način se mogu izraziti osećanja, a da zapravo ni ne govoriš o njima,“ razmišljao sam na glas.

„Da, i moramo da se selimo... i to si čuo?“

„Da, čuo sam i za to.“

Dok sam istresao svoje misli na papir, jedna ideja se rodila. Nisam bio siguran da li je pametna, ali mislio sam da je dobra.

„Zdravo, Sajmone,“ prenula me Kira.

„Zdravo, doneo sam samo ključeve,“ lagao sam. „Ne bih da ih tražiš.“

„Imam i rezervne.“

Naravno da ima, pa vozila je auto dok su njeni ključevi bili u mom džepu.

„Hoćeš pivo?“ ponudila me je i pošla do kuhinje. Pratio sam je proučavajući je krišom. Bila je napeta i nervozna a to je u meni probudilo nesigurnost.

„Radila si?“ pitao sam pošto je sela za sto i pokazala mi prekoputa sebe.

„Ne... pregledala sam sajtove sa nekretninama. Tražila sam kuću. Nema razloga odlagati neminovno.“

„Jesi li našla nešto?“

„Ne,“ odgovorila je kroz uzdah.

„Znam da si rekla da se to mene ne tiče,“ počeo sam prateći svaku njenu reakciju. Sedela mi je tako blizu ali je delovala kao da je miljama daleko. Hladna i suzdržana.

„Svašta sam ja rekla, Sajmone.“

Da rekla si i da danas ne dolazim. Da li se zbog toga ljuti, što je nisam poslušao. Možda sam trebao, ali već sam bio tu i reči su izlazile napolje.

„Možda postoji način da rešiš dugove a da ne prodaš kuću.“

„Neću koristiti taj novac!“ procedila je ljutito.

„Nisam mislio na taj novac. Razumem te... Premda bi im, zapravo, samo vratila njihov novac.“ Ošinula me je pogledom od kojeg sam se naježio i na kratko zastao. „Kao što sam rekao, razumem tvoju odluku i podržavam je i nisam mislio na taj novac.“

„Već na koji?“

„Moj... Pozajmiću ti.“

„Ne.“ Skočila je sa stolice.

„Zašto ne? Imam novca i više nego što mi treba. Ionako mi samo sedi na računu a tebi bi pomogao. Vama bi pomogao.“ Pokazao sam rukom okolo.

„Ne, Sajmone,“ odgovorila je strogo.

„Zašto ne?“ pobunio sam se.

„Kao prvo, ja nikad neću imati taj novac da ti ga vratim.“

„Onda ću ti ga pokloniti.“ Nasmejao sam se. Zaista sam joj želeo pomoći i uopšte nije bio problem da joj dam taj novac. Međutim, moja velikodušnost je zaslepila moj zdrav razum.

„Šališ se ili pokušavaš da me naljutiš.“ Odmahivala je glavom, lica crvenog, koje je pretilo eksplozijom. Da sam je bolje poznavao, znao bih da je to znak da bi sada trebao umuknuti, ali ja sam nastavio da navaljujem.

„Upravo suprotno. Kira, želim da ti pomognem a ovo je najmanje što mogu da učinim za vas,“ trudio sam se zvučati razumno, i zaista sam tako mislio. Nisam imao želju da je vređam, ali upravo sam to učinio.

„Ne, Sajmone. Ne želim tvoj novac,“ viknula je. „Ne želim ničiji novac! Ovo je moja stvar i ja ću to rešiti na jedini mogući način.“

„U redu. U redu,“ shvatio sam i pokušao da je smirim. „Samo sam želeo pomoći.“

„Najviše ćeš mi pomoći ako se ne budeš mešao.“

„Ne mogu si pomoći.“ Prišao sam joj u želji da joj budem blizu. Da prevalim taj jaz koji sam načinio među nama. Da ispravim ono što sam pokvario. Želeo sam je zagrliti i reći joj da ću biti uz nju kako god da odluči. „Kira, previše te volim da bih samo sa strane gledao kako se mučiš a ja mogu da ti pomognem.“

„Šta si rekao?“ ustuknula je.

„Da želim da ti pomognem.“

„Ono drugo.“

„Čula si,“ slegnuo sam ramenom i osmehnuo se nevino.

„Od svih dana... svih dana, Sajmone! Ti nađeš danas da mi kažeš da me voliš? Danas!“ besnela je.

„Bolje danas nego sutra, jer sutra je neizvesnost a danas je... pa danas,“ recitovao sam mirno svoje stihove u nadi da će se i ona smiriti. „Tu si ti, i ja, naša ljubav. Ne očekujem da mi uzvratiš istim rečima, samo sam imao potrebu da ti kažem šta osećam. Da znaš da nisi sama.“

„Ali ja jesam sama, Sajmone.“ Obrisala je suzne oči i ponosno podigla bradu.

„Nisi. Izvini ako te je moja ponuda uvredila. Zaboravimo na nju. Više je nikad neću ponoviti.“

„Mislim da bi trebao da odeš. Nisi ni trebao dolaziti. Rekla sam ti da danas ne dolaziš. Treba mi prostora.“

„Dobro. Otići ću. Razgovaraćemo sutra.“ Video sam po njoj da je umorna, i nervozna, i uvređena, i tužna i odoleo sam želji da je dodirnem.

„Ne Sajmone. Nećemo o ovome razgovarati, ni sutra, ni nikada. Gotovo je.“ Prekrstila je ruke na grudima zauzimajući odbrambeni stav.

„Gotovo je šta?“

„Ovo među nama. Ne mogu se sada još i sa tobom baviti. Žao mi je. Sada idi.“ Pokazala mi je na vrata a pošto je nisam poslušao obišla me je i izašla iz prostorije i pošla na sprat.

„Kira,“ viknuo sam za njom ali se nije odazvala. Zalupila je vrata na radnoj sobi a ja sam u šoku gledao gore nesposoban da se pokrenem.

Šta se dođavola sada desilo?

„Ionako si previše dobar za nju. Isto kao što je i tata bio predobar za nju,“ rekla je Džesa. „Ne znam šta si uopšte video u njoj.“

Hteo sam joj odgovoriti i reći da je njena majka ne samo najlepša žena koju znam, već i najdivnija, i najjača osoba koju sam upoznao, ali odustao sam, samo bih sebi nasuo so na ranu.

Otišao sam kući i na tren pogledao okolo u prazninu koja me je okruživala i pretila da će me progutati svojim mrakom. Nisam bio u stanju da o ovome razmišljam. Nisam ni želeo. Pošao sam na sprat i vratio se dole. Ponovo sam se popeo gore i ušao u spavaću sobu i odlučio da se istuširam i legnem da spavam sa nadom da ću se probuditi u nekom novom, boljem danu a onda sam ugledao kofer u garderoberu i izvukao ga. Počeo sam da trpam stvari u njega, bez neke ideje šta mi treba i gde putujem. Spakovao sam svoj laptop, pasoš, novčanik, zaključao sve, seo u auto i odvezao se na aerodrom.

 

Mlada crvenokosa službenica me je dva puta pitala gde putujem pre nego što sam joj odgovorio, „ne znam... vi recite meni gde putujem.“

Zbunjeno je zatreptala te sam joj pojasnio, „prvi let na kojem imate slobodno mesto... u prvom razredu,“ dodao sam.

„Bežite pred zakonom?“ pitala je proučavajući me.

„Prvim razredom?“ nasmejao sam se. „Ne, devojko. Bežim od samog sebe i svoje jebene gluposti. Upravo sam izjavio ljubav ženi bez koje više ne mogu zamisliti svoj život... a ona je raskinula sa mnom.“

„Pretpostavljam da su svi barovi u Pertu su zatvoreni?“ pitala je kuckajući po tastaturi ne podižući svoj pogled sa monitora.

„Sigurno imaju bar i u...“ pogledao sam u nju čekajući da me dopuni.

„Tokio,“ rekla je najzad. „Preko Sidneja i Singapura... potrajaće dok stignete tamo, pa ću vam odmah rezervisati i povratnu kartu, ali samo za deset dana. Odgovara?“

Nasmejao sam se slučajnosti u oči i pomislio, čini se da je došlo vreme da posetim moju sestricu.

„Koliko imam vremena do poletanja?“

„Nešto manje od sat vremena.“ 

„Odlično,“ rekao sam i potražio prodavnice kako bih kupio neke gluposti za svoje sestriće i naravno Violet čokoladicu za sestru. Bila je to naša moneta iz detinjstva. Kao deca sve smo preračunavali na Violet crumble čokoladice.

 

25

Kira

 

„Šta si uradila?“ pitala je Alison tonom koji me je podsetio na našeg tatu kad sam mu rekla da sam mu prosula sav viski. Ganjao me je do pola ulice, ali me nije sustigao... umesto toga, smestio se na verandu i sačekao da se vratim a onda mi je rekao da biram, deset udaraca kaišem ili mesec dana bez izlazaka iz kuće. Odabrala sam kaiš i posle mu iz inata prosula novu flašu viskija. Ponovo me je jurio po ulici, ali ovog puta je podleteo pod auto. U bolnici se otreznio i shvatio da je vreme da prestane da pije, jer to mamu neće vratiti. Da li je za to bila zaslužna medicinska sestra sa kojom je posle počeo da se viđa, ili je imao neko proviđenje, ne znam, ali naš život se nakon toga promenio. Na bolje. Toliko bolje da nikad nisam imala želju potražiti majku. Javila se par godina kasnije, ali Alison ju je oterala.

„Raskinula je s njim,“ tužakala me je kći sestri.

Celi dan je kolutala očima, ali barem je prestala lupati stvarima svaki put kad bih joj se obratila i pokušala objasniti zašto sam to učinila. Sa njom čovek nije mogao da razgovara sve dok bes ne bi ishlapio iz nje. Ličila mi je ne samo izgledom, već i karakterom, onoliko koliko sam ja bila slična svom ocu.

„Zašto?“

„Hteo je da nam pozajmi novac. Rekao joj da je voli a ona je raskinula s njim i oterala ga iz kuće,“ nastavila je optužujućim tonom Džesa.

„Pokušala si danas da razgovaraš s njim?“ pitala me je Alison.

„Odjurio je negde sat vremena posle i još uvek se nije vratio. Alek mu je poslao poruku, ali mu još uvek nije odgovorio.“ Nastavila je da odgovara na pitanja umesto mene a ja sam joj to dozvolila.

„Gde je odjurio? Da nema nekih obaveza oko promocije nove knjige?“

„To mu počinje tek sledeće nedelje. Znaš da nas je planirao voditi sa sobom u Sidnej i Melburn. Sve nas. Rekao mi je to. Već smo isplanirali izlete, ali sada, naravno, i to otpada. Zbog nje.“ Pokazala je glavom na mene.

„Sada je već dosta, Džesa,“ upozorila sam kći. „Idi u svoju sobu. Previše brineš o Sajmonu a premalo o svom ocu.“

„Možda zato što je Sajmon živ a tata je mrtav... zbog tebe.“ Ustala je i otišla u svoju sobu i tresnula vratima.

„Stvarno si raskinula s njim? Zašto Kira?“

„Ne želim razgovarati o tome. Nemam snage za to. Preče stvari od Sajmona me muče.“ Pogled koji mi je uputila bio je neodobravajući. „Znam, ispala sam prava kučka. To mi je rekla moja kći... nekoliko puta. Verovatno tako misli i on, a verovatno i ti... pa možda je to i istina. Trenutno nemam, ni živaca, ni vremena o tome da brinem. Mislite šta želite o meni. Moram pozvati Henrijeve roditelje i saopštiti im da su uzalud prokleli svog sina i nazvali ga slabićem. I oni su oduvek o meni mislili da sam lajava kučka, tako da će sada lajavu kučku i dobiti.“

Spremila sam govor kojim sam planirala počastiti Henrija seniora, jer ako je neko bio kriv za Henrijevu želju za novcem i dokazivanjem, onda je to bio on.  

„Ni ja o njima nikad nisam imala najlepše mišljenje a ni ti nisi. Ona je potčinjena, glupava, ženica a on je psihotični egomanijak. Kakvi su mu roditelji, Henri je još solidno ispao.“

„Mislim da je to najlepše što si ikada rekla o njemu.“

„Izvini, ali ja sam o Henriju stekla mišljenje još pre nego što te je zaprosio i do sada ga nisam promenila. Uvek sam mislila da možeš bolje i da te ne zavređuje... a to si na kraju i sama shvatila. Žao mi je zbog ovog šta mu se desilo. Zaista mi ga je žao, ali to ne menja moje mišljenje o njemu.“

Pokupila sam svoju šolju sa nepopijenom kafom i odnela je u kuhinju čisto da zaposlim ruke i svoje misli nečim i udaljim se od ove teme.

„Želiš da ovih dana uzmem decu k nama?“ doviknula je.

„Ne, zapravo želim da sa mnom pogledaš jedan bungalov. Odavno je na tržištu. Dva puta su spuštali cenu a mislim da bi ga mogla dobiti po dobroj ceni.“

„Već si se bacila u traženje kuća?“ došla je za mnom noseći svoju šolju.

„Moram, Alison, nema svrhe ovo odlagati. Sutra treba da se nađem sa jednim agentom za nekretnine. Melodi ga je preporučila, ali ovu kuću već neko vreme pratim i želela bih je pogledati. Najavila sam se za danas.“

„Znaš... razgovarali smo sa Deklanom,“ počela je nesigurno. „Možda bi mi mogli delimično da ti pomognemo. Bunari mogu sačekati do sledeće godine a drugi deo bi mogla uzeti kredit ili hipoteku.“

„Ti želiš isplatiti Henrijeve dugove? Ti?!“ čudila sam se. „Sad sam sve čula.“

„Ne, ne želim isplatiti Henrijeve dugove, već želim pomoći mojoj previše ponosnoj i tvrdoglavoj sestri da zadrži svoj dom.“

„Tvoja tvrdoglava sestra nikad neće imati taj novac da ti ga vrati a vama su ti bunari bili preko potrebni još prošle godine.“

Pronašla sam u telefonu bungalov koji me je zainteresovao i pokazala joj neodustajući od svoje prvobitne zamisli.

„Piše da ima tri spavaće sobe i samo jedno kupatilo. Moći ćemo da živimo samo sa jednim kupatilom... zar ne? Manje spremanja.“ Pokušala sam razmišljati pozitivno.

„120 kvadrata? Kira, vama će to biti malo,“ rekla je sumnjičavo i ispostavilo se da je bila u pravu. Treću spavaću sobu su dobili tako što su u garderober stavili mali prozor i nagurali jedan krevet. Kuća jeste bila renovirana i lepo nameštena, ali primetila sam da su korišćeni jeftini materijali i cela kuća je imala neki čudan miris.

„Pobogu, tamo je, ili neko zazidan u zidovima, ili su cevi ispod kuće popucale,“ gunđala je Alison sedajući u auto. „Ovde sigurno nećete da živite.“

Morala sam se složiti sa sestrom i sama sam se razočarala nekretninom a toliko sam nade polagala u nju misleći da ću naći adekvatnu kuću iz prvog pokušaja.

„Sada mi je jasno zašto je ne mogu prodati.“

„I još dugo je neće prodati. Gde idemo dalje?“ pitala je pošto sam pogledala u sledeća dva papira koja sam odštampala nadajući se da će naredne dve kuće biti bolje od ove prve. Nisu bile.

Sutradan sam se našla sa Tajlerom, agentom kojeg mi je Melodi preporučila. Bio je to debeljuškasti, proćelav čovek sa krivim zubima, ali sa svim potrebnim licencama i bogatim iskustvom. Kad je video našu kuću nije ni pokušao sakriti svoje oduševljenje. Da smo bili u crtanom filmu verovatno bi mu iz očiju iskočili simboli dolara. Bio je ubeđen da će kuću prodati za traženu svotu i ubedio me je da to odradimo aukcijom, kako bi dobili veći iznos i odmah je zakazao sve potrebne inspekcije.

„Ovo je elitni kraj, gospođo Milman i prodaja neće biti problem.“

Ali kupovina hoće, dovršila sam njegovu neizrečenu misao u sebi. Posebno za novac koji mi ostaje nakon izmirenja tužbi. Već sam se pomirila s time da ćemo od sada živeti skromnije. Da će devojke morati da dele sobu, da ćemo verovatno imati samo jedno kupatilo, ali od jedne stvari nisam želela odustati a to je da po svaku cenu ostanemo u ovom školskom distriktu.

I tako sam krenula u potragu za kućom zaokupljujući se tim mislima a potiskujući sve ostale. Jedan dan se nije razlikovao od prethodnog. Kuće su se nizale kao perle razočarenja... ili je kuća bila predaleko, ili je bila preskupa, ili joj je bilo potrebno renoviranje.

„Zašto je ova morala biti tako daleko,“ potužila sam se bacajući još jedan pogled na kuću koja bi bila savršena za nas.

Tajler me je pokušao ubediti u promenu lokacije i poveo je Alison kao pojačanje. Bio je u pravu, kuća je bila tačno ono što sam tražila. Jedan nivo, dva kupatila, tri velike spavaće sobe. Dvorište je bilo malo, ograda mi se nije svidela, ali je cena bila više nego prihvatljiva... međutim, deca bi morala promeniti školu a to bi već bilo previše.

„Daleko je relativna stvar... ova je zapravo bliže k nama.“ Alison je nastojala ostati pozitivna. „Nešto će se već pojaviti, ne brini.“

Nastavile smo sa razgledanjem kuća i sutradan a dan nakon toga sam pogledala sa Tajlerom još dve ponude a očaj i osećaj nemoći se počeo uvlačiti u mene.

„Našla si novu kuću?“ sačekao me je sa pitanjem Alek.

„Ne.“ Stavila sam torbe sa namirnicama na pult i umorno se spustila na stolicu.

„Džesa kaže da ćemo možda morati svo troje da delimo sobu. Svo troje!“ uzviknuo je. „Ne želim da delim sobu sa Zoi. Ona ne prestaje da priča sa svojim lutkama. Neću moći da učim a ako ne budem učio, imaću loše ocene. Ako budem imao loše ocene neću dobiti stipendiju za studije. Kad bi barem mogao dobiti neku sportsku stipendiju. Ali onda sam se dosetio, napraviću sebi sobu u garaži,“ brbljao je moj sin.

„Možda nećemo imati garažu,“ prekinula sam ga. To mi nije bilo na listi prioriteta. Nismo koristili ni ovu koju smo imali.

„Onda ću spavati u dnevnoj sobi.“

„A šta ako nećemo imati dnevnu sobu.“ Šalila sam se s njim a onda ga privukla u zagrljaj i poljubila u kosu. Pokušao je da se izmigolji, ali brzo se opustio i privio uz mene a njegova toplina me je opustila.

„Onda ću spavati u kuhinji,“ smrmljao je i nasmejao me.

„Potrudiću se da nađem nešto gde će svako imati svoj kutak... ili barem mogućnost da ga napravimo.“ Zagledala sam se u te velike, drage i poznate oči i videla svu nevinost i nadu u njima. Pogladila sam mu kosu i pogledala dužinu. „Treba ti šišanje.“

„Ne,“ odbio je i nestašno protrljao kosu podsetivši me tim pokretom na nekoga.

„Ne?“ čudila sam se, a zapravo sam se trebala čuditi što još uvek nije tražio da ga ošišam. Mrzeo je dugu kosu. Čim bi mu malo podrasla odmah je tražio da mu je podšišam mašinicom. „Pogledaj se, čupav si.“

„Neka sam.“

„Želi imati frizuru kao Sajmon,“ rekla je Džesa, koja ne znam ni kad se ušunjala u kuhinju i ona bezbrižnost koja se na tren pojavila, u istom trenu je bila izbrisana.

„Šta želite za večeru?“ pitala sam i počela vaditi stvari iz torbe i odlagati ih u ormariće. „Šta kažete na lazanje,“ predložila sam pošto mi nisu odgovorili. Nešto su se domunđavali i povremeno bi pogledali u mene. Delovalo je kao da Alek u nečemu sprečava Džesu.

„Šta bi radio u Tokiju?“ pitao je šapatom.

„Ko je u Tokiju?“

„Niko,“ odgovorio je Alek i još jednom pokušao zaustaviti Džesu u onome što je naumila.

„Sajmon je u Tokiju,“ saopštila mi je prkosno i videla sam da likovanje prosto zrači iz nje.

„Sestra mu živi tamo.“ Pominjao ju je ponekad, ali začudila sam se otkud se pojavila iznenadna želja da je poseti a onda sam shvatila zbog čega je to učinio. Zbog mene.

„Pa ovo mu nije sestra,“ rekla je Džesa. „Otišao je da poseti svoju bivšu na snimanju njenog novog serijala.“ Stavila je telefon na pult kako bih videla fotografije.

I zaista, to je bio on. On i zanosna plavuša. Na jednoj fotografiji su uslikani kako napuštaju neki restoran, na drugoj su stajali jedan naspram drugog a na trećoj je ona bila naslonjena na njegovo rame.

Noge su mi otežale i kao da su pretile da me izdaju. Naslonila sam se na pult i pogledom letela preko naslova.

„Čini se da te je preboleo. Ili barem pokušava da te zaboravi,“ rekla je uzimajući svoj telefon a ja sam najzad bila u stanju da se pomerim, ali u stomaku se pojavio neki čudan osećaj praznine i kao da se širio celim mojim telom. Suze su pretile mojim očima. Ruke su podrhtavale. Nisam se smela raspasti, ne sada. Ne pred decom. Ne zbog Sajmona.

Počela sam panično da pregledam sastojke za večeru a onda zgrabila ključeve, „nemam sir,“ rekla sam.

„Kupila si sir,“ doviknuo mi je Alek.

„Treba mi parmezan.“

Istrčala sam napolje, smestila se u auto, izvezla se a zatim zaustavila pred komšijskom kućom i duboko uzdahnula.

Da li je moguće da se vratio bivšoj? Nakon svega što mi je rekao o njoj? Nakon one izjave ljubavi? Da li sam izgubila i njega zbog tuge za Henrijem?  

Da, uvredio me je svojom ponudom, zar je mislio da bih prihvatila novac od njega? Naravno da sam ga odbila i bila sam besna na njega što je uopšte pomislio na to... I da, bio mi je potreban prostor i malo vremena da se smirim i prihvatim novu situaciju. Već sledećeg dana mi je nedostajao. Planirala sam ga pozvati i porazgovarati sa njim, možda ne odmah sutradan... međutim, on je pobegao i to u naručje druge žene. Nisam znala da li da se smejem ili plačem.

Morala sam se uveriti još jednom u ono što mi je Džesa pokazala i otvorila sam pretraživač na telefonu i pronašla naslove novina. Sve su to bili tabloidi i znam da možda ne bih trebala verovati svemu što pročitam u žutoj štampi, ali fotografije su potvrđivale navode. Bio je to on. To nisu bile stare fotografije, ovo je snimljeno nedavno. Još uvek je imao onu čupavu grivu na glavi. Nosio je majicu koju sam mu poklonila za Božić i videti ga kako u njoj grli drugu ženu, kako joj se osmehuje... bolelo je. Prokleto je bolelo a za tu tupu bol i prazninu koju sam osetila, sam mogla da krivim jedino sebe. Nikog drugog.

Nastavak

Autor Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 14