Nevolja kuca tri puta - 13

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo    Dvanaesti deo




24

Sajmon

Sedeo sam u kolima i gledao u prazno mučeći sebe Kirinim rečima, „Sajmone, možda danas ne bi trebao dolaziti.“

U prvom trenu sam čuo samo, ne bi trebao dolaziti. Bio je to hladan tuš koji je pozivao na pobunu. Hteo sam se usprotiviti, ali onda sam shvatio puno značenje i uhvatio se za onu jednu reč... danas. Ne želi da danas dolazim. U redu. Razumem, pomislio sam. Danas se želi posvetiti porodici. Svojoj deci. Mora im saopštiti da njihov tata nije digao ruku na sebe, već da je bio žrtva ubistva. Naravno. Razumeo sam njenu želju i znao da meni tamo nije mesto. Mogao bih joj biti podrška. Želeo sam to, i već sam i sam razmišljao o tome kako deci najbezbolnije saopštiti da im je tatu ubio njegov najbolji prijatelj. S druge strane, bila je to je njihova lična stvar koja se nije ticala mene. Bio sam autsajder, neko ko se gurao među njih, ali još uvek nije bio jedan od njih.

Pogledao sam niz groblje odakle je došla i ne znam zašto, ali pošao sam da potražim njegov grob. Nakon malo lutanja okolo, našao sam ga. Nije se mnogo razlikovao od ostalih nadgrobnih spomenika. Običan sivi kamen sa ispisanim datumom rođenja i smrti. Bez dirljivih stihova ili posvete.

„Šta radim ovde?“ zapitao sam se na glas. „Šta radim na tvom grobu, komšija? Kao da mi ti možeš pomoći.“ Okrenuo sam se da pođem ali sam se vratio. „Znaš, trebao bih da ti se izvinim. Uvek sam mislio da si slabić koji je odabrao lakši put a ti zapravo nisi imao sreće kod izbora prijatelja... I još nešto, hoću da znaš da su mi dragi... Kira i tvoja deca, i zaista imam samo najbolje namere.“

Stajao sam još jedan tren, zbunjen svojim postupkom a zatim sam se vratio do auta i pogledao u veliki sat na kontrolnoj tabli svestan da imam celi dan pred sobom i nikakvih obaveza. Bilo je čudno. Navikao sam se na drugačiji ritam od onog koji sam imao pre nego što sam započeo vezu sa Kirom. Sada su mi dani bili ispunjeni i voleo sam svoj novi život. Uživao sam u tim sitnim obavezama a sada, odjednom našao sam se pred prazninom koja mi je pre toga ispunjavala život i strahovao sam od nje.

Pokrenuo sam kola i bez cilja se vozio okolo pod izgovorom da isprobavam novi auto, ali uopšte nisam uživao u vožnji onoliko koliko sam se nadao.

Na kraju sam se našao na istoj onoj plaži na kojoj smo proveli ono prvo zajedničko posle podne i na koju smo često svraćali tokom raspusta. Sada sam sedeo sam na hladnom pesku i posmatrao talase kako besne na obalu. Jesen je najzad stigla a sa njom i nove obaveze. Prvo promocija ovde u Pertu i sve što je išlo s njom. Intervjui i razna gostovanja vezana za predstavljanje knjige a odmah nakon toga turneja po istočnoj obali. Planirao sam sa sobom povesti Kiru sa decom. Džesi sam već rekao da bih voleo da mi se pridruže barem tokom jednog vikenda. Radovala se poseti Sidneja a sada sam strepeo od Kirine reakcije.

Pas koji je dotrčao do mene me je vratio u stvarnost. Gurnuo me je svojom vlažnom njuškom i zacvileo. Kao da je osetio strepnju koja je bujala u meni.

„Izvinite,“ pravdao se njegov vlasnik.

„U redu je.“

„Čini se da će kiša,“ primetio je momak koji je imao istu boje kose kao što je bila dlaka njegovog retrivera.

Pogledao sam u nebo i uverio se da je u pravu a zatim u telefon. Nije bilo poziva, ni poruka. Hteo sam pozvati sestru. Bio mi je potreban razgovor sa nekim ali sam se predomislio. Još joj nisam ni rekao za Kiru. Pokušao sam kod njenog zadnjeg poziva, ali imala je previše toga reći o deci, i sebi pa joj na kraju nisam rekao.

Listao sam listu kontakata i naišao na Bertija. Moj prijatelj je još uvek bio negde na bliskom istoku i verovatno pokušavao promeniti barem mali delić sveta na bolje. Ako bi i bio ovde, ne bi mi koristio, jer njegovo iskustvo sa ženama se završavalo sa plaćanjem njihovih usluga.

Džef, on bi me saslušao ali ne bi razumeo moje strepnje. Verovatno bi mi savetovao da sebi nađem neku drugu udovicu koju ću tešiti, tako da mi je ostao samo jedan prijatelj. Onaj koji je bio najbolji slušalac. Onaj koji je bio u stanju da podnese sve, i moj bol, i moj bes, i nežnost, i ljubav, i strah, i strepnju. Saslušao bi sve moje reči i nikad me nije osuđivao, nikad nije pokušao da mi da savet, već bi me naterao da sam nađem odgovor.... taj prijatelj je bio papir.

Po povratku kući izlio sam u jedan prazan dokument sve događaje od jutra, bez nekog reda i važnosti, te pokušao u napisanom naći rešenje a ono se javilo u stihovima. Kako drugačije. Kira je tu tešku kapiju poezije otvorila u meni i sada više nije bilo povratka.

 

Ne volim Danas

Danas je moja muka

u Danas su poput zloslutnih niti

utkane sve moje strepnje

sav moj strah

Ne volim Danas

mrzim ga

Oteo je ljubav iz mojih ruku

i zatočio je iza zida tuge

Sutra je moja nada

Da ćeš ponovo biti moja

Ali zašto se nadati Sutra

Kad je večnost pred nama

Zašto čekati sutra

kad je danas još uvek dan.

 

Još jednom sam pročitao stihove i ponovio zadnje, zašto čekati sutra, kad je danas još uvek dan. Pogledao sam na ključeve od njene honde koji su stajali pored mene na stolu i pre nego što sam o svemu još jednom razmislio, zgrabio sam ih i pozvonio na susedna vrata.

„Zdravo Džesa, došao sam da vra...“

„Mama, Sajmon je tu,“ prekinula me je u pola reči viknuvši i ostavila otvorena vrata. Vratila se do svog omiljenog mesta na zelenoj sofi i sklupčala se ispred televizora.

„Gde je mama?“

„Zatvorila se radnu sobu.“ Dohvatila je telefon sa naslona pošto joj je stigla poruka i počela da tipka odgovor. „Čuo si?“ pitala je ne podižući pogled.

„Šta?“

„Za tatu.“

„Da.“

„Samo da me ne teraju ponovo nekom psihologu gde ću morati da govorim o svojim osećanjima,“ gunđala je. „Dosta mi je bilo tog sranja prošli put... i nije mi pomoglo. Mrtav je. Ovako ili onako, on je mrtav.“ Završila je sa tipkanjem i pogledala u mene.

„Znaš da terapija ne mora biti samo razgovor sa psihologom... Nekome ti razgovori pomažu, ali postoje i drugi načini. Verujem da u nekim slučajevima ti najviše može pomoći rad ili možda neka kreativna aktivnost, kao što je crtanje ili pisanje. I na taj način se mogu izraziti osećanja, a da zapravo ni ne govoriš o njima,“ razmišljao sam na glas.

„Da, i moramo da se selimo... i to si čuo?“

„Da, čuo sam i za to.“

Dok sam istresao svoje misli na papir, jedna ideja se rodila. Nisam bio siguran da li je pametna, ali mislio sam da je dobra.

„Zdravo, Sajmone,“ prenula me Kira.

„Zdravo, doneo sam samo ključeve,“ lagao sam. „Ne bih da ih tražiš.“

„Imam i rezervne.“

Naravno da ima, pa vozila je auto dok su njeni ključevi bili u mom džepu.

„Hoćeš pivo?“ ponudila me je i pošla do kuhinje. Pratio sam je proučavajući je krišom. Bila je napeta i nervozna a to je u meni probudilo nesigurnost.

„Radila si?“ pitao sam pošto je sela za sto i pokazala mi prekoputa sebe.

„Ne... pregledala sam sajtove sa nekretninama. Tražila sam kuću. Nema razloga odlagati neminovno.“

„Jesi li našla nešto?“

„Ne,“ odgovorila je kroz uzdah.

„Znam da si rekla da se to mene ne tiče,“ počeo sam prateći svaku njenu reakciju. Sedela mi je tako blizu ali je delovala kao da je miljama daleko. Hladna i suzdržana.

„Svašta sam ja rekla, Sajmone.“

Da rekla si i da danas ne dolazim. Da li se zbog toga ljuti, što je nisam poslušao. Možda sam trebao, ali već sam bio tu i reči su izlazile napolje.

„Možda postoji način da rešiš dugove a da ne prodaš kuću.“

„Neću koristiti taj novac!“ procedila je ljutito.

„Nisam mislio na taj novac. Razumem te... Premda bi im, zapravo, samo vratila njihov novac.“ Ošinula me je pogledom od kojeg sam se naježio i na kratko zastao. „Kao što sam rekao, razumem tvoju odluku i podržavam je i nisam mislio na taj novac.“

„Već na koji?“

„Moj... Pozajmiću ti.“

„Ne.“ Skočila je sa stolice.

„Zašto ne? Imam novca i više nego što mi treba. Ionako mi samo sedi na računu a tebi bi pomogao. Vama bi pomogao.“ Pokazao sam rukom okolo.

„Ne, Sajmone,“ odgovorila je strogo.

„Zašto ne?“ pobunio sam se.

„Kao prvo, ja nikad neću imati taj novac da ti ga vratim.“

„Onda ću ti ga pokloniti.“ Nasmejao sam se. Zaista sam joj želeo pomoći i uopšte nije bio problem da joj dam taj novac. Međutim, moja velikodušnost je zaslepila moj zdrav razum.

„Šališ se ili pokušavaš da me naljutiš.“ Odmahivala je glavom, lica crvenog, koje je pretilo eksplozijom. Da sam je bolje poznavao, znao bih da je to znak da bi sada trebao umuknuti, ali ja sam nastavio da navaljujem.

„Upravo suprotno. Kira, želim da ti pomognem a ovo je najmanje što mogu da učinim za vas,“ trudio sam se zvučati razumno, i zaista sam tako mislio. Nisam imao želju da je vređam, ali upravo sam to učinio.

„Ne, Sajmone. Ne želim tvoj novac,“ viknula je. „Ne želim ničiji novac! Ovo je moja stvar i ja ću to rešiti na jedini mogući način.“

„U redu. U redu,“ shvatio sam i pokušao da je smirim. „Samo sam želeo pomoći.“

„Najviše ćeš mi pomoći ako se ne budeš mešao.“

„Ne mogu si pomoći.“ Prišao sam joj u želji da joj budem blizu. Da prevalim taj jaz koji sam načinio među nama. Da ispravim ono što sam pokvario. Želeo sam je zagrliti i reći joj da ću biti uz nju kako god da odluči. „Kira, previše te volim da bih samo sa strane gledao kako se mučiš a ja mogu da ti pomognem.“

„Šta si rekao?“ ustuknula je.

„Da želim da ti pomognem.“

„Ono drugo.“

„Čula si,“ slegnuo sam ramenom i osmehnuo se nevino.

„Od svih dana... svih dana, Sajmone! Ti nađeš danas da mi kažeš da me voliš? Danas!“ besnela je.

„Bolje danas nego sutra, jer sutra je neizvesnost a danas je... pa danas,“ recitovao sam mirno svoje stihove u nadi da će se i ona smiriti. „Tu si ti, i ja, naša ljubav. Ne očekujem da mi uzvratiš istim rečima, samo sam imao potrebu da ti kažem šta osećam. Da znaš da nisi sama.“

„Ali ja jesam sama, Sajmone.“ Obrisala je suzne oči i ponosno podigla bradu.

„Nisi. Izvini ako te je moja ponuda uvredila. Zaboravimo na nju. Više je nikad neću ponoviti.“

„Mislim da bi trebao da odeš. Nisi ni trebao dolaziti. Rekla sam ti da danas ne dolaziš. Treba mi prostora.“

„Dobro. Otići ću. Razgovaraćemo sutra.“ Video sam po njoj da je umorna, i nervozna, i uvređena, i tužna i odoleo sam želji da je dodirnem.

„Ne Sajmone. Nećemo o ovome razgovarati, ni sutra, ni nikada. Gotovo je.“ Prekrstila je ruke na grudima zauzimajući odbrambeni stav.

„Gotovo je šta?“

„Ovo među nama. Ne mogu se sada još i sa tobom baviti. Žao mi je. Sada idi.“ Pokazala mi je na vrata a pošto je nisam poslušao obišla me je i izašla iz prostorije i pošla na sprat.

„Kira,“ viknuo sam za njom ali se nije odazvala. Zalupila je vrata na radnoj sobi a ja sam u šoku gledao gore nesposoban da se pokrenem.

Šta se dođavola sada desilo?

„Ionako si previše dobar za nju. Isto kao što je i tata bio predobar za nju,“ rekla je Džesa. „Ne znam šta si uopšte video u njoj.“

Hteo sam joj odgovoriti i reći da je njena majka ne samo najlepša žena koju znam, već i najdivnija, i najjača osoba koju sam upoznao, ali odustao sam, samo bih sebi nasuo so na ranu.

Otišao sam kući i na tren pogledao okolo u prazninu koja me je okruživala i pretila da će me progutati svojim mrakom. Nisam bio u stanju da o ovome razmišljam. Nisam ni želeo. Pošao sam na sprat i vratio se dole. Ponovo sam se popeo gore i ušao u spavaću sobu i odlučio da se istuširam i legnem da spavam sa nadom da ću se probuditi u nekom novom, boljem danu a onda sam ugledao kofer u garderoberu i izvukao ga. Počeo sam da trpam stvari u njega, bez neke ideje šta mi treba i gde putujem. Spakovao sam svoj laptop, pasoš, novčanik, zaključao sve, seo u auto i odvezao se na aerodrom.

 

Mlada crvenokosa službenica me je dva puta pitala gde putujem pre nego što sam joj odgovorio, „ne znam... vi recite meni gde putujem.“

Zbunjeno je zatreptala te sam joj pojasnio, „prvi let na kojem imate slobodno mesto... u prvom razredu,“ dodao sam.

„Bežite pred zakonom?“ pitala je proučavajući me.

„Prvim razredom?“ nasmejao sam se. „Ne, devojko. Bežim od samog sebe i svoje jebene gluposti. Upravo sam izjavio ljubav ženi bez koje više ne mogu zamisliti svoj život... a ona je raskinula sa mnom.“

„Pretpostavljam da su svi barovi u Pertu su zatvoreni?“ pitala je kuckajući po tastaturi ne podižući svoj pogled sa monitora.

„Sigurno imaju bar i u...“ pogledao sam u nju čekajući da me dopuni.

„Tokio,“ rekla je najzad. „Preko Sidneja i Singapura... potrajaće dok stignete tamo, pa ću vam odmah rezervisati i povratnu kartu, ali samo za deset dana. Odgovara?“

Nasmejao sam se slučajnosti u oči i pomislio, čini se da je došlo vreme da posetim moju sestricu.

„Koliko imam vremena do poletanja?“

„Nešto manje od sat vremena.“ 

„Odlično,“ rekao sam i potražio prodavnice kako bih kupio neke gluposti za svoje sestriće i naravno Violet čokoladicu za sestru. Bila je to naša moneta iz detinjstva. Kao deca sve smo preračunavali na Violet crumble čokoladice.

 

25

Kira

 

„Šta si uradila?“ pitala je Alison tonom koji me je podsetio na našeg tatu kad sam mu rekla da sam mu prosula sav viski. Ganjao me je do pola ulice, ali me nije sustigao... umesto toga, smestio se na verandu i sačekao da se vratim a onda mi je rekao da biram, deset udaraca kaišem ili mesec dana bez izlazaka iz kuće. Odabrala sam kaiš i posle mu iz inata prosula novu flašu viskija. Ponovo me je jurio po ulici, ali ovog puta je podleteo pod auto. U bolnici se otreznio i shvatio da je vreme da prestane da pije, jer to mamu neće vratiti. Da li je za to bila zaslužna medicinska sestra sa kojom je posle počeo da se viđa, ili je imao neko proviđenje, ne znam, ali naš život se nakon toga promenio. Na bolje. Toliko bolje da nikad nisam imala želju potražiti majku. Javila se par godina kasnije, ali Alison ju je oterala.

„Raskinula je s njim,“ tužakala me je kći sestri.

Celi dan je kolutala očima, ali barem je prestala lupati stvarima svaki put kad bih joj se obratila i pokušala objasniti zašto sam to učinila. Sa njom čovek nije mogao da razgovara sve dok bes ne bi ishlapio iz nje. Ličila mi je ne samo izgledom, već i karakterom, onoliko koliko sam ja bila slična svom ocu.

„Zašto?“

„Hteo je da nam pozajmi novac. Rekao joj da je voli a ona je raskinula s njim i oterala ga iz kuće,“ nastavila je optužujućim tonom Džesa.

„Pokušala si danas da razgovaraš s njim?“ pitala me je Alison.

„Odjurio je negde sat vremena posle i još uvek se nije vratio. Alek mu je poslao poruku, ali mu još uvek nije odgovorio.“ Nastavila je da odgovara na pitanja umesto mene a ja sam joj to dozvolila.

„Gde je odjurio? Da nema nekih obaveza oko promocije nove knjige?“

„To mu počinje tek sledeće nedelje. Znaš da nas je planirao voditi sa sobom u Sidnej i Melburn. Sve nas. Rekao mi je to. Već smo isplanirali izlete, ali sada, naravno, i to otpada. Zbog nje.“ Pokazala je glavom na mene.

„Sada je već dosta, Džesa,“ upozorila sam kći. „Idi u svoju sobu. Previše brineš o Sajmonu a premalo o svom ocu.“

„Možda zato što je Sajmon živ a tata je mrtav... zbog tebe.“ Ustala je i otišla u svoju sobu i tresnula vratima.

„Stvarno si raskinula s njim? Zašto Kira?“

„Ne želim razgovarati o tome. Nemam snage za to. Preče stvari od Sajmona me muče.“ Pogled koji mi je uputila bio je neodobravajući. „Znam, ispala sam prava kučka. To mi je rekla moja kći... nekoliko puta. Verovatno tako misli i on, a verovatno i ti... pa možda je to i istina. Trenutno nemam, ni živaca, ni vremena o tome da brinem. Mislite šta želite o meni. Moram pozvati Henrijeve roditelje i saopštiti im da su uzalud prokleli svog sina i nazvali ga slabićem. I oni su oduvek o meni mislili da sam lajava kučka, tako da će sada lajavu kučku i dobiti.“

Spremila sam govor kojim sam planirala počastiti Henrija seniora, jer ako je neko bio kriv za Henrijevu želju za novcem i dokazivanjem, onda je to bio on.  

„Ni ja o njima nikad nisam imala najlepše mišljenje a ni ti nisi. Ona je potčinjena, glupava, ženica a on je psihotični egomanijak. Kakvi su mu roditelji, Henri je još solidno ispao.“

„Mislim da je to najlepše što si ikada rekla o njemu.“

„Izvini, ali ja sam o Henriju stekla mišljenje još pre nego što te je zaprosio i do sada ga nisam promenila. Uvek sam mislila da možeš bolje i da te ne zavređuje... a to si na kraju i sama shvatila. Žao mi je zbog ovog šta mu se desilo. Zaista mi ga je žao, ali to ne menja moje mišljenje o njemu.“

Pokupila sam svoju šolju sa nepopijenom kafom i odnela je u kuhinju čisto da zaposlim ruke i svoje misli nečim i udaljim se od ove teme.

„Želiš da ovih dana uzmem decu k nama?“ doviknula je.

„Ne, zapravo želim da sa mnom pogledaš jedan bungalov. Odavno je na tržištu. Dva puta su spuštali cenu a mislim da bi ga mogla dobiti po dobroj ceni.“

„Već si se bacila u traženje kuća?“ došla je za mnom noseći svoju šolju.

„Moram, Alison, nema svrhe ovo odlagati. Sutra treba da se nađem sa jednim agentom za nekretnine. Melodi ga je preporučila, ali ovu kuću već neko vreme pratim i želela bih je pogledati. Najavila sam se za danas.“

„Znaš... razgovarali smo sa Deklanom,“ počela je nesigurno. „Možda bi mi mogli delimično da ti pomognemo. Bunari mogu sačekati do sledeće godine a drugi deo bi mogla uzeti kredit ili hipoteku.“

„Ti želiš isplatiti Henrijeve dugove? Ti?!“ čudila sam se. „Sad sam sve čula.“

„Ne, ne želim isplatiti Henrijeve dugove, već želim pomoći mojoj previše ponosnoj i tvrdoglavoj sestri da zadrži svoj dom.“

„Tvoja tvrdoglava sestra nikad neće imati taj novac da ti ga vrati a vama su ti bunari bili preko potrebni još prošle godine.“

Pronašla sam u telefonu bungalov koji me je zainteresovao i pokazala joj neodustajući od svoje prvobitne zamisli.

„Piše da ima tri spavaće sobe i samo jedno kupatilo. Moći ćemo da živimo samo sa jednim kupatilom... zar ne? Manje spremanja.“ Pokušala sam razmišljati pozitivno.

„120 kvadrata? Kira, vama će to biti malo,“ rekla je sumnjičavo i ispostavilo se da je bila u pravu. Treću spavaću sobu su dobili tako što su u garderober stavili mali prozor i nagurali jedan krevet. Kuća jeste bila renovirana i lepo nameštena, ali primetila sam da su korišćeni jeftini materijali i cela kuća je imala neki čudan miris.

„Pobogu, tamo je, ili neko zazidan u zidovima, ili su cevi ispod kuće popucale,“ gunđala je Alison sedajući u auto. „Ovde sigurno nećete da živite.“

Morala sam se složiti sa sestrom i sama sam se razočarala nekretninom a toliko sam nade polagala u nju misleći da ću naći adekvatnu kuću iz prvog pokušaja.

„Sada mi je jasno zašto je ne mogu prodati.“

„I još dugo je neće prodati. Gde idemo dalje?“ pitala je pošto sam pogledala u sledeća dva papira koja sam odštampala nadajući se da će naredne dve kuće biti bolje od ove prve. Nisu bile.

Sutradan sam se našla sa Tajlerom, agentom kojeg mi je Melodi preporučila. Bio je to debeljuškasti, proćelav čovek sa krivim zubima, ali sa svim potrebnim licencama i bogatim iskustvom. Kad je video našu kuću nije ni pokušao sakriti svoje oduševljenje. Da smo bili u crtanom filmu verovatno bi mu iz očiju iskočili simboli dolara. Bio je ubeđen da će kuću prodati za traženu svotu i ubedio me je da to odradimo aukcijom, kako bi dobili veći iznos i odmah je zakazao sve potrebne inspekcije.

„Ovo je elitni kraj, gospođo Milman i prodaja neće biti problem.“

Ali kupovina hoće, dovršila sam njegovu neizrečenu misao u sebi. Posebno za novac koji mi ostaje nakon izmirenja tužbi. Već sam se pomirila s time da ćemo od sada živeti skromnije. Da će devojke morati da dele sobu, da ćemo verovatno imati samo jedno kupatilo, ali od jedne stvari nisam želela odustati a to je da po svaku cenu ostanemo u ovom školskom distriktu.

I tako sam krenula u potragu za kućom zaokupljujući se tim mislima a potiskujući sve ostale. Jedan dan se nije razlikovao od prethodnog. Kuće su se nizale kao perle razočarenja... ili je kuća bila predaleko, ili je bila preskupa, ili joj je bilo potrebno renoviranje.

„Zašto je ova morala biti tako daleko,“ potužila sam se bacajući još jedan pogled na kuću koja bi bila savršena za nas.

Tajler me je pokušao ubediti u promenu lokacije i poveo je Alison kao pojačanje. Bio je u pravu, kuća je bila tačno ono što sam tražila. Jedan nivo, dva kupatila, tri velike spavaće sobe. Dvorište je bilo malo, ograda mi se nije svidela, ali je cena bila više nego prihvatljiva... međutim, deca bi morala promeniti školu a to bi već bilo previše.

„Daleko je relativna stvar... ova je zapravo bliže k nama.“ Alison je nastojala ostati pozitivna. „Nešto će se već pojaviti, ne brini.“

Nastavile smo sa razgledanjem kuća i sutradan a dan nakon toga sam pogledala sa Tajlerom još dve ponude a očaj i osećaj nemoći se počeo uvlačiti u mene.

„Našla si novu kuću?“ sačekao me je sa pitanjem Alek.

„Ne.“ Stavila sam torbe sa namirnicama na pult i umorno se spustila na stolicu.

„Džesa kaže da ćemo možda morati svo troje da delimo sobu. Svo troje!“ uzviknuo je. „Ne želim da delim sobu sa Zoi. Ona ne prestaje da priča sa svojim lutkama. Neću moći da učim a ako ne budem učio, imaću loše ocene. Ako budem imao loše ocene neću dobiti stipendiju za studije. Kad bi barem mogao dobiti neku sportsku stipendiju. Ali onda sam se dosetio, napraviću sebi sobu u garaži,“ brbljao je moj sin.

„Možda nećemo imati garažu,“ prekinula sam ga. To mi nije bilo na listi prioriteta. Nismo koristili ni ovu koju smo imali.

„Onda ću spavati u dnevnoj sobi.“

„A šta ako nećemo imati dnevnu sobu.“ Šalila sam se s njim a onda ga privukla u zagrljaj i poljubila u kosu. Pokušao je da se izmigolji, ali brzo se opustio i privio uz mene a njegova toplina me je opustila.

„Onda ću spavati u kuhinji,“ smrmljao je i nasmejao me.

„Potrudiću se da nađem nešto gde će svako imati svoj kutak... ili barem mogućnost da ga napravimo.“ Zagledala sam se u te velike, drage i poznate oči i videla svu nevinost i nadu u njima. Pogladila sam mu kosu i pogledala dužinu. „Treba ti šišanje.“

„Ne,“ odbio je i nestašno protrljao kosu podsetivši me tim pokretom na nekoga.

„Ne?“ čudila sam se, a zapravo sam se trebala čuditi što još uvek nije tražio da ga ošišam. Mrzeo je dugu kosu. Čim bi mu malo podrasla odmah je tražio da mu je podšišam mašinicom. „Pogledaj se, čupav si.“

„Neka sam.“

„Želi imati frizuru kao Sajmon,“ rekla je Džesa, koja ne znam ni kad se ušunjala u kuhinju i ona bezbrižnost koja se na tren pojavila, u istom trenu je bila izbrisana.

„Šta želite za večeru?“ pitala sam i počela vaditi stvari iz torbe i odlagati ih u ormariće. „Šta kažete na lazanje,“ predložila sam pošto mi nisu odgovorili. Nešto su se domunđavali i povremeno bi pogledali u mene. Delovalo je kao da Alek u nečemu sprečava Džesu.

„Šta bi radio u Tokiju?“ pitao je šapatom.

„Ko je u Tokiju?“

„Niko,“ odgovorio je Alek i još jednom pokušao zaustaviti Džesu u onome što je naumila.

„Sajmon je u Tokiju,“ saopštila mi je prkosno i videla sam da likovanje prosto zrači iz nje.

„Sestra mu živi tamo.“ Pominjao ju je ponekad, ali začudila sam se otkud se pojavila iznenadna želja da je poseti a onda sam shvatila zbog čega je to učinio. Zbog mene.

„Pa ovo mu nije sestra,“ rekla je Džesa. „Otišao je da poseti svoju bivšu na snimanju njenog novog serijala.“ Stavila je telefon na pult kako bih videla fotografije.

I zaista, to je bio on. On i zanosna plavuša. Na jednoj fotografiji su uslikani kako napuštaju neki restoran, na drugoj su stajali jedan naspram drugog a na trećoj je ona bila naslonjena na njegovo rame.

Noge su mi otežale i kao da su pretile da me izdaju. Naslonila sam se na pult i pogledom letela preko naslova.

„Čini se da te je preboleo. Ili barem pokušava da te zaboravi,“ rekla je uzimajući svoj telefon a ja sam najzad bila u stanju da se pomerim, ali u stomaku se pojavio neki čudan osećaj praznine i kao da se širio celim mojim telom. Suze su pretile mojim očima. Ruke su podrhtavale. Nisam se smela raspasti, ne sada. Ne pred decom. Ne zbog Sajmona.

Počela sam panično da pregledam sastojke za večeru a onda zgrabila ključeve, „nemam sir,“ rekla sam.

„Kupila si sir,“ doviknuo mi je Alek.

„Treba mi parmezan.“

Istrčala sam napolje, smestila se u auto, izvezla se a zatim zaustavila pred komšijskom kućom i duboko uzdahnula.

Da li je moguće da se vratio bivšoj? Nakon svega što mi je rekao o njoj? Nakon one izjave ljubavi? Da li sam izgubila i njega zbog tuge za Henrijem?  

Da, uvredio me je svojom ponudom, zar je mislio da bih prihvatila novac od njega? Naravno da sam ga odbila i bila sam besna na njega što je uopšte pomislio na to... I da, bio mi je potreban prostor i malo vremena da se smirim i prihvatim novu situaciju. Već sledećeg dana mi je nedostajao. Planirala sam ga pozvati i porazgovarati sa njim, možda ne odmah sutradan... međutim, on je pobegao i to u naručje druge žene. Nisam znala da li da se smejem ili plačem.

Morala sam se uveriti još jednom u ono što mi je Džesa pokazala i otvorila sam pretraživač na telefonu i pronašla naslove novina. Sve su to bili tabloidi i znam da možda ne bih trebala verovati svemu što pročitam u žutoj štampi, ali fotografije su potvrđivale navode. Bio je to on. To nisu bile stare fotografije, ovo je snimljeno nedavno. Još uvek je imao onu čupavu grivu na glavi. Nosio je majicu koju sam mu poklonila za Božić i videti ga kako u njoj grli drugu ženu, kako joj se osmehuje... bolelo je. Prokleto je bolelo a za tu tupu bol i prazninu koju sam osetila, sam mogla da krivim jedino sebe. Nikog drugog.

Nastaviće se

Autor Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 12

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo


22

Sajmon

Čekao sam Buldoga za stolom u ćošku. Konobar me je poslao tamo pošto sam pitao za njega. Bio je to najbliži restoran zapadnoj policijskoj stanici, gde je po običaju ujutro svratio na kafu i doručak.

Kasnio je, kao i obično, i nije se pravdao kad je stigao. Pružio je ruku i potapšao me po ramenu. Od našeg zadnjeg susreta kosa mu se na temenu proredila a broj sedih u zaliscima povećao, ali prodoran pogled sitnih plavih očiju je bio tu. Tom pogledu nikad ništa nije promaklo a tako je bilo i sada.

„Deluješ mi, prilično srećno, Bleku,“ primetio je i bio u pravu, bio sam srećan. Srećno zaljubljen čovek. Još uvek joj to nisam rekao. Pomalo sam strahovao od njene reakcije, ali trudio sam se da joj to svakog dana pokazujem.

Čim je seo, konobar mu je doneo dupli espreso. Ja sam svoj već popio.

„A ti mi deluješ umorno i neispavano.“

„Sinoć sam imao uviđaj,“ odmahnuo je rukom. „Danas imam previše posla, tako da ćemo ovo morati da ubrzamo.“

„Nešto ozbiljno?“

„Znaš šta je moj posao... naravno da je ozbiljno.“ Klimnuo sam. Nije bio raspoložen. Buldog nikada i nije bio oličenje vedrine, ali primetio sam nervozu kod njega i pretpostavio da to ima veze sa novim slučajem a poznavajući ga, znao sam da će u sledećih nekoliko dana, biti u potpunosti okupiran istragom.

„Juče si mi rekao da ste nešto saznali u vezi Morisona?“

„Prvo mi kaži gde je Kira Milman.“

„Zašto?“ čudio sam se, ali ipak sam mu odgovorio, jer je nabacio onaj ne-zajebavaj-se-sa-mnom izgled lica. „Upravo me je dovezla ovamo i produžila svom advokatu.“

„Vilijam Flamigan?“

„Da, Bili.“

„I možeš da garantuješ da je sve ovo vreme bila u Pertu i da si je viđao u zadnjih nekoliko dana?“

„Naravno da jesam. Zašto mi postavljaš ova pitanja?“ čudio sam se možda trunčicu preglasno. Ovo je zvučalo kao optužba na Kirin račun.

„To nam je rekao i Flamigan, samo sam hteo potvrditi njegove reči,“ nastavio je mirno ignorišući moju iznenadnu nervozu. „Čujem da je bio prilično zaposlen u ovih nekoliko meseci i nisi samo ti sumnjao da nešto nije u redu sa Milmanovim slučajem, i on je imao svoje sumnje. Međutim, za razliku od tebe on je bio njegov advokat i imao više informacija i zajedno sa matorim Jankovicem radio je na Milmanovom slučaju.“

„Ko je sad Jankovic?“ pitao sam.

„Mark Jankovic. Privatni detektiv sada, a bivši policajac nekada. Pre desetak godina je pobegao iz Sidneja. Nešto je zajebao tamo, dao otkaz i doselio se ovamo. Uglavnom, za pristojnu nadoknadu hvata muževe koji varaju svoje supruge. Međutim, čujem da je sada uhvatio ubicu.“

„Morison?“ pretpostavio sam a on mi je klimnuo. „Tada si mi rekao da je sem nekih sitnih proceduralnih propusta, zaključak detektiva Ijana bio ispravan.“

 

Dve nedelje nakon mog poziva sreli smo se u Šesnaestici, policijskom baru, i tada mi je rekao, „moraš da pratiš priču koju ti pričaju dokazi a ne da izmišljaš dokaze koji bi ti napisali priču. Ovo nije jedan od tvojim romana. Čovek se ubio. Tačka. Uživaj u njegovoj udovici i ne turaj nos tamo gde mu nije mesto.“

Poslušao sam ga i ostavio sve onako kako je bilo, nadajući se da se Morison više nikad neće približiti Kiri.

 

„Tada sam ti rekao da je bilo proceduralnih grešaka, ali ne velikih i nije bilo razloga sumnjati u zaključak da se čovek zaista ubio. Tužili su ga skoro svi klijenti. Regulatorsko telo se okomilo na njega, bio je pred bankrotom a žena je pretila da će se rastati od njega. Ljudi se ubijaju i za manje stvari. Mnogo njih je imalo motiv da ga ubiju, ali nisu postojali dokazi da je to neko učinio. Ostavio je oproštajnu poruku a autopsija i uviđaj su govorili da se radi o samoubistvu.“

„Ali nešto se promenilo,“ nagađao sam.

„Pojavio se pokraden novac i to značajna suma iz malverzacija za koje niko nije ni znao... Flamigan je otkrio Milmanov tajni račun, koji je delio sa Morisonom.“

Znači to je tražio kod Kire, shvatio sam.

„Morison je pre nekoliko dana pokušao podići preko 40 miliona dolara sa tog računa, zajedno sa Milmanovom udovicom.“

„Šta?“

„Po svemu sudeći, ubedio je neku jadnicu da glumi ucviljenu udovicu i pomogne mu u prevari. Čini se da tvoja komšinica nije ni znala za taj novac. Međutim, Flamigan je saznao za njega i znao je da će se ovaj pokušati dokopati tog novca. Pokrenuo je celu mašineriju kako bi ga zaustavio. Regulatorsko telo, tužioca, nas... Selbi iz prevara je presrećan. Servirao mu je rešen slučaj. On i Jankovic su sačekali Morisona u banci i uhapsili ga.“

„Morison je uhapšen?“ na ovu informaciju bih trebao odahnuti, ali ja sam se ukočio i neki ledeni osećaj je prostrujao mojim telom.

Klimnuo je.

„Zbog Milmanovog ubistva?“

„Ne. Uhapšen je zbog prevare, ali grade slučaj protiv njega zbog sumnje da je ubio Milmana. Jankovic, dok je istraživao prevaru našao je dokaze da je Morison ubio Milmana,“ nastavio je ignorišući moje čuđenje. „Pametno i iskusno s njegove strane, nije sakupljao dokaze sam, već je to ostavljao Selbiju. Sve je učinjeno po propisima i može se na sudu iskoristiti protiv Morisona.“

„Znači, slučaj je ponovo otvoren?“ klimnuo mi je a ja sam nastavio da ga ispituje, „kakve je dokaze našao? Kako ga je ubio? Mislio sam da patolozi razlikuju vešanje i davljenje.“

„To je prava zagonetka, ali imam teoriju kako je to mogao učiniti. Ako je nadvisivao žrtvu, koja je na primer sedela i imao dovoljno snage da je podigne... mogao je to učiniti.“ Morison je bio dva puta veći i snažniji od Milmana, tako da se ta teorija uklapala. „Pretpostavljam da ga je odmah nakon davljenja okačio o ventilator na stropu. Na kravati su bili samo žrtvini otisci i njegovoj znoj. Drugih tragova nije bilo.“

„A da li su Morisona istraživali u onoj prvoj istrazi?“ pitao sam pošto sam se povratio od prvobitnog šoka.

„Naravno da jesu, ali imao je alibi, i upravo je taj alibi srušio Jankovic. Navodno je bio u poseti maćehi u staračkom domu. Međutim, u isto vreme snimila ga je kamera nasuprot sporednog ulaza u zgradu njihove firme.“

„Imaju snimke i nakon tri godine?“

„Upravo su u to vreme prelazili na digitalne, ali ostale su im kasete od analognih kamera. Jasno se vidi datum i vreme ulaska i Morisonovo lice.“

„Da li će to biti dovoljno?“

„Pa tu je još izjava i njegovog polubrata koji mu je pomogao oko alibija a i ova glumica navodno ima neke podatke. Pretpostavljam da će ići na neku nagodbu kako bi očistila sebe i reći ono što zna o Morisonu. Naravno, uvek postoji mogućnost da će sam priznati. Teško da bi ga Selbi slomio, ali...“ nije završio misao a nije ni morao. Ne samo jednom sam pratio njegova ispitivanja, bio je nemilosrdan. Shvatio sam da se ne piše dobro Morisonu ako ga prepuste Buldogu. Uostalom, zato je i dobio nadimak... kad je jednom uhvatio osumnjičenog, nije puštao sve dok nije dobio ono šta je hteo. „Sigurno ide iza rešetaka na duži period. Dokazi protiv njega za malverzacije i prevare su nepobitni.“

„Od prvog trena mi je delovao mutno... Jadna Kira.“ Trgnuo sam se na te reči i pozdravio se sa Buldogom i potrčao do Bilijeve kancelarije kako bih joj ovo rekao. Usput sam shvatio da joj je Bili, sigurno, već sve ovo saopštio.

Žena sa recepcije me je sprečila da utrčim u prostoriju u kojoj sam je video, ali nije uspela da me zaustavi kad je Kira kriknula.

Bila je u stanju šoka koji je postepeno prelazio u histeriju. Uplašio sam se da će se onesvestiti ili da će joj pozliti.

„Ne ostavljaj je samu,“ rekao mi je Bili pošto je kao avet ustala i krenula ka vratima. „I pozovi Alison.“

Potrčao sam za njom i sustigao je kod auta.

„Ključevi, Kira,“ zatražio sam. Spustila ih je na moj dlan i celim putem kući je ćutala, a ćutao sam i ja. Nisam znao šta bih joj rekao. Obgrlila se sa obe ruke kao da joj je hladno i praznog pogleda gledala napolje. Povremeno bi obrisala suze.

„Nisam znao, Kira. Kunem se. Sad sam saznao, verovatno kad i ti,“ prekinuo sam tišinu pravdajući se, ali mi nije odgovorila. Mislim da me nije ni čula a ako i jeste, nije marila. Nisam joj mogao zamerati. Bio je ovo šok.

Kamion Malog Džoa je bio parkiran na ulici pred mojom kućom a na prilaznom putu čekao me je moj novi beli AMG. Krupan momak u odelu sa belim kaubojskim šeširom na glavi je nervozno šetao gore dole sa telefonom na uhu a onda me je primetio i osmehnuo se.

„Izvini, isključio sam telefon. Bio sam na nekom sastanku.“ Kira je izašla i bez reči ušla u kuću ostavljajući ulazna vrata širom otvorena.

Pokušao sam sa Džoom završiti sve što pre a onda pošao da je potražim. Našao sam je u kuhinji naslonjenu na radnu ploču. Plakala je.

„Žao mi je Kira... tako mi je žao. Privukao sam je u zagrljaj. Prvo se privila uz mene a onda me je odgurnula i potrčala na sprat. Zatvorila se u spavaću sobu a ja sam se osvrnuo pitajući se šta da radim. Kako da joj pomognem, a onda sam se setio, „Alison.“

 

„Sajmone?“ javila se, ali jedva sam je čuo od buke koja ju je okruživala.

„Alison, gde si? Šta je to?“

„Ovce, Sajmone. Samo ovce.“

„Možeš naći neko mirnije mesto da razgovaramo.“

„Pozvaću te kasnije.“ Jedva sam razaznao reči.

„Čekaj. Molim te. Ozbiljno je.“

„Kira?“ shvatila je. Čuo sam otvaranje i zatvaranje vrata a zatim je buka postepeno jenjavala. „Upozorila sam te.“

„Nije to što misliš. Radi se o Henriju, upravo smo... upravo je saznala da je Henri ubijen.“

„Šta?“

„Da. Sumnjaju na Morisona. Imaju već i dokaze. Otvorili su slučaj. Deluje mi slomljeno. Plašim se za nju. Ne znam šta da radim,“ izdiktirao sam.

„Zatvorila se u spavaću sobu?“ pogodila je iz prve.

„Da.“

„Ne brini, neće si nauditi, ali dolazim.“

Dok to nije pomenula, nisam na to ni posmislio i odmah otišao da je proverim. Sedela je na krevetu i gledala kroz prozor.

Šta sam mogao učiniti sem sesti pored nje i ćutati, jer nisam znao šta bih mogao reći na sve ovo a postavljati joj uzaludna pitanja, nije mi ni padalo na pamet. Kako si? Zašto bih je pitao tako glupo pitanje. Kako je mogla biti. Bila je potresena i tužna.

Nije ništa rekla, ali osetio sam da joj smetam, te sam izašao napolje ostavljajući vrata otvorena, ali ih je odmah nakon mog odlaska zatvorila.

 

Sat vremena posle stigla je Alison.

„Kupio si novi auto?“ pitala je s vrata.

„Danas je stigao. Čekao sam paljbu, ali čini se da sam se izvukao.“ Nije odgovorila na moj glupi sarkazam umesto toga me je utešno potapšala po ramenu.

„Deklan te pozdravlja i poručuje ti da se držiš... Ne brini za Kiru. Trznuće se ona iz ovoga a onda ćeš dobiti svoju jezikovu juhu.“

„Misliš?“ pogledao sam ka zatvorenim vratima spavaće sobe.

„Sad mi kaži sve što znaš.“

Sela je za trpezarijski sto i bez jednog pitanja ili komentara pustila da joj ispričam sve što znam. Skoro sve, deo Buldogove teorije o samom ubistvu sam izostavio.

„Ne znam šta je od toga saznala od Bilija, ali ovo je ono što policija zna,“ završio sam.

Sedela je zamišljeno još jedan tren a onda duboko uzdahnula i ustala. „Idem da je proverim.“  

Načuo sam da je pokušala da razgovara sam njom. Čuo sam  Kirin plač i nerazgovetne reči od kojih se moje srce stegnulo, ali ubod ljubomore koji sam osetio me je iznenadio.

Mislim da me je Alison pročitala nakon što se vratila do mene.

„Danas je drugi put izgubila svog muža. Krivica zbog njegove smrti ju je umalo uništila prošli put. Planirala je da ga ostavi. Bili je već spremio sva dokumenta za razvod a onda se Henri ubio a ona je za sve okrivila sebe.“

Znao sam da su imali problema. Premda nisam bio tu u vreme kad se ubio... kad je ubijen, ispravio sam svoje misli. Naslušao sam se njihovih svađa i uvek sam više žalio njega nego nju. O njoj sam uvek mislio da je histerična i samoživa. Ne samo jednom mu je pretila svojim odlaskom, ali bio sam uveren da su to samo prazne pretnje. Znači, mislila je ozbiljno.

„Moraće ponovo da se na neki način pomiri sa njegovom sudbinom, ali verujem da neće trajati kao prošli put... Ako ti je zaista stalo do nje. Budi strpljiv i popustljiv.“

Za sebe sam uvek mislio da sam strpljiva i tolerantna osoba, ali sada nisam bio siguran u sebe. Voleo sam tu ženu, ali znati da ona plače tamo gore za drugim muškarcem, pa makar on bio i mrtav... jebiga, bolelo je.

Kako bih se uopšte mogao takmičiti sa njim? Da li uopšte imam šansu proti duha?

„Moram nešto da obavim a onda ću otići po decu.“ Ustao sam u nameri da pobegnem od misli i osećanja koja su se gomilala u meni. Bilo mi je potrebno da o svemu razmislim i da se i sam oporavim od ovog šoka.

 

23

Kira

  

„Ne dodiruj me. Poslednje što sam mu rekla, bilo je, ne dodiruj me!“

Ponovo sam besnela na samu sebe zbog toga. Tri godine me je griža savesti izjedala i jedva sam se pomirila s tim a sada... sada se ponovo pojavila, snažnija i spremna da me uništi.

Ne dodiruj me, rekla sam mu pošto je pokušao da me zagrli i izmakla se njegovoj ruci kao da je neki gubavac.

Da li je dovoljno opravdanje za moj postupak što sam bila ljuta na njega i rešena da ga ostavim. Čim je otišao, zvala sam Bilija da ubrza sa pripremom papira za razvod. Da sam znala da će to biti zadnje reči koje ću mu ikad reći, da li bih postupila drukčije? Da li bih mu rekla nešto drugo?

Možda, volim te – bila bi to najobičnija laž u koju ne bi ni on a ni ja verovali. Ili izvini – zbog čega sam se ja trebala izvinjavati? Bićemo dobro nas dvoje – nas dvoje nikad više ne bi bili dobro. Možda sam mu trebala reći zbogom. Da, zbogom bi bilo prikladno, ali ne, ne dodiruj me, samo to ne.

„Znam, Kira,“ rekla je kroz uzdah Alison. „Znam, ali kako si mogla znati da će to biti vaš zadnji razgovor.“

„Mrzela sam ga... tog dana, sam ga mrzela, Alison. Isto kao i dan pre toga, i nedelju dana pre toga. Mrzela ga zbog sramote koju nam je napravio i nastavila sam da ga mrzim zato što se ubio i ostavio me ovde samu da sređujem njegov nered. Znaš kakva je bila moja prva reakcija kad su mi javili da je mrtav? Laknulo mi je. Prokleto sam odahnula. Glupača! Mislila sam da sa njim umiru i svi problemi koje nam je stvorio.“

Nije odgovorila, samo je ponovo uzdahnula puštajući me da nastavim sa svojom tiradom.

„Kako sam se samo prevarila... prezirala sam ga. Sve do današnjeg dana sam ga zbog toga prezirala i sve ovo sam prihvatila kao svoju kaznu. Pomirila sam se s tim ubeđena da sam je zaslužila... i šta danas saznam? Nije se ubio. Nije digao ruku na sebe kako bi pobegao od svega.“ Ustala sam i prošetala sobom. „Alison, on je mrtav zbog mene. Met ga je ubio zbog mene. Henri ne bi ni pokušao da povuče taj novac da mu nisam zapretila razvodom.“ Pogledala sam u sestru optužujući je. „Ti si me na to nagovorila.“

„Znači moja je krivica što je mrtav? To hoćeš da kažeš. Bio bi u zatvoru a ti bi se ionako razvela od njega i verovatno pobegla iz zemlje zbog sramote koju bi ti doneo taj kriminalac.“

„Nije bio kriminalac,“ procedila sam. Uvek ga je napadala a ja sam uvek imala potrebu da ga branim. Ne znam zašto? Možda zato što se on sam nikad nije umeo braniti. Uvek je bio vreća na koju su se svi istresali... a ja najviše od svih.

„Znam da se o mrtvima govori samo najbolje, ali Kira, Henri je bio lopov. To ne možeš opovrgnuti. Krao je od ljudi koji su mu poverili svoj novac... ili misliš da su lopovi samo oni koji pljačkaju na sitno, starice u autobusu i benzinske pumpe, a ovi koji kradu milione su biznismeni?“ Oćutala sam škripeći zubima. „Henri je mrtav, to je nešto što ne možeš da promeniš. Ne možeš da ga vratiš.“

„Ne, ne mogu da ga vratim, ne u život... ali ovo... ovo kao da ga je vratilo... k meni.“

„On je uvek bio tu. Pobogu, pogledaš Aleka i vidiš njega. I on će uvek biti tu i treba da bude. Bio je to tvoj muž. Otac tvoje dece... on će uvek biti deo tvog života ali tvoj život ide dalje.“

„Meni se čini da se samo vrti u krug.“

„Jednom si mi rekla, kad sledeći put zapadneš u jedno od ovih tvoji raspoloženja, da treba da ti lupim šamar kako bih te otreznila.“

„Nema potrebe za time, Alison. Rešila sam da više nikad neću pasti tako nisko, ali trenutno... trenutno je teško objasniti švo što osećam. Besna sam, toliko da bih sve razlupala. Tužna, toliko da bih se zatvorila i samo plakala... i ne znam šta da radim. Šta da radim?“ pitala sam i pogledala sestri u oči zahtevajući odgovor.

„Za početak, možda bi mogla deci spremiti nešto za ručak,“ predložila je a ja sam shvatila, „bože deca... moraću im reći.“

„Biće u šoku, ali proći će ih.“ 

Otišla je u kuhinju, ali ja je nisam pratila. Potražila sam ključeve od auta na vešalici i nisam ih našla. Verovatno su još uvek bili kod Sajmona. Izvadila sam rezervni ključ iz fioke i sela u auto.

 

„Ovde počiva voljeni suprug i otac Henri Milman“ pisalo je na sivom nadgrobnom spomeniku iznad njegovog datuma rođenja i smrti. Nije bilo cveća. Retko kad bih mu ga donosila. Samo za godišnjicu smrti kad bih sa decom obišla njegov grob, ali u početku sam sama često ovamo dolazila. Imala sam potrebu doći ovamo i izvikati se na njega, ili se posavetovati s njim, ili se požaliti, ili besneti što nije tu kad mi je najviše potreban. Odgovora, naravno, nije bilo, ali meni je uvek nakon toga bilo lakše. Nadala sam se da će tako biti i sada.

„Žao mi je, Henri. Toliko mi je žao. Oh, Henri, nisam znala. Nisam, a trebala sam. Trebala sam znati da se ti nikad ne bi ubio. Ne bi to učinio, ni zbog mene, ni zbog novca. Ti ne bi propustio priliku da vidiš kako naša deca rastu. Trebala sam to znati, izvini što nisam... Ti si mene bolje poznavao, nego što sam ja ikad znala tebe... a i ono što sam znala sada počinjem da zaboravljam a ne bih smela. To ne bih smela dozvoliti. Trebala bih se sećati tebe i pričati deci o njihovom ocu i dovoditi ih ovamo češće. Koliko puta sam vikala ovde na tebe, zahtevajući da mi se izviniš za ovo što si mi učinio a zapravo bih se ja trebala izvinjavati tebi. Hoćeš li mi ikad oprostiti? Naravno da hoćeš. Nikad nisi umeo da se ljutiš. Jednostavno nisi bio sposoban za to. Ma šta učinila, ma šta da sam ti rekla, ma koliko vrištala na tebe. Nikad se nisi dugo ljutio na mene. Otišao bi iz sobe i nakon par minuta se vratio, zagrlio me i šapnuo da me voliš... Tako mi je potrebno da to sada čujem... a to sam zapravo najviše volela kod tebe, ne tebe već tvoju bezrezervnu ljubav koju si gajio prema meni. Znam da ti je nisam uzvraćala, ali ti si je imao toliko da je bila dovoljna za oboje... A kako ti sada vraćam?“ Nasmejala sam se u sebi i obrisala suze koje su se slivale niz moje lice. „Zaljubila sam se u nekog drugog. Proklet da je, i on, i ja, ali znam da ćeš mi i to oprostiti, zar ne.“

Nije odgovorio, ali znala sam... duboko u svom srcu sam znala da je tako.

Sedela sam još neko vreme u travi a onda ustala, pogladila hladan spomenik i pošla ka autu, i tamo ugledala Sajmona. Stajao je naslonjen na moju hondu i zabrinuto me posmatrao.

„Alison te je poslala?“

„Ne. Skoro smo se sudarili kad si silazila sa prilaza. Kao da me uopšte nisi videla.“

„Brineš se da bih ti uništila novi auto?“ Zvučalo je to i previše jetko.

„Ne, Kira, brinuo sam se za tebe. Plašio sam se da bi mogla nastradati, pa sam te pratio.“

„Nisi trebao, ovamo bih potrefila i vezanih očiju.“

Umesto bilo kakvog suvišnog komentara, otvorio mi je vrata na kolima.

„Otići ću po decu,“ rekao je gledajući na sat i tek tada sam postala svesna koliko je sati.

„Neka, ja ću.“

„Jesi li sigurna da si u stanju da voziš? Znaš da mi nije problem.“

„To su moja deca. Sasvim sam u stanju da odem po svoju decu.“ Ponašao se kao da sam kakav invalid.

„U redu... u redu,“ branio se. „Samo, molim te... molim te, pazi kako voziš. Vidimo se kod kuće.“ Pošao je ka svom autu i pre nego što je otvorio vrata, zaustavila sam ga.

„Sajmone, možda danas ne bi trebao dolaziti.“

„Kako želiš,“ odgovorio je iznenađeno i par puta otvorio usta kao da želi nešto reći, ali se predomislio.

Sačekao je da sednem u auto i krenem. Mahnuo mi je još jednom u znak pozdrava. Po izrazu njegovog lica zaključila sam da je uvređen, ali trenutno nisam bila u stanju da brinem o njegovim osećanjima.

 

Kasnila sam. Deca su sedela na klupi ispred škole i čekala me. Alek me je odmah izvestio o datumu njegove sledeće utakmice, Zoi je prepričavala svađu koja je izbila između dve njene drugarice a Džesa se pravila da zuri u svoj telefon, ali je kradomice posmatrala mene i najzad rekla ono što je muči, „znaš, mama, to je samo auto. Niste se trebali svađati zbog običnog auta.“

„Nisam se posvađala sa Sajmonom.“ Neverovatno koliko se vezala za njega i podržavala ga isto kao i on njih.

„Da, mama,“ rekao je Alek.

„Njegov auto je ionako bio mali za nas,“ dodala je Zoi.

„Nismo se svađali.“

„Vidi se po tebi. Plakala si.“ Pogledala sam se u retrovizoru i da, Džesa je bila u pravu, po mojim očima, usnama i nosu se videlo da sam plakala. Međutim moj odraz nije otkrivao razlog mog podbulog lica.

„Da, plakala sam,“ priznala sam, „ali ne zbog Sajmona. Razgovaraćemo kod kuće.“

„Tetka Alison,“ radosno je ciknula Zoi kad je videla njen auto parkiran na prilaznom putu.

„Zar im danas nisu trebali doći kupci?“ pitala je Džesa koja je očigledno znala više o tome šta se dešava na ranču nego što je brinula o svojim ocenama. Veoma sumnjičavo me je pitala, „mama, šta se dešava?“

„Ajde da uđemo,“ rekla sam kroz uzdah.

Dobro da je Alison bila ovde i dala mi vremena da se spremim za razgovor sa njima. Prvo ih je naterala da ručaju i tek kad se uverila da je svako pojeo porciju koju mu je namenila rekla je, „mama nešto mora da vam kaže.“

Ostali su da sede za stolom u trpezariji i gledali u mene iščekujući.

„Uhapsili su Meta Morisona,“ počela sam. Alek se osmehnuo, Zoi to i nije interesovalo a Džesa je sumnjičavo pogledala u mene. „I dok ga je policija tražila saznali su još nešto.“ Potražila sam pogledom Alison koja mi je klimnula. „Vaš tata...“ knedla mi je zapela u grlu i otežala izgovor koji je zvučao pomalo kao mijaukanje promukle mačke.

„Vaš tata se nije ubio sam,“ procedila sam.

Džesa i Alek su razmenili pogled a Zoi je gledala u mene njegovim dobroćudnim velikim očima i sve što sam u njima videla bila je zbunjenost.

„Policija je saznala da ga je Met ubio,“ rekla sam pošto sam se nakašljala.

„Tatu je ubio Met Morison?“ pitala je Džesa. Klimnula sam i obrisala suzne oči.

„Da i najvažnije je da ga je policija uhapsila,“ dopunila me je Alison.

„Šta to sada treba da znači?“ pitao je Alek.

„Ništa Alek,“ odgovorila mu je Džesa ljutito. „To apsolutno ništa ne znači. Ništa se ne menja. Tata je mrtav.“

Htela sam da viknem na nju, kako ništa ne menja, ali u suštini bila je u pravu. Ovo saznanje ga neće vratiti.

„Ubio ga je zbog novca koji su pokrali, zar ne,“ pitala me je a Alison joj je to tiho potvrdila. „Znala sam.“

„Mama, da li to znači da se više nećeš ljutiti na tatu?“ pitala je Zoi. Moj odgovor su pojele suze i mogla sam je samo zagrliti i poljubiti u kosu a onda sam osetila Alekove ruke oko sebe a onda i sestrine. Džesa je ostala sa strane da nas posmatra i prišla tek kad ju je Alison pozvala.

„I još nešto,“ odlučila sam da je vreme da saznaju i onu drugu stvar koju sam krila od njih. „Moraćemo prodati kuću kako bi isplatili tatine dužnike. Kupićemo neku manju od ove ali potrudiću se da bude u istom kvartu kako ne bi menjali školu.“ 


Autor: Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 13