Pisac u pokušaju

Prvi deo, Drugi deo, Treći deo


7. 
Inspektor Džouns i pozornik Tomas su obavili sve poverene zadatke i brže nego što su mislili i bili su sasvim zadovoljni svojim učinkom i saznanjima, te pomalo nestrpljivi da ih saopšte glavnom inspektoru a kako bi prekratili vreme, seli su u čajnu kuhinju, na vratima koje je, sasvim nepotrebno, pisalo „samo za osoblje“. Skoro pa niko nije dolazio u policijsku stanicu a ta vrata su ionako uvek bila širom otvorena. Bila je to jedina prostorija u zgradi koja je imala pogled u dvorište i upravo tu su se dva policajca udobno smestila u stolice i razgovarala o nadolazećem letnjem festivalu, uživajući u dobroj šolji čaja.  Malburški letnji festival se tradicionalno održavao zadnjeg vikenda u julu. Bio je to običaj koji je još pre više od sto pedeset godina ustanovio šesti grof od Konvarija a koji je svoju jedinu pauzu imao tokom drugog svetskog rata. Dve godina nakon rata – 1947. održan je prvi obnovljeni letnji festival koji je sve više rastao, na toliko …

Ovde možete pročitati
prvi deo i drugi deo priče.




5. 
Bio je red na Simonsu da obezbeđuje mesto zločina. Na svu sreću novinare nije interesovao ovaj slučaj a svi ostali su svoju radoznalost nahranili tokom prethodnih dana. Ulica kort je bila pusta i sem gospodina Milsa koji mu je mahnuo u pozdrav pre odlaska na posao, nikog drugog nije video.  Iako je trebao da stoji pred vratima, Simons je ipak ušao u kuću i prošetao prostorijama nadajući se da će naći taj zadnji delić slagalice koji ga je mučio.  Prošavši salonom i trpezarijom zaključio je da se gospođa Ejden nije samo izgledom razlikovala od svoje sestre, već je i živela znatno raskošnije. Iako je odavno zagazila u sedmu deceniju života, po fotogafijama na zidovima i po onome što je i sam video znao je da je veoma pazila na svoj izgled. Bila je to vitalna i jaka žena za razliku od svoje sestre koja je delovala kao nemoćna starica.  Kuća je bila bogato nameštena i prepuna suvenira koji su vodili poreklo iz Indije, Afrike, Amerike, al…

3. 
Dok su drugi policajci bili zaokupljeni pravim policijskim poslom kao što je istraga ubistva, pozornik Simons je istraživao slučaj otrovanog psa u kratkoj, slepoj Ulici kort, koja je imala svega šest kuća, ali bile su to najveće kuće u celom Malburiju.  „Znamo da je komšiluku bilo ponekad teško prihvatiti nestašluke našeg Lorda, ali on je bio naša beba.“ Gospođa Mils je pokupila svoje nimalo lažne suze krajem rupčića.  „Danas bih trebao dobiti rezultate kakav je otrov u pitanju,“ rekao je gospodin Mils i namestio debele naočare na nosu. „Zamolio sam kolege na fakultetu da naprave toksikološki test,“ odgovorio je na Simonsov upitni pogled.  „Sumnjate da ga je neko namerno otrovao?“ Simons je to više konstatovao nego pitao i zabeležio još jednu činjenicu u svom notesu.  „Ne bih da ukazujem prstom, ali da, verujem da je našeg psa neko otrovao.“  „Da li držite otrov u kući... za glodare, miševe, pacove,“ pojasnio je pošto nisu odmah odgovorili.  „Ne, upravo zbog Lorda to nikad nismo …

1.
Bio je to lep julski dan. Lep na onaj poseban način kad ste srećni što vam pluća puni svež vazduh a sunčevi zraci vam miluju lice dok vozite bicikl. A možda vam je lep zato što ste napokon dobili razlog da se izvučete iz stare učmale zgrade policijske stanice. 
U slučaju pozornika Simonsa, razlog što je uživao u lepom julskom danu, bio je ovaj drugi. Seo je na crni bicikl, koji je pripadao policijskoj stanici i činio deo standardne opreme seoskog „bobija“ i pohitao ulicama Malburija.  Dosadilo mu je da svaki dan sedi u kancelariji sa starim pozornikom Tomasom i sređuje arhivu koja se godinama sakupljala u fiokama radnog stola a kad tamo nije bilo mesta, onda ju je slagao u kutije a kad mu je ponestalo kutija, papire je samo gomilao na stolu. Rekao je da će sve to srediti do odlaska u penziju, ali tempo kojim je to radio ne bi složio tu arhivu u narednih deset godina. Uzeo bi papir, pročitao ga, nasmešio se i krenuo sa pričom kako se sve desilo a onda bi odlutao u neku drugu priču drž…

Premijerno!!
Prvi odlomak na blogu iz druge knjige iz serijala Četiri elementa - Majčina garda.

Dosadili su mi i aerodromski barovi i restorani i bezukusna hrana i kafa koja je posluživana u njima. Smestio sam se u fotelju pored velikog prozora i posmatrao avione kako poleću i sleću. Kad sam bio mali želeo sam biti pilot. Hteo sam i ja upravljati velikim gvozdenim pticama i ostavljati bele tragove na nebu. Kasnije, kad je stvarnost pokucala na vrata shvatio sam da sam predodređen za nešto drugo... Još jedna gvozdena ptica raširila je svoja krila i poletela ka nebu. I ona će ostaviti trag na nebu zbog kojeg će možda jedan dečak poželeti da jednog dana upravlja tom mašinom. Možda će taj dečak imati više sreće u izboru svog poziva od mene. Uzdahnuo sam i proverio sat. Ostala su mi još duga dva i po sata do poletanja. Prokleto čekanje. Tokom ovog putovanja sam u čekanju proveo skoro pa jednako vreme kao i u avionu. „Gde putuje?“ pitala je stara gospođa pošto se smestila u fotelju pored m…

Odlomak iz 27 poglavlja romana Majčini darovi - prva knjiga iz serijala Četiri elementa.


„Fala Bogu... Poslednji maraton. Zašto svake godine moramo da trčimo ovaj glupi kros? Koji šupak je ovo izmislio da mi je samo znati, i još ono navodno pravilo da gimnazijalac mora istrčati, prokletih, osam kilometara? Osam kilometara!“ gunđao sam i terao se brže napred.   Bumbara sam ostavio sa kraljicama. Dalje je morao sam, ne mogu ja smuvati Anju za njega. Željko se još na prvom punktu zapričao sa nekim i mahnuo nam da produžimo bez njega a Joca se izvukao sa maratona zbog svadbe. Istini za volju, bio sam brži bez njih, sa njima bih se samo zezao i vukao celo prepodne trasom a ovako sam odlučio istrčati ovo što brže mogu i završiti jednom za svagda sa Petrovačkim maratonom.   Jedina dobra stvar na krosu su devojke… pomislio sam. Ok, ne kao ove. Pretekao sam tri devojke pozamašnih oblina i zajapurenih lica i nastavio da trčim. Dosta. Pešačenje i odmor. Duboko sam udahnuo, napio se vode i laganim…