Wednesday, 22 March 2017

Dogovor

Ukoliko niste pročitali obaveštenje na fejsbuk stranici ili wattpadu, ovom prilikom Vas obaveštavam da će Srebrni ipak dobiti svoj nastavak sa 12 novih poglavlja.


Iako sam ne samo jednom rekla da Srebrni vladar neće dobiti nastavak uvidela sam nepravdu koju sam načinila kako mojim likovima, tako i priči, ali i vama dragi čitaoci. Stoga, pred vama je predgovor ili kako ga ja zovem poglavlje koje nedostaje...



Soba u koju su ga smestili, bolje rečeno, u koju je dozvolio da ga ubace je bila kao i sve spavaće sobe u velikim gospodskim kućama. Visoka tavanica, krevet sa ili bez baldahina, portreti, ogledala, stilske stolice ili fotelje, sve se to svodilo na isto. Vremenom mu je sve počelo ličiti jedno na drugo. Kao da je već sve video... stvari, kuće, događaje a posebno ljude. Lica su se počela stapati pa nije bio siguran da li je konobara koji ga poslužuje video juče na ulici ili je pre sto godina video njegovog pradedu.
Celog dana je strpljivo čekao N'Ogrua. Mislio je da će ga obići ne bi li mu zapretio ili pokušao saznati zašto je tu, ali samoproklamovani kralj vukova ga nije udostojio svog prisustva. Navodno je imao posla s gostima. Soba je, naravno, bila zaključana a pred vratima je bio jedan čuvar a drugi je šetao ispred prozora. Predveče mu je servirana hrana i tada mu je saopšteno da će ga kralj obići nakon večere, ali ga je Elena preduhitrila.
- Uživaš u svom poslednjem obroku? - upitala je umesto pozdrava. Nikolas, nakon što se naklonio svojoj kraljici, ali pre svega svojoj rođaci, vratio se hrani. Odrezao je veliki zalogaj mesa, umočio ga u umak i turio u usta.
- Ako bi ovo bio moj poslednji obrok ne bi mi bilo žao... Ne mogu odrediti šta je u ovom umaku. Smeđi šećer, soja sos, umak od pečenja, mislim da ima i malo kafe, ali jedan sastojak ne mogu odrediti - pokazao je na još jedan komad mesa koji je odsekao i umočio ga u braonkast sos. - Možda je karanfilić, ali nisam siguran... Sve u svemu je fantastičan. Molim te kraljice, prenesi šefu moj duboki naklon. - Umesto odgovora Elena je izvukla stolicu i sela nasuprot „gosta" i pustila ga da završi sa jelom u kojem je toliko uživao.
- Kako je? U šoku je jelda... Bogami i ja sam, - započeo je razgovor pošto je obrisao usta o salvetu. - Tek kad sam video njegovu reakciju shvatio sam da je tvoja.
Elena mu nije verovala. - Zašto si je doveo ovamo?
- Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.- Posmatrao je Elenu i čekao njenu reakciju. Imala je zagonetan izraz lica, pomalo kao onaj kad se dvoumila da li se udati za N'Ogrua. Kao da je to juče bilo a ne pre hiljadu godina.
„Zar je već toliko prošlo?" – pomislio je. „Ne, još uvek nije, ima još par godina do godišnjice."
Prisetio se kako joj je tada laskalo da je princ tako bogatog kraljevstva želi oženiti iako je njenom ocu laskalo još više.
- Još uvek želiš jednu te istu stvar. - Nikolasova ambicija nikad nije bila tajna. Ona i njena sestre nisu mogle naslediti očev presto, a pošto je njihova majka umrla rađajući dugo željenog princa, Nikolas, kao kraljev nećak, je postao prestolonaslednik.
- Kraljevstvo je trebalo biti moje, sećaš se?
- Koje kraljevstvo Nik? Toga već odavno nema. Sve se raspalo ili si možda zaboravio.
- Da si me podržala, ne bi se raspalo. Bili bi smo najmoćniji. Ko bi nam se mogao suprostaviti?
- Ne bih da te podsećam, ali ti si izdao nas i to ne samo jednom... - rekla je iznervirano, ali se brzo pribrala, zato što joj je bio potreban. - Ali, prošlost je prošlost. 
Samo jedna stvar je bila u Eleninim mislima, izbaviti Emiliju, ali samu i nezaštićenu je ne može ostaviti a Nikolas, iako je izdajica, ipak ih veže ista krv.
- Posebna je, - kao da je pročitao njene misli.
- Da, šteta što se u to neću uveriti... - zagledala se u njega. - Podržaću te, kad tome dođe vreme.
- Šta? – Nije mogao da veruje u ono što čuje.
- Sačuvaj njen život u sledeće dve godine i na hiljaditu godišnjicu... Podržaću te. Na sledećem zboru, predložiću te za novog alfu. To je najviše što ti mogu ponuditi.
Zbor se održavao svakih sto godina, bila su to grandiozna okupljanja na kojima je N'Ogru demostrirao svoju moć. Naravno da su se u nekoliko navrata našli izazivači koji bi pokušali da svrgnu kralja, ali on je uvek pobeđivao ma koliko je njegov suparnik bio mlađi, spretniji ili snažniji. Čopor izazivača je po običaju bio uništen i zato je izazivača bilo sve manje i manje, sve dok sasvim nisu nestali.
- Potrudiću se da ti se ne servira srebrna vodu, - dodala je i zagledala se u njega. N'Ogru nikad ništa nije ostavljao slučaju. - Da li imam tvoju reč da će moja kći biti sigurna sa tobom.
Nikolas je jedan kratak tren razmišljao a zatim je ustao i zagledao se u kraljicu. Spustio se na koleno i zatražio njenu ruku. Pošto ju je pružila, prislonio je njenu nadlanicu na svoje čelo, onako kako se nekada davno klanjalo u kraljevstvu Severnih Planina.
- Vaše visočanstvo, ja Nikolas Wig iz Noćnog klana kunem se u jedinu stvar koja mi je sveta... svoj život, da ću štiti vašu kći kao da je moja rođena.
Iznenađena zaboravljenim gestom, Eleni je bio potreban samo jedan trenutak da sabere misli.
- A ja ti obećajem da ću sama predložiti i podržati tvoju aspiraciju na vučji tron. – Nikolas je hteo pustiti njenu ruku, ali kraljičin stisak se pojačao. – Ali... ako je izdaš Nikolas... ako... Nas izdaš, nema tog Boga na nebu ili Zemlji koji će te spasti.
Pustila mu je ruku i naklonila se iako Nikolas nije. Ostao je da kleči i zagledao se u ledene kraljičine oči. - Kao da je moja rođena, Lena... zato što moje rođene više nema. - Tuga je prožela svaku njegovu reč. Vekovi su iz tih reči uklonili bol i bes koji su u prvim godinama bili previše jaki i naterali ga činiti stvari na koje teško da će ikad biti ponosan, ali radio je sve, apsolutno sve kako bi svima koji su to zaslužili vratio malo bola koji je i sam osećao.
Autor Dana Hill

Thursday, 19 January 2017

Still.into.books o Srebrnom vladaru

Katarina je na blogu still.into.books objavila recenziju Srebrnog vladara
Recenziju vam prenosim u celini uz, naravno, njenu dozvolu.

*****

„Blaženi su oni koji ne znaju istinu o svetu u kom žive.“


Ukoliko volite da čitate priče na internetu, sigurno ste do sada naišli na Wattpad.
Wattpad je sajt na kome možete naći romane, priče itd. različitih žanrova. S druge strane, ako volite da pišete, možete postavljati svoja dela i tako na ovom sajtu biti u ulozi autora. Ovo je dobro mesto kako za ljubitelje književnosti, tako i za neafirmisane autore koji žele pronaći svoju publiku.
Pričom o Wattpadu dođosmo do priče o e-knjigama. Mišljenja su različita. Jedni ih vole jer ih mogu nositi bukvalno svuda sa sobom sve dok je tu telefon ili tablet, a drugi nisu veliki ljubitelji jer više uživaju držeći knjigu u rukama.
Eksperimentišući sa e-knjigama, došla sam do „Srebrnog vladara“.
U pitanju je duža priča autorke čiji pseudonim glasi Dana Hill. Inspiracija za pisanje je bio san, a pišući poglavlje po poglavlje, ne planirajući došla je do napisanih 14.
Glavni junak je devojčica po imenu Mila. Ono što je veoma zanimljivo je što se radnja odvija u blizini Novoga Sada (mada se pominje i London).
Ukoliko volite tinejdž priče sa vukodlacima i fantastičnim elementima, i ova će vam biti zanimljiva. Mila je beskućnik, učenica, lovac, mešanac, željna pravde. Nakon što ostaje bez majke, želi da učini sve da je ponovo pronađe. Iako ima samo 15 godina, veoma je lukava i lako se snađe u svakoj situaciji. U školi je smatraju čudnom, a ona ni ne pokušava da se uklopi. Znajući za tipične podele u društvu, ona odbija da bude deo neke družine i ostaje samostalna. Izgledajući namerno prepotentno i nedruželjibivo, izbegava bilo kakav kontakt sa drugim devojkama i momcima iz škole. Zna koji je njen cilj i samo se njega drži, a to je– lov. Ipak, iz mase se izdvaja Miloš – dečko koji misli da je ona u nevolji i želi da joj pomogne.
Priča je puna legendi i nema previše nepotrebnih opisa što mi se dopada. Mesečev medaljon, legenda o Leni, N’Ogru, Tim…
Neću vam otkrivati detalje, samo ću vam reći da se pri kraju dešava obrt kakav sigurno nećete očekivati! Ipak i u svakodnevnom životu se dešava da se borimo za nešto svim silama i onda se zapitamo da li smo u pravu. 

U celini bih rekla da je priča zanimljiva i da drži pažnju. Ipak, čini mi se da bi se mogla dodatno razraditi (npr. pri eventualnom štampanju) i stati kod dela gde se Mila ponovo vraća za Londom, a sve ostalo uklopiti u nastavak; promenila bih i leksiku na 2-3 mesta. Za sada, za e-izdanje – sasvim korektno, jasno i zanimljivo.
Autorku možete naći na stranici Pisac u pokušaju, a knjigu „Srebrni vladar“ možete skinuti besplatno! 
Šta mislite, šta ili ko može biti srebrni srebrni vladar
 Knjiški pozdrav!
Autor: still.into.books 
Fotografije: still.into.books

Tuesday, 20 December 2016

Zašto... Star Wars




Da nisam fan, možda bih i ja pitala one koji jesu, šta je toliko posebno u tim filmovima. Bože moj to su samo filmovi. I da se razumemo nisam ekspert, ja samo volim ovaj serijal, ali on za mene ima i posebnu vrednost.

Neko će reći da je to još samo jedna priča o borbi dobra i zla u kojoj dobro pobeđuje i da ima previše klišea - učenik postaje učitelj, zabranjena ljubav, razdvojeni blizanci, otkrivanje sopstvenih moći, prvo se svađaju pa se vole. Ali... jedna stvar se mora priznati - Zvezdani ratovi jesu svojevrstan fenomen i spadaju u modernu kulturu i ako niste gledali filmove sigurno ste čuli za Skajvokera, Darta Vejdera ili barem džedaje ili pak za univerzalni pozdrav džedaja - „May the Force be with you – Neka sila bude s tobom.“

Oko same sile je razvijena cela filozofija. Sila je u svakom od nas. Sila nas pokreće, okružuje a kakva će biti zavisi samo od nas i naših emocija. Kakvim emocijama je hranimo takva će biti. Sreća, radost, ljubav, dobrota i mir nas vode do svetle strane sile. Strah, gnev, bes, patnja nas vode do mračne strane.

Da, Star Wars je način razmišljanja a za mene je, ipak, nešto sasvim više.

Imala sam, čini mi se, pet ili šest godina kada me je tata prvi put odveo u bioskop i nije me vodio na projekciju nekog crtaća u naš lokalni bioskop, vodio me je na projekciju „Imperija uzvraća udarac“ u novosadsku Arenu. Sada znam da je to bio dan kad sam zakoračila u magičan svet fantastike i verujem da je upravo ovaj događaj razlog moje ljubavi prema ovom žanru a sve zbog mog tate.

Od tada sam sve filmove gledala nebrojeno puta (ponekad upitnog kvaliteta snimka, u vreme VHS kaseta). Kasnije smo u svet fantastike uveli i mog mlađeg brata, mama se nekako uvek uspešno opirala. Bratu su neki drugi filmovi obeležili detinjstvo (Robokap i Povratak u budućnost), ali meni i tati Zvezdani ratovi su bili i ostali broj jedan. Svaki put kad bi neki od njih prikazivali na tv-u tata je zvao, „imaš Star Wars na...“ i nije bilo bitno koji je od filmova, da li se bližio kraj filma ili je 11 sati uveče i svi u kući su već spavali. Bilo je to nešto naše, bila je to Sila koja nas je vezivala.

A onda je stigla neverovatna vest, snima se novi deo a režiser, ni manje ni više, nego sam J.J.Abrams. Oboje smo svojevremno bili opsednuti serijom Lost. Tatine reči na informaciju o novim nastavcima Zvezdanih ratova su bile... „Ovo bih voleo da gledam na velikom platnu.“

„Važi. Dogovoreno. Vodim te u Arenu. Ovog puta ja tebe.“

Tata je umro u maju 2015 a premijera je bila zakazana za kraj decembra 2015.


Život ide dalje, zar ne. Mora. U vreme tuge uteha se nalazi ponekad u čudnim sitnicama i kako se bližio termin prikazivanja novog filma osetila sam potrebu da moje klince upoznam sa serijalom. Da na neki način prenesem štafetu. Odgledali smo svih šest filmova kao pripremu pred novi nastavak i mala napomena za sve vas, kako ne bi ponovili moju grešku, ispravan način gledanja serijala je 4,5,6,1,2,3 u suprotnom: „Luk, I am your father“ nema smisla.

Stigao je januar a odlazak na projekciju je za mene bio ravan hodočašću i dugo sam se dvoumila da li kupiti kartu više, sada mi je drago što nisam, bila je velika gužva, a kao ljubitelj fantastike i svega onostranog, ne bih da tata opseda bioskop, bio je on tamo sa nama. Znam da je. I dobro je što smo film gledali u 3d tehnici, naočare su sakrile suze koje su se počele slivati niz moje lice sa prvim tonovima uvodne teme. Verovatno sam jedina osoba u celoj galaksiji koja je plakala na uvodnoj špici Star Wars, ali emocije su bile prejake.

Film, „Buđenje sile“, nije razočarao, ni najmanje. I toliko podseća na „Novu nadu“ da je ulio nadu da će ovo biti još jedan odličan serijal. Neki novi klinci su dobili neke nove heroje, neke nove (buduće) džedaje, neke nove zagonetke koje treba rešiti, neke nove omiljene robote a i dobili smo i novo lice zla. Tako da, sve je tu kako bi nove generacije zavolele Zvezdane ratove a možda i magičan svet fantastike. Nema ničeg lošeg u filmovima koji veličaju prave vrednosti, bude heroje a ponekad i buntovnike u nama.

I to nije sve, počašćeni smo dodatnim filmovima iz serijala... uskoro nam stiže Odmetnik - Rogue. Za ove zimske praznike deci sam ponudila izbor ili Asasin ili Rogue... odabrali su Rogue... Šta da kažem… štafeta je preneta.


I to bi bio moj odgovor... zato volim Star Wars. Podsećaju me na detinjstvo, na oca i verujem da svako ima ono nešto posebno što ga veže za drage osobe.



May the Force be with you.



Dana Hill

Fotografija: scifi.stackexchange.com

Snimak youtube

Thursday, 6 October 2016

999 odlomak

Nastavak priče 999


U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba. Proleće, leto, jesen i zima a svako od njih bi trebalo da traje tri meseca, ali već odavno na Zemlji postoje samo dva godišnja doba, kratka i oštra zima, i dugo i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan dva, u najboljem slučaju nedelju dana, kao što je to slučaj ove godine sa jeseni. 
Jesen je odlučila na kratko da se pojavi i snizila uobičajenih 38 stepeni za oktobar na celih 15. Kiša neumorno pada već peti dan i napolje islazi samo onaj ko mora. Ipak, život ne može sasvim da stane. Neko mora da nahrani našu živinu, ali i Berta (naša stara koza) se već par puta javila i podsetila me da je došlo vreme hranjenja a ko će ako ne ja. Majka je vezana za krevet već skoro godinu dana a brat tek što je stigao iz fabrike. Deca su ga odmah zaskočila. Tako malo vremena provodi sa njima, pa neka barem po ovako ružnom vremenu deci ulepša dan i posveti se njima.
Učinilo mi se da je kiša malo popustila, ali to mi se samo učinilo. Navukla sam kabanicu i gumene čizme i pažljivo gazila kroz blatnjavo i klizavo dvorište, pazeći na svaki korak. Moja proteza po suvom vremenu ne pravi toliko problema kao što mi ih zna napraviti na klizavom.
Kad sam se rodila sa deformisanim levim stopalom, mislili su da nikada neću prohodati, ali onda kad mi je bilo samo dve godine, a ja sam neumorno sa takvom nogom izvrnutog stopala pokušavala da trčim za Irikom, doktor Gajer je sa ocem osmislio protezu za mene i zajedno sa ujakom je napravili. Godinama su je usavršavali i menjali i omogućili mi koliko toliko normalan život. 
Nahranila sam živinu i kozu a zatim se zaputila u baštu da proverim paradajz i paprike. Nisam ih brala nekoliko dana, zapravo nisam ni ulazila u baštu od kako nas je kiša zatočila u kućama. Pošto mi je žao da propadne što i jedan plod, uzela sam košaru i polako po drvenim stazicama koje je Irik napravio, zaputila se ka samom kraju bašte.
Naša bašta je sama granica regiona 999 i jedan pilon od pulsne ograde se nalazi u samom ćošku naše bašte tačno između naše i Antuvijevih bašte. Visoki čelični stub su sasvim obrasle moje maline. Naravno da su najviše rodile upravo sa one strane nevidljive ograde gde ih nisam mogla ubrati, ali ionako su ove godine imale dobar rod. Polovinu zimnice sam stavila zahvaljujući njima i razmeni koju sam pravila na pijaci.
Zanimljivo je kako biljkama ne šteti ograda, upravo su te iste maline prerasle iz obližnje šume koja okružuje naš rezervat. Biljkama ograda ne šteti, za razliku od nas ljudi. Svako ko pređe između dva stuba na mestu padne mrtav, bio on čovek ili klon. Zato me je i iznenadilo što je upravo jedan čovek kao ništa pretrčao pored mojih malina noseći nekoga na rukama
„Pomozite, tražim azil... pomozite, tražim azil“ ponavljao je dok je sirena sa pilona neumorno treštala. Uskoro su se vojnici pojavili s druge strane ograde i počeli galamiti, ali čovek se nemoćno spustio na kolena preda mnom i tada primetih bebu u njegovom naručju. Maleno stvorenje rumenih obraščića i metalno sivih očiju. Nije imalo više od pola godine.
„Pomozite nam,“ zavapio je, klon, bez svake sumnje, sudeći po njegovoj visini zaključila sam da je jedan od vojnika, oni su posebno pravljeni za te namene... možda je zato samo pretrčao kroz ogradu... možda su napravili novu vrstu kloniranih za koju još nismo čuli.
Dronovi su prekrili nebo iznad našeg poseda i veštačkim glasom upozoravali da je sigurnosna ograda probijena, kao da sirena sa pilona nije bila dovoljna.
Za to vreme je sa druge strane ograde onaj koji je ličio na vođu uporno pretio i vikao, ali to je sve što je mogao, nije se usudio zakoračiti kroz ogradu. 
Meni je ostalo samo da pozovem brata. 
„Irik,“ proderala sam se i gazeći papriku najkraćim putem pošla ka kući. Brat je istrčao napolje i njegovu prvobitnu zbunjenost zamenila je ljutnja pri pogledu na otrcanog i prljavog bradatog čoveka koji je zaštitnički stezao zamotuljak u rukama.
„Ko ste?“ pitao je. Čovek se nemoćno spustio na kolena i ponovio svoju molbu kao da ništa drugo ni ne zna reći, „pomozite nam, molim vas, tražimo azil.“
„Nije na meni da vam odobrim azil,“ odgovorio je nakon kraće pauze u kojoj je sagledao celu situaciju. Pogledao je ka nemoćnoj straži s druge strane ograde, pogledao je mene i video da sam se samo uplašila, a zatim pogledao dete u njegovom naručju i mislim, zapravo, sigurna sam, da je ono presudilo da se smiluje nad njima.
„Jedino Veće starih vam može odobriti azil. Ja vam mogu, za sada, ponuditi samo utočište.“ Pokazao je rukom na našu kuću i vrata kroz koja su virili njegovi trogodišnji blizanci a zatim uputio pogled u jedan od dronova i naredio „sazovite zbor“.

Autor Dana Hill
Fotografija preuzeta sa imgsuccess.com