Nevolja kuca tri puta - 16

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo    Dvanaesti deo     

Trinaesti deo     Četrnaesti deo     Petnaesti deo




30

Kira

 

„Tri nedelje, Alison! Tri nedelje si ga krila?“

„Nisam ga krila, samo ti nisam rekla da je tu. Bila je to kazna za glupost koju si učinila.“ Odgovorila mi je tiho prkosno podignuvši bradu. „Uostalom šta bi učinila da sam ti rekla?“ Ljutito je raspremala sto treskajući porcelanom.

Ubrzo nakon Sajmonovog odlaska, proslava je skraćena. Flamiganovi su otišli kući a Deklan mi se izvinio, „znao sam da ćeš se na kraju naljutiti, ali nadao sam se da ćeš nas sve razumeti.“

„Nije da se smucao negde... bio je ovde. Radio je i to vredno. Ponekad mi ga je bilo žao. Nije ti on naviknut na težak rad. Ali kao da mu je to pomagalo. I nije da se nije brinuo za vas. Raspitivao se svaki dan.“

„Raspitivao,“ frknula sam. „Što me nije pozvao ili došao kući.“

„A zašto bi te zvao? Koliko puta si ti njega pozvala? Koliko ja znam ni jednom a mogla si... i želela si, samo što si bila previše ponosna i odviše tvrdoglava.“

„Mama, nisi otvorila naš poklon,“ potužila se Zoi i prekinula našu svađu. „Nisi ni jedan. To zaista nije lepo od tebe.“

Prihvatila sam onaj koji mi je pružila i otpakovala ga. Bila je to uramljena fotografija mene i dece koju je Sajmon uslikao na plaži. Prisetila sam se tog bezbrižnog dana i svoje sreće. Poljubila sam je i zahvalila se.

„To je bila Džesina ideja.“ Potražila ju je pogledom ali nije ju našla, otišla je odmah nakon što su otišli Bili i Melodi.

„Ovaj je od tetke Alison,“ pokušala je da donese kutiju.

„Nemoj malena to je preteško za tebe.“ Zaustavila ju je sestra. Novi aparat za kafu... smatraj to ujedno i poklonom za useljenje.“

„Hvala... zaista, hvala.“ Pokušala sam se smiriti, ali nije išlo.

„Znaš da ja volim praktične poklone.“

Pogledala je u košaru sa voćem i cvećem koju su doneli Melodi i Bili.

Zoi mi je prišla noseći zadnji poklon... Sajmonov. Bio je upakovan u teget papir sa velikom belom mašnom. Bio je lagan i činilo se da je knjiga. Otpakovala sam ga i uverila se da sam u pravu. Nije bilo natpisa na koricama, samo sitne bele tufnice na teget pozadini. Otvorila sam prvu stranu na kojoj je njegovom rukom bilo ispisano,

Samo za Tebe, moja voljena Tufnice

Moje srce je ubrzalo pri pogledu na ove reči a onda je sve više ubrzavalo da sam pomislila da će se raspuknuti. Bila je to knjiga poezije koja je nosila naziv,

Put do Tvog srca od Sajmona Bleka.

Iznenađeno sam prelistala knjižicu čudeći se, Sajmon piše poeziju?

Počela sam da čitam pesme redom i nisam mogla da se zaustavim. Jedna pesma me je vukla ka drugoj, otkrivajući njegova najdublja osećanja, njegove najskrivenije misli... misli namenjene samo meni.

Neke pesme su bile nedorečene, kao da nisu bile završene. Neke su bile pomalo čudne, jedna me je nasmejala do suza i mislim da sam tačno znala kada ju je napisao ali neke od njih su me raznežile i zaista dirnule u srce.

Jednoj sam se vraćala nekoliko puta.

„On me stvarno voli,“ smrmljala sam zatvarajući knjigu.

„Tek sad si to shvatila?“ čula sam kako mi Deklan odgovara iz mraka.

„Da li je otišao?“ sudeći po dosadašnjem iskustvu verovatno je bio već na putu za aerodrom.

„Mislim da je u svojoj sobi. Prva vrata. Evo ti lampa da se ne razbiješ usput.“

Pošla sam na drugi kraj dvorišta ka kolibi kako su zvali ovu zgradu. Zatekla sam Deklanovog predradnika kako sedi napolju na slotici sa nogama podignutim na ogradu i uživa u cigareti. Samo mi je pokazao na vrata i pre nego što sam rekla koga tražim.

 Pokucala sam. Nije bilo odgovora, te sam pokucala još jednom iz očaja da nije tu.

„Odjebi Moisije, još nije dvanaest.“

„Nije Moisije,“ rekla sam.

Vrata su se naglo otvorila. Iznenađenje i nada su se mešali na njegovom licu.

„Kreštalina?“ pitala sam strogo pokazujući mu knjigu.

„Da... ponekad jesi,“ odgovorio je ljutito dižući bradu.

„Da, ponekad jesam,“ osmehnula sam se. „Uvek sam znala da si romantičar u duši... Hvala. Prelepe su.“

„Njihova muza je prelepa, stihovi su samo odgovor na njenu lepotu... Stajaćeš tamo ili ćeš ući?“

Ušla sam i zatvorila vrata za sobom a onda pogledala na ključ, okrenula ga i uzela.

„Ne bih da mi opet pobegneš... jer to ti je nekako prešlo u naviku. Svaki put kad se sporečkamo, ti bežiš... i nemoj mi reći da je to zato što sam tražila prostor.“

Pokazao mi je na jednu stolicu i prvo je obrisao peškirom a onda seo na onu drugu i zatvorio laptop i pogledao u mene iščekujući.

„Pišeš?“

„Pokušavam.“

Pogledala sam okolo. Videla sam ove prostorije, ali ni jednom nisam sedela u jednoj od njih. Nisam znala odakle bih počela. Htela sam mu toliko toga reći, ali nisam znala odakle početi a on me je nemo posmatrao i nije mi nameravao olakšati, te sam posegnula za njegovim stihovima i nesigurno počela da ih čitam.

Tvoje laku noć, Sajmone

Bilo je moje dobro jutro

Tvoje dobro jutro, Sajmone

Bio je dah života mom srcu

Kako si, Sajmone

Postao je med u šalici divnog dana

Dođi, Sajmone

Moja je nada

Budi moj, Sajmone

Moja želja

Volim te, Sajmone

Moj je san.

„Volim te, Sajmone,“ rekla sam to najzad gledajući ga u oči. Bilo je lako i tako jednostavno saopštiti mu ono što osećam u svom srcu a on mi nije odgovorio. „Zaista te volim... i nedostajao si mi. Nisam trebala tako da reagujem. Ne znam zašto sam to učinila.“

„Povredio sam tvoj ponos... a i izabrao sam pogrešan dan da ti kažem šta osećam.“

„Da to jesi, ali nisi trebao da pobegneš.“

„Možda jesam,“ odgovorio mi je zagonetno.

„Da li još uvek želiš onu drugu šansu?“ pitala sam nesigurno osećajući se kao klinka, strepeći od njegovog odgovora.

„Ne,“ odgovorio je kratko. „Predomislio sam se. Ne želim vezu s tobom, Kira.“

Ustao je, prišao mi i spustio se na koleno ispred mene i posegnuo za mojim rukama. Uhvatio ih je i osetila sam da su mu dlanovi ogrubeli, ali još uvek su bili poznati i topli. Prešao je palcem po nadlanici i zagledao se u moje oči.

„Ne želim vezu s tobom. To je tako nesigurno i klimavo, i mislim da to nije za nas... Želim brak. Na ništa manje ne pristajem.“ Jedan šok je zamenjen drugim. „Kira Elizabet, da li ćeš se udati za mene?“

Prvo sam samo zevala u njega od iznenađenja svesna da želim viknuti, da. Želela sam ovog muškarca u svom životu više od ičega. Brak ili veza bilo je nebitno, ali onda sam se setila obećanja koje sam dala.

Njegove oči su sijale nadom i već kao da sam u njima nazrela tračak sumnje, te sam brzo odgovorila, „volela bih ti sada odmah reći da, ali deci sam jednom obećala da se bez njihovog pristanka nikad neću udati.“

Zgrabio je ključ sa stola i otključao vrata, „dolaziš?“ pitao je nestrpljivo pošto nisam odmah krenula za njim.

„Gde?“

„Da pitamo decu.“

„Verovatno već spavaju,“ pobunila sam se.

„Onda ćemo ih probuditi.“

„Čekaj... a šta ako odbiju.“ Zaustavio se i sačekao da ga sustignem.

„Misliš da će odbiti?“ čudio se.

„Ne znam.“ Deca su ga zavolela, ali nisam mogla da garantujem da će pristati.

„Onda moramo smisliti plan B.“

„Kakav plan B?“

„Da li bi živela nevenčano sa mnom?“

„Da.“ Osmehnuo se, klimnuo a zatim ponovo pohitao ka kući vukući me za ruku.

„Gde bi živeli?“ pitala sam cupkajući za njim.

„Kod mene, naravno. Ona tvoja nova kuća kažu da je slatka, ali mala.“

„Sajmone, srljamo.“ Povukla sam ga za ruku pre nego što je otvorio ulazna vrata.

„Ali to činimo zajedno, tufnice. Šta god radili, od sad to radimo zajedno.“ Zagledao se u moje oči i očekivala sam poljubac, žudela za njim, ali umesto toga je otvorio vrata.

„Čekaj.“

„Šta je opet?“

„Poljubi me. Ovde. Sada. Dok smo još samo nas dvoje.“ Vratio se do mene, privukao me u poznati zagrljaj i spustio svoje usne na moje. Toliko su mi nedostajale i nisam želela da se razdvojim od njih. Ne još, ali njemu se žurilo.

Pokazala sam mu gde spava Alek a ja sam pošla probuditi devojke. Džesa još uvek nije spavala, ali Zoi je mirno pućkala i bilo mi je žao buditi je.

„Šta se dešava? Sajmone, zašto me nosiš,“ negodovao je Alek.

„Zato što si skoro pao. Neverovatan si kad si pospan.“ Spustio ga je na Zoin krevet.

„Onda me ostavi da spavam.“

„Uskoro, samo ćeš mi prvo dati odgovor na jedno pitanje a onda možeš natrag u krevet.“

„Šta vas dvoje izvodite,“ pitala je Džesa sedajući a Zoi je protrljala oči i jedva je progledala.

„Džesa, Alek, Zoi,“ počeo je Sajmon, „znate da vašu mamu volim i ispostavilo se da i ona voli mene i veoma... veoma bih voleo kad bi se udala za mene, ali ona odbija da mi kaže da bez vašeg pristanka. Zato, deco, da li imamo vaše odobrenje da se venčamo.“

Alek je pogledao u Džesu, Džesa u Zoi a Zoi u Aleka.

„Ako vam treba vremena da se posavetujete mi ćemo izaći napolje,“ rekla sam.

„Da li to znači da ćemo živeti svi zajedno?“ pitala je Zoi.

„Da“ odgovorili smo u glas.

„I ti ćeš onda biti naš novi tata?“

„Ne znam,“ slegnuo je ramenom i pogledao u mene. „Biću valjda Sajmon. Rekao sam vam da...“

„Da nam ne želiš zameniti ili potisnuti oca,“ dovršila je njegovu izjavu Džesa prekinuvši ga nestrpljivo i ozbiljno je nastavila, „znamo tvoj govor a znamo i da nisi perverznjak i grubijan, ali voliš da pobegneš čim zagusti. Da li ćeš bežati svaki put kad se posvađate... jer sa njom, veruj mi, to nećeš izbeći.“

„Nikad više neću pobeći. Obećavam.“

„Ali ja te mogu zvati tata, zar ne?“ nastavila je da insistira Zoi. „Veoma bih volela nekoga zvati tata, čak i Maja ima tatu iako ih je pravi tata ostavio a Monika ima čak dve tate, ali nema mamu,“ brbljala je.

„Šta ja znam,“ slegnuo je ramenom i potražio moju pomoć, jer pred Zoi je bio nemoćan.

„Mislim, ako ćeš već biti njen muž onda ja želim znati šta ćeš biti meni i kako ću te zvati. Glupo je zvati te Sajmon,“ priznala je a i Alek se složio sa njom.

„Možeš ga zvati kako želiš,“ najzad sam joj odgovorila.

„Šta kažete da malo glumimo Francuze i da me zovete papa.

Klimnuli su zadovoljno i tiho smrmljali papa i ja zajedno sa njim. Nije bila loša ideja.

„Da li se selimo u novu kuću?“ pitao je Alek.

„Ne znam. Možda.“ Bio je red na meni da slegnem ramenima.

„Selite se kod mene,“ odgovorio mu je Sajmon sigurnim glasom.

„Dobro, jer tamo je malo dvorište i nemam gde da igram fudbal a i morao bih svakog dana pešačiti u školu i iz škole, jer je mama rekla da neće trošiti gorivo kako bi nas vozila iza ćoška.“

„Ok, da li su najzad svi dobili odgovore na pitanja,“ prekinuo je ovo ispitivanje. Bio je nestrpljiv.

„Ne,“ odgovorila mu je Zoi. „Ja imam još jedno pitanje. Da li će biti svadba? Želim da bacam latice cveća u novoj plavoj haljini onakvoj kakvu je imala Pepeljuga kad je išla na bal.“

„I staklene cipelice ću ti kupiti, samo mi već jednom kaži da li mogu oženiti tvoju mamu?“ bio je na rubu očaja.

„DA!“ viknuli su u glas.

Pogledao je u mene već sav iznemogao od njihovih pitanja i zanovetanja i kao da nije imao snage da me to još jednom pita, pa sam rešila da mu olakšam. „Sada mogu i ja reći svoje da. Udaću se za tebe.“

Duboko je uzdahnuo i poljubio me.

„Odvratno,“ čula sam Aleka.

„Mama i papa, zaljubljen su par...“ pevala je Zoi.

„Nađite si sobu,“ smrmljala je Džesa.

„Ajde sad na spavanje, sutra imamo previše posla, treba sada sve vaše stvari preseliti kod mene,“ rekao je Sajmon gaseći svetlo.

„Zar opet moramo da nosimo kutije,“ gunđao je Alek odlazeći u svoju sobu.

„Zadnji put, obećavam,“ rekla sam mu i poljubila ga u čupavu kosu.

„Ko zna, možda kupimo neku novu, veću kuću. Možda neki ranč,“ fantazirao je Sajmon.

„Odmah da ti kažem, da sam ja gradska cura, Sajmone.“

„Da li treba da čestitamo?“ pitala je Alison izlazeći iz spavaće sobe.

„Da.“ Obrazi su me zaboleli od osmeha. Prišla mi je i zagrlila me a onda i Sajmona. Deklan je viknuo svoju čestitku iz kreveta a ja sam mog verenika najzad mogla odvesti u svoju sobu.

„Večeras spavaš u gospodskoj kući.“

„Vama na usluzi, madam.“

„I recitovaćeš mi stihove o mojim bujnim grudima dok budeš vodio ljubav sa mnom.“

„Kako vi zapovedate.“

 

Epilog

 

 Ne mogu sve sama... Po cele dane nisi kod kuće... Ne poštuješ me. Ni malo... Kad bi bar malo zahvalnosti osetila za sve što radim za tebe!“ odjekivalo je susednom kućom.

„Zar se sve tako čuje?“

„Oh da, Tufnice. Dobro došla u moj svet.“ Pretrnula sam i prisetila se svih svađa sa Henrijem i pogledala u Sajmona.

„Dupleks, draga moja... to su ti one nepoznate čari dupleksa. Navići ćeš se na njih. Ja sam se navikao na vas. Uskoro će ti to biti samo sporedan šum.“

Uzdahnula sam a onda začula treskanje vratima i ubrzo nakon toga i motor auta.

„Čini se da i on ima naviku da beži čim se posvađaju... Ili joj je počeo porođaj, termin joj je blizu,“ nagađala sam.

„Čekaj kad dođe beba, biće belaja.“

„Nije moguće da se baš sve čuje,“ pobunila sam se.

„Ali čuje se. Zoi se bunila tačno na tri sata.“

Uzdahnula sam nemoćno. „Mi tebe nikad nismo čuli.“

„Zato što sam ja miran kao bubica... Znaš, postoji rešenje za sve ovo.“

„Kakvo?“ pitala sam sumnjičavo.

„Možemo kupiti kuću koja nije dupleks.“

„I da se ponovo pakujem i selim? Neka hvala, ako si ti oguglao na nas i ja ću naučiti da ignorišem ovu kreštalinu.“

Nasmejao se i privukao me u zagrljaj i počeo da recituje,

Oh, slatka moja nevoljo

Ne bih u sreći sada plivao

Ne bih se u ljubavi topio

Da mi na vrata nisi zalupala

To je bio novitet. Stihovi bi ponekad prštali iz njega, i većinom su bili namenjeni meni. Ponekad i deci. Ponekad šolji kafe ili tanjiru supe. Rekla sam mu da ih zapisuje i objavi zbirku, ali on je to uporno odbijao i rekao da je to samo za naše uši.

Zajedno sa Zoi je smišljao bajke u stihovima a Džesa im je crtala ilustracije. Aleka je napustilo interesovanje za fudbal i rađalo se interesovanje za devojke, posebno za jednu Anu a ja sam se radovala što imam Sajmona pored sebe, zato što boriti se sa jednim tinejdžerom je bila bitka, sa dvoje, to je već bila ofanziva a sa trećom će biti rat.

... i da, zvali su ga papa, svo troje.

 

Kraj

Autor Dana Hill

*****


Dragi čitaoci, 

Nadam se da ste uživali u ovoj priči, barem delić onoga koliko sam ja uživala u njenom stvaranju.

Hvala vam na čitanju i do neke nove priče

Pozdravlja vas 

Pisac u pokušaju

Dana Hill



Nevolja kuca tri puta - 15

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo    Dvanaesti deo     

Trinaesti deo     Četrnaesti deo



28

Kira

Potraga za kućom nije ni malo lak i jednostavan zadatak. Posebno kad imate listu zahteva od kojih ne želite odustati i veoma ograničen budžet. Kad se tome dodaju i oni ostali problemi, život vam se nađe u haosu.

Met mi je poslao pismo iz zatvora, kojim me je molio za oprost, nisam mu odgovorila i zamolila sam Bilija da to reši kako zna. O Henriju nisam ni stigla da razmišljam i potisnula sam ga u svojim mislima, ali zato Sajmon... on je sve vreme bio tu negde u zapećku. Posebno od kad sam videla njegove fotografije u onim magazinima. Premda je bio na drugom kraju sveta, verovatno u zagrljaju druge žene, umeo je da mi se prikrade u misli i razbesni me do tačke pucanja... a onda se odjednom pojavio pred našom kućom. Ujahao je natrag u naš život kao kakav vitez u belom mercedesu i ponašao se kao da se ništa nije desilo. Kao da ga nisam oterala drugoj ženi.

„Bolje joj je?“ pitao je zabrinuto mršteći ćelo i predao mi malu crnu putnu torbu i ključeve od kola.

„Da, bolje je.“ Prišao je Zoi pošto mu se radosno osmehnula. Nešto joj je šapnuo i nežno je pogladio po kosi i dao joj belog plišanog jednoroga. Zatražila je da je zagrli a onda ga jako stegnula svojim ručicama i poljubila u obraz.

„Jesi li imao problema s njima?“

„Naravno da nisam. Dobra su to deca.“

Njega su uvek slušali. Ja sam morala da vičem na njih, da ih molim, da im pretim a on bi samo uzeo ključeve i viknuo deco i oni bi se spremni postrojili pred vratima.

„Auto ti je na prakingu, blizu ulaza... Sutra putujem u Sidnej.  Deci sam ostavio rezervni ključ od moje kuće a znaš gde stoji ključ od auta ako vam bude potreban.“ Zaustila sam, ali nije mi dozvolio da dođem do reči. „Honda je jutros ponovo teško startovala, pa ako te slučajno izda, slobodno koristi AMG.“

„Ne znam ni da li umem to da vozim.“

„Ne budi smešna, Kira, naravno da umeš.“

Htela sam mu se usprotiviti, htela sam se posvađati s njim, ali onda sam pogledala u Zoi koja je grlila onog plišanog jednoroga i predomislila sam se.

„Danas je promocija?“

Pre par nedelja sam kupila haljinu za tu priliku i radovala se tom događaju. Bila sam ponosna na njega, onoliko koliko je on bio ponosan na moje korice... radovala sam se promociji. Deca su se radovala. Trebao je to biti naš prvi porodični događaj i imala sam tremu zbog toga... a onda se sve promenilo.

„Sutra je, ali danas imam nekoliko intervjua. Sve su natrpali u ova dva dana... ali tako mi i treba.“ Uzdahnuo je i zagledao se u mene i kao da je hteo još nešto da kaže, a onda je pogledao Zoi i nežno joj se osmehnuo, „ozdravi mi brzo, kraljice.“

„Mislim da će se zvati Džordži,“ odgovorila mu je.

„Jednorog Džordži. Sviđa mi se.“ Podigao je oba palca u znak odobravanja. „Vidimo se,“ rekao je umesto pozdrava.

„Vidimo se,“ odgovorila sam mu zbunjeno, „hvala i srećno.“

„Biće mi potrebno malo sreće.“

Gledala sam za njim dok je dugačkim koracima krstario hodnikom a onda je samo nestao u gužvi. Uzdahnula sam svesna da mi već sada nedostaje, da mi je svih ovih dana nedostajao. Ne samo njegov zagrljaj koji mi je bio potreban, ne samo njegovi dodiri i poljupci i ona njegova dečačka razigranost kojom je umeo da zarazi i mene, već i njegova podrška, saveti i sama činjenica da nisam sama. Da imam na koga da se oslonim, da imam kome da se požalim, ako ništa drugo da me boli glava, ili da sam umorna... a ja sam ga oterala od sebe samo zato što mi je nesebično nudio svoju pomoć i dao mi svoje srce na dlanu. Uvidela sam svoju grešku, ali bilo je već kasno. Šteta je učinjena a ja nisam imala snage za pospremiti i ovaj haos, morao je čekati red.

Međutim, stalni podsetnik na ovu moju grešku je u sledećim danima bio svugde oko mene. Novine, radio, televizija, internet portali, sve je bilo u znaku Sajmona Bleka i njegovog inspektora Klarka... i mog, jer moja kreacija se pojavljivala svugde gde i Sajmon i ni jednom nije zaboravio da me pomene.

„Mnogi su probali da nacrtaju Klarka, ali samo je jedna u tome zaista uspela. Kira Milman, genijalna umetnica koja je osmislila ne samo ovu naslovnicu, već i naredne dve.“

Mučila sam sebe i poput kakvog manijaka pratila sve što se o njemu pisalo. Ispratila sam svaki njegov intervju i primetila da je izbegavao odgovore na lična pitanja ali jedno njegovo gostovanje u popularnoj talk-show emisiji me je zbunilo.

„Ovo moram da vas pitam, jer mnoge dame to interesuje... da li postoji neka žena u vašem životu?“

„Postoji mnogo žena u mom životu,“ odgovorio je uz smeh, ali po pogledu koji je nakon toga uputio voditeljki zaključila sam da ga je ovo pitanje naljutilo.

„A da li se neka od njih izdvaja?“ insistirala je i naterala ga da se nervozno promeškolji pre odgovora, „da, ima jedna.“

„Znači više niste samac.“

„To nisam rekao.“ Usiljeno se osmehnuo.

„Čule ste, moje dame, na žalost postoji neko, ali je još uvek slobodan... vraćamo se nakon reklama,“ rekla je a nakon reklama ona je bila nervozna a pitanja koja mu je postavljala u nastavku emisije su bila vezana isključivo za njegovu novu knjigu.

Slobodan. Da, naravno da je bio slobodan. Učinila sam ga slobodnim... a posebna osoba je valjda njegova bivša, o kojoj su govorili da je prekinula snimanje u Tokiju samo kako bi došla na njegovu promociju u Melburnu. Preletela je pola sveta kako bi ga podržala a ja nisam htela izdvojiti sat vremena kako bih bila uz njega. Pravdala sam se bolesnim detom, koje me je molilo da idem.

 

„Mama, otvorićeš vrata ili moram ja,“ čula sam Džesu sa sprata. Toliko sam se unela u pregledanje vesti o Sajmonu da nisam ni čula da neko zvoni na vratima. Bio je to Tajler.

„Našao sam vam savršenu kuću,“ rekao je umesto pozdrava otkrivajući onu belu nisku krivih zuba. „Još nije na tržištu, ali Sara je pristala da nam je pokaže... ako želiš. Ima tri spavaće sobe, dva kupatila i što je najbitnije, od škole je udaljena samo deset minuta hoda... i...“ napravio je dramatičnu pauzu pre nego što je uzviknuo, „u okviru tvog budžeta je.“

„U čemu je caka?“ pitala sam sumnjičavo, jer je ovo bilo više nego odlično.

„Nema je. Imaju fiksnu cenu od koje ne žele odustati, jeste da je na gornjoj granici tvog budžeta ali uklapaš se.“

„Aukcija?“

„Ne žele je.“

„Inspekcije?“ strepela som od njih kad su pregledali našu kuću, ali sve je bilo u redu.

„Izvršene i ono što nije bilo u redu, popravljeno je. Povedi i decu,“ predložio je. „I da... još jedan detalj, na žalost kuća je na sprat.“ Želela sam jedan nivo, ali shvatila sam da sa ovim novcem ne mogu biti izbirljiva.

Tajler je bio u pravu. Bila je to jedna od najboljih nekretnina do sada. Imala je savršenu lokaciju. Bila je u zatečenom stanju, ali bilo je to belo platno koje je čekalo da se unese malo karaktera u nju. Dnevna soba je bila uzana, i dugačka, i pomalo mračna. Hodnik sa stepeništem koje je vodilo na sprat je bio neiskorišćen i kad bi srušila jedna manji zid dobila bih veliku otvorenu dnevnu sobu. To je mogao biti projekat za neko buduće vreme, ali za sada je moglo ostati ovako. Kuća nije imala terasu, niti garažu, samo nastrešnicu namenjenu za parkiranje auta. Dvorište je bilo za dve trećine manje od našeg, sa veoma malim travnjakom ispred i iza kuće.

„Žao mi je Alek, čini se da nećeš od garaže praviti svoju sobu... a ni u kuhinji nema dovoljno mesta za tvoj krevet,“ šalila sam se s njim.

Bila je to relativno nova kuhinja, slična mojoj ali manja. Pored je bila ostava, tehnička prostorija i još jedna manja prostorija koja je korišćena kao vešernica a vrata su odatle vodila do nastrešnice.

Spavaći deo na spratu je bio prilično velik. Najveća soba je imala pogled na ulicu, a druge dve su bile identične veličine.

„Devojke bi mogle deliti ovu sobu,“ zaključila sam procenjujući veličinu i već praveći raspored.

„Ovo bi bila moja soba?“ pitala je Zoi gledajući kroz prozor velike spavaće sobe.

„I Džesina.“

„Kul, deliću sobu sa sestrom kao Maja i svađaćemo se.“ Pogledala sam u Džesu koja je samo slegnula ramenom i otkucala nešto u telefon a zatim rekla, „u redu je... valjda.“ Bio je to ogroman napredak u odnosu na prošli put kad sam je vodila u razgledanje kuće, tada se sve vreme zgađeno mrštila.

„Ovo će biti moja,“ rekao je Alek izlazeći iz one koja je gledala u dvorište. Meni je ostala ona koja je gledala na istok.

Biće dovoljna za krevet, natkasne i radni sto ispod prozora. Savršeno.

„Kupatilo je samo jedno?“ pitala sam vireći u obično kupatilo bež boje sa samo jednim umivaonikom, tuš kadom i toaletom.

„Ima još jedno identično u prizemlju... bez kade nažalost.“

Kada mi je bila bitna dok su deca bila mala, sada su svi ionako koristili samo tuš.

„Zašto prodaju?“ pitala sam sumnjičavo.

„Razveli su se. Ona sa ćerkom odlazi u Ameriku i želi tamo kupiti nekretninu i zato joj je potreban novac što pre.“

„Tužno,“ uzdahnula sam i osvrnula se još jednom.

„I... šta kažeš?“ Očekivao je da ću radosno uzviknuti da uzimam, ali ja sam još uvek bila neodlučna.

„Kažem da ću razmisliti. Moram još sa decom da razgovaram, ali do sada je najbolja,“ priznala sam.

„U ponedeljak je stavljaju na tržište, do tada moram znati odgovor kako bi je ugrabili prvi.“

Želela sam se još posavetovati sa Alison i Deklanom ali utisak koji je kuća ostavila na mene i decu je bio više nego pozitivan.

Nakon razgledanja, Deklan je imao jednu zamerku... previše betona, premalo trave. Alison je primetila da je kuhinja mala i već je rušila zid koji je vodio u vešernicu, ali je priznala da je kuća savršena za nas. Osećaj u njoj je bio dobar i već sledeće nedelje je bila naša... a naša više nije bila naša. Kupio ju je advokat sa svojom mladom ženom u drugom stanju.

Ako je traženje kuće bilo stresno, pakovanje je bilo još stresnije i što je bilo najgore nismo mogli sve stvari smestiti u novu kuću i Alison je predložila garažnu prodaju. Bila je to odlična ideja, koja je dokusurila i ono malo živaca koje sam imala, ali barem smo se rešili nepotrebnih stvari. Odeće, nameštaja i igračaka... a od Sajmona nije bilo ni glasa. Kao da se zauvek preselio na istok. Novine su prestale da pišu o njemu. Povremeno bi se pojavila kritika nove knjige, uglavnom pozitivna, ali on sam kao da je nestao.

„Mislim da bi mu trebali napisati našu novu adresu,“ predložio je Alek noseći vreću sa svojom odećom u kamion za selidbu.

„Gde bi mogao biti? Aleku nije odgovorio na zadnju poruku a ni meni nije lajkovao zadnjih nekoliko crteža,“ prokomentarisala je Džesa, koja je nedavno otkrila svoj talenat, toliko nalik mom, a kad joj je Sajmon zapratio stranicu, bila je sva ponosna.

„Verovatno se negde zavukao i piše novu knjigu,“ odgovorila je Alison.

„Zaista ljudi, ali ako ga niste videli, niti se čuli s njim nekoliko nedelja a znate da je završio sa turnejom, zar ne bi trebali nekome reći da je nestao,“ bio je zabrinut Bili, koji je sa Melodi i decom došao da nam pomognu oko selidbe.

„Pa nije da se baš nikome nije javljao,“ odgovorio mu je Deklan.

„Čuo si se sa njim?“ pitala sam začuđeno i primetila pogled koji je razmenio sa svojom ženom.

„Da, kao što je Alison rekla, piše knjigu.“

„O tvom ranču.“

„Da, kao što već znaš... lomljivo ide u auto?“ pitao je.

„I... kako je?“ zaustavila sam ga.

Zvao je Deklana ali ne i nas, pomislila sam ljutito a onda samu sebe podsetila, raskinula si sa njim, sećaš se.

„Dobro je,“ odgovorio je kratko i neodređeno i potrudio se da zbriše što dalje od mene. Kao da je znao da ću krenuti da ga ispitujem, ali biće vremena za to sutra.

Možda bih ga trebala pozvati... da li bi došao na moj rođendan... ako već piše o ranču možda bi došao, razmišljala sam.

„Gde si nestala,“ pitala me je Alison dodirnuvši mi rame.

„Pogađaj gde sam nestala.“

„Sajmon?“ pogodila je iz prve.

„Razmišljam da bih ga možda trebala pozvati na rođendan... ali pretpostavljam da je sada već kasno.“

„Nikad nije kasno, Kira... ali nema potrebe, ja sam ga već zvala.“

„Doći će?“

„Da.“

Da... ta jednostavna reč me je obradovala i kao da mi je udahnula život, ili barem nadu. Odjednom je neka poletnost počela da me nosi a onda se strepnja nadvila nad mene... da je hteo da me vidi, da razgovara sa mnom, da je pokušao da mi se vrati, došao bi kući odmah nakon završetka promocije.

Došao bi da te moli? Rekla si da ti treba prostor, pa ti je čovek dao prostor, prekorila sam samu sebe u mislima a onda opet osetila nadu kako me gurka, ali sutra će doći. Sutra ću sve ispraviti. A Mišel? Pročitala sam da se vratila u Evropu. Da li je bitno ako je sa njom proveo neko vreme. Šta ako je spavao sa njom, da li možeš to da podneseš? Da li želiš da to podneseš? Ljubomora me je ugrizla za srce. Ne o tome neću sada da razmišljam... prvo ćemo porazgovarati. Sigurno možemo sve rešiti.

29

Sajmon

 Roman Tajna Parka bronzane kukavice kao da se pisao sam.  Reči su prštale iz mene kao u dobra stara vremena a u tome mi je pomogla moderna tehnologija. Instalirao sam aplikaciju koja je moje reči pretvarala u stranice teksta koje bih zatim prebacio u računar i uređivao. Bilo je to čudo moderne tehnologije koje mi je tokom turneje otkrila Ana Porter.

Kad sam joj rekao na čemu trenutno radim, oduševila se.

„Pretpostavljam da ćeš ponovo angažovati Džefa?“ pitala je namrgođeno.

„Najverovatnije.“

„Sa tobom se ne vredi raspravljati.“ Odmahnula je rukom.

„Zainteresovani ste?“ pitao sam, jer moj ugovor je pokrivao onih dvanaest knjiga o Klarku, Tajnu sam mogao ponuditi i drugim izdavačima.

„Tražiš avans?“ suzila je pogled kojim je tobože pokušavala da me pročita.

„Ne treba mi novac, samo izdavač.“

„Njega već imaš. Znaš da ne mogu dozvoliti da mi te neko drugi otme, ali ovog puta ne želim da matori radi na knjizi... Barem ne sam. Znam jednog momka. Ovakva priča je njegov teren. Mislim da ćete se savršeno uklopiti a možda nešto i nauči od matorog.“

Onih par dana koje sam proveo sa njima u Sidneju ponašali su se kao pas i mačka, a ja sam se osećao kao dete razvedenih roditelja, ali nakon što sam im izložio radnju romana, oboje su se složili da je ideja dobra.

„Rik Stjuart?“ pitao je Džef dok smo na balkonu hotelske sobe ispijali viski. „Čuo sam za njega, mislim da sam i pročitao nešto od njega. Prosečan pisac, ali bi mogao biti dobar urednik... Znaš, možda ne bi bilo loše da imaš nekog u rezervnom sastavu.“ Bio sam zbunjen ovom njegovom izjavom. Povukao je dim cigare, ispućkao ga a onda je ugasio. „Čini se da ću morati ostaviti ovo sranje,“ rekao je zabrinuvši me. „Ne gledaj me kao da umirem. Dosta mi je toga kod kuće,“ potvrdio je moje strepnje.

„Džef, šta mi to do đavola pokušavaš reći.“

„Ne brini, još neću otegnuti papke. Ne moraš da mi pišeš posmrtni govor, ali bi mogao da požuriš sa tom knjigom... za svaki slučaj.“

Od njegovog sina sam saznao da su mu našli tumor na plućima. Već je imao zakazanu operaciju, i prognoze su bile dobre, ali čekala ga je borba koja će ga koštati nekih stvari koje su mu život značile, ali je sam život ipak voleo više.

Brinuo sam se za njega i odlučio ga poslušati i napisati tu knjigu što pre. Išlo je brzo i lako, sve dok nisam nabasao na stvari koje nisam poznavao, ali znao sam ljude koji jesu i ovog puta to nisu bili detektivi i patolozi, već rančeri.

Dan mi je bio ispunjen obavezama koje sam si sam natovario, ali koje su mi pomogle da priča, o momku koji nasleđuje ujakov ranč, bude što uverljivija. Učio sam se zajedno sa njim i sve zapisivao, zapravo diktirao u onu aplikaciju. Savladavao sam život na ranču kao i moj učenjak, koji je želeo biti profesor književnosti a odjednom se našao u ulozi rančera, i nakon što je našao dnevnik svoje prabake i iz njega otkrio tajne ranča Bronzane kukavice, odustao je od prodaje nasledstva.

„Gde želiš ovaj sto?“ pitao sam Alison noseći ga sa Moisijem, koji je bio sve samo ne svetac, ali zato je bio dobar i vredan radnik, sve dok se držao podalje od flaše. Obećao sam mu da će se u romanu naći jedan lik inspirisan njim, „samo mu nemoj dati ime po svecu. Daj mu neko kul ime, kao Moreno, na primer.“ Ne znam zašto sam ga poslušao, ali radnik na ranču veličine stene je dobio ime Moreno.

„Stavite ga ovde,“ pokazala je mesto na terasi gde je želela sto.

„Šefice a koje još stolice?“ pitao je Moisije. Osvrnula se okolo i prebrojala.

„U podrumu ih ima još. Sajmone,“ zaustavila me je. „Moisije će ih doneti, mislim da bi se ti trebao srediti... uskoro će stići.“

„Sigurna si da se neće ljutiti?“

„Zato što dolaziš na rođendan sigurno neće, a za ovo drugo... možda malo i hoće, ali će je proći.“

Pogled joj je pobegao negde iza mojih leđa. Osvrnuo sam se i primetio isto što i ona. Prašina se podizala od kolone automobila koji su prilazili ranču.

„I nisi joj ništa rekla o meni? Čak se ni Deklan nije izlajao?“ nekako sam mislio da on neće biti u stanju da drži jezik za zubima.

„Tako si želeo.“

„Ne, tako je ona želela,“ ja sam odlučio da joj ispunim želju a roman i Džef su bili samo izgovor da odložim svoj povratak kući.

„Kira ponekad ni sama ne zna šta želi.“

„I ti misliš da ona još uvek želi mene?“ pitao sam odbijajući da se nadam. Kad sam je zadnji put video u bolnici, bila je hladna prema meni, pa sam i ja bio hladan prema njoj, ali nedostajala mi je i radovao sam se ovoj večeri.

„Alison, nemoj biti okrutna prema meni i davati mi nadu ako je nada sve što ću dobiti.“

„Sajmone, prestani sa melodramom, ne pristaje ti. Idi i sredi se,“ naredila mi je. Sada sam već prepoznao zvuk Kirine honde i poslušno pošao do svoje sobe.

 

Dok sam bio na turneji, ohrabren Porterovom i Džefom, radio sam na romanu i skoro svaki dan sam razgovarao sa Deklanom. U početku su to bila pitanja vezana za neke delove priče koju mi je ispripovedao a onda sam u jednom trenu shvatio da ja ništa ne znam o životu na ranču i uzgoju ovaca i tako mi je predložio da neko vreme provedem kod njih a moja je ideja bila da preuzmem poslove običnog radnika.

Tako sam pre tri nedelje, u gluvo doba noći, otišao kući da spakujem nešto od stvari i bukvalno se uselio kod njih na ranč.

Alison mi je ponudila da odsednem u jednoj od gostinjskih soba, ali ja sam odabrao kolibu i jednu od soba u kojima su boravili sezonski radnici. Bile su to spartanske odaje namenjene samo da se u njima prespava, ali to je dodavalo na osećaju stvarnosti i doprinosilo mojoj kreativnosti.

Jedan krevet, sto na kojem je bio laptop i za kojim sam sedeo svake večeri tačno tri sata. Onda bi mi moj Moisije, koji mi je bio pretpostavljeni, zalupao na zid i zapretio kofom hladne vode, ako ujutro ne ustanem u pet. Jednom je to uradio i zato sam znao da misli ozbiljno. U prvim danima je ustajanje bilo najteži od svih zadataka. Na smrad ovaca sam se navikao i nakon nedelju dana ih nisam ni osećao, verovatno zato što sam i sam pokupio njihov miris.

Sada sam se trudio da ga prikrijem i plašio sam se da tuš, kolonjska, dezodorans i čista odeća jednostavno neće biti dovoljni.

„Bogte, ti kao da si se okupao u parfemu.“ Namrštio je svoj široki nos Moisije.

„Preterao sam?“

„Da.“ Mahao je rukom ispred nosa.

„Barem će me primetiti.“

„Osetiće tvoj dolazak na milju, u to sam siguran.“

Ignorisao sam ga i uzeo spremljen poklon i pošao ka glavnoj kući kroz dvorište i na kratko zastao kod ograde i potražio je pogledom.

Moje oči su je brzo i lako našle. Njena kosa je poput vatrenih talasa pokrivala njena gola ramena. Bila je obučena u lepršavu  haljinu. Belu, sa velikim crnim tufnama... tufnice, osmehnuo sam se u sebi i pogledao u poklon strepeći od njene reakcije. Kao da je osetila da je posmatram. Podigla je glavu i susrela moj pogled a licem joj se razlio osmeh koji je otkrio te dve jamice kojima sam obećao sonet, ali ga još uvek nisam napisao. 

„Sajmone,“ uzviknula je Zoi i potrčala mi u susret.

„Nemoj da trčiš,“ pokušao sam je zaustaviti ali uzalud, uskoro mi se bacila u naručje. „Kako si malena? Jesi li ozdravila?“

„Jesam i znaš šta je novo, imaću novu veliku sobu... dobro, nije baš samo moja soba, deliću je sa Džesom, ali sada se barem neću plašiti mraka a Alek će imati svoju sobu, koja je manja od naše i neće morati da spava u garaži... a i nemamo garažu,“ pričala je kao navijena. „Sa Džesom smo ti ostavili poruku na komodi kod ulaza sa našom novom adresom.“

I dok je ona tako pričala ja sam shvatio da sam svoje istraživanje na ranču mogao završiti nakon nedelju dana, ali da sam upravo zbog njihove selidbe odlagao odlazak kući. Nisam želeo da ih gledam kako odlaze, makar i nekoliko blokova dalje... a možda sam se upravo zato trebao vratiti, ako ništa drugo, kako bi im pomogao u selidbi ili ih još jednom pokušao sprečiti u tome.

„Zdravo Sajmone,“ pozdravila me je Kira, prilazeći mi.

„Srećan rođendan, Kira.“ Poljubio sam je u obraz i na kratko udahnuo njen miris. „Nadam se da će ti se dopasti.“ Pružio sam joj upakovan poklon sa velikom belom mašnom.

„Šta je to?“ pitala je radoznalo Zoi.

„Nešto unikatno.“

„Kad si došao, nismo videli auto?“ pitala je Kira, gledajući po dvorištu odakle sam došao.

„Duga priča... a sada bi te udaljila od ostalih gostiju.“ Položio sam ruku na njen struk, upijajući na kratko njenu toplinu, njenu blizinu i poveo je natrag ka društvu koje se okupilo na terasi.

„Najzad te Moisije pustio,“ šalio se Deklan a ja sam osetio Kirin zbunjeni pogled i uputio jedan upozoravajući Deklanu, koji mi je samo nestašno namignuo.

Večera je poslužena i da li slučajno ili namerno, sedeo sam prekoputa Kire i imao priliku celo veče da uživam u njenoj lepoti, u njenom glasu, i njenom smehu koji su mi toliko nedostajali, a sada su delovali još zanosnije.

„Sajmone, gde si se krio? Juče bi nam dobro došao još jedan par ruku,“ rekla je Melodi.

„Radim na novoj knjizi i bio sam zaokupljen istraživanjem.“

„O čemu se radi?“ pitala je radoznalo a ja sam pogledao u Kiru pre svog odgovora, strepeći od njene reakcije kad shvati da sam sve vreme bio tu.

„O jednom momku koji nasleđuje ranč... inspiracija je bilo ovo mesto i njegova istorija.“ Kira se osmehnula. Znala je da razrađujem ideju za novi roman i znala je o čemu ću da pišem.

„A šta si istraživao?“ bila je radoznala Melodi. „To me je zapravo uvek interesovalo kod pisaca, kad kažu istraživali su za knjigu. Provera istorijskih činjenica ili obilazak mesta o kojem pišeš?“

„Kad sam pisao o Klarku istraživao sam ubistva, patološke izveštaje, policijske procedure a sada sam učio kako biti rančer. Kako se uzgajaju ovce, kako se vozi traktor. Nisam znao ni da jašem.“

Deklan se glasno nasmejao, i nazdravio mi pivom, „trebali ste ga videti prvog dana,“ rekao je prisetivši se moje prve lekcije a sa Kirinog lica je nestao osmeh. Shvatila je.

„Bio si ovde?“

„Da.“

„Koliko dugo?“ Pogled joj se suzio a čelo nabralo.

„Zadnje tri nedelje,“ priznao sam.

„I nisi mogao da nam se javiš?“ pitala je dok joj je ljutnja bojila obraze. „Nisi mi mogla nešto reći?“ viknula je na Alison, „ili ti Deklane?“ sevnula je pogledom ka njemu a onda ustala od stola i ušla u kuću.

Preduhitrio sam Alison i pošao za njom. Bio je ovo moj nered koji je trebalo počistiti.

„Kira,“ viknuo sam pošto sam ušao u kuću za njom. Potražio sam je pogledom i našao u kuhinji. „Ne krivi Alison ili Deklana za ovo... Raskinula si sa mnom, sećaš se.“ Prišao sam joj i primetio da je sva crvena u licu a iz očiju joj seva gnev. „Rekla si da ti je potrebno vreme i prostor, pa sam ti ostavio, i dovoljno vremena i dovoljno prostora.“

„Tako što si otišao na drugi kraj sveta bivšoj,“ procedila je.

Znači ušli smo u onaj najgori scenario, shvatio sam.

„Nisam otišao kod nje, već kod sestre a Mišel sam slučajno sreo i ako te interesuje... ništa se nije desilo,“ pravdao sam se.

„I u Sidneju je bila slučajno?“

„Ne, ali ja je nisam zvao. Samo se pojavila na promociji.“

Bio sam ljut na nju, ali me je uverila da je na proputovanju i da se vraća svom mužu. Nismo čak ni izašli na piće ili večeru. Bila je na samom događaju. Slikala se i dala izjavu kako smo ostali samo prijatelji i da me je uvek podržavala. Verujem da je to trebala biti neka poruka njenom mužu i nakon toga je više nisam video.

„Ne interesuje me. Ne želim o tome da slušam,“ viknula je i obrisala oči.

„Da li te zaista ne interesuje ili se plašiš ono što bi čula? Ništa se nije desilo između nas!“ ponovio sam ljutito. Taj njen bes kao da je bio zarazan, i zahvatio je i mene, i ono što bih trebao reći nežno sam joj ljutito sasuo u to prelepo lice. „Moje srce, moja ljubav, pripadaju samo tebi, ali njih si već jednom odbacila. Nadao sam se da bi mi možda mogla dati još jednu šansu, ali vidim da sa tobom nema svrhe razgovarati... Izvini što sam ti pokvario rođendansku zabavu.“ Okrenuo sam se i izašao napolje i imao želju ponovo sesti u auto i odvesti se na kraj sveta.

„Ne interesuje me, Moisije,“ zaustavio sam ga pre nego što je išta graknuo i zatvorio se u sobu, seo za sto, otvorio laptop i istresao sve na prazan list papira... kao i uvek.


Autor Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 14

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo     Peti deo   Šesti deo    Sedmi deo

Osmi deo    Deveti deo     Deseti deo     Jedanaesti deo    Dvanaesti deo     

Trinaesti deo


26

Sajmon

„Da rezimiramo... ponudio si da isplatiš dugove koje je napravio njen suprug prevarant i rekao da ćeš joj taj novac pokloniti, bez toga da bi to ona tražila od tebe, i još na sve to... od svih dana koliko ste bili zajedno, izjavio si joj ljubav u isti dan kad je saznala da joj muž nije izvršio samoubistvo, već da ga je ubio njegov partner u zločinu? Jesam li sve dobro shvatila?“ pitala je Rouz okrećući prženicu u tiganju.

Jutros sam im banuo u pola šest, bez prethodne najave. Moja sestra nakon prvobitnog iznenađenja, odmah je shvatila da me nešto muči i dok je pripremala doručak ispričao sam joj sve o Kiri i našoj vezi. Pošto sam završio, došao sam do sličnog zaključka kao i ona. Trebao sam biti pažljiviji i strpljiviji.

„Dobro, kad to tako kažeš onda...“

„Stvarno si mamlaz, veliki brate. Svestan si toga, zar ne?“ rekla je umiljato.

„Hteo sam joj reći da nije sama. Da sam uz nju,“ pravdao sam se sestri, kad već nisam mogao Kiri.

„I to nisi mogao reći ovako prosto ili jednostavno biti uz nju... ali ne, ti si nalik nekom liku iz istorijskih romana morao da posegneš za bljutavom romantikom i velikim izjavama.“ Mahala je spatulom okolo kao čarobnim štapićem. „Znaš, kad bi meni sada moj Peter počeo tako da izjavljuje ljubav, pomislila bih da je nešto opasno zajebao.“

„I jesam zajebao.“ Uzdahnuo sam.

„Ti si se stvarno zaljubio u tu ženu.“

„Pogubio sam pamet zbog nje... počeo sam da pišem poeziju. Prokletu poeziju,“ priznao sam.

U avionu sam napisao barem deset pesama. Reči su poput podivljale reke nadirale u moje misli i samo sam ređao pesmu za pesmom. Naravno, nikom to ne bih priznao, ali ovo je bila moja Rouz. Moja mala plavokosa sestrica kojoj sam mogao reći sve, ali zažalio sam čim sam izlanuo priznanje.

Njene velike okrugle smeđe oči su polako od čuđenja prešle u iznenađenje a onda se zacaklile od suza a kuhinjom je odjeknuo njen glasan smeh.

„Nemoj da se smeješ. Rouz! Prestani da vređaš moje bljutavo romantično srce.“

Pokušala je da se zaustavi, ali nije bila u stanju. Čim bi me pogledala ponovo je prasnula u smeh i na kraju je i mene zarazila. Bila je to čudna terapija smehom u kojoj je nestao delić od one strepnje koja mi je stezala srce.

„Kupid je povratio po tebi, Sajmone.“ Cerekala se pošto je smeh utihnuo. Prišla mi je i zagrlila me. „Oh, moj veliki brate... tako mi je drago što si došao, ali ako stvarno voliš tu ženu, možda si ipak trebao ostati kod kuće.“

„Možda nam ova razdvojenost pomogne.“

Možda me se uželi i shvati da ne može da živi bez mene, nadao sam se.

Proveo sam sa sestrom i njenom porodicom to jutro, ali pošto su morali na posao i u školu, dogovorili smo se da ću doći posle podne i ostati na večeri.

„Već sam bukirao hotel,“ odbio sam njen predlog da odsednem kod njih. „Znaš da ja pišem noću a spavam preko dana.“

„Uvek isti izgovor, Sajmone,“ odgovorila mi je kroz uzdah. „S vremena na vreme bi mogao izmisliti neki novi. Ipak si ti tamo neki pisac.“

„Isti je zato što je to istina.“

Pokušala je još jednom da me ubedi da odsednem kod njih i potražila je pomoć od svog supruga, ali za razliku od nje, Peter nije bio navalentan. Mršav i visok češki diplomat, nalik žutokosoj čiodi, bio je dobar suprug mojoj sestri i još bolji otac mojim nećacima, ali nije bio druželjubiv lik. Imali smo korektan odnos, ali nikad se nismo zbližili.

„Vidimo se posle podne. Sledećih nekoliko dana ću vam dosaditi.“ Pozdravio sam se sa njima i obećao sestrićima posetu Tokijskom Legolendu.

„Takve kul stvari radimo samo kad ti dođeš,“ požalio se Karl a Adam je to odmah potvrdio i pitao, „možemo ponovo da se vozimo turističkim autobusom?“

„O bože, iznajmiću taj prokleti autobus da te vozi u školu svaki dan,“ uzviknula je Rouz. „Pola godine smo slušali o tom autobusu... a sada ponovo.“

Prošli put su bili na raspustu i provodio sam sa njima svaki dan, i već nisam znao kako bi ih zabavio pa sam pomislio da još nikad nisu videli svoj rodni grad kao turisti i bio sam u pravu. Uvek sam se trudio sa njima provoditi vreme po kojem bi se sećali svog ujka Sajmona, i nastojao biti kul. Po svemu sudeći u tome sam uspevao, navodno su me voleli više od strica Martina, Peterovog starijeg brata.

„Da si se barem najavio da ćeš doći, očistila bih svoj raspored.“

„Nisam prvi put u Tokiju i nije mi ni zadnji i nije mi potrebna dadilja. I sama znaš da bih najverovatnije poludeo ako bih sa tobom morao provesti svaki dan, celi dan, jer ti si, sestrice moja, dovoljna u malim dozama.“ Poljubio sam je u obraz, rukovao se sa Peterom, i zagrlio dva nestaška i pošao do taksija koji me je već čekao.

Na moju sreću u hotelu u kojem sam uvek odsedao bilo je mesta i ljubazni recepcioner je proveravao moju rezervaciju kad sam čuo, „Sajmone?“ Poznati glas me je na tren zaledio. Polako sam se osvrnuo i ugledao je kako mi žurno prilazi.

„To si zaista ti! Mislila sam da mi se učinilo,“ ciknula mi je u uho zgrabivši me u zagrljaj. „Oh, ljubavi moja, pa otkud ti ovde? Bože, mislim da su te sama nebesa poslala.“ Nije mi dozvolila da dođem do reči, ali ja nisam delio njeno oduševljenje, pre sam bio zbunjen njenim.

„Mišel, prelepa kao i uvek,“ rekao sam pošto je najzad uhvatila malo vazduha.

„Sajmone, laskavče jedan,“ dodirnula mi je rame i zatreptala dugačkim trepavicama. „Daj, molim te, u haosu sam... totalnom. Pogledaj na šta ličim.“ Sad kad je pomenula i nije bila tip top sređena kao obično. Njena duga zlatna kosa uvek isfemirana u bogate lokne je sada bila  utegnuta u rep. Na sebi je imala farmerice, crnu rolku i dugačak kaput od kamelhara, i naravno na nogama su bile štikle od 12 cm. Ništa drugo nije ni nosila, ili je bila bosa, ili u štiklama kojima je nadoknađivala svoju visinu, jer Mišel jedva da je imala 160 cm, ali je uvek odavala utisak visoke žene.

„Dolazim sa snimanja. Radili smo celu noć i deo jutra. Padam s nogu... ali ne žalim se. Ne, ne žalim se... barem ne moram da mislim o njemu.“

„Nešto snimaš ovde?“ čudio sam se.

„Vidim da si ti mene sasvim zapostavio. Ne brineš više o tvojoj Ma Bel i ne pratiš šta radim i čime se bavim, ali zato ja znam sve... Deseta knjiga.“ Uzviknula je i pljesnula rukama. „Tako sam ponosna na tebe. Danas. Večera. Samo nas dvoje. Da nadoknadimo propušteno a sada moram da odspavam malo... Koja si soba?“ pitala je pre odlaska.

Nisam znao koja, jer nisam završio prijavu ali zato joj je recepcioner dao odgovor.

„Izvini Mišel, ne mogu večeras. Imam već dogovoreno.“

„Rouz. Oh da, naravno.“ Brzo je shvatila. „Odavno je nisam videla. Kako je ona? Još uvek je sa onim smotanim Poljakom?“

„Čehom,“ ispravio sam je, „i da, još uvek je sa Peterom.“ Za kojeg nikad ne bih rekao da je smotan, već više samozatajan lik.

„Onda sutra uveče i ne prihvatam dalje izgovore... i pozdravi Rouz od mene. Uvek sam je volela.“

Otperjala je brzinom kojom je ponovo uletela u moj život i znao sam da ću se teško osloboditi iz vira u koji me je uhvatila.

Tako je i bilo. Prvo je to bila večera na kojoj se žalila na svog sadašnjeg supruga koji ju je prevario sa mladom glumicom, nekom „šmizlom koja želi ulogu u njegovom novom filmu.“

Nekada je ona bila ta šmizla koja je preko kreveta dolazila do uloga i tada nije brinula šta o tome misli nečija supruga ili njen suprug.

„Osećam se tako... tako... odbačeno. Tako nepoželjno.“ Bila je nepodnošljivo teatralna i kao da su godine samo naglasile tu njenu osobinu, koja mi je sve više smetala.

Sledećeg dana nam se pridružila na izletu sa sestrom i sestrićima. Rouz sam zamolio da se kontroliše i da nam scene nisu potrebne. Poznavajući Mišel, gde je bila ona, tamo su bili i paparaci.

„Tako su slatki... pogledaj ih, Sajmone. Ima li šta lepše od dečjeg osmeha?“ uhvatila me je ispod ruke i naslonila glavu na moje rame i duboko uzdahnula.

„Da, slatki su sve dok ih ne moraš staviti u krevet ili nahraniti nečim što je zeleno a posebno nisu slatki kad su bolesni i kenjkavi,“ gunđala je Rouz.

„Da, ali Rouz sigurno je divno imati porodicu i znati da imaš nešto što je samo tvoje, što je poteklo od tebe i što ti niko ne može oduzeti.“

„Samo socijalna služba,“ zakolutala je očima. „A da znaš i jeste poteklo od mene i ostavilo mi obešene sise i strije od stomaka pa sve do kolena. Imali su skoro tri kile kad su se rodili... svaki. Bila sam ogromna kao Titanik.“

„Da, bila si.“ Nasmejao sam se. Bila je ogromna pred kraj trudnoće i konstantno gladna i žedna.

„Nas dvoje smo jednom sanjali o velikoj porodici.“ Zatreptala je tim velikim plavim očima a ja sam stegnuo vilicu i zaškripao zubima i izbrojao do deset.

„To su bila neka druga vremena, Mišel,“ smogao sam snagu da joj odgovorim.

„Ko kaže da se neka stara vremena ne mogu vratiti.“ Osmehnula se njenim prepoznatljivim nevinim devojačkim osmehom a Rouz me je udarila po ramenu i privukla moj pogled čim ga je Mišel skrenula. „Ni ne pomišljaj na to,“ prosiktala je preteći mi kažiprstom.

„Na šta?“

„Da joj se vratiš.“

„Otkud ti tako bolesna ideja... uostalom, zaljubljen sam u drugu.“

„Znači nisi je zaboravio.“

„Naravno da nisam. Ona je sve na šta mislim.“

„Da li si je zvao?“

„Nisam. Samo sam Aleku odgovorio na njegovu poruku a njoj ostavljam prostora da se smiri i o svemu razmisli. Onako kako je to tražila od mene.“

„Možda si je ipak trebao pozvati.“ Moja bivša se glasno nasmejala na nečemu i bacila jedan kratak pogled na mene nakon kojeg mi je Rouz ponovo zapretila prstom.

Očekivano, Mišel mi je te večeri pokucala na vrata sobe. Kosa joj je bila puštena i na sebi nije imala ni trunku šminke. Tačno onako kako je znala da volim... samo njena prirodna lepota koju godine nisu umanjile.

„Znaš, još uvek nije kasno za onaj san o velikoj porodici,“ rekla je čim sam otvorio vrata. „Bili smo savršen par. Ti si bio savršen i nedostaješ mi, Sajmone. Dok te nisam srela u tom predvorju, nisam ni znala koliko si mi nedostajao.“ Približila mi se i podigla na prste kako bi dosegnula do mojih usana, ali ja sam ustuknuo.

„Mišel, ne. Imam nekoga i volim je... a njoj nikad ne bih učinio ono što si ti meni priuštila.“

„Ou. Mislila sam da si...“ zbunjenost se na njenom licu pomešala sa uvređenošću. Onda se usiljeno osmehnula i odmahnula glavom. „Glupava ja, uvek zakasnim.“

„Ne Mišel, na ovaj voz nisi zakasnila, samo si izašla na pogrešnoj stanici.“

„Čini se da je tako,“ duboko je uzdahnula. „Pa Sajmone, želim ti puno sreće u životu.“ Otišla je do lifta a ja sam zatvorio vrata sobe pre nego što sam se uverio da je zaista otišla.

 

Međutim, od Mišel sam se možda i distancirao i više je nisam sreo, ali trebao sam znati da naš slučajni susret neće proći bez medijske pažnje. Neki tabloidi su to protumačili kao podgrevanje stare ljubavi.

„Super, još mi je samo to trebalo,“ odgovorio sam Džefu na poruku kojom mi je poslao link i pretrnuo na misao da je ovo videla Kira. Znao sam da ne prati žutu štampu, i nadao sam se da joj je ova informacija promakla i da ću moći sve da joj objasnim.

„Svaka reklama pred izlazak knjige je dobra reklama, ali zašto baš ona i šta o tome misli ona tvoja vatrena... i šta dođavola radiš u Tokiju!!!“

„Razgovaraćemo kad se vratim.“

 

Let natrag je bio naporan kao i let u Tokio i svaka milja bliže kući, svaka minuta je sa sobom donosila strepnju od susreta sa njom.

Smišljao sam razna scenarija i razne dijaloge. U nekima mi se baca u naručje i govori mi da me voli. Izvinjava se a ja joj praštam. U drugima je hladna prema meni i govori mi da još uvek voli svog muža i da za mene nema mesta u njenom srcu. U onim najgroznijim, optužuje me zbog Mišel i raskida sa mnom, međutim, niti u jednom od tih scenarija nije izlazila iz kuće noseći Zoi na rukama i žurila do svog auta... a to je bio prizor koji sam zatekao kad sam skrenuo na naš prilazni put.

 

27

Sajmon


„Šta se desilo... ima napad?“ pitao sam prilazeći im i primetio iznenađenje na njihovim licima. Malena je teško disala a ja sam i bez njihovog odgovora, zaključio da sam u pravu. „Vozim vas. Ni ne pomišljaj da ćeš se usprotiviti,“ zaustavio sam Kiru koja je stigla samo da otvori usta, ali nije izustila primedbu koju sam pročitao u njenim očima.

Otvorio sam vrata i smestio ih na zadnje sedište a zatim pogledao u Aleka i Džesu koji su nemo stajali pored njihovog auta.

„Idete sa nama ili ostajete kod kuće?“ Razmenili su pogled a onda se Džesa prva pokrenula. „Sedi napred,“ rekao sam joj i pošto se Alek smestio pored mame krenuli smo.

„Džesa, bićeš mi navigacija. U koju bolnicu vas vozim i koji je najbrži put.“ Poznavao sam bolnice ali do sad nisam imao potrebu da ih posećujem.

„Kad je počeo napad?“ prekinuo sam tišinu u kojoj je  odzvanjalo Zoino zviždanje iz pluća. Probijalo mi je uši i dizalo paniku u meni.

„Kao i uvek kad ima napad, čim je zaspala,“ odgovorila mi je Kira i pošto je susrela moj pogled u retrovizoru, brzo ga je skrenula i usmerila na Zoi. „Kašljucala je preko dana, ali ništa nije ukazivalo da će biti ovako... Ne sećam se kad je zadnji put imala napad.“

„Ovde skreni desno,“ upozorila me je Džesa na vreme i nastavila da mi daje instrukcije. Premda je ponoć već uveliko prošla, ulice nisu bile puste kao što bi čovek očekivao. Nisam se pridržavao saobraćajnih propisa i kršio sam ih gde sam mogao, kako bih malenu što pre dovezao u bolnicu.

Odvezao sam ih do samog ulaza a zatim otišao da parkiram auto.

Mrzeo sam bolnice, posebno taj specifičan miris kojim se pokušava maskirati zadah smrti.

Čekaonica hitne pomoći je bila skoro prazna, ali i pored toga osoblje na prijemu je imalo pune ruke posla. Nisam čekao da me pitaju zašto sam tu.

„Milman Zoi, astmatični napad,“ rekao sam im nestrpljivo a starija medicinska sestra mi je pokazala niz hodnik i dala mi instrukciju gde da ih potražim. Odmah sam ugledao Aleka i Džesu. Sedeli su mirno pred vratima i gledali u prazno. Zapitao sam se koliko puta su dolazili u pola noći sa mamom i Zoi.

Čim me je spazio, Alek mi je potrčao u susret i zagrlio me. Prigrlio sam ga i obuzdao želju da ga stegnem onako jako kako sam želeo. Srce mi se napunilo, i tugom, i srećom. Krišom sam pogledao u Džesu koja nas je posmatrala i nisam mogao da procenim o čemu je razmišljala, ali učinilo mi se da je ljuta. Premda je ona uvek imala gnevan izgled lica, učinilo mi se da se sada zaista ljuti na nekoga. Možda mene.

„Siguran sam da će Zoi biti dobro,“ prošaptao sam dirnut njegovom reakcijom.

„Nije to,“ smrmljao mi je u grudi.

„I vi ste meni nedostajali, posebno Džesino kolutanje očima.“ Sitan osmeh je zatitrao na njenim usnama a onda je usledilo njeno prepoznatljivo kolutanje velikim majčinim očima. Odgovorio sam joj osmehnom i namigivanjem.

„Kako je prošao test?“ pitao sam ga i smestio se između njih.

„Odlično.“

„Znao sam da će biti tako... a ti Džesa, šta ima novo kod tebe. Kako je Džejk?“

„Raskinuli smo.“

„Oh a zašto?“ čudio sam se. Mislio sam da je zaljubljena u tog mangupa, pokušavao sam Kiru nagovoriti da bi bilo red da upoznamo momka. Zabavljali su se već pola godine. Sada sam bio pošteđen te rasprave... a onda sam se setio da je i Kira raskinula sa mnom i da nije moje da se mešam.

„Zato što je najobičniji folirant,“ odgovorila je namrgođeno a ja se nisam nasmejao, premda sam hteo, i nastojao sam zadržati ozbiljan izraz lica.

„Da, momci u tim godinama to obično jesu... napaljeni foliranti.“

Ćutali smo neko vreme, Alek je kunjao na stolici. Bio je pospan i ne znam zašto jednostavno nije ostao kod kuće da spava. 

„Znaš, poslušala sam te,“ rekla je Džesa i zbunjeno sam je pogledao pošto nisam znao na šta misli. „Otkrila sam da je crtanje moja terapija.“ Otvorila je galeriju fotografija na svom telefonu kako bi mi pokazala svoj crtež.

Bio je deprimirajući a ujedno i veoma lep. Prikazivao je lobanju iz koje je raslo cveće. Nije to bilo najoriginalnije delo, viđao sam slično, ali detalji na cveću su bili zadivljujući. Video sam da mu je posvetila mnogo pažnje. Pokazala mi je još nekoliko sličnih crteža.

„Voleo bih videti original... i odlični su.“

„Smiruje me kad crtam,“ priznala je. Očigledno je bila sličnija svojoj majci nego što je toga bila svesna ili što bi to ikada priznala.

Kira se pojavila na vratima i prišla nam.

„Biće dobro, dali su joj terapiju ali zadržaće je na posmatranju.“ Zagledala se u mene. „Hvala ti.“

Odmahnuo sam rukom. Vozio bi ih i na kraj sveta ako treba, vozio bi ih svaki dan, celi dan, samo da budem s njima... s njom.

„Treba li ti nešto? Da ti odem po stvari? Pretpostavljam da ostaješ sa njom.“

„Za sada mi ništa ne treba, jedino njih odvesti kući... a sutra ću pozvati Trevisovu da ih odveze u školu.“

„Gluposti, Kira. Odvešću ih ja a ujutro ću ti dovesti auto i doneću ti sve što ti treba.“

Uzdahnula je, ali se nije usprotivila.

„Mogu da je vidim?“ pitao sam.

„Doktor je još uvek sa njom.“

Na kratko je još razgovarala sa Džesom a onda smo pošli kući. Vozili smo se u tišini, Alek je zaspao na zadnjem sedištu i jedva sam ga probudio.

„Da te nosim ili možeš sam?“ pitao sam pošto mi je delovao nestabilno kad je izašao iz auta. Kao da hoda u snu.

„Sajmone.“ Bilo je straha u Džesinom glasu. „Zaboravila sam da zaključam kuću... ti si se pojavio a ja sam zaboravila.“

„Ostanite tu dok ne proverim,“ rekao sam i ušao u kuću. Prošao kroz sve prostorije i nisam primetio nikoga. Delovalo je kao da je sve u redu, nije bilo ničeg čudnog. Kuća je, kao i uvek, bila čista i sređena i mirisala je na dom a to je probudilo čežnju u meni, ali o tome nisam želeo razmišljati sada. S time ću mučiti sebe u narednim danima.

„Možete ući,“ pozvao sam ih i primetio Kirin novčanik na komodi pored vrata. „Da ste imali lopova, verujem da bi ovo prvo uzeo.“ Pružio sam Džesi veliki crveni novčanik, „ovo ne smemo da zaboravimo ujutro.“

„Spakovaću zajedno sa onim što mi je rekla.“

Alek se odmah oteturao na sprat, ali sa vrha mi je viknuo, „nećeš nas valjda ostaviti ovde same.“ U suštini ni sam nisam znao kako treba da postupim. Razmišljao sam isto kao i on, ali bio je tu onaj sićušan problem da je Kira raskinula sa mnom i ne znam kako bi protumačila ovaj postupak.

„Džesa?“

„Kako god,“ slegnula je ramenom. „Možeš da ostaneš ako će to smiriti Aleka.“

„Spavaću ovde na sofi, u dnevnoj sobi,“ rekao sam i već tada sam znao da neću ni oka sklopiti na tom užasnom trosedu. „Samo ću otići kući da se presvučem.“ Uzeo sam Kirine ključeve sa vešalice i otišao izvaditi kofer i torbu iz gepeka a raspakovanje sam ostavio za ujutro. Ionako se moram ponovo prepakovati i spremiti na novi put. Izvadio sam samo poklone koje sam im doneo i poneo ih sa sobom.

Tiho sam se vratio do dece. U kuhinji je bilo upaljeno svetlo a snop svetla je dopirao, i iz Džesine sobe, i iz Kirine spavaće. Primetio sam spremljeni jastuk i pokrivač u dnevnoj sobi a uskoro se Džesa pojavila sa manjom torbom.

„Sve sam spakovala i nisam zaboravila novčanik.“

„Nadam se da joj večeras neće trebati.“

„Rekla je da neće. Zvala sam je.“

„Da li je uvek zadrže preko noći?“ pitao sam još uvek zabrinut za malenu.

„Ne. Ne uvek... zapravo, odavno je nisu.“ Pošla je na sprat a onda se vratila. „Da li si se vratio bivšoj?“

„Šta?“ pitao sam nakon prvobitnog šoka. „Otkud ti ta ideja.“

„Pisalo je u novinama.“

Za razliku od Kire, Džesa je pratila žutu štampu, trebao sam znati da će ona naleteti na neki članak o meni.

„Ne veruj svemu što pročitaš novinama... i ne, nisam joj se vratio. Džesa, volim tvoju mamu i ne samo da volim nju, zavoleo sam i vas i to se nije promenilo u ovih deset dana.“

„Svašta se može promeniti za deset dana... svašta se može promeniti i za samo jedan dan.“

„Da, može,“ složio se. Život se može promeniti u samo jednoj sekundi, ova deca su to najbolje znala, „ali ljubav, Džesa, ne može da nestane tako brzo. Ne ako je prava i iskrena.“

„Kako god,“ odgovorila je i otišla u svoju sobu a ja sam se umorno spustio u sofu i samo gledao u prazno.

Cela ova situacija sa Kirom se previše zakomplikovala a ja trenutno nisam imao vremena da je pojednostavim a želeo sam. Više od svega sam želeo sve ovo rešiti. Veze su komplikovane, onoliko koliko su komplikovani partneri a nas dvoje smo, čini se, bili kompleksne ličnosti, koje su neko vreme savršeno funkcionisale zajedno a onda, kako je to jednom rekla i sama Kira, život se umešao.

Želeo sam razgovarati sa njom i iznuditi iz nje obećanje da će nam dati još jednu šansu, ali plašio sam se da neću imati vremena za to. Čekala me je promocija knjige. Za sutra sam imao zakazana čak četiri intervjua, prekosutra je bila svečana promocija a već sledećeg dana sam trebao otputovati na istok. Prvo u Melburn a zatim u Sidnej, i na kraju Brisbejn.

 

„Ne ulažemo u svakog autora,“ držala mi je pridiku Porterova pre neki dan. Besnela je na mene što sam otputovao na drugi kraj sveta uoči promocije, „ali ti si naša najveća zvezda. Trebala bih te kazniti za ovo što si mi priuštio, ti i tvoj bivši šef, ali ja sam pre svega poslovna žena i znam proceniti dobru investiciju a ti to jesi, Sajmone. Od tebe očekujem profesionalnost i ima da ispoštuješ kompletan program koji ti je Magdalena isplanirala, inače ću te tužiti za izgubljenu dobit,“ pretila mi je i znao sam da se nisam  ponašao kao profesionalac a uvek sam se ponosio time. Možda knjiga i nije bila najbolja koju sam ikada napisao, ali je potekla od mene. Radio sam vredno na njoj i zaslužila je da je svetu predstavim u najboljem svetlu. Znao sam da će moje lično zalaganje pomoći u njenoj promociji a to će se odraziti na njenu popularnost i prodaju.

Do pre dve nedelje sam se radovao ovoj promociji, planirao sam sa sobom povesti i Kiru i decu. Napraviti od toga porodični odmor, ali onda se sve to promenilo... u samo jednom danu se moj san o srećnoj porodici poljuljao, ali još uvek nije nestao. Nada je postojala da ću uspeti da spasim svoju vezu sa Kirom. Nisam planirao samo tako odustati.

 

Nisam njuškao, ali ionako nisam mogao da spavam a nisam ni bio u stanju da radim. Skuvao sam kafu i samo sedeo u kuhinji i pregledao ponude za kuće koje sam našao na stolu. Sve su bile trosobne, većina je bila u komšiluku ali primetio sam i neke na sasvim drugom kraju Perta. Želja da joj pomognem se ponovo razbuktala u meni, ali tu lekciju sam već savladao. Nisam si mogao dozvoliti da joj ponovo povredim ponos. Trebao sam znati da će se uvrediti. Rouz je bila u pravu, bio sam pravi mamlaz.

Toliko posla me je čekalo, novi roman me je u mislima škakljao a ja sam samo o njoj mislio...

Samo ona je za mene postojala

kao kakva carica

mislima mojim zapovedala

krala moje vreme

kao što mi je ukrala srce

zatočila ga i mučila

Patnja

prokleta patnja

je bila sve što mi je od nje ostalo

sve što sam od moje voljene imao

pa neka onda patnja bude

neka nas ona veže

neka nju delimo

mučimo jedan drugog

izluđujmo

kad već ljubav ne vodimo.

 

***

 

Kako da ti kažem izvini

Kad ne želiš da me slušaš

Kako da ti kažem volim te

Kad u moju ljubav ne veruješ

Odbacuješ je

Ne trebaš je

Ne trebaš mene

A meni si samo Ti potrebna

Više od vazduha

Više od sunca

Ali ipak ću Ti reći

Izvini što Te volim

Izvini što Te želim

Izvini što Te mojom zovem

Jer moja jesi

I uvek ćeš mojom biti

Neka to i snovi bili


Nastaviće se

Autor Dana Hill


Nevolja kuca tri puta - 16