Zemlja nade 11

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link     Deseti deo: link

11

Ksander

 

Najbolja strana snova je ta što se na kraju probudiš. Možda je realnost koja me čeka sa druge strane sna teška. Ispunjena krivicom, stidom i žaljenjem, ali naučio sam da živim s njom isto kao što sam naučio da se suočim sa dečakom crne kovrdžave kose koji me pohodi u skoro svakom snu i podseća me na to ko sam bio. Obično me drži na nišanu. Puška je veća od njega i položena je na ruševine iza kojih se krije. Znam da će prljavom rukom obrisati suze sa svojih crnih okruglih očiju, svestan da je ostao samo on da zaštiti majku i brata. Nije planirao da se preda bez borbe, jer borba je sve što je u životu znao. Navikao sam već na taj pogled pun prezira i prkosa, i uvek pre nego što ispali metak odlučno isturi bradu i klimne samo na njemu znanu zapovest. Ponekad sam brži i ispalim metak pre njega, ponekad oboje odbacimo pušku i naklonimo se jedan drugom i odemo svako na svoju stranu... da smo to barem učinili u stvarnom životu. Samo što ovog puta momčić nije držao mene na nišanu, već Nju. Ja sam bio samo nemi posmatrač poznatog prizora. Strepeo sam od trenutka kad će klimnuti glavom a ona, za razliku od mene, nije nosila pancir, već snežno belu košulju koja se presijavala u sivilu sna. Prvo je bila uplašena a zatim je preklinjala dečaka da je poštedi, a on je odmahivao glavom. Oboje su plakali a onda mu je rekla da je u redu, osmehnula se nežno i obrisala svoje suze. „Spremna sam... ako će tebi biti lakše onda pucaj,“ ohrabrivala ga je odlučnim glasom, „u redu je... pucaj... spasi sebe.“ Obasjala ga je onim širokim, iskrenim, osmehom koji je jednom i meni poklonila. Klimnuli su jedan drugom a onda je crnokosi dečak ispalio metak. Video sam ga kako probija vazduh ostavljajući svetli trag. Pratio sam pogledom njegovu putanju koja je vodila pravo ka njenom srcu. Pokušao sam da je upozorim, ali moje reči su bile bez glasa. Želeo sam da potrčim i da se bacim na nju kako bih ju spasao, ali i noge i ruke kao da su mi bile okovane. Krv je obojila njenu belu košulju a iz grudi joj je virio nož. Pogledao sam u svoje šake, prekrivene njenom krvi. Ležala je na mojim rukama i tiho ponavljala, „izdrži, Ksandere... samo izdrži... bićeš dobro... bićeš dobro...“

San je bio na izmaku, osetio sam da mi se vraćaju, i svest, i kontrola nad telom a onda je toplina donela novu obamrlost a san se ponovio i u njemu bi ona iznova i iznova umirala a ja nisam mogao da je spasim.

„U redu je Ksandere. U redu je,“ ponavljao je ženski glas dok su me nečije ruke držale prikovane za krevet i sprečavale me da ustanem.

„Seti se gde si, lovče,“ rekao je neko drugi.

„Pogledaj me... Ksandere... pogledaj me,“ pogled mi se izoštrio i našao usko žensko lice. Pripadalo je doktorici.

„Znaš ko sam?“ pitala je. Klimnuo sam.

„Znaš gde si?“ pitao je Timo. Klimnuo sam ponovo. „Već sam pomislio da ćeš nam pobeći.“

Ne, odavde nema bega.

Pogledao sam u plafon koji odavno nije bio beo i pokušao da ostavim iza sebe san ubeđujući samog sebe... Samo san. To je bio samo san.

Timo me je znatiželjnim pogledom proučavao i na tren me podsetio na nju a ja sam shvatio da će taj san jednom postati stvarnost a ja neću biti u stanju ni tada da je spasim... jer više neću biti tu... a nju će odabrati. Jednom će je odabrati, setio sam se svojih misli nastalih u blizini reke. To shvatanje je probudilo u meni čudan osećaj. Već sam se susreo s njim i mislim da je to bio strah, ali ne zbog sebe i svoje sudbine već zbog njene.

Zašto bih se brinuo zbog nje, zbog jedne nečiste? Pokušao sam oterati od sebe osećaj nemoći koji me je preplavio, a te misli su ga samo pojačale.

Zatvorio sam oči na tren a onda postao svestan bola u levom boku, probadanja u leđima, u grudima, u rukama, glavi, a onda se vratilo sećanje na lupanje na vrata u kasni sat. Grupicu koja mi je upala u kuću. Njihove uvrede, njihov bes, njihove pesnice, njihove cipele i na kraju nož koji je ostavio svoje tragove svugde po mom telu da bi na kraju završio zariven u moj bok. Uhvatio sam se za to mesto. Rana se zatvorila ali bol je ostao i još će neko vreme boraviti tu.

„Dobro sam,“ rekao sam doktorki dok me je pregledala. „Bio sam i u gorem stanju.“

„Ali tada nisi bio na mojoj savesti,“ odgovorila je odmahujući glavom dok je pregledala svaku modricu i svaki ožiljak.

Među prvim stvarima kojima nas je Ren naučio još kao dečake ne starije od Markusa je bilo kako da primamo udarce bez uzvraćanja. Bio je to deo naše obuke. Učio nas je kako da čuvamo taj bol i kako da ga kasnije pretvorimo u gnev koji ćemo zatim promeniti u našu snagu. Međutim ovaj bol, sam samo potisnuo u sebe.

„Zašto im nisi uzvratio?“

„Da li bi to izlečilo njihovu mržnju? Obuzdalo njihov bes?“ odgovorio sam Timu i izmolio od doktorke odobrenje da izađem napolje. San je još uvek lebdeo oko mene i zaposedao  moje misli. Svež vazduh bi mogao da ga najzad otera u moju podsvest.

„Nemoj da preteraš. Svakom telu je potrebno vreme za oporavak, čak i tvom.“ Dala mi je još po neku instrukciju u vezi ishrane a onda se pozdravila, odbijajući nadoknadu za troškove lečenja.

„To ćemo rešiti na zboru, ti mi ništa ne duguješ.“

Pogledao sam u plavokosog momka tražeći objašnjenje.

„Zar si mislio da ćemo dozvoliti divljačko i nasilničko ponašanje? Čak ni jedan lovac ne zaslužuje da mu neko u sred noći upadne u kuću i isprebija ga na mrtvo ime.“

„Ne želim izazivati nove probleme. Ako ste zbog toga sazvali zbor, onda ga otkažite.“

Izašao sam na trem i udahnuo poznati miris. Miris zemlje i njenih plodova, miris trave pomešan sa mirisom živine iz komšijskog dvorišta. Što me je podsetilo da sam babi obećao da ću joj očistiti kokošinjac. Međutim, trenutno sam bio u stanju samo sebe da držim na nogama. Obaveze će morati da sačekaju.

„Ja bi ih ostavio do sutra,“ zaustavio me je Timo u nameri da uberem paradajz koji se zarumeneo na stabljici. Osećaj nekog čudnog ponosa i radosti me je ispunio.

Eto, uz malo truda u stanju sam i da nešto stvorim, ne samo da uništim.

„Agnet je rekla da bi trebao nešto pojesti.“ Pozvao me je unutra a ja sam se tek tada zapitao zašto je on tu. Objašnjenje je brzo usledilo.

„Smenjivali smo se ja, baba i Agnet, ovo je moja smena... a mislim da baba baš i nije slušala šta joj Agnet govori,“ rekao je pošto je zavirio u babin lonac u koji mi je obično pakovala hranu. Sudeći po mirisu unutra je bio pileći paprikaš sa noklicama. „Ela je spremala musaku, to ti je laganije.“ Otvorio je drugu posudu ostavljenu u frižideru. „A spakovala ti je i nešto mleka i sira.“

„Nisam gladan.“

„A ovo ti je doneo Kvintus.“ Pokazao je na malu kutiju sledovanja ostavljenu na sred kuhinjskog stola. Pre godinu dana mi je rekao da će pokušati da ih nabavi. Bila je to hrana namenjena prvenstveno specijalnim jedinicama i nekad sam mislio da je ukusna. Sadržavala je sve potrebne sastojke da bi održavala telo zdravim i sitim. Dodavala je energiju i snagu i trebao bih pojesti jednu porciju kako bi se moje telo lakše i brže zalečilo, ali sama pomisao na tu želatinastu bezličnu masu mi je zavrtala stomak i budila mučninu u njemu.

„Moramo da razgovaramo,“ rekao je Timo dok se radoznalo poigravao sa kutijom od Kvintusa.

„Da, moramo,“ potvrdio sam premda sam znao da ne želimo razgovarati o istoj stvari.

„Ali prvo moraš nešto da pojedeš.“ Klimnuo sam i pokazao mu na stolicu i za sebe sam privukao onu koja mi je služila kao natkasna.

Mučila ga je Kvintusova kutija, te sam je otvorio i pogledao unutra. Čini se da je to bila kutija sa uzorcima jer su unutra bili svi mogući ukusi. Odabrao sam piletinu i otvorio kutijicu sa pet tabletica. Uzeo sam tanjir i sipao vode u čašu. Stavio sam tabletu na tanjir a zatim kanuo malo vode. Tableta je počela da se peni uz prepoznatljiv zvuk šuštanja sve dok tanjir nije ispunila bezlična bela masa, nalik želatinastoj peni.

„Odvratno,“ rekao je pošto sam gurnuo tanjir ka njemu. „Šta je to?“ Pomirisao je ali masa nije imala miris. Tek u ustima je dobijala predviđeni ukus. Otkinuo sam komad i stavio ga u usta. Bio je u pravu, bilo je odvratno, ali i poznato. Ohrabrio sam ga da proba. Mršteći se otkinuo je komadić, prineo ga nosu a onda uz oklevanje stavio u usta.

„Podseća na kuvano pileće belo meso?“ Klimnuo sam i uzeo još jedan komad a uzeo je i on. Ovog puta je bio hrabriji. „Mislim nije loše, ali ipak je...“

„Izgleda čudno, ali je hranljivo. Ova porcija ti menja celodnevni obrok. Uz uštedu energije možeš preživeti i sledećih nedelju dana samo na toj jednoj tableti.“

„Sa ovim vas hrane?“

„Samo na terenu... Timo... nešto ti moram reći,“ počeo sam dok se on poigravao sa još jednim komadom bele penaste mase razvlačeći je prstima.

„Ela mi je već rekla da se ništa nije desilo,“ uskočio mi je u reč još uvek obuzet belom masom, „ali lovče, ako joj želiš dobro, držaćeš se podalje od nje,“ rekao je ono što sam i sam nameravao učiniti.

Bio je nestvaran i nadasve prijatan taj ukradeni sat vremena proveden sa njom pored reke, ali bilo je to nesmotreno s moje strane. Bio je to moj trenutak slabosti, trenutak u kom sam dozvolio sebi da poželim nekoga samo za sebe a nju je bilo tako lako poželeti.

„Znam da sam prešao granicu i zbog toga ti se izvinjavam.“

„Nema potrebe da se izvinjavaš... ali nemoj njoj davati lažnu nadu. Dovoljno je izgubila.“ Znam da nije mislio samo na njihove roditelje, čuo sam za Učinog sina i ovo je bio idealan čas da mu najzad kažem ono što sam odlagao.

„Možda nije izgubila sve. Možda vi niste izgubili onoliko koliko mislite da jeste.“

Njegova zbunjenost je potrajala samo tren a onda se osmehnuo.

„Pitao sam se kad ćeš najzad skupiti hrabrost da išta kažeš.“ Bio je red na meni da ostanem zbunjen. „Znači istina je?“

„Šta?“

„Znao si mog tatu,“ rekao je pun nade i iščekivanja.

Kako on to zna? Tada je bio pod anestezijom... ili možda nije?

„Doktor Rov mi je rekao da bih od tebe mogao saznati njegovu sudbinu.“

„Ne znam njegovu sudbinu.“ Bila je to istina. Mogli su ih uloviti već sledećeg dana. Napali su pećine, čuo sam detonacije iz tog smera. Mogao je nastradati na putu do pobunjenika. Mogao je poginuti u borbama. Moglo se svašta desiti.

„Ali znaš šta se s njim desilo u lovu. Da li si učestvovao u tom lovu? Nisi bio među lovcima.“

„Timo,“ zaustavio sam ga i tražio reči kako mu saopštiti ono što znam.

„Moram da saznam šta se desilo sa mojim ocem. Sedam godina nas izjeda neizvesnost... Da li je ulovljen... da li je pobegao... šta se desilo i kako znaš za njega ako nikad nisi kročio u naše Selo?“ Sipao je pitanja a svaka njegova reč je bila glasnija i glasnija.

Uzdahnuo sam a zatim mu ispripovedao sve od trenutka kad sam odlučio da pobegnem pa sve do trenutka kad smo se rastali.

„Ne znam šta se dalje desilo s njima.“

„Živ je,“ rekao je radosno i poklopio usne rukom, dok su mu suze radosnice vlažile oči. „Uvek sam znao da jeste. Možda je još uvek u tim pećinama.“ Bio je pun nade koju sam odmah razbio.

„Ako su bili u pećinama onda više nisu živi. Pećine su zatrpane.“ Osmeh je nestao sa njegovog lica.

„I nisi ništa učinio da im pomogneš?“ optužio me je.

„Učinio sam sasvim dovoljno.“

„Da, iskoristio si ih kao mamac kako bi pobegao.“

„Dao sam im šansu.“ Branio sam se ali bio je u pravu, iskoristio sam ih.

„Izvini... hvala. Zaista... hvala... zašto si im rekao da idu na severoistok.“ Znao sam da njemu neće pobeći iz priče ni jedan detalj.

„Znaš da to ne smem da vam kažem...“ kao po navici pribegao sam već ustaljenom odgovoru.

„Prefekt nije tu, lovče... Uostalom, uvek govore da si samo još jedan stanovnik ovog rezervata... možda je došlo vreme da to i sam prihvatiš i počneš da se ponašaš tako.“ Zagledao sam se u njega shvatajući da je u pravu. Više nisam bio pripadnik vojske IHCIja. Odbacili su me. Osudili na smrt. Zašto bi im bio lojalan?

„Postoji teritorija na severoistoku gde bi mogli biti sigurni. Pripada ljudima.“

Osmeh je nestao s njegovog lica a zamenila ga je ozbiljnost.

„Znači zato si tu, kako bi nam usadio neku novu ideju o pobuni?“

„Ne, to sigurno ne. Ne znam zašto sam ovde,“ priznao sam. „To još uvek pokušavam da shvatim... Moja jedinica nikad ne bi odabrala za lov teren koji je meni poznat.“

Zamišljeno je zavrteo prazan tanjir i osmehnuo se na jednu stranu onako kako to njegova sestra radi.

„Znaš, moja mama je uvek govorila da nam je rešenje uvek tačno ispred nosa, samo što ga od nosa ne vidimo... Moram da kažem Eli.“ Ustao je, ali sam ga zaustavio, rekao sam samo deo onog što sam nameravao.

„Još nešto... odabraće je za lov.“ Pogledao me je zbunjeno.

„Ti stvarno umeš ljudima pokvariti sreću.“

„Tebe više ne mogu da biraju.“ Pokazao sam na njegove štake. „Znači da će nju sigurno odabrati, možda ne sada, možda ne sledeći put, ali sigurno će je odabrati. Ima očeve gene a IHCI voli dobru genetiku.“ Bio sam svestan da sam upravo otvorio pandorinu kutiju, samo što je ovog puta nada prva pobegla, verovatno je predugo bila zatvorena.

Autor Dana Hill

***

Sa ovim nastavkom završavam objavljivanje celih poglavlja ove priče na blogu.

Za nastavak priče moraćete sačekati štampanu knjigu... a verujte mi dogodovštine Ele, Ksandera i ostalih tek počinju.

Hvala na čitanju.

Zemlja nade 10

 Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link

10

Ela

 

Sparina je zalegla na selo. Leta su uvek bila duga i topla, ali ovakve žege se ne sećam.

Dugo u noć nisam mogla da zaspim i tugovala sam za svežinom šume. Kao nemirno štene vrtela sam se po krevetu tražeći mesto. Ustajala sam nekoliko puta, prvo da zatvorim prozor, onda da ga otvorim a posle da se napijem vode... uzalud, jer nije vrućina krala moj san. Misli su se poput pčela u košnici rojile u mojoj glavi i odbijale svaku nadu da ću najzad da zaspim... a sve zbog para preplanulih, snažnih i nadasve nežnih ruku. Kao da su me začarale. Privlačile su danas moj pogled i još uvek sam osećala njihovu toplinu na svom struku gde me je dodirnuo dok mi je oslobađao suknju od trnja, osećala sam ih na svom ramenu gde me je ščepala i izgrebala grana od koje me je oslobodio. Njegovi spretni prsti su izvlačili lišće i trnje iz moje kose, brisali su slatki lepljivi sok od malina sa mog obraza, prelazili nežno po mom izgrebanom čelu, nosu... a svaki put kad bih zatvorila oči u mene bi gledale čelično plave oči... koliko je samo nežnosti bilo u njima. Kako može toliko topline biti u tako hladnim očima?

Ove godine sam napunio pedeset četiri, prisetila sam se njegovih reči i mogla bih se zakleti da je to priznanje propraćeno blagim rumenilom.

„Ima pedeset godina, pa šta.“ Bila sam ljuta na samu sebe što sam izračunala razliku između nas i shvatila da je tatinih godina. „Pa, ne liči na pedesetogodišnjaka. Izgleda kao da je Timovo godište,“ zaključila sam i ponovo ustala kako bih zatvorila prozor. Na kratko sam naslonila čelo na hladno staklo i duboko uzdahnula. „Ne budi glupa, Ela. On je klon, on je lovac,“ prekorila sam samu sebe po ko zna koji put, u nadi da će ga to oterati iz mojih misli, ali nije a nije ni izbrisalo privlačnost koju sam danas osetila prema visokom, snažnom muškarcu.

Da li je i on osetio nešto? Zapitala sam se strahujući a ujedno se i nadajući da je tako.

Gledao je u moje usne, proučavao ih. Dah mu se skratio. Da li je i on razmišljao o poljupcu? Želela sam da spusti svoje usne na moje. Samo na tren da osetim te isklesane usne na svojima.

„On je lovac. On je ubica. To je pogrešno. Pogrešno. Pogrešno,“ ponavljala sam.

Sela sam i posegnula za čašom vode, iskapila je i vratila se natrag u krevet ljutito sve zbacivši na pod. Na kraju, čini se, da sam uspela da zaspim laganim snom iz kog me je probudio zvuk razbijenog stakla, smeh, pevanjem i vriska su odjekivali ulicom a jedine reči koje sam razaznala bile su, „klonska kurva.“

„Ela! Ela, jesi li dobro?“ bratov uplašeni glas odjeknuo je hodnikom i naterao me da ustanem iz kreveta. Nešto hladno je zaškripalo pod mojim nogama. Staklo. Zbunjeno sam pogledala u razbijen prozor, onda u pod i uplašeno se sklonila u stranu. Proverila sam tabane i uklonila srču što se zalepila za kožu.

„Ela, jesi li dobro?“ viknuo je ponovo.

„Dobro sam.“ Sišla sam do prizemlja i susrela njegov zabrinut pogled. „Zaista, dobro sam.“

„Nisi povređena?“ prešao je nežno palcem po mom izgrebanom čelu.

„Nisam povređena,“ uveravala sam ga ali još uvek sam bila zbunjena i nisam bila sigurna da li spavam i sanjam ili sam probuđena. „Mislim da je neko razbio prozor u mojoj sobi?“

„Platiće mi za ovo. Ko god da je to bio, platiće,“ procedio je i privukao me u zagrljaj a zatim je novi povik privukao našu pažnju. Bilo je to kao da je neko u daljini zazivao pomoć. Pustio me je i izašao napolje ostavljajući ulazna vrata otvorena.

„Ksander... sredili su ga... baba... doktor,“ čula sam Markusove uspahirene reči.

„Šta se događa?“ pitala sam izlazeći napolje a onda pogledala u osvetljenu Ksanderovu kuću. Bilo je neuobičajeno videti upaljeno svetlo u skoro svakoj prostoriji. Pošla sam za Timom i u prvom trenu sam mislila da su ulazna vrata širom otvorena a onda sam primetila da se jedva drže na šarkama.

„Baba?“ viknuo je Timo i ušao unutra a zatim stao na vratima kao ukopan.

„Šta je?“ pitala sam i sama se na tren zaledila od prizora.

U hodniku, između primaće i spavaće sobe, ležao je onesvešćen Ksander. Baba je držala ruku na njegovom boku i odmahivala glavom jadikujući. Odgurnula sam brata i prišla Ksanderu. Lice mu je bilo izobličeno od krvavih podliva i posekotina a iz rane na boku se cedila krv koju je baba pokušavala da zaustavi pritiskajući svojim staračkim rukama. Razmenila sam jedan kratak pogled sa njom. Plakala je i nije dugo trebalo da joj se u tome pridružim. Ponudila sam se da je zamenim ali mi nije dozvolila.

„Nisam mogla da spavam, sedela sam na verandi i čula... nešto...“ odmahnula je glavom. „Nije zaslužio ovo. Ovo nije zaslužio.“

„Ne nije,“ potvrdio je Timo.

„Izdrži, Ksandere. Samo izdrži... doktor samo što nije stigao.“ Pogladila sam ga po kosi, bila je vlažna a moja ruka je ostala krvava. Preplašeno sam pogledala u brata koji je ljutito odmahivao glavom a zatim pošao napolje.

„Bićeš dobro... bićeš dobro,“ ponavljala sam i nadala se da će Markus uspeti da dozove doktore, jer ja sam bila nemoćna a strah od gubitka me je na tren zaledio. Pomerio je glavu i nešto nerazgovetno prošaptao, trznuo je rukom koju sam uhvatila i osetih blagi stisak. Nežno sam se osmehnula i ponovila, „doktor dolazi, bićeš dobro. Samo izdrži još malo.“ Ali nije izdržao, izgubio je svest i preplašio me.

„Ksander... Ksander,“ dozivala sam ga.

„Štedi svoje suze za one kojima će ti biti potrebne... On je X-Kran, Slasnikova. Za njega je ovo ništa,“ rekao je Luik s vrata.

„Ovo je vama ništa?“ usprotivila sam se. „Umire.“

„Takvi kao on ne umiru tako lako.... ajde ispraznite prostorije, doktori dolaze,“ naredio nam je ali ja sam ustala tek kad se Agnet pojavila na vratima. Pritrčala nam je i odmah počela svoj pregled a uskoro joj se i doktor Rov pridružio.

„Trebala bi otići kući,“ rekao je Timo, „i ti baba.“ Pokazao je na naše spavaćice koje su bile natopljene Ksanderovom krvi, ali nisam marila za to.

„Ne možemo ga ostaviti samog,“ pobunila sam se.

„Nije sam a mi nismo ti koji mu trenutno mogu pomoći,“ rekla je baba i pogledom potražila Markusa.

„Ne brini baba, ja ću ga naći, još nekome si potrebna.“ Pokazao je na sitnu devojčicu koja je stajala na sred ulice i preplašeno gledala u nas. „Ela i ti... vrati se kući,“ rekao je zapovednički i mogla sam se svađati sa njim, ali pogledala sam u svoje krvave ruke i spavaćicu a zatim na svetla u okolnim kućama i radoznale siluete u prozorima.

Poslušno sam otišla kući i odmah ušla u kupatilo. Počela sam da trljam ruke sapunom gledajući u krvavu vodu kako otiče niz slivnik a onda sam shvatila da će najbolje biti ako se istuširam.

Ko mu je učinio... zašto? Zašto sada? Mislila sam da su ga ljudi počeli prihvatati. Da, bilo je onih kao Učo koji su ga mrzili, ali napasti ga u vlastitoj kući u pola noći i divljački ga isprebijati... to nisam mogla da shvatim.

„Ela, dođi i sedi.“ Pozvao me je Timo čim sam izašla iz kupatila. Sedeo je u kuhinji i vrteo jednu svoju štaku. Kretao se već sa takvom lakoćom na štakama da bi čovek pomislio da ih koristi od malena. Pogled mu je bio zabrinut a čelo naborano, te sam pritegla kućnu haljinu i poslušno sela.

„Našao si Markusa?“

„Da, ne znam kad se provukao do lovca. Jedva sam ga naterao da ode kući.“

„Vezao se za njega.“ Nije mi to potvrdio, ali znao je da je to istina, umesto toga pogledao je u mene i pitao, „šta se desilo danas u šumi?“

„Kako misliš šta se desilo?“

„Između tebe i lovca... šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo. I zašto mi odjednom postavljaš takvo pitanje?“ branila sam se uvređeno dok su me obrazi peckali od rumenila koje ih je zahvatilo, svesna svega što sam priželjkivala da se desi.

„Išla si da bereš maline... sama, a vratila si se s njim. Da li ste imali dogovoren sastanak?“

Ne to nije bio dogovoren sastanak kao sa Mikom kod lipe, a ipak, dok smo sedeli pored reke, osećaj je bio sličan, ali nisam to bila u stanju ni sebi priznati a kamoli Timu.

„Nije bio sastanak... Izgrebala sam se i uplela u maline. On je pecao nedaleko... i pomogao mi da se izvučem a... a... zatim me je odveo do reke da se umijem.“

„I to je bilo sve?“ proučavao me je i pokušao da uhvati moj pogled.

„Da... Ne... Sedeli smo malo kraj reke i razgovarali a onda smo se vratili kući.“

„Sedeli ste pored reke i razgovarali,“ ponovio je tiho i zamišljeno klimao glavom.

„Ti sediš s njim na verandi i razgovaraš, svaki dan,“ branila sam se.

„Da, ali ja nisam ti. Da li vas je neko video?“

„Zašto misliš da nas je neko video i zašto mi postavljaš ova pitanja?“ skočila sam ljutito.

„Zar je moguće da si toliko plitka?“

„Plitka? Ja plitka?“ viknula sam uvređeno.

„Da. Glupa i plitka,“ uzvratio je. „Ko vas je video zajedno u šumi? Da li je to bio Manu i Marsi... Hana?“ nabrajao je a ja sam shvatila da je njen glas viknuo one pogrdne reči ispod mog prozora.

To je bilo namenjeno meni? Ja sam klonska kurva?

„Ko vas je video zajedno!?“ proderao se crvenog lica i preplašio me. Suze su same krenule. Spustila sam se na stolicu i obrisala oči, pritegla haljinu i šmrknula.

„Izvini. E... Ela, zar ne... ne... shva... a... a... taš,“ uzdahnuo je i pre nego što je pokušao ponovo odgovorila sam, „na plaži su bili Hana, Manu, Petar, Klara i Marsi... pijani.“ Počela sam polako da shvatam i posledice jednog običnog susreta u šumi i razlog Timove ljutnje.

Marsi je pljunuo na nas, njegova mržnja me je uvredila i u tom trenu izazvala prkos zbog kojeg sam htela posegnuti za Ksanderovom rukom, tada nisam ni pomislila da bi bili u stanju da ga napadnu zbog toga. Mislila sam da će samo izmišljati kojekakve priče i širiti laži po selu.

Sve je moja krivica, shvatila sam. Ksander zbog mene leži krvav i bori se za svoj život.

„Ali zašto? Zašto bi to učinili?“

„Videla si Učinu reakciju. Mrze ga... a Manu je zaljubljen u tebe još dok si se igrala pod lipom. Čak je i na Miku bio ljubomoran što ga je preduhitrio.“

„Bio je?“ začudila sam se.

„Sećaš se kad je Mika pao sa trešnje?“ Bio je izubijan sa masnicom na oku, rasečenom usnom i slomljenim rebrom. „Trešnja je bio Manu.“ Odgovorio je na moj zbunjeni pogled a moja netrpeljivost prema mesarovom sinu je samo rasla.

„Ali ništa se nije desilo između mene i Ksandera... Ništa.“ 

„Da... vidim,“ rekao je smireno i odmahnuo glavom. „Sve je ovo moja greška... koristio sam svoju zahvalnost, koristio sam tebe i koristio sam njegovu želju za prihvatanjem kako bih saznao istinu o njemu i zašto je tu. Želeo sam znati više o njima i možda saznati još... nešto...“ pogledao me je i odmahnuo rukom. „Nije važno.“ Sedeli smo tako svako zarobljen u svojim mislima i vlastitoj krivici. Najzad je prekinuo tišinu i rekao, „idi i obuci se. Kasnije ćemo zajedno otići da ga obiđemo. To je naša obaveza kao najbližih komšija... i Ela, od sad ne smeš biti viđana sama sa njim.“ Htela sam se usprotiviti ali onda sam zastala na tren i razmislila, da li bi bilo pametno prepustiti se svojim osećanjima? Naravno da ne bi, bila sam svesna toga, ali to nije sprečilo da se moje srce stegne pri pogledu na Ksanderovo nemoćno telo, izubijano i prekriveno ranama.

Sve je ovo zbog tebe, optužila me je savest.

Agnet je sedela na stolici kraj njegovog kreveta i samo nas je kratko pogledala kako bi nam uzvratila pozdrav a zatim je pogled vratila na Ksanderovu ruku.

„Kako je?“ pitala sam prilazeći. Bio je položen na krevet u spavaćoj sobi i delovao kao da spava.

„Biće dobro,“ odgovorila je u neverici. „Neke od manjih posekotina već su se zalečile.“ Primetila sam da su mu sve rane očišćene ali i da su se oni najgori podlivi na licu smanjili.

„Da li se budio?“ pitao je Timo.

„Samo na tren,“ pogledala je u mene ispod trepavica a onda vratila pogled na Ksanderovu ruku. „Kvintus mi je doneo neke sedative i rekao da ga moram držati uspavanog kako bi se sam zalečio. Ne poznajem fiziologiju klonova, trebala bi biti slična našoj, ali on je drugačiji. On je jedan od njih.“

„Jedan od kojih?“ pitala sam.

„Supervojnik.“ Podigla je pogled i primetih oduševljenje u njemu. „Pogledajte,“ pozvala nas je i nežno uhvatila njegovu ruku i pokazala na jednu malu posekotinu na podlaktici. „Ovo je bila otvorena rana. Duboka posekotina. Posmatram je već pola sata kako se zatvara. Kvintus mi je rekao da ga ne smem ušivati, kako bi se rane mogle same pravilno zatvoriti. Vidite i sami... zadivljujuće, zar ne.“ U prvom trenu nisam videla isto što i ona, ali što sam je duže posmatrala to je rana bivala manja i svetlija. Pogledala sam u brata koji je nabrao čelo a oči su se izgubile ispod gustih obrva koliko se namrštio.

„Eda, znaš pravila, treba ti još četvoro,“ rekao je Pastro ulazeći u kuću.

„Želiš sazvati zbor zbog lovca?“ pitao je Timo, „ja ću te podržati,“ rekao je isti onaj koji je podržao Uču da se sazove zbor kako bi se proterao lovac.

„I ja ću vas podržati,“ rekla je Agnet odlučno, „a znam da će i tata. Problemi ne mogu da se rešavaju pesnicama a ovo je jednostavno nedopustivo.“ Pokazala je na Ksandera i dodala odlučno. „Počinioci moraju biti kažnjeni.“

„Onda ti treba još samo jedan.“ Svi pogledi su uprti u mene i zaustila sam ali s vrata se javio Koranov, „ja ću biti peti, doktorka je u pravu i ne interesuje me čija su to deca bila.“

Koranov je u svakoj neprilici tražio priliku da učvrsti svoj položaj nezvaničnog vođe a to što je Bromasov sin Petar bio među osumnjičenima davalo mu je povoda da podrije majstorov autoritet. Nije se Bromas previše mešao u posao Veća, ali bio je razuman čovek od kojeg je često traženo da bude glas razuma a njegovo mišljenje je obično bilo u suprotnosti od mišljenja ostalih.

„U redu,“ klimnuo je Pastro svojom sedom glavom. „Zbor će se održati kad lovac bude mogao da mu prisustvuje, kako bi mogao da iznese svoje optužbe.“

„Kvintus je rekao da ga držim pod sedativima sledeća dvadeset četiri sata, ali u kakvom će biti stanju nakon toga to zaista ne znam,“ rekla je Agnet.

Svi su se nagurali u sobu kako bi videli povređenog a ja sam izašla u hodnik i osvrnula se oko sebe i prvi put pogledala po kući. Izuzimajući lom koji je napravljen u hodniku i primaćoj sobi, gde su pojedini komadi nameštaja bili prevrnuti ili slomljeni, shvatila sam da Ksander zapravo i ne živi ovde. Većina nameštaja je bila prekrivena plahtama a ono ostalo je pokrivala prašina. Čula sam babu u kuhinji, te sam pošla za njom. U ćošku kuhinje je bio namešten improvizovan krevet od dušeka donetih verovatno iz soba na spratu. Na stolici pored je bila složena čista odeća. Sudopera je bila prazna a na cediljki pored je bio jedan tanjir, kašika i čaša. Za razliku od prednjeg dela kuće, ovde je sve bilo čisto i uredno.

„Ne treba njemu mnogo,“ rekla je baba primetivši moj radoznali pogled. „Sem hrane, naravno.“ Nasmejala se tiho. „Ali u početku ni to mu nije bilo potrebno, kao da je živeo od vazduha i vode.“

„Zašto ste ga prihvatili... tada,“ iznenadila sam ju pitanjem. „Klonovi su vam uzimali jednog po jednog a vi ste njega dočekali raširenih ruku. Zašto?“

Meni je bilo potrebno vreme da ga prihvatim i prevaziđem činjenicu ko je on i bez obzira na trenutak privlačnosti, još uvek nisam bila sigurna da li mogu preći preko njegove prošlosti. Za moje, ali i njegovo dobro nadala sam se da je nikad neću prihvatiti. Timo je bio u pravu, bila sam glupava i plitka.

Baba se osmehnula i posegnula za mojom rukom. Njen dlan je bio topao a koža tvrda. Iako sitna, bila je to snažna žena. Takve smo bile sve. Morale smo biti. „Ela, tamo gde ste svi vi videli velikog zlog vuka, ja sam videla izgubljeno štene koje nikad nije spoznalo dobrotu... a sada smo pokazali ko je u ovoj priči bio vuk.“

Predložila mi je da joj pognem i zajedno smo sredile Ksanderovu kuću i tako dali razlog zlim jezicima da još više raspletu priču o nama, ali bila je to sitnica koja nije umanjila osećaj krivice koji me je izjedao a moj brat je zadovoljenje svog osećaja krivice namirio tako što je probdeo uz lovčev krevet pomažući Agnet oko njega.

Autor Dana Hill

Nastavak: link

Zemlja nade 9

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link

9

Ksander

 

„Hvala ti za ovo,“ rekla je pošto mi je pružila poslednju dasku. „Tri godine ga molim da popravi ogradu.“ Pogledala je duž drvene tarabe koja je delila moje dvorište od njihovog.

Timo je prekjuče došao u radionicu tražeći daske. Verujem da je to bio njegov način da pokuša popraviti ono što je mislio da je stari učitelj pokvario. Izvinio se za nešto što nije bila njegova krivica kako bi umirio svoju savest i zamolio je Bromasa za daske a mene da popravim ogradu.

„Koliko sam shvatio ja sam taj koji je trebao popraviti... zar ne održava ogradu komšija sa desne strane?“ Bromas me je upozorio na to nakon što je Timo otišao. Bilo je to još jedno od nepisanih pravila ovog regiona.

„Da, ali komšije nismo imali godinama, a ove daske su me izluđivale.“

„Eto, sad te više neće,“ rekao sam i zakucao i zadnji ekser. Pokupio sam alat u kutiju, i odneo dotrajale daske na gomilu gde me je čekalo ostalo drvo za sečenje i cepanje.

„Kad si rekao da želiš zasaditi baštu nisam znala da misliš na tri korena paradajza i dva korena paprike.“

„Umeš li ti ikada nešto da pohvališ ili znaš samo da kritikuješ.“

„Nisam mislila ništa...“

„I nisu tri korena već pet. Dva si mi dala u rezervu, isto kao i papriku sumnjajući u moju sposobnost da nešto održim živim a vidi, ipak su se primile sve sadnice. Za mene će ovo biti više nego dovoljno, a imam i luk i krompir, ako si zaboravila.“

Jedva sam čekao trenutak kad ću ugledati prvi zreli paradajz. Prvi paradajz koji sam ja uzgojio. Ne znam da li je to bilo do ovog regiona ili je njihov način života bio zarazan, ali otkrio sam da hrana ovde ima sasvim drugačiji ukus. Bolji. Puniji. Bogatiji. Sve je bilo ukusnije. Meso, povrće, mleko, sir, riba a tek kad bi petkom baba ispekla svež hleb i onako na vruć kad bih stavio puter i samo malo posolio. Voda mi je potekla u usta čim bih na to pomislio.

Baba se u početku ljutila što slabo jedem a sada nisam bio u stanju da se zaustavim. Sve što sam zaradio davao sam njoj, ali ona je uvek uzela samo polovinu kredita a ostalo bi mi vratila. To sam ostavljao sa strane... jednom kad me više ne bude ostaće njoj i deci.

„Ajde sad k nama na čaj,“ pozvala me je pošto sam ostavio kutiju sa alatom na tremu. Za razliku od njihove verande kako su je zvali, na mom tremu nije bilo udobnih stolica sa mekanim šarenim jastucima za opušteno ispijanje čaja, niti saksija sa mirišljavim cvećem ili puzavica koje bi držale hlad.

„Zar ne bih ja tebe trebao pozvati, ipak si ti meni pomagala.“

„Da, trebao bi, tako se to obično radi, ali pretpostavljam da nemaš pitu od jabuka a kod nas je ima... a i znaš da te Timo čeka.“

„Pitanja i odgovori?“

„Nemoj zamerati našoj radoznalosti... samo onoliko koliko smeš da kažeš.“

Razgovor s njim je uvek ličio na ispitivanje. Razumeo sam njihovu radoznalost, nisu oni bili jedini koji su pokušavali od mene saznati razne informacije i Bromas je često zapitkivao o lovu, a isto to su činile i kolege, i baba, i Markus, i Samel... uglavnom svi sa kojima sam bio u kontaktu su pokušavali iz mene izvući poneku informaciju, ali ja sam kod ulaska u region dao reč da im neću otkriti određene podatke. Tada sam mislio da to neće predstavljati problem, međutim, dosta toga se promenilo za ovih godinu dana. Ja sam se promenio. Mrzeo sam sistem iz kojeg sam ponikao a ovim ljudima sam želeo toliko toga reći, želeo sam ih upozoriti... i učiniću to, odlučio sam. Bez obzira na datu reč, pre nego što odem odavde, reći ću im sve... a Slasnikovima sam morao saopštiti istinu o njihovom ocu. Zaslužuju da znaju barem ono malo koliko ja znam.

„Komšija, čini mi se da ćeš morati početi koristiti kapiju.“ Te otpale daske služile su nam kao tajni prolaz između dvorišta.

„Uvek mogu preskočiti.“

„Samo da je to već popravljeno,“ rekla je Ela zadovoljno i pokupila sa stola Timovu šolju i otišla u kuhinju i uskoro se vratila sa rashlađenim čajem i pitom od jabuka. Da se nisam ustručavao odmah bih pojeo sve što mi je servirala, umesto toga sam posegnuo za čajem i pomirisao ga i pokušao pogoditi od čega je. Bilo je u njemu sušenog voća, verovatno jabuka, možda i šipurak, ali i majčine dušice, i lipe.

„Pitam se da li bi kafa ovde uspevala.“ Ovde su svi pili čaj i već sam se navikao na to, ali mi je nedostajala kafa. U mom skloništu sam imao veliku zalihu koju sam nabavio pošto sam poharao jedno zaboravljeno skladište.

„Čitala sam o kafi. Često se pominje u knjigama, ali ne znam kako se uzgaja, niti kakvog je ukusa.“ Namrštila se i na kratko zamislila.

„Ne znam ni ja kako se uzgaja, ali znam da mi nedostaje, posebno ujutro. Mislim da postoje plantaže u južnim krajevima.“

„Bio si tamo? U južnim zemljama?“ uskočio je Timo sa svojim pitanjem. Obično bi sačekao dok popijem čaj, ali danas je bio nestrpljiv. „Ima tamo i naših regiona?“

„Bilo ih je.“

„Bilo?“ čudio se Timo.

„Nisu mogli samo nestati,“ rekla je Ela naivno sa osmehom i kao da je pokušala da smiri svog brata ne znajući da je mnogo regiona samo nestalo. „Sigurna sam da tamo još uvek ima regiona u kojima ljudi gaje kafu. Šteta samo što ne možemo s njima da se trampimo.“

„Koliko je ukupno regiona ostalo?“

„Kao što sam rekao, odavno nisam u službi.“

„Dok si bio u službi, da li je još uvek bilo hiljadu regiona?“

„Ne, više nije hiljadu.“ Odavno ih nije hiljadu, nisam bio siguran da ih ima stotinu, ali tu informaciju sam zadržao za sebe.

„Koliko?“ insistirao je.

„Timo, već sam ti rekao da vam ne smem prenositi podatke iz spoljnog sveta.“

„Prefekt nije tu, lovče,“ procedio je.

„Timo, uopšte nije bitan broj regiona, već koliko je ljudi u njima.“ Gledali smo se netremice a Ela je ponovo uskočila i pokušala smiriti razgovor.

„Pa mene više zanima kako ljudi žive u tim regionima, da li su kao mi? Čime se bave?“

„Nisu svi regioni kao vaš.“ Odgovorio sam skrećući pogled sa Timovih strogih očiju na Eline radoznale. Bilo je lakše razgovarati sa njom. „Postoje regioni koji su neorganizovani, gde svako radi i živi za sebe. Čuvari imaju dosta problema oko očuvanja mira. Česti su sukobi između ljudi unutar samog regiona. Postoji jedan region u kojem su ljudi podeljeni na klase. Oni imućniji vladaju siromašnim delom stanovništva. Za razliku od njih postoji region u kojem ne postoji vlasništvo. Sve pripada svima, hrana se priprema u zajedničkoj kuhinji i sve uzgajaju na zajedničkom polju. Pomalo kao vi. Jedan od najmanjih region je smešten visoko u planinama i podignut je na ostacima jednog drevnog grada i ljudi su tamo okrenuti očuvanju neke stare religije.“ To je bio jedan od tri regiona u kom nikad nije došlo do pobune i nikad nije ustrojen lov.

„Znači nismo mi toliko loši?“ rekla je ponosno.

Ne, uopšte nisu bili loši, zapravo su bili jedan od najboljih regiona i zato nisu zaslužili da se nad njima sprovodi kazna do koje je došlo prevarom.

„Da li postoji neki region koji je tehnološki napredniji,“ pitala je.

„Bio je jedan na istoku.“ Od njega je nastala Republika, i nadao se da me neće ispitivati o njemu, ali Tima su danas brinule neke druge stvari.

„Da li se lov organizuje u svakom regionu?“

„Ne. Nije u svim regionima bilo pobune.“

„Ali u onima u kojima jeste da li je isto kao i kod nas svake treće godine?“

„Zavisi od kazne, sporazuma i veličine regiona. Ima onih u kojima se lov održava svake pete godine, ali ima regiona u kojima je lov svake godine, ali bira se samo jedan učesnik ili dva.“ Razmenili su začuđen pogled. „To su znatno veći regioni i u njima se deca od malena pripremaju za lov.“

„Pripremaju decu za lov?“ začudila se Ela.

„Od malena decu uče samoodbrani, lovu i preživljavanju u divljini.“ U većini rezervata je to rađeno ali ovde nisam primetio ništa od toga. Poslušno su svake treće godine žrtvovali pet svojih sugrađana i ništa nisu činili kako bi im pomogli da izbegnu zlu sudbinu. Njihov otac je imao sreće što je preživeo prvi lov a u drugom je već znao šta treba da radi. Da li je i njima preneo delić svog iskustva? I u prošlom lovu je jedan od njih uspeo da preživi. Navodno je koristio reku i krio se u vodi i trsci. Bilo je to skoro za ne poverovati, ali adrenalin i želja za životom umeju da izvuku čak i iz nečistih natprirodne sposobnosti.

Nečistih, odavno nisam na njih pomislio tako. Bila je to više navika, nego činjenica, jer ovi ljudi su bili opsednuti redom, čistoćom i higijenom.

„Lovio si u takvom regionu?“ izvukao me je iz misli Timo.

„Da, za prvo unapređenje.“

„Unapređenje?“ čudili su se. Ovde je preovladavalo mišljenje da ih kupujemo i lovimo zarad zabave a ja im nisam smeo otkriti pravi razlog lova.

„I da li si primetio razliku u lovu na one pripremljene i one koji to nisu?“ Timov pogled je bio ispunjen gnevom a ja sam ga svojim iskrenim odgovorom još dodatno potpirio.

„Imati sposobnog suparnika je dobrodošao izazov.“

„Da li je i ishod isti?“

Nisam mu to potvrdio, ali obično je bio, ne uvek. Bilo je onih koji su bili sposobni i snalažljivi, koji su umeli da pobegnu lovcu, bilo je i onih koji nisu ni bežali, već bi lovili svog lovca. Moj prvi plen je bio takav, svojim tragom me je saterao u klopku i sačekao me tamo sa isukanim nožem. Premda je bio snažan i spretan nije dorastao jednom Kranu željnom dokazivanja.

„Mislim da je vreme da pođem.“ Ustao sam svestan da smo zašli na opasnu teritoriju.

„Da, mislim da jeste,“ složio se Timo.

„Hvala... što si popravio ogradu,“ rekla mi je pošto me je ispratila do kapije. Bio je to još jedan od njihovih običaja, kako mi je objašnjeno na ovaj način je iskazivano poštovanje prema gostu.

„Ela, ne osuđuj me previše. Bio sam zarobljenik istog sistema kao i vi.“

„Bio?“ začudila se i osmehnula. „Ksander, još uvek si zarobljenik.“ Bila je u pravu. Svi smo mi bili sluge sistema koji su stvorili privilegovani.

„Sutra me očekuje čišćenje ribe?“

„Zar si našla drugog dobavljača?“ uvek sam im dostavljao očišćene ribe. Slatko se nasmejala i uzvratila pitanjem, „jesu li već rodile maline?“

„Istočna livada ih je prepuna.“

„Odlično. Sutra moram da se izgubim iz kuće.“

„Zašto?“

„Nepodnošljivi su.“ Pokazala je glavom na kuću. „Mislim, drago mi je zbog njih, ali ne mogu celog dana slušati prepirku ko koga više voli,“ pravdala se. „Gde pecaš, možda ću doći da te obiđem.“

„Nešto niže od istočne livade ima jedna uvala.“

„Mala uvala... znam. Znači to je tvoje mesto.“

„Zdravo Ela... lovče,“ pozdravila nas je njena debeljuškasta prijateljica.

„Na verandi je,“ odgovorila joj je Ela ali ona nije žurila kod Tima, već je stala pored Ele i uputila mi jedan upozoravajući pogled. Tek tada sam postao svestan da sa Elom stojimo previše blizu i osmehujemo se jedan drugom.

„Prijatno veče vam želim,“ naklonio sam se i pošao kući i načuo Latino upozorenje „Ela, budi oprezna s njim.“

Da i ja bih trebao pripaziti, pomislio sam, ali bilo je tako lako razgovarati sa njom. Prijalo mi je njeno društvo. Pored nje bih na tren zaboravio ko sam, gde sam i zašto sam ovde... Lov je bio preda mnom i na to bi se trebao koncentrisati i u trenutku kad sam zatvarao ulazna vrata čvrsto sam odlučio da od sad pa na dalje ostaću hladne glave. Međutim, već sutradan sam se obrijao, počešljao i obukao jednu od svojih najboljih košulja, i morao da odbijem Markusa koji je želeo poći sa mnom na pecanje.

„Ali zašto ne danas?“ cvileo je.

„Markuse, prestani da mu dosađuješ,“ podviknula je baba. „Luča hoće karaše, one male, a ja bih nekog lepog šarana... Ali čini mi se da si ti krenuo u lov na babušku.“ Odmerila me je napadno i namignula poteravši Markusa u kuhinju.

Dok sam sedeo na obali, misli su mi sve vreme letele ka istočnoj livadi i više nisam mogao da izdržim, ostavio sam štapove i otišao da je potražim. Popeo sam se uz padinu i prošao pored mladih stabala jasena koji su okruživali osunčanu livadu na kojoj je Majka Zemlja istresla sve vrste sočnih i mirišljavih bobica koje je imala. Bilo je tako kupina, sitnih divljih jagoda, malina, ribizla i borovnica. Potražio sam je pogledom sa nadom da ću je ugledati i već sam mislio da nije tu kad sam začuo jednu veoma glasnu psovku.

„Trebaš pomoć?“ pitao sam  gustiš i obišao skoro celi krug okolo sve dok nisam primetio punu košaru malina kako viri iz žbunja.

„Uzmi ovo,“ naredila je oštro. Spustio sam korašicu pored već jedne pune i ušao korak u klopku od trnja i prvo oslobodio njenu široku suknju od grana koje su je pokušale zatočiti a zatim košulju, a na kraju i njenu gustu zlatnu pletenicu.

„Sva si izgrebana, zašto si morala ulaziti toliko duboko?“ gunđao sam.

„Zato što je neko počistio sve okolo,“ odgovorila je ljutito.

„A ti baš voliš maline... Izgledaš kao da si se polila njihovim sokom.“  Prešao sam palcem po njenom umazanom licu. Crveni sok je skrivao sitne ogrebotine po njenim obrazima a bilo ih je i na čelu, preko obrve, čak i na nosu. Odgurnula je moju ruku i sama pokušala da se obriše ali se još više umazala.

Odveo sam je do male uvale kako bi se oprala i primetio njeno oklevanje na vrhu strmih improvizovanoh stepenica od kamenja koje sam ugradio na početku leta.

„Nije valjda sa se plašiš visine?“

„Ne plašim se visine nego da ću da padnem s nje,“ odgovorila mi je ljutito i dohvatila  kanap koji sam vezao za stablo kako bih sebi olakao uspon gore. Pripremala se za silazak, ali noga nije htela da je sluša i dalje je stajala kao ukopana na vrhu.

Kako bi se spustila niz padinu niz kakvu je njen otac vodio begunce, preletelo mi je glavom a onda osetih neki nepoznati ubod straha u jednoj jedinoj misli, šta ako je odaberu. Ta misao će postati moja preokupacija, jer nisam mogao podneti pomisao da bi neko lovio ovu divnu, pametnu i snalažljivu devojku, a ipak, znao sam će je jednom odabrati... jer IHCI voli dobru genetiku a ona je sada bila jedini nosilac kojem su imali pristup.

„Okreni se leđima i uhvati za uže i polako spusti nogu do prvog stepenika... Ne brini ako budeš padala uhvatiću te.“ Ohrabrivao sam je i najzad me je poslušala i polako stepenik po stepenik sišla dole a ja sam odoleo želji od koje su me zasvrbeli prsti da je dohvatim i pridržim. Umesto toga prišao sam štapu koji se cimao i izvukao još jednog šarana.

„Koliko si već riba uhvatio?“ radoznalo je zavirila u kofu.

„Ne znam.“ Zabacio sam udicu natrag u reku pre toga stavljajući mamac na nju a zatim je namestio na drveni stalak.

Izvadio sam čistu krpu iz stare torbe koju sam nosio u šumu. Našao sam je u jednom ormaru na spratu. Otvorio sam čuturicu sa vodom i nakvasio je i pružio joj da se obriše. Promašila je par mesta, te sam zatražio da mi je vrati i obrisao joj izgrebano čelo i nos, bradu. Dah joj je zastao, usta se otvorila a oči se povećale a ja sam se na jedan tren izgubio u njima, zapitavši se da li sam nazreo poziv u njenom pogledu ili sam ga samo umislio.

Kako bi bilo okusiti njene usne, kako bi bilo preplesti jezik s njenim, zaroniti ruke u njenu kosu i privući je bliže k sebi. Kako bi bilo osetiti to vitko telo kako se privija uz moje... Uzdahnuo sam i naredio samom sebi da prestanem sa takvim mislima.

„Kad dođeš kući namaži ogrebotine onim melemom.“ Vratio sam joj krpu i čuturicu i udaljio se i od nje i nepristojnih misli koje su me okupirale.

Pošao sam ka improvizovanoj pećnici i počeo da je otkopavam. Prve ribe koje sam uhvatio, umotao sam u lišće i zakopao u žar. Retko kad bih sebi ovde pripremao ručak, ali nadao sam se da će doći...  

Dohvatio sam komad kore koju sam sastrugao sa jednog stabla i na nju servirao jednu babušku i nekoliko sitnih pečurki i odneo joj. Iznenadila se.

„Hvala.“ Pogledala je sa interesovanjem u improvizovani tanjir i pomirisala ribu. Otkinula je komadić mesa i stavila ga u usta, na kratko se zamislila a onda se široko osmehnula. „Ovo je dobro,“ rekla je uz široki osmeh i prionula na hranu. Plašio sam se kritike i glasno odahnuo, zadovoljan samim sobom.  

„Lepo je ovde zar ne?“ pitao sam, tek da bih nešto rekao.

„Da,“ priznala je oblizavši prste pošto je završila sa jelom. „Smem nešto da te pitam... Ako ne želiš da odgovoriš nije bitno.“ Pogledao sam u nju svestan da ću u ovom trenutku odgovoriti na svako njeno pitanje.

„Koliko imaš godina?“

„Jesi li sigurna da to želiš da znaš?“ 

„Da,“ priznala je.

„Ove godine sam navršio pedeset četiri.“ Njene oči su se povećale a kad je prvi šok prošao najzad je progovorila. „Ne izgledaš kao pedesetogodišnjak.“

„Ja sam od X klase,“ priznao sam. „Bili smo eksperimentalni program koji je ugašen, nakon što se rodio Kseroks, moj najmlađi brat...“ Bio je moj najbolji prijatelj a sada verujem da je moj najžešći neprijatelj.

„Jednog dana Ksandere, jednog dana ću te uhvatiti i osvetiću našeg oca.“ Pretio mi je dok sam sakriven u tunelu strepeo da će me naći. Za razliku od ostalih znao je da sam blizu, samo što nije znao koliko sam mu bio blizu.

„X klasa?“ pitala je zbunjeno. Ostavio sam svoj tanjir sa strane, oprao ruke u vodi i došao do nje i zadigao rukav na košulji još više i okrenuo ruku prema svetlu kako bi videla moju belu oznaku na podlaktici. Utisnuta mi je nakon što sam uzeo prvi dah, kao i svakom klonu.

„XN2R - Ksander,“ prošaptala je.

„Naša dadilja nam je svima dala ime na osnovu naših oznaka.“ Prisetio sam se Beatris Dual i jedinih ruku čiju nežnost nisam morao da platim.

„Ako ste imali dadilju onda to znači da si rođen kao dete?“  

„Ne bih rekao da sam rođen, ali da, stvoren sam kao beba. To obično nije praksa. Čak i  naslednici uzimaju prvi dah kao trogodišnjaci ili čak stariji. Suservis, vojnici i čuvari su obično odrasle jedinke, ali kao što sam rekao, mi smo bili experiment.“ Slušala me je zamišljeno i povremeno bi klimnula glavom a onda je veseli vrisak odjeknuo iz pravca velike uvale.

„Mislim da sam danas završio sa pecanjem.“ Ionako sam već imao i više ribe nego što mi je bilo potrebno.

„Šta je suservis i ko su naslednici?“ pitala je dok smo utabanim puteljkom prolazili šumom i prvo me je iznenadilo njeno pitanje a onda sam shvatio, mi smo njima svi bili klonovi, ali u našem društvu je postojala striktna podela i nisu svi imali ista prava.

„Kvintus je pripadnik suservisa, sluga koji pripada prefektu a prefekt je pripadnik elite i ima pravo na svog naslednika... svog klona.“

„Znači i ti imaš svog naslednika?“

„Ne, ja sam običan vojnik. Samo neko ko pripada nekoj od familija ima pravo na svog naslednika a vojnici pripadaju IHCI-ju isto kao što suservis pripada svom naručiocu.“ Zastala je a ja sam ispratio njen pogled koji je odlutao u pravcu kupača. „Želiš da im se pridružiš?“

„Njima?“ začudila se mršteći nos. „Ni u ludilu.“

Prepoznao sam među njima debelog mesarevog sina zbog kojeg je Timo ostao bez noge. U panici se sudario sa njim i oborio ga u trenutku kad je krov padao. Među kupačima je bila i Timova bivša devojka, Bromasov najstariji sin, sestra od njene prijateljice a najstariji među njima bio je Marsi. Pogledao je u našem pravcu i kad su se naši pogledi sreli pljunuo je na zemlju a onda dohvatio flašu rakije koju je proizvodio u svom dvorištu i potegnuo iz nje.

Autor Dana Hill

Nastavak priče: link