Lov 2

Drugo poglavlje romana Lov

Prvo poglavlje možete pročitati ovde: link

2

Naš  region koji nosi broj 963, smeštem je u plodnoj dolini, negde na jugoistoku nekadašnje centralne Evrope. Pretpostavljam da, kad su pre više od sto godina određivali njegov položaj, nadležni su samo zaboli šestar u mapu i napravili krug oko kojeg su postavili granične stubove. Visoki su četiri metra i ispuštaju skoro pa nečujan zvuk. Životinjama i biljkama nisu štetni, međutim, i ljudi, i klonovi padnu mrtvi čim zakorače jedan korak između njih. Od malena su nas učili da im se ne smemo približiti i to svi poštujemo i u taj deo šume se ne zalazi. Šuma čini čak četiri petine spoljašnjeg, graničnog dela i dugačka je oko šest kilometara. Svake godine se jedan deo stabala poseče zbog ogreva i materijala koji je potreban za popravke kuća, ali se odmah u proleće sade nove sadnice kako bi se šuma očuvala. Pre pobune, pretila je opasnost da će skoro cela šuma biti posečena kako bi se izgradio, nov, stambeni deo. Nesrećna pobuna je spasila naš jedini delić divljine od uništenja a kroz jedan deo šume protiče i reka koja je puna ribe.

Od šume do stambenog dela se proteže zajedničko polje, koje obrađuju ratari. Sav rod od zajedničkog polja pripada Veću starih koji s njim raspolaže i deli ga na četiri dela, jedan deo se odlaže u rezervu, drugi se deli ravnomerno na sve stanovnike, trećim se plaća rad ratara i radnika a četvrti pripada stočarima, koji taj deo odplaćuju u naturi, mesu. Sistem, prilično dobro funkcioniše i u zadnje 63 godine ni jednom nije došlo do gladi. Ipak za to se brinemo svi ostali, jer iz zajedničkog polja dolazi krug porodičnih kuća i svakoj porodici pripada četvorosobna kuća sa okućnicom. Svaka ima svoj bunar i svoje solarne panele koji proizvode struju, ali sistemi su stari, često se kvare a baterije brzo prazne. Bašte su okrenute ka polju i ograđene su drvenim ogradama. Nasuprot stambenih kuća se nalaze kuće zanatlija a njihove radnje su okrenute ka trgu prema kojem vodi krojački i mesarski prolaz. Treća ulica prolazi kroz administrativni deo i vodi ka kapijama. Sa jedne strane je Upravni hol koji pripada Veću starih, pored je ambulanta sa doktorovim stanom a preko puta je škola sa bibliotekom i zvonikom. Ulica dalje vodi ka prvoj kapiji i tu počinje jurisdikcija nastojnika. Kroz tu kapiju se sme zakoračiti samo ako si odabran za lov. Iza kapije, sa jedne strane je nastojnikova rezidencija. Ogromna kuća u kojoj bi moglo stanovati barem pedeset ljudi a prekoputa nje je kasarna u kojoj stanuju čuvari a onda sledi još jedna kapija koja predstavlja jedini ulaz u naš region.

Iza zvonika je prostor koji je predviđen za posmrtni obrad i tamo smo se u ovih mesec dana često okupljali. Jer mesec lova je mesec tuge, strepnje i neizvesnosti. To je mesec jecaja i plača. Tokom lova nema radosti, sreće i smeha. Čak je i dečja graja izostala. U proleće ulice našeg regiona obično odjekuju dečjom igrom, smehom i vriskom, ali vreme lova je vreme tuge. Svi su tada okrenuti svojoj porodici ali i prijateljima i komšijama i pomažemo si koliko to možemo i onoliko koliko se to od nas traži.

Mojra je kao prva odabrana, prva i puštena. Dobila je čuturicu sa vodom i jedan nož. To je jedino oružje dozvoljeno u lovu. Ostali odabrani su puštani na sat vremena razmaka a lovci su za njima krenuli dvadeset četiri sata nakon što je pušten njihov plen.

Prva je otišla i prva se vratila.

Sedmog dana lova, ranom zorom, predstavnici Veća pokucali su na komšijska vrata. Čim sam čula plač kako se probijaju kroz naše i njihove zidove, znala sam da je Mojra uhvaćena. Tuga i bol koji su carovali u njihovoj kući, osetili smo i mi. Prisetila sam se trenutka kad su nama saopštavali vest da nam je majka uhvaćena. Setila sam se te nepotrebne ceremonije i bolne ceremonije. Klanjanje i zahvaljivanje na žrtvi koju je naša porodica podnela kako bi ostali sledeće tri godine živeli u miru.

U miru! Proklet da je i ovaj krvavi mir. Kratak, krhk i neizvestan. Plaćen životima naših najbližih.

Mojrin posmrtni obrad je održan nekoliko sati nakon toga. Iza zvonika je prostor predviđen ovom činu i kako to običaji nalažu, okupilo se celo selo. Lovac je kleknuo Anjinki pred noge i zatražio oproštaj. Jedva čujno je izgovorila tih par tradicionalnih reči oprosta završivši sa, „mir s tobom, lovče.“ Sećam se Timovog oprosta. Za razliku od naše mlade komšinice koja je bila slomljena tugom, moj brat je bio ispunjen besom i samo ga je majčin zahtev i moj dodir ruke sprečio da napravi neku glupost. Znam da kad me je pogledao setio se maminih reči, „brinite jedan o drugom. Vi ste sve što ostavljam ovom svetu i on vas ne zaslužuju, ali jednom, možda iz njega iznikne neki lepši i bolji svet a do tada, budite pametni.“

Suzbio je nalet besa, ali znam da taj podmukao plamen mržnje se raspiruje u njemu svake treće godine. Plašim se šta će se desiti kad se jednom razbukta.

Brat je izgovorio reči oprosta lovcu koji nam je ubio majku, ali baba Eda to nikad nije. Ona jedina do sada nije oprostila ni jednom lovcu. Samo bi stajala i gledala u njih. Svi su govorili da je stara i luda, ali ne delim njihovo mišljenje. Mislim da je ta sićušna starica pametnija i razboritija od svih nas zajedno.

Nakon što su se svi članovi Veća poklonili telu umotanom u belu plahtu. Izgovorene su sve nepotrebne reči počasti i Anjinki je pružena baklja kako bi upalila pogrebnu lomaču. Razišli smo se u tišini svojim kućama a ona je ostala zajedno sa svojom braćom da posmatra kako vatra proždire telo njihove majke.

Znam kako je bilo nama, stajati tamo samima. Timo me privijao uz sebe. Bili smo oslonac jedan drugom. Do danas smo.

Trinaestog dana lova u plahti se vratila Julka, a Mika i Nina dvadeset petog. Činilo se da su se njih dvoje udružili i izdržali su skoro do samog kraja. Jedini koji se od odabranih nije vratio, bio je Jonas.

Retko kad lov traje do zadnjeg dana a ovaj je potrajao.

Poslednjeg dana kad je zvonik sa prvim svetlom oglasio kraj lova, okupili smo se svi na trgu i čekali graditeljevog pomoćnika, da se vrati bilo u plahti, bilo na nogama.

Za razliku od prethodnih dana ovog puta je trgom brujao žamor iščekivanja. Strah i neizvesnost koju je osećala njegova supruga nisam u stanju ni da zamislim. Morali su je odvesti doktoru Rovu, jer je cela situacija uticala na njenu trudnoću.

Sat vremena kasnije letilica se spustila pred kapijom regiona i prva kapija se otvorila a za njom i druga a na ulazu u region je stajao Jonas. Na tren sam ponovo preživela tatin drugi povratak iz lova. Bilo mi je šest godina i kad sam ga ugledala, istrgla sam se mami iz ruku i niko me nije mogao zaustaviti samo on i njegov zagrljaj. To je bio jedan od najsrećnijih trenutaka u mom životu a ovo je bio takav za Jonasovu porodicu. Njegov otac i stariji sin su ga nestrpljivo čekali. Oči su im se caklile od suza a masa oko njih je delila njihovu radost.

„Živ je.... Preživeo je.“ Tih par reči budilo je nadu u ljudima da je moguće. Dokazao je to još neko sem Slasnika, sem mog oca i slično kao i tata, vratio se odrpan, mršav, prljav i krvav i dok je teškim korakom išao ka nastojniku, pogledom je u okupljenoj masi tražio svoje najbliže. Čuvari su iz letelice izneli telo umotano u belu plahtu a žamor među okupljenima se pojačalo do inteziteta pokliča.

„Ubio je lovca... pobedio je... ovaj put smo pobedili,“ šuštalo je masom.

Nastojnik, Luik i jedan čuvar su pregledali lovčevo telo a zatim prišli Jonasu. Kleknuo je pred njima i predao nastojniku nož kojim je ubio lovca i poklonio se zatraživši oproštaj koji je i dobio i nakon toga mu je dozvoljeno da uđe u selo.

Masa se okupila oko njega progutavši ga. Svi su želeli da ga dodirnu, da ga potapšaju, da mu čestitaju a on se sve vreme osvrtao i tražio nju. Svoju suprugu. Najzad ga je neko odveo u ambulantu.

„Za ovakve trenutke vredi živeti,“ rekla mi je Lati, pošto me je našla u toj gužvi.

„Šteta što ne traju dugo,“ ogovorila sam tužno. Ljudi su se radovali, ali Jonas nije imao razlog za slavlje. Znao je, sigurno je znao da ga za tri godine čeka ista, ako ne i gora sudbina.

„Dečak,“ zaorilo se trgom. „Zdrav dečak,“ povikala je babica Ina kroz prozor.

Bio je to sretan dan i niko nije štedeo reči pohvale za novog junaka. Isticali su se sve njegove pozitivne osobine. Prepričavale anegdote koje do tada nikome nisu bile interesantne. Postao je junak sela.

U upravnom holu su spojeni stolovi i veoma brzo se taj dan pretvorio u proslavu, kojoj se kasnije pridružio i sam razlog tog spontanog slavlja. Umoran i zbunjen, stidljivo se smeškao, primao čestitke i izdržao je svo tapšanje po ramenu. Kasnije se opravdao da je umoran i otišao. Znali smo da želi biti sa svojima.

Onoliko koliko je prethodni dan bio obeležen nekom neobjašnjivom srećom i optimizmom toliko je naredni doneo opor ukus izdaje. Do juče junak našeg sela Jonas je ranom zorom sa svojom suprugom i decom napustio selo. Prihvatio je ponudu da i sam postane lovac i nastavi svoj život sa kloniranima.

Timo ga je dan pre veličao i hvalio njegovu dosetljivost što je koristio reku kako bi pobegao od lovca i sakrio svoje tragove.

„Neverovatno, on je skoro sve vreme bio u vodi. Ronio je i krio se u trsci. Izlazio je samo povremeno i nikad se nije udaljavao od reke na više od par koraka,“ pričao je oduševljeno za vreme doručka a već uveče je moj brat pričao drugu priču. Jonas, koji mu je ujutro bio junak sada je u njegovim očima bio najobičnija izdajica i kukavica. Bio je razočaran i ljut.

„Kako neko može da lovi svoje.“

„Kako iko može da lovi ljude,“ zapitala sam se. „Mi nismo životinje.“

„Za njih jesmo, ali njemu nismo.“

„Pretpostavljam da neće loviti nas. Poslaće ga u neki drugi region.“

„To uopšte nije bitno, Ela. Nije stvar samo u lovu. Ubijaće svoju krv. Izdajnik, eto šta je Jonas. Najobičniji izdajnik,“ povikao je.

Za razliku od brata, ja nisam zamerala Jonasu. Pretpostavila sam da je mislio da je lakše loviti nego biti lovljen a njegova deca neće morati prolaziti kroz izbor svake treće godine. Nikad nisam osuđivala oca što nije odabrao život lovca, ali imala sam razumevanje za nekoga ko bi za sebe i svoje najbliže odabrao lakši put.

Timova mrzovolja je potrajala sledećih nekoliko dana i nije nestala čak ni kad je preuzeo Jonasov posao kod Bromasa. Pokušala sam mu objasniti da ponekad neke loše stvari, rode dobru stvar. Nije voleo svoj posao kod ratara Koranova. Nasledio ga je od tate, ali rad na poljima je bio težak i plaćan u naturi, što i nije bilo tako loše ali naš jedini prihod tačkica je donosio moj kvartalni posao u školi. Isto kao i on i ja sam svoj posao nasledila od mame i učila sam decu čitanju i pisanju a bio je tu i povremeni posao u upravi Veća. Bromas je bio zanatlija i njemu se plaćalo i u naturi i u tačkicama pa je i on radnike isplaćivao tako a posla je bilo. Kuće su bile stare i dotrajale a preko zime je u njegovoj radionici izrađivan i popravljan nameštaj tako da je kod njega posla bilo tokom cele godine.

„Možda ćeš sad napokon da popraviš ovu ogradu.“ Pokazala sam mu na daske koje su visile sa komšijske ograde. To bi, zapravo, trebale da poprave komšije, ali ta kuća je prazna od kako je Markus sa  svojom suprugom odabran za lov, od tada kuća stoji prazna. Veće bi je moglo dodeliti nekome, ali je niko nije zatražio. Među ljudima postoji verovanje da je proklet svako ko se u njoj nastani. Sličnu sudbinu kao babin unuk su doživeli i prethodni vlasnici, tako da je kuća prazna, dvorište zapušteno i korov u njemu besni i ugrožava moju baštu. Ponekad vežem našu kozu Puslicu u tom dvorištu da pase, ali zadnji put je pojela nešto od čega se razbolela. Nedelju dana smo bili bez mleka.

„Sad ću, nadam se, imati više vremena. Popraviću ogradu,“ obećao mi je po ko zna koji put. Nekako sam znala da ću na kraju ja biti ta koja će uzeti eksere i čekić, i zakucati tih par dasaka koje su me nervirale.

Završili smo okopavanje bašte i zadovoljno pogledali naše malo carstvo koje je obećavalo bogat rod. Lov je, barem na neko vreme, zaboravljen a mi smo se kao i ostali stanovnici našeg sela vratili svom običnom životu.

Autor Dana Hill

Dan smrti

Priča Dan smrti je na konkursu "357" ušla u uži izbor i objavljena je u dvobroju 18/19 Književnih veritkala

Znate one dane koji vam donesu promenu u život, kao na primer dan kad nađete posao ili dan kad se zaljubite, samo što je Mija imala posao već tri godine a od ljubavi je digla ruke još pre dve.
Ne, posao i ljubav nisu razlozi zašto će se Mijin život promeniti tog kišnog, januarskog dana 2018. godine.
Umorna i bez volje, vraćala se s posla. Za razliku od saputnika, koji su ustali sa sedišta ne bi li što pre izašli iz autobusa, Mija je mirno sedela i čekala da se prolaz oslobodi i pre nego što je izašla, kao i obično, pozdravila se sa vozačem.
Pretrčala je ulicu ne otvarajući kišobran i utrčala u zgradu. Iz poštanskog sandučeta je izvukla dve koverte i dok se penjala do svog stana, otvorila je obe i proverila iznos računa za struju i telefon. Stala je da otključa vrata i ispod otirača primetila veliku žutu kovertu. Na njoj nije bilo ispisano niti ime, niti adresa, niti bilo kakva druga oznaka, koverta nije bila čak ni zalepljena.
Čim je ušla u stan otvorila ju je i izvukla iz nje dva lista papira. Prvi je bio dokument žute boje. Bio je to Izvod iz matične knjige umrlih.
Bila je zbunjena, ne seća se da ga je poručivala za nekoga. Pročitala ga je pažljivo. Na njeno iznenađenje sadržavao je njene tačne podatke vezane za datum i mesto rođenja, njene roditelje, adresu i jedinstveni broj građana, ali ono što ju je najviše uplašilo bio je podatak vezan za dan, mesec i čas smrti, pisalo je 30. jun 2019 u 11,03 a kao mesto smrti navedena je njena adresa.
Bes i strah su se izmešali u njoj.
Prvo je imala želju da pocepa dokument a onda joj je pogled pao na datum izdavanja, 01. jul 2019.
„Ovo je očigledno neka neslana šala. Mora da je,“ smrmljala je. Samo, ko bi se tako surovo našalio sa njom.
Setila se drugog lista papira i pažljivo ga rastvorila. Na njemu je rukom bilo ispisano:
Ovo nije šala, Mija. Ovo je upozorenje. Vreme je da počneš svoj život pre nego što se završi.
Poznavala je taj rukopis. Pripadao je njoj.

Autor: Dana Hill

Fotografija: pixabay

Baštovan

Priča je napisana za konkurs "357" Književne vertikale

U iščekivanju neminovnog, gledao sam u njene oči boje zelenog lešnika. Još kad sam ih prvi put primetio u prodavnici, podsetile su me na detinjstvo i veliko stablo lešnika koje smo imali na imanju. Nalazilo se u vrtu i čim bi prolećne kiše prestale, majka bi naterala mene i brata da iznesemo sto i stolice od pletenog pruća i smestimo ih u hladovinu starog stabla. Često sam sedeo tamo i dugo u noć odmarao od napornog rada u bašti. Čak i kad sam ostao sam, bili smo tamo ja, lešnik i stare pletene stolice od pruća. 

Crnilo zenice počelo je da guta zelenilo njenih suznih očiju i povećavalo se svakim njenim udahom. Bili su to plitki udasi, propraćeni tihim krkljanjem. Usta su joj već bila puna krvi koja se u tankom slapu počela slivati niz njeno belo okruglo lice. Gledala me je tim, sada već skoro, crnim očima. Prvobitni strah je iz njih odavno nestao. Nestala je i molba, koja je zamenila strah a nestao je i onaj bljesak besa i mržnje, kad je pomislila da se može izboriti za svoj život. Ne bore se sve, neke ne stignu do te faze, niti čak pokušavaju da se izbore za svoj život a svakoj sam do sada dao priliku za to, ali one se iz nekog razloga zalede u strahu. Bilo je i onih koje su samo molile, ali zato sve su imale ono isto pitanje u zelenim očima, „zašto ja?“ 

Pogladio sam njenu prljavu plavu kosu. Uopšte nije vodila računa o sebi, njena prirodna i dosadna smeđa boja počela je da izrasta i zbog toga me je još više podsećala na Nju. Zato sam je i odabrao. Od svih koje sam do sada birao ova joj je najsličnija. 

„Miruj malena,“ umirivao sam je nežno. „Još malo i gotovo je. Sve tvoje ovozemaljske patnje će biti završene. I ako se brineš da ćeš biti sama, znaj da nećeš. U mom vrtu nikad nećeš biti sama.“ 

Još par puta je kratko udahnula a zatim više nije. 

Gledao sam u njene beživotne oči, udahnuo njenu dušu u sebe kako bi tamo procvetala i poljubio je zadnji put za rastanak. 

Autor Dana Hill

Photo by Aliyah Jamous on Unsplash

Odlomak iz 27 poglavlja

Odlomak iz 27 poglavlja romana "Majčini darovi", prve knjige iz serijala Četiri elementa.

Nedelju dana pre ekvinocija je Lunc živnuo. Posed, ali ne i kuća, je bio otvoren za posete i svakodnevno je Luncom prolazilo mnoštvo ljudi. Došli su kako bi dan proveli u parkovima koji su bili divno šareni u ovo doba godine... 

Uživala sam tih dana u Luncu i družila se sa ljudima, u početku stidljivo a posle sve otvorenije. Neki svečarski osećaj je i mene zaposeo.

Vrhunac proslave je bio na sam dan jesenjeg ekvinocija kada je održano kolektivno venčanje, kako sam ga ja zvala, odnosno sađenje jabuke, kako to zovu naši vernici. Pripreme za ceremoniju su počele dan pre a sam Vrt plodnosti su mladenci, zajedno sa svojim porodicama, ukrasili dugačkim belim trakama, sa kojima se vetar razdragano poigravao.

„Zna biti i raskošnije,” rekao je Rišar dok sam se divila elegantnom dekoru, „sve zavisi koliko je parova i kakav ukus imaju. Veruj mi, ima godina kad je preterano ukrašen. A neretko se mlade i posvađaju u vezi toga.”

„Toliko da si morao intervenisati?”

„Oh da,” rekao je kroz uzdah i podignute obrve.

Srećom, ove godine, četiri mlade nisu imale taj problem. Dekoracija vrta je bila jednostavna i lepa. Nas dvoje smo pre same ceremonije obavili jednu dužu i isceljujuću meditaciju, koja mi je bila preko potrebna. Zadnjih par dana sam bila rastrzana između školskih i Majčinih obaveza i htela, ne htela, to sebi priznati, bila sam veoma umorna.

Onda je usledilo venčanje. Zajedno sa Rišarom smo venčali četiri para. Svi su bili veoma elegantni, ne u venčanicama i smokinzima, ali sve mlade su bile u lepršavim haljinama a mladoženje u odelima. Venčanice se, navodno, nose na svečanom prijemu koji organizuju roditelji mladenaca i na civilnom venčanju, koje nije obavezno, ali se sve češće praktikuje. Sudeći po Rišarovim rečima naša ceremonija blagoslova je najsnažniji oblik združivanja dve osobe, dve srodne duše. Bez greške blagoslovila mladence i poželela im srećan i plodan brak, dajući svakom paru po jednu veliku crvenu jabuku ubranu sa 235 godina stare jabuke u vrtu. Zagrizom u jabuku su potvrdili svoje obećanje jedan drugom.

„Što veći griz, plodniji brak”, objasnio je Rišar tokom priprema.

Ostatak jabuke su spustili na zemlju, koju sam lagano otvorila i posadila je a onda uz svoj hokus - pokus poterala semenje u rast. Iz svake jabuke je izrasla tanka grančica i nastavila rasti do oblika sadnice. Dosta sam vežbala kako bih znala pogoditi pravu veličinu zato što svaka jabuka će sama nastaviti rast u zavisnosti od skladnosti združenja. U vrtu plodnosti ima velikih jabuka, prepunih sočnih plodova, ali ima i isušenih. Na svakom drvetu je okačena tabla sa imenima mladenaca i godinom združenja, koju mladenci, po običaju, sami izrađuju i s vremena na vreme osvežavaju novom bojom.

Ceremonija je završena molitvom Majci i zaista sam uživala u celom događaju, tačno kao što je letos rekao moj brat, „možda ti se čak svidi“ i svidelo mi se.

Autor: Dana Hill
Fotografija: houseandgarden.co.uk

Lov 1

Odlomak iz romana Lov

Svet se promenio. 

Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije. Neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Sve je manje žena moglo začeti dete prirodnim putem, a još manje je bilo onih koje su zdravo dete donele na svet. 

Zemlja je postala planeta starih. 

Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, to pitanje su sebi postavljali malobrojni vernici, zato što su ljudi našli sebi novog Boga, IHCI - International Human Cloning Institution - Međunarodnu instituciju za ljudsko kloniranje. 

Ujedinjene nacije, institucija koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi je istu tu odluku poništila zarad očuvanja ljudske rase... ili onog što se mislilo da će očuvati ljudsku rasu. 

IHCI je ljudima dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se ta stvorenja, uopšte, mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi su mislili da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih roditelja – naručioca, samo malo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. Genetički čistiji. 

Nekoliko dekada kasnije oni na koje se jednom davno blagonaklono gledalo, oni koji su smatrani blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini.

Kako to kod ljudi obično bude, nastala je podela i došlo je do onoga u čemu su najbolji - rat. 

Nečisti, kako im je vremenom nadenut nadimak nisu imali šanse. IHCI se odmetnuo od Ujedinjenih nacija i postavio na čelo Evoluiranih, kako su sebe nazvali. Po svaku cenu su hteli zaštiti, i svoje kreacije, i bogatstvo a ljudi su se borili za svoje mesto u novom svetu najbolje što su mogli. 

Nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih. 

Supervojnici, ponos IHCI - ja su bili izdržljiviji i snažniji. Otporni na sve bolesti a rane su im zarastale brže. Čak ni pomoć izdajnika, kloniranih, koji su se još uvek sećali svojih predaka, nije bila dovoljna da ljudi pobede u ratu. Poraz je bio neminovan a kazna stroga. 

Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase. Oformljeno je devetsto devedeset devet regiona širom Zemlje. Da ironija bude veća, upravo u tim regionima se plodnost povećala i uskoro su svi bili suočeni sa istim problemom - prenaseljenošću. Priroda je našla način kako izboriti pobedu, ali IHCI je našao rešenje i za ovaj problem...

Lov 

1.

Jutro je bilo sveže. Nebesko plava boja neba vodila je borbu sa vatrenim zracima izlazećeg sunca i pobeđivala u njoj. Bio bi ovo lep dan, kad ne bi bilo lova. Udahnula sam jutarnju svežinu ne bih li uklonila ostatke sna. Uvek, pre početka sezone lova, sanjala bih kako drhćem, više od straha, nego od hladnoće, dok pribijena uz stenu, osluškujem korake lovca kako se približavaju. Stresla sam se od sećanja na san i još jednom pogledala u red paradajza koji sam posadila. Dohvatila sam kantu i ostavila je pored bunara, te se vratila u kuhinju kako bih nam spremila doručak. 

„Ne znam kome sam ih posadila, ali sam ih zalila,“ rekla sam ulazeći. 

„Bez crnih misli, Ela,“ upozorio me je zatvarajući vrata šporeta pošto je ubacio dve cepanice. 

„U pravu si, Timo.“ Osmehnula sam se bratu. „Neće nas izabrati a ti ćeš morati popraviti onu ogradu od komšija.“ Pokazala sam mu na vrata koja su vodila iz kuhinje napolje. Nasula sam vode u čajnik i pristavila ga na šporet, te otišla u ostavu i iznela hleb, sir, jaja a onda sam se vratila i po ostatke pečenog zeca od kojih sam danas planirala napraviti pitu. 

Možda se nećemo ni vraćati kući sa izbora. Šteta bi bilo da se baci, pomislila sam i odmah prekorila samu sebe. Neće nas izabrati. 

Kad je seo za sto i pogledao na spremljeni doručak, osmehnuo se, ali njegov komentar je izostao. Uputio mi je topao pogled majčinim plavim očima i posegnuo za mojom rukom preko stola i nežno me potapšao po levoj nadlanici. 

„Znaš da će ti svi u selu pomoći,“ pokušao me je ohrabriti. 

„Rekao si bez crnih misli... i neće te odabrati,“ dodala sam tiho. 

„Ako me i odaberu, vratiću se. Očev sam sin. Brz sam, spretan i znam da im mogu pobeći... i sigurno znam da mogu oboriti bilo kojeg lovca.“ Zamahao je nožem praveći rez na nekom nevidljivom mestu. 

„Odlično,“ smrmljala sam i otpila gutljaj čaja, „ali te neće odabrati.“ 

„Samo da ne odaberu tebe.“ Sada je već lakše priznavao svoj najveći strah. 

Godinu dana pre mog prvog izbora, Timo se počeo čudno ponašati. Odviše zaštitnički i pomalo agresivno. Nakon jedne svađe, priznao je da se plaši za mene i jedina stvar koja ga je tada smirila, bila je moja obuka. Postao je opsednut njom. U narednih godinu dana, naučio me je kako postavljati zamke, kako naći hranu i vodu, kako napraviti i koristiti praćku, kako bacati nož i kako se odbraniti. U dugim zimskim noćima pričao mi je kako pobeći lovcu, kako zametnuti tragove, kako se sakriti i kako čitati tatinu mapu. Na sreću, do sada mi to znanje nije bilo potrebno i nadala sam se da će tako i ostati. 

Doručak smo završili u tišini. Na vratima kuće me je privukao u zagrljaj u kom smo podelili našu snagu i nadu. 

„Znaš sve, zar ne?“ smrmljao mi je u kosu a zatim se odmakao i zagledao u mene. 

„Da, potvrdila sam mu skoro bez glasa. Sklonio je zalutali crni pramen sa mog lica i zataknuo ga iza uva i utisnuo jedan dug poljubac na čelo. 

Na zvuk zvona sa zvonika izašli smo iz kuće i krenuli ka glavnom trgu. Ćutke smo pratili našu prvu komšinicu Mojru i njeno četvero dece. Najmlađe je prestala da doji još prošle godine i nije bila trudna, što je značilo da će ove godine i ona stati na crtu. 

Trudnice i porodilje nisu birane a od kako imamo novog nastojnika poštedu su imali i oni koji su se venčali zadnjih godinu dana. Bio je to njegov poklon mladencima i broj venčanja se povećavao svake treće godine, a ja sam zimus odbila jednu bračnu ponudu. 

Mika, Timov najbolji prijatelj, mi je predložio brak. Odrasli smo zajedno i bio mi je kao drugi brat. Njegova prosidba je bila više nego čudna i prvo sam pomislila da se šali. Odbila sam ga i mislila sam da će ponuditi brak još nekoj devojci, ali nije i zato sam znala da ga je Timo na to nagovorio. 

Mojrini blizanci su bezbrižno skakutali ispred nje, dok ih je njena najstarija kći, Anjinka, pokušavala obuzdati. Njen otac je ubijen u lovu kad se moj tata vratio iz njega drugi put. Dugo se zbog toga ljutila na mene. Jedva da je obuzdala osmeh kad mi je izjavljivala saučešće pošto se mama vratila u plahti. I njoj je ovo drugi izbor, isto kao i meni. 

Baba Eda, komšinica dve kuće dalje, vodila je za ruke svoja dva praunuka. Oni su bili sve što joj je ostalo od porodice i ona je najglasnije preklinjala lov i sporazum. Kod njenog unuka je prekršeno pravilo da se za isti love ne biraju supružnici. Njen unuk, Markus, je odabran zajedno sa svojom ženom i ubijeni su na samom početku lova. 

„Bolje da su nas tada sve pobili, nego što smo pristali na ovo,“ vikala je ne samo jednom na trgu. „Love nas kao da smo neke retke zveri.“ Bila je u pravu, upravo sam se tako osećala, kao zver odgajana radi nečije zabave. 

Sve je počelo kad je pre tačno šestdeset tri godine u našem selu došlo do pobune. Prenaseljenost i glad su doveli do nje. Kapije su probijene, pobijeni su svi čuvari zajedno sa samim nastojnikom a sto sedamdeset pet stanovnika je pobeglo u nadi da će stići do legendarnih Pustara. Navodno je ta teritorija pripadala ljudima. Međutim, tada su svi do jednog uhvaćeni i ubijeni. 

Da li je lov na njih inspirisao IHCI za ovu kaznu ili je baba Eda bila u pravu da je sve bila nameštaljka, to niko ne zna. Zna se samo da je nakon tog događaja u naše selo stigao novi nastojnik, ozloglašeni general Verti i Veću starih je ponudio dve mogućnosti... ili će potpisati Sporazum o lovu na osnovu kojeg će svake godine na teritoriju našeg regiona doći deset lovaca i odabraće destoro stanovnika za lov... ili će na licu mesta biti pobijeni svi stanovnici ne mlađi od 15 godina, koliko je imao najmlađi begunac, a ne stariji od 57 godina, koliko je imao najstariji. Dobili su 24 časa da donesu odluku i Veće starih je odabralo Sporazum. Čak su bili srećni što su uspeli da se dogovore sa Vertijem da se lov održava svake treće godine, da traje samo jednu mesečevu menu a posebno su bili srećni što su ga ubedili da se broj lovaca prepolovi. Jedino u šta nisu uspeli da ubede generala je da u lovu učestvuju samo muškarci od 40 do 50 godina. Verti je insistirao da se za lov biraju svi između 15 godina i 57 godina. 

Sporazum je potpisan i okačen u Upravnom holu i pre svakog lova se čita, kao opomena svima nama. Samo jedan pogrešan potez može dovesti do čistke koja je izbegnuta pre 63 godine. 

Prošli smo Širokom ulicom koja spaja krug porodičnih kuća, sa zanatlijskim krugom i presekli smo ka trgu krojačkim prolazom i našli se u srcu našeg regiona. Na ulazu u trg stajalo je pet čuvara. Bili su obučeni u svoje prepoznatljive crne uniforme i svi su bili skoro pa identični. Naučili smo da ih razlikujemo po detaljima, kao što je boja očiju, ožiljci, gestikulacija i glas, ali neke jednostavno nisi mogao razlikovati a nisi imao ni potrebu. Mi smo njima bili isti i oni nama. 

Evidentirali smo se i zakoračili na trg. 

Trg predstavlja srce našeg sela. Tu se svakodnevno održava pijaca radi trampe među meštanima. Uvek je prilično živahno ovde, sem u dane lova a posebno je mirno na dan izbora. Tada tišina gospodari trgom u čijem samom centru se nalazi beli memorijalni kamen kojeg je vreme obojilo žućkasto-sivim nijansama i na njemu su isklesana imena svih koji su ubijeni u lovu. Na tom kamenu je ispisano i ime moje majke... treći red, peto ime od dole. 

Put ka kapijama je obeležen belim crtama izvučenim paralelno sa obe strane memorijalnog kamena i smatra se velikom nesrećom stati na njih. Čak i slučajno. Veruje se da će osoba koja stane na crtu na sledećem izboru biti izabrana za lov i postoji nekoliko pripovedanja koje će vas ubediti u to. Tako da se na crtu staje samo u vreme izbora i do sada je jedino baba Eda stala čak dvanaest puta na nju i ni jednom nije bila izabrana. Možda zato što je tako sitna i neprimetna, pomalo kao ja. 

Sa Timom smo razmenili još samo jedan stisak ruke a zatim sam pošla potražiti Lati i našla je ispred upravnog hola u razgovoru sa Mijom koja je ljuljuškala svoju bebu. Razmenile smo samo jedan kratak zagrljaj a onda se sa kapije oglasila sirena i na tren me ukočila, zaustavila, i moj dah, i srce. Bila je to duboko ukorenjena navika, koja se uvukla u mene još u najranijem detinjstvu. Ne znam da li je razlog tome bio što sam kao mala kopirala ponašanje starijih ili taj zvuk zaista ima tu neopisivu moć nad čovekom da ga ukoči, zaledi u trenutku, zarobi sve njegove nade i oduva ih niz vetar. 

Tek kad je zadnji ton prestao da odzvanja u mojoj glavi, bila sam u stanju da se pokrenem. Držeći se za ruke, sa Lati smo pošle ka crti. Muškarci u stali duž linije sa severne strane memorijalnog kamena a žene sa južne strane. Najstariji stanovnici a ujedno i članovi Veća starih stajali su kraj upravne zgrade zajedno sa generalom Armandom. 

Bio je to stariji čovek, izrazito bele kose začešljane u stranu. Mršav i visok, i od samog dolaska važio je za „dobrog“ nastojnika. Ljubazan je i voli doći na trg za vreme pijace, razgovara sa stanovništvom, raspituje se šta je potrebno i uživa veliku naklonost Veća. On je uveo poštedu za novopečene mladence i potajno se svi nadaju da bi mogao ukinuti lov u potpunosti, ali ta odluka nije na njemu, već na samom IHCI-ju koji predvode starešine. Markus Cita, Gajus Melt i Silia Valens. Obraćaju nam se jednom godišnje preko video poruke za vreme žetvenog festivala. Tada nam požele uspešnu i plodnu sledeću godinu a narednog dana nam nastojnik podeli njihove poklone. Obično su to deficitarne namirnice, kao što su šećer, so, ulje ali bilo je godina kad su delili materijale za odeću ili baterije za solarne panele. 

Ako nam je nastojnik blag i dobar, njegov komandant je strog i nemilosrdan. Luik me je uvek podsećao na besnog psa. Mrkog pogleda je stajao sa još dvoje čuvara kraj memorijalnog kamena zajedno sa lovcima. Obučeni, kao i uvek, u prepoznatljive zelene uniforme čije šare podsećaju na lišće. Svi do jednog su delovali snažno i arogantno i već mi je bilo jasno da će naš region ponovo ostati bez pet stanovnika. 

Pošto u upravi vodim zapise rođenih i umrlih znam da je za ove tri godine rođeno šestoro dece, a troje najstarijih stanovnika je umrlo. Čistom računicom je to značilo da će se naš rezervat ponovo smanjiti. 

Govor ispred memorijalnog kamena je kao po običaju održao najmlađi većnik i bio je brže zaboravljen nego izrečen. Jedino se govor babe Ede godinama prepričavao. Nakon govora, okupljenima se obratio nastojnik želeći učesnicima pravedan lov a onda je proglasio sezonu lova otvorenom, što je značilo da će najstariji lovac odabrati svoj plen. 

Lovac, visok i širokih ramena je istupio. U pratnji jednog od čuvara je prošao duž muškog reda koji su naspram njega delovali kao zakržljali momčići. Uplašila sam se kad se zaustavio ispred Tima i odmerio ga. Moj brat je gledao ispred sebe hladnog izraza lica. Bes je kuvao u njemu, ali ga nije pokazao. 

Udaljio se od njega i prošetao duž ženskog reda i stao tik pored mene pokazavši prstom na Mojru. 

Moja komšinica povećih grudi, širokih bokova i kratkih krivih nogu nikad nije uživala moje poštovanje. Izvlačila se sa izbora na sve moguće načine. Tri puta se udavala i rodila čak šestoro dece od kojih je četvero bilo živo, ali kad je lovac prstom pokazao na nju moje srce je zatutnjalo. 

Deca… toliko dece, pomislila sam. Siročići. 

Čuvar ju je uhvatio za mišicu i povukao iz reda. 

Sledeći lovac, duže, prosede kose vezane u uredan rep je stupio u špalir i nije ni prošao duž ženskog reda. Dugačkim korakom je došao do Jonasa i pokazao prstom na graditeljevog pomoćnika. Njegova trudna supruga nije ni primetila da ga vode pošto je smirivala Mojrine blizance. Kad ga je ugledala kako stoji pored moje komšinice vrisak je zatresao trg. Brzo su je starije žene počele tešiti a za to vreme treći lovac je već šetao ispred muškog reda i prstom pokazao na Miku. 

„Ne,“ umalo da vrisnem. Umesto mene je to učinila njegova majka a šok na licu mog brata je brzo nestao i zamenio ga je bes, kojeg ovog puta nije ni pokušavao sakriti. 

Mika je istupio bez reči. Istrgnuo je mišicu od čuvara i visoko podignute glave pošao ka spomeniku i pružio ruku Jonasu i utešno potapšao Mojru, koja je bila u šoku i jedva da je stajala na nogama. 

Dva najmlađa lovca su za lov odabrali mlađahne bliznakinje Julku i Ninku, kojima je ovo bio prvi izbor. Imale su tek šesnaest godina. Nastojnik ih je upozorio i pitao najmlađeg lovca da li želi promeniti svoj izbor. Nije bilo pisano pravilo, ali kao što nisu bili birani supružnic, tako nisu birani i najbliži srodnici. Želja da se zaštiti blizak je uvek veća od želje da se zaštiti sopstveni život. Međutim, najmlađi lovac je odbio nastojnikovo upozorenje. 

Odarbani su u pratnji čuvara odvedeni na pripremu u kasarnu a uveče će biti sprovedeni u upravni hol na poslednju večeru. Tamo je već bilo spremno pet stolova koji su odeljeni drvenim panoima radi privatnosti i u tim odeljcima će se odabrani oprostiti od svojih najmilijih i podeliti sa njima svoj zadnji obrok. 

Pogledom sam pratila Miku. Mogla sam ga spasiti ovog izbora. Mogla sam biti udata za njega, čak ni ja nisam morala stajati na crti. Bratova ruka me je našla i povukla dalje sa crte, „Mika će biti dobro, videćeš,“ šapnuo mi je i poveo kući. 

Kako običaj nalaže, tog dana smo prvo našu pomoć i utehu ponudili prvim komšijama na čemu nam se Anjinka zahvalila i odbila je a onda smo pošli kod Tratnikovih i ponudili pomoć Mikinim roditeljima. Sedeti kod njih je za mene bila prava kazna. Njegova majka ništa nije rekla, ali videla sam neodobravanje u njenom pogledu. 

„Plašim se za brata,“ šapnula mi je njegova sestra Hana, „ali Mika mi je rekao da on ima plan kako će preživeti lov.“ 

Poznavala sam taj plan. Bio je to tatin plan i način na koji je preživeo prvi lov. Popeti se uz planinu na severu i sakriti u njenim pećinama. 

„Uveče ću ići na poslednju večeru,“ obavestio me je brat na povratku kući. 

„Video si Naimin pogled. Mogla sam sprečiti ovo.“ 

„Ako ga ne bi odabrali sada možda bi ga odabrali neki drugi put, Ela. Lovu ne možeš pobeći, možeš ga samo preživeti, onako kao tata.“ 

Da, naš tata je preživeo dva lova, ali nije bilo sve tako jednostavno. Preživeti lov je značilo dve stvari. Prva je da ako ubiješ lovca ili ako uspeš da mu se sakriješ i na taj način preživiš lov, na sledećem izboru odabraćete kao prvog. Druga mogućnost je bila da napustiš region i odeš da živiš među klonirane kao lovac. Tata je ovu drugu mogućnost oba puta odbio a iz trećeg lova se nije vratio. Ni on, ni lovac. Nikad nam nije saopšteno šta se desilo s njima. Nakon tog lova je smenjen Verti. Mama je u više navrata pokušavala saznati. Nije naišla na razumevanje a u narednom lovu odabrana je kao prva. Na poslednjoj večeri, sa Timom smo joj morali obećati da nećemo zahtevati odgovore i da ćemo prihvatiti činjenicu da je tata ubijen u lovu. Ni jedan od nas u to nije verovao, ali smo je poslušali. Bila je to njena poslednja želja kojom je pokušala da nas zaštiti.

Autor: Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Odlomak iz romana Srebrni vladar

Odlomak iz 24 poglavlja romana Srebrni vladar.

Volela je krovove zgrada. Vazduh je uvek svežiji gore a pogled u beskonačnost u koju se prostire grad uvek joj je bio posebno drag. Imala je osećaj kao da joj je ceo svet pod nogama. Da, volela je provoditi vreme na krovu, soba je uvek bila previše mala za njene misli.

Nakon što je napustila kancelariju menadžera hotela, bilo joj je potrebno mesto za razmišljanje a krov je bio savršen za nju i njene misli.

Sela je na parapet i zagledala se u prazno. Znala je da je sve ono što su joj rekli istina i žrtvovanje njenih roditelja je sada zapravo imalo smisla. Majka je učinila sve samo da je održi na životu a ona je uletela u sam čopor u nadi da će je spasti. Zašto joj tata nikad nije rekao istinu, zapitala se ne prvi i ne poslednji put.

„Planiraš da skočiš?” trznula se na ove reči. Zamišljena, uopšte nije čula kad joj je prišao. 

„Ti stvarno voliš da se šunjaš okolo,” obratila se mraku iz kojeg je iskoračio njen pratilac kog se nije mogla otarasiti.

„Ne zovu mene uzalud Stelt.”

„Ne Ido... ti sam sebe zoveš tako.” Iako mu je morala odati priznanje, pristajao mu je nadimak koji je sam sebi nadenuo.

„Možeš, molim te, sići sa tog zida.” Osetila je strah u njegovom glasu.

„Plašiš se visine?”

„Molim te, više bih voleo kad bi sišla.” 

Emilija se nasmejala i prebacila noge, ali nije skočila sa zidića, već se čvrsto držeći za sam kraj ispružila prema ambisu.

„Emilija,” vrisnuo je priskačući, a devojka se slatko nasmejala, zabavljena njegovim strahom. „Šta je Ido, trnu pete?”

„I znoje dlanovi,” priznao je. Vratila se u sedeći položaj i dozvolila mu, da joj pomogne sići. Bilo je čudno osetiti nečije ruke na sebi i odagnala je želju da mu izvrne ruku i obori ga na zemlju. 

„Izazivaš smrt,” prekorio ju je.

„Svaki dan. Uostalom, zar to ne činimo svi.” Klimnuo je, seo na zemlju i naslonio se na zidić.

„Trebalo mi je malo mira i tišine da razmislim o svemu..."

Autor Dana Hill

Roman Srebrni vladar možete poručiti preko Amazona:

https://www.amazon.de/Srebrni-vladar-Dana-Hill/dp/1726347974
ili u elektronskom obliku preuzeti na Smashwords:

https://www.smashwords.com/books/byseries/37702

Bolešljiva žirafa Mira

Jadna žirafa Mira, veliku muku muči,
gde je samo danas našla da se razboli.
Dugačko grlo je boli i grebe
kao da joj kaktus u njemu raste
a u savani treba veliki događaj da bude,
slonica Dara i gepard Mile
žurku povodom useljenja prave.
Kažu prava gozba se sprema
a biće i sladoleda
i nju, upravo, danas slomi viroza,
te posluša savet Branimira sove
i otrči da nađe bodljikavo prase.
„Neka ti Stanoje injekciju da,
meni išijas u trenu nesta’.“ 

Sva zadihana dođe do Stanojeve jazbine
kad tamo nađe poruku
„Otiš’o na kupanje“.
„Jao pa gde danas,“ zavapi Mira
i otrči komšije da pita
gde se to Stanoje obično kupa.
Poslali je mungosi do blatnjave banje
„tamo se,“ kažu „kupa, naš Stanoje.“ 

„Šta je Miro šta si sva rumena,
ko da te je sunčanica udarila.“
„Ma nije sunčanica, Stanoje dragi,
već imam temperaturu i grlo me boli.“
„Šta onda savanom jurcaš,
treba u krevetu da ležiš
piješ dosta čajeva
i inhalacijom se lečiš.“
„A zar ne možeš, kao Branimiru,
injekciju da mi daš
da mi ovo prođe u roku od odmah.“
„A jesi li ti stogodišnja sova
što od išijasa pati
ili si žirafa koju grlo boli?“

Prođe žurka bez žirafe Mire
ali mislili su na nju nove komšije,
i sladoled joj, za kasnije,
u zamrzivač spremiše.

... i tako,
prejela se žirafa Mira ponovo sladoleda
pa je novu grlobolju zaradila
„Jao, gde danas da me ovo snađe,“
zakuka žirafa Mira
nad loncem lekovite trave.

Autor: Dana Hill

Ilustracija: Dajana