Slikar

Pripovetka "Slikar" je objavljena u zbirci priča Marsonic 28.

1

U svakom čoveku tinja umetnik sposoban da dotakne dušu rečima, glasom, pokretom ili potezom kista, ali samo retki poseduju onaj iskonski, božanski dar da je prisvoje, da je zarobe u umetničkom delu. Zato nam se ponekad čini da nas oči s portreta prate gde god da krenemo, da je dovoljan još jedan dah da statua progovori, ili da harmonija tonova iz nas izvuče one najskrivenije emocije.

U ta dela su umetnici, namerno, ali češće slučajno, utisnuli ono što ne bi smeli da kradu — samu srž postojanja. 

Iz staklene tegle izvukao je najtanji kist, od samura, namenjen za krajnje, najnežnije detalje. Približio se platnu i sitnim potezima počeo da doteruje iskru u neboplavim očima, onu koja se rađa kada misao na nekog ne popušta. Na usnama modela titrao je nežan osmeh, a u blagom nagibu glave i smirenosti ramena skrivala se tiha toplina.

Vratio je četkicu u teglu, odmakao se i još jednom osmotrio portret osobe u sivoj majici i teget-plavom sakou.

Osvrnuo se i gotovo svečano, prišao velikoj slici oslonjenoj na zid i podigao prljavi beli čaršav koji ju je prekrivao.

Njegovo životno delo bi mu svaki put zaustavilo dah, tako je bilo i sada. Prikazivao je krajolik u magli. Kroz guste sive oblake probijali su se zraci sunca, osvetljavajući zemljani put koji se protezao kroz brežuljke obrasle glogom i šipurkom. A na tom putu red ljudi. Jedan za drugim, kao da čekaju, kao da idu negde van prikaza.

Pogled mu je pao na figuru u sivoj majici i teget sakou, farmericama i žutim kanađankama.

Divio se slici svega jedan celi uzdah, onda je podigao bojama isflekan čaršav i prekrio ju je.

Okrenuo se i prišao štafelaju, skinuo portret i oslonio ga na zid da se suši.

Uzeo je paletu i teglu s kistovima, izneo ih napolje, seo za baštenski sto i posvetio se njihovom čišćenju. Prvo je četkice očistio starim novinskim papirom, zatim ih jednu po jednu umakao prvo u jednu teglu sa terpentinom, zatim u drugu. Cedeći ih posle papirnim ubrusom izvlačeći i poslednji dah boje iz njih, pazeći da dlake zadrže oblik. Složio ih je na čistu krpu i ostavio da se osuše.

Bio je to ritual, završna molitva nakon obreda.

Kada je sve vratio u atelje, namestio je prazno platno na stalak. Kratko se zagledao u njega, pitajući se ko je sledeći i kada. Isključio je svetlo i izašao, zatvarajući vrata iza sebe.

 

2

Meki, uvodni tonovi pesme True kliznuli su kroz prostor, a uskoro se glas Tonija Hedlija probijao kroz dim cigareta pevajući o zvuku njegove duše.

„Ne. Ne opet”, umalo da zajeca Kiti i okrenu se ka ćošku u kojem je stajao džuboks, doviknuvši crnokosom momku pored. „Hej, moronu, nije ni čudo što te je ostavila.”

Suzi je zadrhtao kraj usana u osmeh. Za razliku od prijateljice, nije joj smetala pesma, zapravo joj je prijala. Bila je ugodan pozadinski šum u graji koja je vladala oko njih.

„Kunem ti se, ako još jednom začujem ono huh-huh-huh ubiću ili njega ili sebe. Ili oboje.”

„Pusti čoveka da tuguje.”

„Najzad sam te izvukla iz kuće u nadi da ću te oraspoložiti, a ovde te neki idiot cele večeri smara tugaljivom baladom.” Uzrujano je mlatarala rukama. „Takve stvari se slušaju kod kuće, sa kanticom sladoleda u krilu, a ne u pabu.” Primetila je konobaricu i mahnula joj.

„Donesite nam još jednu turu i, za boga miloga, zabranite onom kretenu prilazak džuboksu.”

Žena se nasmejala, pokupila prazne čaše i otišla.

„Kako napreduje rad?”

„Nikako”, priznala je snuždeno nalaktivši se na sto.

Umesto da piše tezu, svako malo bi se uhvatila kako gleda u prazno dok joj misli lutaju ka drugom kraju grada, ka njegovom stanu.

Tuga zatitra u njoj, a iznenadni nalet nelagode joj prostruja kičmom, menjajući se u blagu jezu. Odjednom je imala osećaj nečijeg pogleda na potiljku. Prošla je rukom kroz kosu u nadi da će osećaj nestati.

„Ne tuguj za budalom, vidi koliko ih ima u ponudi.” Prizvala ju je stvarnosti prijateljica.

Setno joj se osmehnula i oterala od sebe teške misli.

Pune čaše našle su se pred njima u trenutku kad se pesma završila, a Kitine oči su poletele do najbrojnijeg i najglasnijeg muškog društva okupljenog oko stola na sredini paba.

„Geri, da se nisi usudio”, doviknula je konobarica zapretivši prstom momku koji je ustao. „Ili ćeš platiti turu celoj kafani.”

Momak se namrštio, prijatelji oko njega se nasmejali, a onaj najbliži ga je povukao za rukav da sedne.

Prizor ju je na kratko oraspoložio, ali uskoro je ponovo zamišljeno pogledom krstarila kroz prostor ispunjen duvanskim dimom i naletela na nepomične oči u senci mračnog ćoška. Njihova prodornost izazivala je u njoj napetost koju nije mogla da objasni. Delovalo je kao da gleda kroz nju. Blago se stresla. Čovek je oborio pogled na notes u krilu, pa ga ponovo podigao prema njoj.

Ruka joj je lagano zadrhtala na čaši.

„Onaj lik tamo te posmatra”, upozorila je prijateljicu na čoveka u sivoj jakni. Kiti se kratko osvrnula i otpila gutljaj vina.

„Zašto misliš da posmatra mene? Možda tebe merka”, uzvratila je, podižući obrve. Ipak, obe su znale da je pored vrcave plavke, oštrog jezika, Suzi neprimetna kao crkveni miš. Čak je i bivši to mislio — ako je to uopšte bivši; upoznala ga je dok je pokušavao da smuva prijateljicu, a kada je shvatio da nije zainteresovana za intelektualca u potrazi za ozbiljnom vezom, okrenuo se njoj, da bi potom nestao bez traga nakon prve ozbiljne svađe.

„Dobro veče”, prenuo ih dubok glas i pre nego što su primetile sredovečnog čoveka kako stoji pored njihovog stola. „Izvinjavam se na uznemiravanju, ali bila mi čast kad biste dozvolili da Vas naslikam.” Okrenuo se ka Suzi i stavio pred nju list papira koji je verno prikazivao njene crte lica.

„Vi ste ovo nacrtali?”, pitala je zadivljeno, nesvesno se osmehujući.

„Voleo bih naslikati Vaše oči. Imate tako neobičnu boju.” Zagledao se u nju toliko intenzivno, da je imala osećaj da ju je prikovao pogledom. „Pod izvesnim uglom deluju skoro… jantarno… izuzetna retkost”, dodao je jedva čujno.

„A ti uvek negoduješ zbog šućmuraste boje.” Zvonko se nasmejala Kiti. Stranac kao da je nije ni primetio, uporno je zurio u Suzi. Naterala se da obori pogled i kratko pogledala u stranu.

„Želite li nam se pridružiti?”, pitala je prijateljica.

„Hvala na pozivu, ali ne.” Trepnuo je, a crte lica su mu postale blaže, bore na čelu su nestale, a tanke usne se opustile. „Moj kontakt i adresa su na poleđini. Zaista bi mi učinili izuzetnu čast”, rekao je i nestao u gužvi.

„Suzi, ovo je fantastično”, uzviknula je Kiti, uzela joj skicu i kratko je proučila, pa pokazala prijateljici. „Fenomenalno.”

Bila je zamišljena na crtežu, verovatno je i sada imala taj zamišljeni tugaljiv izraz.

„Čula sam da su slikari najbolji ljubavnici. Prvo vode ljubav s tobom u krevetu, onda ponovo dok te slikaju.” Smejala se uzbuđeno, svesna da se ona ne bi dvoumila, ni časa.

„Mator je”, mrštila se i na samu ideju da legne sa zagonetnim strancem.

„Godine znače iskustvo.” Namignula joj je prijateljica i nasmejala se. „Totalno bi trebala dozvoliti da naslika te tvoje gotovo jantarne oči”, imitirala je slikarev ozbiljan glas.

„Ne znam”, odmahnula je glavom. Nije je privlačila ideja da nekome pozira, bio je to tako intiman čin.

„Hej, učini jednom u životu nešto spontano, ako ništa, barem zbog iskustva. Možda postaneš nova Mona Liza.” 

3

Uzbuđenje mu se mešalo sa iščekivanjem; gotovo mu je igralo na vrhovima prstiju — mogao je da im oseti miris, da okusi njihovu oporu slast na jeziku. Srce mu je ubrzano kucalo, a misli se vrtele u tihoj napetosti.

Voleo je osećaj kada očekivanje postaje gotovo opipljivo, kada postane tiha, neuhvatljiva sila koja ga tera da stvara.

Pogledao je po ateljeu, još jednom proveravajući da li je sve pripremljeno.

Sunčeva svetlost probijala se kroz prašnjave prozore i obasjavala finu teksturu pripremljenog platna, čekajući da mu udahne prve linije života. Na stolu pored štafelaja stajale su spremljene boje i palete s debelim naslagama boje, kistovi i očišćeni slikarski noževi, spremni za svaki sledeći potez.

Odmaknuo je tešku bordo draperiju s prozora i namestio drvenu stolicu ispred zamišljajući model na njoj. Premestio ju je još nekoliko puta. Pomerio stalak, proverio pripremljeni alat dok se najzad interfon nije oglasio.

Kestenjasta kosa joj je padala u talasima na ramena, a oči su na dnevnom svetlu poprimile zelene nijanse. Nos joj je bio sitan, prćast i podizao je usne dajući im srcoliki oblik. Dug vrat sakrila je narandžasto-zelenim šalom. Čim ju je uveo u atelje zamolio ju je da ga skine zajedno sa kaputom.

„Niste rekli šta da obučem, nadam se da je ovo u redu?” Nosila je zeleni džemper malog V izreza i obične farmerice.

„Odeća je nebitna, to je samo ljuštura. Mene zanima ono što izbija iznutra. Iz Vaše srži, iz Vaše duše.” Ponovo joj se zagledao u oči, sa svetlom koje je prodiralo kroz bordo zavesu, njihova je boja potamnela u čokoladnu nijansu.

Smestio ju je na stolicu ispred prozora i rekao joj da se opusti i nađe pozu koja joj je najprijatnija, onda je stao iza štafelaja posmatrao je, proučavao linije, senke, delovalo je kao da je prošla čitava večnost dok nije počeo da meša boje povremeno vireći prema njoj.

Najzad je platno počelo da oživljava pod njegovim potezima. Prvo su to bile grube skice lica, zatim je prešao na senke polako prelazeći na detalje.

Dugo je ćutala, povremeno bi stolica bolno zaškripala pod njenim pokretima, podsećajući ga da je stvarna, a ne tek ideja na platnu.

„Slikate samo portrete?”, najzad se usudila progovoriti, glasom koji je titrao znatiželjom.

„Većinom, da.” Virnuo je prema njoj proučavajući senu koju su stvarale njene duge trepavice. Odvojio boju koju je pripremio i dodao u nju malo plave.

„Da li se može živeti od slikanja?”

Susreo je njen ljubopitljiv pogled.

„To je suština mog postojanja.”

„Da, ali da li je dovoljno da Vam stavi hranu na sto, plati račune.” Nakrivila je glavu u stranu i proučavala ga iščekujući odgovor.

„Novac je samo gorivo, ne i putovanje.” Umakao je četkicu u novu nijansu i lenjo je okrenuo među prstima, primetivši kako su joj oči iskrile intrigom — ni traga onoj seti koja ih je mutila pre neko veče u pabu.

„Nećete daleko stići bez goriva”, rekla je i slegla ramenima.

„Daleko… hm”, ponovio je zamišljeno. „Ponekad nije stvar u daljini, nego u dubini. Možete putovati čitav život, a ne dotaći sopstvenu suštinu.”

Nasmešila se iz pristojnosti.

„Zvuči lepo, samo što računi ne mare za suštinu našeg postojanja.”

„Novac meri samo ono što je vidljivo”, odgovorio je blago. „Ja merim ono što ostane kad sve vidljivo nestane.”

Na trenutak je zaćutala, a zatim upitala: „Šta ako ne ostane ništa?”

„Duša ostaje”, rekao je i nastavio da slika, skriven iza platna, prepuštajući je tišini, nadajući se da će melanholija koju je ranije primetio u njenom pogledu isplivati sama od sebe, i u potpunosti je ispuniti. 

4

Potezi četkice tiho su klizili po površini platna, uz povremeni zvuk mljackanja boja po drvenoj paleti. U prostoriji je vladala samo ta ritmična harmonija, narušena povremenim udaljenim zvucima sa ulice.

Stolica ju je žuljala. Što je duže sedela na njoj, sve više joj telo trnulo od hladne, tvrde neudobnosti. Leđa su je počela boleti već nakon nekoliko minuta, a bol se uvlačio u svaki mišić, tupo je opominjući da mora ostati mirna. Osećala se kao lutka u izlogu, posve nemoćna da pobegne od njegovog pogleda, ali i sopstvenih misli i tuge koja ju je pritiskala poput ćebeta u koji je volela da se umota svake večeri… kad već nije bilo njegovog zagrljaja. Još uvek je mirisalo na njega, na citrus pojačan sandalovinom i taj miris je bio nešto najbliže što je imala umesto dodira za kojim je čeznula.

Pomerila se i stolica se oglasila jadikovkom starog drveta opominjući je da miruje, i neminovno privukla pažnju slikara.

Proučavao ju je. Osećala se ogoljeno pod pogledom njegovih tamnih očiju. Prodirao je dublje nego što je želela da iko zaviri. Majka ju je posmatrala na taj način, samo što u njegovom pogledu nije bilo prekora i nezadovoljstva.

Uvek je tražila mane na njoj: „Trebala bi nositi jaču šminku; kosa ti je uvek masna, sigurno ne znaš pravilno da je ispereš; zašto si obukla plavu košulju ispod sivog sakoa; zar ti nije neudobno u pantalonama. Od mene si nasledila tako lepe noge, trebala bi nositi miniće, onda bi lakše našla momka. Ženi je mesto u kući za šporetom, a ne u nekoj tamo kancelariji zbog koje si bledunjav i isušen.”

Majčino osuđivanje joj ispuni misli. Nije znala šta je gore, da li to što je majka konstantno nezadovoljna njenim životnim izborima ili što je otac ponosan na njih.

„Moj doktor nauka”, govorio je pun ponosa, a još je bila daleko od te titule i ko zna da li će je ikad ostvariti. Kako stvari trenutno stoje, čini se da nikada neće.

„Možemo li, molim Vas, napraviti pauzu”, prekinula je tišinu u nadi da će na taj način sići s ringišpila misli na kom se vozila.

„Naravno, kako neuviđajno od mene. Sigurno ste se umorili.” Ostavio je paletu na stolu i četkicu u teglici. „Napravimo kraći predah. Jeste možda za šolju čaja?”

„Da, to bi bilo prijatno. Hvala Vam.” Osmehnula se i ustala sa stolice. „Mogu da virnem?”, pitala je.

„Slobodno, to je Vaša slika.” Pokazao je na platno i upozorio je: „Još uvek nije završena.”

Nije sačekao da svedoči njenoj reakciji. Čula je kako se njegovi koraci udaljavaju i nestaju u zadnjem delu kuće. Protegla se i prišla štafelaju i na tren zanemela.

Na platnu je bila ona, ili bar obris nje. Krhka figura ukočeno smeštena na drvenoj stolici. Prigušeni tonovi maslinasto-zelene i oker boje grlili su je i hvatali odsjaj zelenog džempera. Kosa joj je ležala na ramenima, lagano se sjajeći u svetlosti koje je dopiralo sa prozora iza nje.

Ali oči… oči su bile samo dve bele šupljine koje su zjapile iznad pažljivo oblikovanog lica. Čekale su da ih ispuni. Toliko je govorio o njima, posmatrao ih i proučavao, da je pomislila da ih je prve naslikao.

Osmehnula se razmišljajući kakav bi filozofski odgovor dobila na pitanje zašto je odabrao taj redosled.

Prisetila se razgovora i odmahnula glavom u neverici, shvativši da mu ponos verovatno ne dozvoljava da prizna da pripada onoj vrsti gladnih umetnika koji kroz filozofiju pravdaju svoje opsesije.

Osvrnula se po ateljeu.

Uz zidove su stajali naslonjeni portreti, lica nepoznatih ljudi, svako zarobljen u nekom svom svetu: žena s rukama sklopljenim kao u molitvi, uplakani starac, plavokoso dete koje se smeje. Prašina je ležala po njihovim ramovima, kao uspavani trag vremena.

Onda je u uglu ugledala sakrivenu veliku sliku. Platno je bilo ogromno i čaršav ga je jedva pokrivao, ostavljajući pri dnu izložen ugao — taman dovoljno da se nazre par kanađanki.

Nešto je u njoj zadrhtalo prisećajući se koliko su joj nedostajale u hodniku, onoliko koliko joj je smetalo kad se o njih spoticala.

Približila se, gotovo ne dišući, i prstima uhvatila rub čaršava. Povukla ga polako i zanemela pred prizorom koji se otvorio pred njom.

Red ljudi zurio je u nju sa tog platna, svako lice obuzeto sopstvenom tišinom, ali kao da su svi istovremeno pokušavali nešto da joj saopšte. Među njima je ugledala uplakanog starca, i plavokoso dete, samo što se ovde nije smejalo. Delovalo je prestravljeno, napaćeno, usta su mu bila napola otvorena kao da je vrisak ostao zarobljen u ulju.

I onda… pogled joj je pao na lice koje je poznavala. Na crte koje su joj nedostajale. Toliko puta ih je prstom opisivala dok se na jastuku pored nje budio.

Trepnula je, učinilo joj se da mu se izraz izmenio, da se iznenađenje prelomilo u stravu kada ju je ugledao, delovao je kao da je pokušava upozoriti, ali je ostao zauvek nem, zamrznut u tom trenutku.

Koraci su odjeknuli hodnikom, preteći se približavajući ateljeu.

Pogledala je ka vratima, zatim još jednom na sliku upijajući užas u neboplavim očima. Drhtavim rukama je spustila čaršav i vratila se do stolice.

Sela je, ukočila se pitajući se da li je umišljala ta lica i neizgovoreno upozorenje u njihovim izrazima… i šta predstavlja ta slika? 

5

Vrata su zaškripala kad ih je gurnuo ramenom, pazeći da tacna sa dve šolje čaja ne zadrhti. Miris mente i meda razbio je ustajali vazduh ateljea.

Sedela je na stolici, savršeno mirna, ali ne i opuštena. Pogled mu je odmah poleteo u ćošak ka velikom platnu. Čaršav je mirovao, ali rub tkanine je bio iskrivljen, kao da ga je neko nedavno dirao.

Zastao je na pragu. Stezala je šake u krilu, a oči su joj bile ispunjene nemirom i pitanjima. Treptala je kao da se borila sa neizgovorenim mislima.

Spustio je tacnu na sto, ne progovorivši, i ostao još trenutak da je posmatra, pitajući se šta je videla na platnu. Znao je šta on vidi na njemu, ali još uvek nije svedočio tuđoj reakciji.

„Kakav je utisak?”

Zbunjeno je nakrivila glavu, zatreptala i kao da se prizvala u sadašnjost.

„Veoma ste talentovani.”

Nasmešio se blago, svestan sopstvene veličine i božanskog dara koji je nosio u sebi. Niko na ovom svetu nije mogao da se meri s onim što je on bio kadar da ostvari.

„Talenat”, podrugnuo se pružajući joj šolju mirišljave, vruće tekućine, „to je samo reč kojom se opisuje predispozicija moguće veličine.”

Prihvatila je šolju, na tren zadržavajući pogled na njegovim dugim prstima, obojenim tankim tragovima osušene zelene i oker boje.

„Samo istinski velikani poseduju božansku moć hvatanja same esencije ljudskog postojanja… ili duše, kako je često nazivaju.”

„Mislite da duša može da stane na platno?” Dunula je u vrelu tečnost i udahnula njen biljni miris.

„Smeh tog deteta tamo”, klimnuo je glavom ka portretu kraj zida, „to je suština njegovog postojanja. Dečja nevinost koju svi izgubimo odrastanjem, kao da je neko izbriše iz nas.” Odmahnuo je rukom kao da briše platno ispred sebe.

Oči su mu kratko skliznule do nje, pa nazad do šolje u rukama, upijajući njenu toplinu.

„Odrastanjem stavljamo maske skrojene od reči, navika, iskustava… sve ono što nas oblikuje, a svakoga na drugačiji način. Bit svakog od nas je poseban. Neko nosi ljubav. Neko strah… a ako je dovoljno pažljivo posmatrate, možete je uhvatiti pre nego što nestane.”

„Znači duša onog deteta je nevinost, a one žene tamo… nada u spasenje?” Pokazala je na portret žene u molitvi.

Kratko se osvrnuo i sa zadovoljnim osmehom joj klimnuo, dok je hranio ego što je s takvom lakoćom prepoznala tragove životne esencije koje je udahnuo tim modelima.

„Shvatili ste.”

„Šta je onda moja bit?”, pitala je zaintrigirano.

Zastao je, odmeravajući je.

„Vaša tuga. Seta. Neko Vam je ranio dušu, naprsla je, i sada je izložena… ogoljena, ostavljena da je ubere svako ko je sposoban da je ugleda.”

Ugrizla je donju usnu i skrenula pogled blago se stresavši.

„I vi vidite tu moju dušu? Pomalo zastrašujuće.”

„I jeste.” Prstom je zamišljeno dodirnuo ivicu šolje. „Onaj koji Vam je to učinio zaslužio je kaznu.”

Trznula se, ali nije ništa rekla. Umesto toga, oči su joj poletele ka velikoj slici.

„Pitam se… šta bi bila njegova suština?”

Ispratio je njen pogled do platna, pitajući se na koga je pomislila. Da li je nekoga prepoznala? Misao ga je tiho zaintrigirala.

Odložio je šolju na tacnu i polako prišao štafelaju, spreman da započne završnu fazu rada.

„Pričajte mi o njemu, da vidimo… da li je zaista zaslužio kaznu”, rekao je sa suptilnom težinom u glasu, i posmatrao kako joj se ramena grče, a oči boje setom.

 6

Spustila je šolju u krilo i zamislila se. Topla tekućina grejala joj je dlanove, kao što su joj uspomene grejale srce. Kapci su joj na trenutak zadrhtali, a u uglu usana pojavila se senka osmeha koja je odmah nestala.

„Bio je…”, počela je tiho, tražeći reči, i ispravila se, iznenađena što o njemu govori u prošlom vremenu. „Visok je, širokih ramena. Pored njega sam se uvek osećala sigurno. Oči plave, kao vedro nebo, ponekad deluju hladne, ponekad toplo svetlucave. Uvek su me ljubopitljivo posmatrale, kao da pokušava da pročita sve što krijem, sve što još nisam priznala ni sama sebi.”

Setila se strave u njegovim očima na ogromnoj slici i stresla se od te scene pitajući se da li je to zaista on ili neko ko podseća na njega.

Zastala je i pogledala ka slikaru. Od platna ga nije videla, samo je čula onaj ritmičan, smireni zvuk na koji se već navikla: mljackanje četkice u boji, zatim šuštanje po platnu.

„Kakav je bio prema Vama?”, pitao je.

„Bio je nežan, ali tvrdoglav.” Odmahnula je glavom i kratko se nasmešila sama sebi. „Tvrdoglav do bola. Isto kao i ja. Često smo se raspravljali zbog sitnica.” Prekor joj je bojao glas, zajedno sa senkom kajanja.

„Kao što su?”, upitao je, nagoveštavajući da je spreman da upije svaki detalj.

„Filma, reakcije likova ili prijatelja, ili zbog večere… da li ćemo naručiti picu ili kinesku hranu. Poslednji put smo se posvađali baš oko večere. Tvrdio je da je uvek onako kako ja želim. Nabrajajući mi sve moje greške. Smešno, zar ne, kako od ničega napravimo nešto.”

Zamislila se, pogledom odlutala negde daleko, u sve ono što se ne bi desilo da je samo pristala na picu. A voli picu, svaki zalogaj je mali čin prkosa majci, za koju to nije zdrav i uravnotežen obrok.

„Da li Vas je bolela njegova osuda?”

„Ne… bio je u pravu. Boleo me je njegov odlazak i to što mi se nije javio. Što i danas odbija da mi se javi.”

Počela je da preživljava taj trenutak rastanka. Rekla mu je da je isti kao njena majka — uvek vidi samo ono loše u njoj, ne mareći za sve što čini za njega.

Kako li je mogla da ga uporedi s njom? Nije joj bio ni nalik, ni trunčicu.

Umorno se naslonila unazad u stolici, sećanja su prizvala suze koje nije htela da pusti, ne želi biti kao onaj starac suznih očiju. Obrisala ih je u nadi da će i tuga nestati. Uzdahnula je i okrenula se ka stalku iza kojeg se krio slikar.

„Da li znate da su afrička plemena odbijala da stanu pred fotoaparat, plašeći se da će im ukrasti dušu?”, rekla je tiho, tek da promeni temu, u nadi da će se udaljiti od sećanja koja su je pritiskala.

„Da, čuo sam za to.” Kratko je virnuo iza platna, sa blagom znatiželjom u očima. „Sasvim prirodan i opravdan strah. Jer šta smo mi bez duše? Samo hrpa organa smeštena u kalup. Svrha našeg postojanja počiva u životnoj esenciji koja nam je podarena dolaskom na ovaj svet… i koju ćemo vratiti kad ga budemo napuštali.”

Suzin fokus zadržao se na njegovim mračnim očima, pokušavajući da odgonetne da li je briljantan ili lud.

„I vi mislite da se to može… preneti na platno?”

„Svakako”, rekao je samouvereno. „Mogu je i preneti, i sačuvati na ovom platnu. Videli ste ono dete, i njegovu sreću. I onu ženu, i njenu nadu.” Kratko se osvrnuo ka pomenutim portretima.

Klimnula je, jer su njihove emocije u očima bile gotovo opipljive.

„Ali na onoj drugoj slici ste ih prikazali…” Pogledala je u platno, setivši se strave u očima ljudi u redu.

„Ah… da.” Na licu mu se pojavio lagan osmeh, mešavina ponosa i neobjašnjive topline. „Ta slika predstavlja budućnost. Ova”, pokazao je na platno, „predstavlja sadašnjost.”

Zadržao je pogled na njoj. Oči su mu bile prodorne, odmeravale su svaki njen trzaj, svaku misao. Susrela ih je dok joj je u glavi pulsirala spoznaja da bi mogla završiti na toj slici, zarobljena u trenutku koji nije želela. Srce joj je ubrzano tuklo dok je polako shvatala šta to znači.

„Ne želim tako da izgledam. Ne želim da se nađem na velikoj slici.” Naglo je ustala sa stolice.

„Niko to ne želi.” Slegnuo je ramenima ravnodušno. „A ipak — u redu za poslednji sud, svi će tako izgledati. Ali postojaće i ove studije… koje prikazuju Vašu životnu bit.” Pokazao je na stalak ispred sebe.

„Ne želim ni to. Predomislila sam se. Ne želim svoj portret, ne želim da me išta podseća na ovaj period života… Hvala Vam i žao mi je… ali moram da idem.”

Prišla je čiviluku, uzela kaput, šal i tašnu, i istrčala napolje.

Svež vazduh ju je udario u lice. Podigla je glavu ka nebu i duboko udahnula, prebacujući šal oko vrata.

Onda se osvrnula prema prozorima ateljea na prvom spratu.

„Čudak”, rekla je i zakoračila prema autu vadeći ključeve.

 7

U vazduhu je još uvek lebdeo miris citrusa, sandalovine i ruža, pomešan sa oštrim tonom mente. Trag njenog prisustva.

Zagledao se u praznu stolicu, pa na platno, prizivajući u sećanje model.

Uzeo je četkicu — onu najtanju, za najfinije detalje. Umočio je u boju jantara, dodao jedva primetnu nit bele, i nežno povukao liniju preko zenice.

Nedostajalo je još samo nekoliko poteza.

Odmaknuo se i odmerio platno; oči na slici gledale su negde daleko, obojene setom i tugom, kao da je znala da više nikada neće otići odavde.

Neko je napolju povikao, zatim se čuo udaljen zvuk motora, pa naglo cviljenje kočnica. Kroz prozor ugledao je nešto narandžasto i zeleno — vetrom podignut njen šal sa asfalta i bačen u vis kao poslednji pozdrav.

Nije prišao prozoru. Ne voli posmatrati tuđe stradanje, dovoljno mu je što je svedočio svom. Odložio je četkicu u teglu. Skinuo je portret i naslonio ga na zid da se suši.

Zatim je pažljivo prišao velikoj slici, onoj što ju je godinama slagao u slojevima.

Otkrio je svoje životno delo — Poslednji sud.

Na kraju reda, među bezličnim licima, zasijala je kestenjasta kosa. Lice koje ga je gledalo bilo je ispunjeno prekorom.

Bila je jedna od tih. Jedna od retkih koje shvate njegovo sveto poslanstvo.

Možda ne mogu da ga izgovore, da mu nametnu tačan naziv, ali intuicija u njima podigne uzbunu.

Dok je prao umorne ruke nakon čišćenja alata posmatrao je kako se žuta, zelena i oker razlivaju po belom porcelanu, razrede se sa čistom vodom i nestanu u slivniku. Poznata težina mu ispuni mrtvo srce. „Moralo je tako biti”, tiho je smrmljao u bradu.

Nisu svi umirali.

Samo oni koji su znali. Ona je znala.

Morala je otići pre nego što bi izgovorila ono što bi ga zauvek razotkrilo, a red na slici još nije bio završen… i još dugo to neće biti.

Autor: Daniela Vrškova

Ilustracija je kreirana AI asistentom Gemini, prema autorskim instrukcijama pisca.

Zemlja nade 11

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link     Deseti deo: link

11

Ksander

 

Najbolja strana snova je ta što se na kraju probudiš. Možda je realnost koja me čeka s druge strane sna teška. Ispunjena krivicom, stidom i žaljenjem, ali naučio sam da živim s tim isto kao što sam naučio da se suočim sa dečakom crne kovrdžave kose koji me pohodi u skoro svakom snu i podseća me na to ko sam bio. Obično me drži na nišanu. Puška je veća od njega i položena je na ruševine iza kojih se krije. Znam da će prljavom rukom obrisati suze sa crnih okruglih očiju, svestan da je ostao sam da zaštiti majku. Nije planirao da se preda bez borbe, jer borba je sve što je u životu znao. Navikao sam već na taj pogled pun prezira i prkosa. Svaki put pre nego što bi ispalio metak odlučno bi isturio bradu i klimnuo na njemu znanu zapovest. Ponekad sam bio brži i ispalio bih metak pre njega, ponekad bi oboje odbacili pušku i naklonili se jedan drugom nakon čega bi svako otišao na svoju stranu... da smo to barem učinili u stvarnom životu. Samo što ovog puta momčić nije držao mene na nišanu, već Nju. Ja sam bio nemi posmatrač poznatog prizora. Strepeo sam od trenutka kad će klimnuti glavom, a ona, za razliku od mene, nije nosila pancir, već snežnobelu košulju koja se presijavala u sivilu sna. Prvo je bila uplašena, potom je preklinjala dečaka da je poštedi. Odbijao je da je posluša i uporno odmahivao glavom. Oboje su plakali zatim mu je rekla da je u redu, osmehnula se nežno i obrisala suze. „Spremna sam... ako će tebi biti lakše onda pucaj“, ohrabrila ga je odlučnim glasom, „u redu je... pucaj... spasi sebe.“ Obasjala ga je onim širokim, iskrenim, osmehom koji je jednom i meni poklonila. Klimnuli su jedno drugom i crnokosi dečak je ispalio metak. Video sam ga kako probija vazduh ostavljajući svetli trag. Pratio sam pogledom njegovu plavu putanju koja je vodila pravo ka njenom srcu. Pokušao sam da je upozorim, ali moje reči su bile bez glasa. Želeo sam da potrčim i da se bacim na nju kako bih je spasao, ali i noge i ruke kao da su mi bile okovane. Krv je obojila belu košulju, a iz grudi joj je virio nož. Pogledao sam u šake. Bile su krvave. Ležala je na mojim rukama i tiho ponavljala: „Izdrži, Ksandere... samo izdrži... bićeš dobro... bićeš dobro...“

San je bio na izmaku, osetio sam da mi se vraća svest i kontrola nad telom, ali nova doza topline je donela novu obamrlost, a san se ponovio i u njemu bi ona iznova i iznova umirala dok sa ja bio nemoćan da je spasim.

„U redu je Ksandere. U redu je“, ponavljao je ženski glas dok su me nečije ruke držale prikovane za krevet i sprečavale me da ustanem.

„Seti se gde si, lovče“, rekao je neko drugi.

„Pogledaj me... Ksandere... pogledaj me“, vid mi se izoštrio i našao usko žensko lice. Prepoznao sam je. Bila je to lekarka.

„Znaš ko sam?“, pitala je. Klimnuo sam.

„Znaš gde si?“, pitao je Timo. Klimnuo sam ponovo. „Već sam pomislio da ćeš nam pobeći.“

Odavde nema bega.

Pogledao sam u plafon koji odavno nije bio beo i pokušao da ostavim iza sebe san ubeđujući samog sebe... Samo san. To je bio samo san.

Timo me je znatiželjnim pogledom proučavao i na tren me podsetio na nju, a ja sam shvatio da će taj san jednom postati stvarnost i da neću biti u stanju da je spasim... jer više neću biti tu... a nju će odabrati. Jednom će je odabrati, setio sam se teških misli nastalih u blizini reke. To shvatanje je probudilo čudan osećaj u meni. Dah mi se skratio, a sitni trnci ispunili ruke. Duboko sam udahnuo i potražio mir u sebi, ali nisam ga našao.

Zašto bih se brinuo zbog nje, zbog jedne nečiste? Pokušao sam oterati od sebe osećaj nemoći koji me je preplavio, ali to je dodatno pojačalo potrebu da je zaštitim.

Zatvorio sam oči na tren i postao svestan bola u levom boku, probadanja u leđima, u grudima, u rukama, glavi, zatim se vratilo sećanje na lupanje na vrata u kasni sat. Grupicu koja mi je upala u kuću. Njihove uvrede, bes, pesnice, cipele i na kraju nož koji je ostavio tragove svugde po mom telu da bi na kraju završio zariven u moj bok. Uhvatio sam se za to mesto. Rana se zatvorila, ali bol je ostao i još će neko vreme boraviti tu.

„Dobro sam“, odgovorio sam lekarki. „Bio sam ja i u gorem stanju.“

„Ali tada nisi bio na mojoj savesti.“ Odmahivala je glavom dok je pregledala svaku modricu i svaki ožiljak.

Među prvim stvarima kojima nas je Ren naučio još kao dečkiće Milinih godina, bilo je kako da primamo udarce bez uzvraćanja. Bio je to deo naše obuke. Učio nas je kako da čuvamo taj bol i kako da ga kasnije pretvorimo u gnev koji ćemo zatim promeniti u našu snagu. Međutim ovaj bol, sam potisnuo u sebe. Gnev mi neće biti potreban sada.

„Zašto im nisi uzvratio?“

„Da li bi to izlečilo njihovu mržnju? Obuzdalo njihov bes?“, odgovorio sam Timu i zatražio od Agnet odobrenje da izađem napolje. San je još uvek lebdeo oko mene i zaposedao moje misli. Svež vazduh bi mogao da ga najzad otera u podsvest.

„Ne preteruj. Svakom telu je potrebno vreme za oporavak, čak i tvom.“ Dala mi je još poneku instrukciju u vezi ishrane te se pozdravila, odbijajući nadoknadu za troškove lečenja.

„To ćemo rešiti na zboru, ti mi ništa ne duguješ.“

Pogledao sam u plavokosog momka tražeći objašnjenje.

„Zar si mislio da ćemo tolerisati nasilničko ponašanje? Čak ni jedan lovac ne zaslužuje da mu neko u sred noći upadne u kuću i isprebija ga na mrtvo ime.“

„Ne želim izazivati nove probleme. Ako ste zbog toga sazvali zbor, onda ga otkažite.“

Izašao sam na trem i udahnuo poznati miris. Miris zemlje i njenih plodova, miris trave pomešan sa mirisom živine iz komšijskog dvorišta. Što me je podsetilo da sam babi obećao da ću joj očistiti kokošinjac. Trenutno sam bio u stanju samo sebe da držim na nogama. Lopata će morati da sačeka.

„Ja bi ih ostavio do sutra“, zaustavio me je Timo u nameri da uberem paradajz koji se zarumeneo na stabljici. Osećaj nekog čudnog ponosa i radosti me je ispunio.

Eto, uz malo truda u stanju sam i da nešto stvorim, ne samo da uništim.

„Agnet je rekla da bi trebao nešto pojesti.“ Pozvao me je unutra, a ja sam se tek tada zapitao zašto je on tu. Objašnjenje je brzo usledilo.

„Smenjivali smo se sa babom i Agnet. Ovo je moja smena... a mislim da baba baš i nije slušala šta joj Agnet govori“, rekao je pošto je zavirio u babin lonac u koji mi je obično pakovala hranu. Sudeći po mirisu, unutra je bio pileći paprikaš sa noklicama. „Ela je spremala musaku, to ti je laganije.“ Otvorio je drugu posudu ostavljenu u frižideru. „A spakovala ti je i nešto mleka i sira.“

„Nisam gladan.“

„A ovo ti je doneo Kvintus.“ Pokazao je na malu kutiju sledovanja ostavljenu na sred kuhinjskog stola. Pre godinu dana mi je rekao da će pokušati da ih nabavi. Bila je to hrana namenjena prvenstveno specijalnim jedinicama i nekad sam mislio da je ukusna. Sadržavala je sve potrebne sastojke da bi održavala telo zdravim i sitim. Dodavala je energiju i snagu i trebao bih pojesti jednu porciju kako bi se moje telo lakše i brže zalečilo, ali sama pomisao na tu želatinastu bezličnu masu mi je zavrtala stomak i budila mučninu u njemu.

„Moramo da razgovaramo“, rekao je Timo dok se radoznalo poigravao sa kutijom od Kvintusa.

„Moramo“, potvrdio sam premda sam znao da ne želimo razgovarati o istoj stvari.

„Ali prvo bi trebao nešto da pojedeš.“ Klimnuo sam i pokazao mu na stolicu i za sebe sam privukao onu koja mi je služila kao natkasna.

Mučila ga je Kvintusova kutija, te sam je otvorio i pogledao unutra. Čini se da je to bilo pakovanje sa uzorcima, jer su unutra bili svi mogući ukusi. Odabrao sam piletinu i otvorio kutijicu sa pet belih tableta. Uzeo sam tanjir i sipao vode u čašu. Stavio sam tabletu na tanjir, a zatim kanuo malo vode. Tableta je počela da se peni uz prepoznatljiv zvuk šuštanja sve dok tanjir nije ispunila bezlična bela masa, nalik želatinastoj peni.

„Odvratno“, rekao je pošto sam gurnuo tanjir ka njemu. „Šta je to?“ Pomirisao je, ali masa nije imala miris. Tek u ustima je dobijala predviđeni ukus. Otkinuo sam komad i stavio ga u usta. Bio je u pravu, bilo je odvratno, ali poznato. Ohrabrio sam ga da proba. Mršteći se otkinuo je komadić, prineo ga nosu te uz oklevanje stavio u usta.

„Podseća na kuvano pileće belo meso?“ Uzeo sam još jedan komad, a uzeo je i on. Ovog puta je bio hrabriji. „Mislim nije loše, ali ipak je...“

„Čudno je znam. Ova porcija ti menja celodnevni obrok. Uz uštedu energije možeš preživeti i sledećih nedelju dana na toj jednoj tableti. Možeš je i popiti, ali žvakanjem se stiče osećaj sitosti“, objasnio sam.

„Sa ovim vas hrane?“

„Kad smo na terenu... Timo... nešto ti moram reći“, počeo sam dok se on poigravao sa još jednim komadom bele penaste mase razvlačeći je prstima.

„Ela mi je već rekla da se ništa nije desilo“, uskočio mi je u reč još uvek obuzet belom masom, „ali lovče, ako joj želiš dobro, držaćeš se podalje od nje“, rekao je ono što sam i sam nameravao učiniti.

Bio je nestvaran i nadasve prijatan taj ukradeni sat vremena proveden sa njom pored reke, ali bilo je to nesmotreno s moje strane. Svestan sam da je to bio trenutak slabosti, trenutak u kom sam dozvolio sebi da poželim nekoga samo za sebe, a nju je bilo tako lako poželeti.

„Znam da sam prešao granicu i zbog toga ti se izvinjavam.“

„Nema potrebe da se izvinjavaš... nemoj joj davati lažnu nadu. Dovoljno je izgubila.“ Znam da nije mislio samo na njihove roditelje, čuo sam za nju i Učinog sina. Ovo je bio idealan čas da mu najzad kažem ono što sam odlagao.

„Možda nije izgubila sve. Možda vi niste izgubili onoliko koliko mislite da jeste.“

Njegova zbunjenost je potrajala jedan tren da bi se odmah posle osmehnuo.

„Pitao sam se kad ćeš skupiti hrabrost da išta kažeš.“ Bio je red na meni da ostanem zbunjen. „Znači istina je?“

„Šta?“

„Znao si mog tatu“, rekao je pun nade i iščekivanja.

Kako on to zna? Tada je bio pod anestezijom... ili možda nije?

„Doktor Rov mi je rekao da bih od tebe mogao saznati njegovu sudbinu.“

„Ne znam njegovu sudbinu.“ Bila je to istina. Mogli su ih uloviti već sledećeg dana. Napali su pećine, čuo sam detonacije iz tog smera. Mogao je nastradati na putu do pobunjenika. Mogao je poginuti u borbama. Moglo se svašta desiti.

„Ali znaš šta se s njim desilo u lovu. Da li si učestvovao u tom lovu? Nisi bio među lovcima.“

„Timo“, zaustavio sam ga i tražio reči kako mu saopštiti ono što znam.

„Moram da saznam šta se desilo sa mojim ocem. Deset godina nas izjeda neizvesnost... Da li je ulovljen... da li je pobegao... šta se desilo i kako znaš za njega ako nikad nisi kročio u naše selo?“ Sipao je pitanja, a svaka njegova reč je bila glasnija i glasnija.

Uzdahnuo sam potom mu ispripovedao sve od trenutka kad sam odlučio da pobegnem pa sve do trenutka kad smo se rastali.

„Ne znam šta se dalje desilo s njima.“

„Živ je“, rekao je radosno i poklopio usne rukom, dok su mu suze radosnice vlažile oči. „Uvek sam znao da jeste. Osećam to... Možda je još uvek u tim pećinama.“ Bio je pun nade koju sam odmah razbio.

„Ako su bili u pećinama onda više nisu živi. Pećine su zatrpane.“ Osmeh je nestao s njegovog lica.

„I nisi ništa učinio da im pomogneš?“, optužio me je.

„Učinio sam sasvim dovoljno.“

„Da, iskoristio si ih kao mamac kako bi pobegao.“

„Dao sam im šansu“, branio sam se, ali bio je u pravu, iskoristio sam ih.

„Izvini... hvala. Zaista... hvala... zašto si im rekao da idu na severoistok.“ Znao sam da njemu neće pobeći iz priče ni jedan detalj.

„Znaš da to ne smem da vam kažem...“ kao po navici pribegao sam već ustaljenom odgovoru, a on ka uobičajenom argumentu, „Prefekt nije tu, lovče... Uostalom, uvek govore da si stanovnik ovog regiona... možda je došlo vreme da to i sam prihvatiš i počneš da se ponašaš tako.“ Zagledao sam se u njega shvatajući da je u pravu. Više nisam bio pripadnik vojske IHCI-ja. Odbacili su me. Osudili na smrt. Zašto bi im bio lojalan? Ali ni selo me nije prihvatalo kao svog, iako u očima prefekta ja jesam bio stanovnik rezervata.

„Postoji teritorija na severoistoku gde su ljudi slobodni.“

Osmeh je nestao s njegovog lica, a zamenila ga je ozbiljnost.

„Znači to je razlog“, rekao je kao za sebe i uperio ledeni pogled u mene. „Treba da nam usadiš ideju o pobuni?“

„Ne znam zašto su odabrali ovaj rezervat“, priznao sam. „To još uvek pokušavam da shvatim... Moja jedinica nikad za lov ne bi odabrala teren koji je meni poznat. A ovaj dobro poznajem.“

Zamišljeno je zavrteo prazan tanjir i osmehnuo se na jednu stranu onako kako to njegova sestra radi.

„Znaš, moja mama je uvek govorila da nam je rešenje uvek tačno ispred nosa, samo što ga od nosa ne vidimo.“ Ustao je s namerom da ode i prenese sestri vesti, ali sam ga zaustavio.

„Još nešto... odabraće je.“

„Ti stvarno umeš ljudima pokvariti sreću.“

„Tebe više ne mogu da biraju.“ Pokazao sam na njegove štake. „Znači da će nju sigurno odabrati, možda ne sada, možda ne sledeći put, ali sigurno će je odabrati. Ima očeve gene, a IHCI voli dobru genetiku.“ Bio sam svestan da sam upravo otvorio Pandorinu kutiju, ali ovog puta je nada prva pobegla, verovatno je predugo bila zatvorena.

Autor Dana Hill

***

Za nastavak priče moraćete sačekati štampanu knjigu... a verujte mi dogodovštine Ele, Ksandera i ostalih tek počinju.

Hvala na čitanju.

Zemlja nade 10

 Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link

10

Ela

 

Sparina je zalegla na selo. Leta su uvek bila duga i topla, ali ovakve žege se ne sećam.

Dugo u noć nisam mogla da zaspim žudeći za svežinom šume. Kao nemirno štene vrtela sam se po krevetu tražeći mesto. Ustajala sam nekoliko puta, prvo da zatvorim prozor, onda da ga otvorim, a posle da se napijem vode... uzalud, jer nije vrućina krala moj san. Misli su se poput pčela u košnici rojile u glavi i odbijale svaku nadu da ću najzad da zaspim... a sve zbog para preplanulih, snažnih i nadasve nežnih ruku. Kao da su me začarale. Privlačile su danas moj pogled i još uvek sam osećala njihovu toplinu na svom struku gde me je dodirnuo dok mi je oslobađao suknju od trnja, osećala sam ih na svom ramenu gde me je ščepala i izgrebala grana od koje me je oslobodio. Njegovi spretni prsti su izvlačili lišće i trnje iz moje kose, brisali su slatki lepljivi sok od malina sa mog obraza, prelazili nežno po mom izgrebanom čelu, nosu, bradi... a svaki put kad bih zatvorila oči u mene bi gledale čeličnoplave oči... koliko je nežnosti bilo u njima. Kako može toliko topline biti u tako hladnim očima?

Ove godine sam napunio pedeset četiri, prisetila sam se njegovih reči i mogla bih se zakleti da je to priznanje propraćeno blagim rumenilom.

Ima pedeset godina, pa šta. Žestila sam se na samu sebe što sam uopšte i računala razliku između nas. Pa, ne liči na pedesetogodišnjaka. Izgleda kao da je Timovo godište, zaključila sam svesna da je bio bliže tatinom godištu. Ustala sam i zatvorila prozor. Nakratko sam naslonila čelo na hladno staklo i duboko uzdahnula. Ne budi glupa, Ela. On je klon, on je lovac, prekorila sam samu sebe po ko zna koji put, u nadi da će ga to oterati iz misli, ali nije. Nije ni izbrisalo privlačnost koju sam danas osetila prema visokom, snažnom muškarcu.

Da li je i on osetio nešto?, zapitala sam se strahujući, a ujedno se i nadajući da je tako.

Gledao je u moje usne, proučavao ih. Da li je i on razmišljao o poljupcu? Želela sam da spusti usne na moje. Samo na tren da osetim te isklesane usne na svojima.

On je lovac. On je ubica. To je pogrešno. Pogrešno. Pogrešno, ponavljala sam.

Sela sam i posegnula za čašom vode, iskapila je i vratila se u krevet ljutito zbacivši sve na pod. Na kraju, čini se, da sam uspela da zaspim laganim snom iz kog me je probudio zvuk razbijenog stakla. Smeh, pevanje i vriska odjekivali su ulicom, a jedine reči koje sam razaznala bile su, „klonska kurva.“

„Ela! Ela, jesi li dobro?“, bratov uplašeni glas odjeknuo je hodnikom i naterao me da ustanem iz kreveta. Nešto hladno je zaškripalo pod mojim nogama. Staklo. Zbunjeno sam pogledala u razbijen prozor, onda u pod i uplašeno se sklonila u stranu. Proverila sam tabane i uklonila srču s njih.

„Ela, jesi li dobro?“, viknuo je ponovo.

„Dobro sam.“ Sišla sam do prizemlja i susrela njegov zabrinut pogled. „Zaista, dobro sam.“ Prešao je nežno palcem po mom izgrebanom čelu.

„Nisam povređena“, uveravala sam ga, ali još uvek nisam bila sigurna da li spavam i sanjam ili sam probuđena. „Mislim da je neko razbio prozor u mojoj sobi?“

„Platiće mi za ovo. Ko god da je to bio, platiće“, procedio je i privukao me u zagrljaj, a zatim je novi povik privukao našu pažnju. Bilo je to kao da je neko u daljini zazivao pomoć. Pustio me je i izašao napolje ostavljajući ulazna vrata otvorena.

„Ksander... sredili su ga... baba... doktor“, čula sam Markusove usplahirene reči. Dok sam ja izašla već je nestajao u krojačkom prolazu.

„Šta se događa?” Zbunjeno sam pogledala u osvetljenu Ksanderovu kuću. Bilo je neuobičajeno videti uključeno svetlo u skoro svakoj prostoriji. Pošla sam za Timom i u prvom trenu sam mislila da su ulazna vrata širom otvorena, zatim sam primetila da se jedva drže na šarkama.

„Baba“, viknuo je Timo i ušao unutra te stao kao ukopan. Prizor koji sam ugledala je i mene zaledio.

U hodniku, između primaće i spavaće sobe, ležao je Ksander. Baba je držala ruku na njegovom boku i odmahivala glavom jadikujući. Odgurnula sam brata i prišla mu. Lice mu je bilo izobličeno od krvavih podliva i posekotina, a iz rane na boku se cedila krv koju je baba pokušavala da zaustavi pritiskajući staračkim rukama. Razmenila sam jedan kratak pogled s njom. Plakala je i nije dugo trebalo da joj se u tome pridružim. Ponudila sam se da je zamenim, ali mi nije dozvolila.

„Nisam mogla da spavam, sedela sam na verandi i čula... nešto...“ Odmahnula je glavom. „Nije zaslužio ovo. Ovo nije zaslužio.“

„Ne, nije“, potvrdio je Timo.

„Izdrži, Ksandere. Samo izdrži... sad će doktor.“ Pogladila sam ga po kosi, bila je vlažna, a moja ruka je ostala krvava. Preplašeno sam pogledala u brata koji je ljutito odmahivao glavom potom pošao napolje.

„Bićeš dobro... bićeš dobro“, ponavljala sam i nadala se da će Markus uspeti da dozove lekare, jer ja sam bila nemoćna, a strah od gubitka me je prožeo. Pomerio je glavu i nešto nerazgovetno prošaptao, trznuo je rukom koju sam uhvatila i osetih blagi stisak. Nežno sam se osmehnula i ponovila: „Doktor dolazi, bićeš dobro. Izdrži još malo.“ Nije izdržao, izgubio je svest i preplašio me.

„Ksandere... Ksandere“, dozivala sam ga.

„Štedi suze za one kojima će ti biti potrebne... On je X-Kran, Slasnikova. Za njega je ovo manja ogrebotina”, rekao je Luik s vrata.

„Umire!“, usprotivila sam se.

„Takvi kao on ne umiru tako lako.... ajde ispraznite prostorije, doktori dolaze“, naredio nam je, ali ja sam ustala tek kad se Agnet pojavila na vratima. Pritrčala nam je i odmah počela pregled, a uskoro joj se i doktor Rov pridružio.

„Trebala bi otići kući“, rekao je Timo, „i ti baba.“ Pokazao je na naše spavaćice koje su bile natopljene Ksanderovom krvi, ali nisam marila za to.

„Ne možemo ga ostaviti samog“, pobunila sam se.

„Nije sam, a mi nismo ti koji mu trenutno mogu pomoći“, rekla je baba i pogledom potražila Markusa.

„Naći ću ga, još nekome si potrebna.“ Pokazao je na malenu Milu koja je stajala na sred ulice. Stezala je lutkicu na grudima i preplašeno gledala u nas. „Ela i ti... vrati se kući.“ Zapovednički je pokazao rukom. Mogla sam se svađati s njim, ali pogledala sam u krvave ruke i spavaćicu, potom na svetla u okolnim kućama i radoznale siluete u prozorima.

Poslušno sam otišla kući i odmah ušla u kupatilo. Počela sam da trljam ruke sapunom gledajući u krvavu vodu kako otiče niz slivnik i shvatila da će najbolje biti ako se istuširam.

Ko mu je to učinio... zašto? Zašto sada? Mislila sam da su ljudi počeli da ga prihvataju. Naravno da je bilo i onih kao Uča, koji su ga mrzili, ali napasti ga u vlastitoj kući u pola noći i divljački ga isprebijati... to nisam mogla da shvatim.

„Ela, dođi ovamo.“ Pozvao me je Timo čim sam izašla iz kupatila. Sedeo je u kuhinji i nervozno vrteo jednu štaku. Radio je to kad je o nečemu razmišljao. Pogled mu je bio zabrinut, a čelo naborano, te sam pritegla kućnu haljinu i poslušno sela.

„Našao si Markusa?“

„Bio je u kući, ne znam kada se i kako provukao do lovca. Jedva sam ga naterao da se vrati babi.“

„Vezao se za njega.“ Nije mi to potvrdio, ali znao je da je to istina, umesto toga pogledao je u mene i pitao, „šta se desilo danas u šumi?“

„Kako misliš šta se desilo?“

„Između tebe i lovca... šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo. Zašto pitaš?“ Njegovo pitanje me je vređalo.

„Išla si da bereš maline... sama, a vratila si se s njim. Da li ste imali dogovoren sastanak?“

Ne, to nije bio dogovoren sastanak kao sa Mikom kod lipe, a ipak je bio neki dogovor, i dok smo sedeli pored reke, osećaj je bio sličan, ali nisam to bila u stanju ni sebi priznati, kamoli Timu.

„Nije bio sastanak“, pobunila sam se i pokušala opravdati. „Izgrebala sam se i uplela u maline. On je pecao nedaleko... i pomogao mi da se izvučem, a... a... zatim me je odveo do reke da se umijem.“

„I to je bilo sve?“ Proučavao me je i sigurno je primetio da su mi obrazi rumeni, prosto su me peckali.

„Da... Ne... Sedeli smo malo kraj reke i razgovarali pa se vratili kući.“

„Sedeli ste pored reke i razgovarali“, ponovio je tiho i zamišljeno klimao glavom.

„Sediš s njim na verandi svaki dan“, branila sam se.

„Ja nisam ti. Da li vas je neko video?“

„Zašto misliš da nas je neko... zašto me ispituješ? Zar sam to zaslužila? Nakon svega?“ Skočila sam ljutito.

„Kako možeš biti tako plitka!“

„Plitka? Ja, plitka?“, viknula sam uvređeno.

„Da. Glupa i plitka“, uzvratio je. „Ko vas je video u šumi? Da li je to bio Manu i Marsi... Hana?“ Nabrajao je, a ja sam shvatila da je njen glas viknuo one pogrdne reči ispod prozora.

To je bilo namenjeno meni? Ja sam klonska kurva?

„Ko vas je video zajedno!?“, proderao se crvenog lica i preplašio me. Suze su same krenule. Spustila sam se na stolicu i obrisala oči, pritegla haljinu i šmrknula.

„Izvini. E... Ela, zar ne... ne... shva... a... a... taš.“ Uzdahnuo je i pre nego što je pokušao ponovo odgovorila sam: „Na plaži su bili Hana, Manu, Petar, Klara i Marsi... pijani.“ Počela sam polako da shvatam posledice jednog običnog susreta u šumi i razlog Timove ljutnje.

Marsi je pljunuo na nas, njegova mržnja me je uvredila i u tom trenu izazvala prkos zbog kojeg sam htela posegnuti za Ksanderovom rukom, tada nisam ni pomislila da bi bili u stanju da ga napadnu zbog toga. Mislila sam da će izmišljati kojekakve priče i širiti laži po selu.

Sve je moja krivica, shvatila sam. Ksander se zbog mene sada bori za život.

„Ali zašto? Zašto bi to učinili?“

„Mrze ga... Videla si Učinu reakciju, a Manu...“ Uzdahnuo je i zagledao se u mene pokajnički, „Manu je zaljubljen u tebe još dok si se igrala pod lipom. Čak je i na Miku bio ljubomoran što ga je preduhitrio.“

„Šta?“

„Sećaš se kad je Mika pao s trešnje?“ Bio je izubijan sa masnicom na oku, rasečenom usnom i slomljenim rebrom. „Trešnja je bio Manu.“ Odgovorio je na moj zbunjeni pogled, a netrpeljivost prema mesarovom sinu je nastavila da raste.

„Ali ništa se nije desilo između mene i Ksandera... Ništa.“

„Da... vidim“, rekao je smireno i odmahnuo glavom. „Sve je ovo moja greška... koristio sam svoju zahvalnost, koristio sam tebe i koristio sam njegovu želju za prihvatanjem kako bih saznao istinu o njemu i zašto je tu. Želeo sam znati više o njima.“ Pokazao je rukom okolo. „A možda bih saznao i još... nešto...“ Pogledao me je i odmahnuo rukom. „Nije važno.“ Sedeli smo tako svako zarobljen u mislima i vlastitoj krivici. Najzad je prekinuo tišinu i rekao: „Idi i obuci se. Kasnije ćemo zajedno otići da ga obiđemo. To je naša obaveza kao najbližih komšija... i Ela, od sad ne smeš biti viđana sama sa njim.“ Htela sam se usprotiviti, ali onda sam zastala na tren i razmislila, da li bi bilo pametno prepustiti se osećanjima? Naravno da ne bi.

Međutim, kad sam ugledala kako nepomično leži na krevetu moje srce se stegnulo i suze ispunile oči. Sve je ovo zbog tebe, optužila me je savest.

Agnet je sedela na stolici kraj njegovog kreveta i kratko nas je pogledala kako bi nam uzvratila pozdrav pa pogled vratila na Ksanderovu ruku.

„Kako je?“, pitala sam prilazeći.

„Biće dobro“, odgovorila je u neverici. „Neke od manjih posekotina već su se zalečile.“ Primetila sam da su mu sve rane očišćene, ali da nisu previjene. Takođe neki od većih podliva su nestali sa njegovog lica.

„Budio se?“, pitao je Timo.

„Samo na tren“, pogledala je u mene ispod trepavica zatim vratila pogled na Ksanderovu ruku. „Kvintus je doneo neke sedative i rekao da ga držim uspavanog kako bi se sam zalečio. Ne poznajem fiziologiju klonova, trebala bi biti identična našoj, ali on je drugačiji. On je jedan od njih.“

„Jedan od kojih?“

„Supervojnik“, odgovorila je Timu i podigla pogled ka nama. Primetila sam oduševljenje u njenim očima. „Pogledajte.“ Pozvala nas je i nežno uhvatila njegovu ruku i pokazala na jednu malu posekotinu na podlaktici. „Ovo je bila otvorena rana. Posmatram je već pola sata kako se zatvara. Kvintus mi je rekao da ga ne smem ušivati, kako bi se rane mogle same pravilno zatvoriti. Vidite i sami... zadivljujuće, zar ne.“ U prvom trenu nisam videla isto što i ona, ali što sam je duže posmatrala to je posekotina bivala manja i svetlija.

„Eda, znaš pravila, treba ti još četvoro“, rekao je Pastro ulazeći u kuću.

„Želiš sazvati zbor zbog lovca?“, pitao je Timo, „ja ću te podržati“, rekao je isti onaj koji je podržao Uču da se sazove zbor kako bi se proterao lovac.

„I ja ću vas podržati“, rekla je Agnet odlučno, „a znam da će i tata. Problemi ne mogu da se rešavaju pesnicama, a ovo je jednostavno nedopustivo.“ Pokazala je na Ksandera i dodala odlučno. „Počinioci moraju biti kažnjeni.“

„Onda ti treba još jedan.“ Svi pogledi su uprti u mene i zaustila sam, ali s vrata se javio Koranov: „Ja ću biti peti, doktorka je u pravu i ne interesuje me čija su to deca bila.“

Koranov je u svakoj neprilici tražio priliku da učvrsti položaj nezvaničnog vođe, a to što je Petar Bromas bio među osumnjičenima davalo mu je povoda da podrije majstorov autoritet. Nije se stolar previše mešao u posao Veća, ali bio je razuman čovek od kojeg je često traženo da bude glas razuma, a njegovo mišljenje je obično bilo u suprotnosti od mišljenja ostalih.

„U redu“, klimnuo je Pastro sedom glavom. „Zbor će se održati kad lovac bude mogao da mu prisustvuje, kako bi mogao da iznese svoje optužbe.“

„Kvintus je rekao da ga držim pod sedativima sledeća dvadeset četiri sata, ali u kakvom će biti stanju nakon toga to zaista ne znam“, rekla je Agnet.

Svi su se nagurali u sobu kako bi videli povređenog, a ja sam izašla u hodnik i osvrnula se oko sebe i prvi put pogledala po kući. Izuzimajući lom koji je napravljen u hodniku i primaćoj sobi, gde su pojedini komadi nameštaja bili prevrnuti ili slomljeni, shvatila sam da Ksander zapravo i ne živi ovde. Većina nameštaja je bila prekrivena plahtama, a ono ostalo je pokrivala prašina. Čula sam babu u kuhinji, te sam pošla za njom. U ćošku kuhinje je bio namešten improvizovan krevet od dušeka donetih verovatno iz soba na spratu. Na stolici pored je bila složena čista odeća. Sudopera je bila prazna, a na cediljki pored je bio jedan tanjir, kašika i čaša. Za razliku od prednjeg dela kuće, ovde je sve bilo čisto i na svom mestu.

„Ne treba njemu mnogo“, rekla je baba primećujući moj radoznali pogled. „Sem hrane, naravno.“ Nasmejala se tiho. „Ali u početku ni to mu nije bilo potrebno, kao da je živeo od vazduha i vode.“

„Zašto si ga prihvatila... tada”, iznenadila sam je pitanjem. „Klonovi su Vam uzimali jednog po jednog člana porodice, a ti si njega dočekala raširenih ruku. Zašto?“

Meni je bilo potrebno vreme da ga prihvatim i prevaziđem činjenicu ko je on. Bez obzira na trenutak privlačnosti, još uvek nisam bila sigurna da li mogu preći preko njegove prošlosti. Za moje, ali i njegovo dobro nadala sam se da je nikad neću prihvatiti. Timo je bio u pravu, bila sam glupava i plitka.

Baba se osmehnula i posegnula za mojom rukom. Njen dlan je bio topao, a koža tvrda. Iako sitna, bila je to snažna žena. Takve smo bile sve. Morale smo biti. „Ela, tamo gde ste svi vi videli velikog zlog vuka, ja sam videla izgubljeno štene koje nikad nije spoznalo dobrotu... a sada smo pokazali ko je u ovoj priči bio vuk.“

Predložila mi je da joj pomognem i zajedno smo sredile Ksanderovu kuću i tako dali razlog zlim jezicima da još više raspletu priču o nama. Bila je to sitnica koja nije umanjila osećaj krivice koji me je izjedao, a moj brat je zadovoljenje svog osećaja krivice namirio tako što je probdeo uz lovčev krevet pomažući Agnet oko njega.

Autor Dana Hill

Nastavak: link