Nevolja kuca tri puta - 8

Prethodni nastavci:

Prvi deo    Drugi deo    Treći deo    Četvrti deo    Peti deo    Šesti deo    Sedmi deo

14

Kira

 

Uska haljina od čipke, teget boje, dužine do ispod kolena, V izreza i dugih rukava. Male biserne minđuše, cipele u boji kože sa tankom potpeticom, koje ne volim i u njima izdržim svega par sati, ali odlično idu uz ovu haljinu. Moj omiljeni šal od kašmira sa srebrnim vezom koji sam kupila u Singapuru i mala srebrna torbica. Još jednom sam pogledala u veliko ogledalo na zidu garderobera i bila zadovoljna onim što vidim. Odavno se nisam ovoliko potrudila oko svog izgleda. Posebno oko kose, koju sam uvila i koja je u nežnim talasima padala na moja ramena. Bila sam spremna.

Čula sam da su se otvorila garažna vrata na susednoj kući. Čula sam motor i znala sam da će uskoro pozvoniti.

 *

„Da li te je Sajmon pozvao na večeru?“ pitala me je Džesa nakon izleta.

„Da, ali neću ići. Ne posle onog šta se desilo prošli put. Kako znaš?“ čudila sam se.

„Rekao mi je. Rekao mi je i da mu se sviđaš.“ Pogledala me je ispod trepavica ocenjujući moju reakciju koju sam se trudila sakriti.

„Znam." smrmljala sam. "Hoćeš da večeraš nešto?“ 

„Da li se on sviđa tebi?“ nije odustajala od ovog čudnog  razgovora.

„Ne znam, Džesa. Ne poznajem ga tako dobro.“

„Zna da te nasmeje.“

„I tebe, ako se ne varam.“

„Da.“ Priznala je i dohvatila jabuku. „Mislim ono... kul je lik. Nije perverznjak kao čika Met.“ Obrisala ju je o majicu a zatim bučno zagrizla u nju.

„Ne, Sajmon nije perverznjak a mislim da bi ti već trebala naučiti i neku drugu reč.“

„Nije grubijan,“ ispravila se i zakolutala očima. „Pa... zašto onda ne želiš da ideš na večeru sa njim?“

„Misliš da bih trebala?“

„Da. Totalno bi trebala.“ 

„I tebi to ne bi smetalo?“

„Ne, a ne bi ni Aleku, a znam da ne bi ni Zoi,“ bila je posve ozbiljna.

„Dobro. Razmisliću.“

„Kul.“ Osmehnula se i sišla sa barske stolice i otišla u svoju sobu.

„Kul,“ smrmljala sam shvatajući da je Sajmon nekako nagovorio Džesu da me ubedi.

Možda sam malo preterala kad sam ga izribala zbog toga, ali nije se naljutio... barem mislim da nije.

U utorak smo se sreli u izdavaštvu. Ponovo smo svo četvero sedeli u Porterovoj kancelariji. Ponudio mi je tog jutra da idemo zajedno, ali izvrdala sam. Ne bih da to Ena pogrešno protumači.

Ana se oduševila koricama i posterom, ali bila je manje oduševljena Sajmonom. Zahladilo je između njih. Zadržala ga je u kancelariji, pošto smo završili sastanak a meni je ubrzo nakon toga stigla poruka od njega, da li želim da se nađem na ručku sa njim. Već smo imale dogovor sa Enom kojoj nije promaklo da se nešto dešava između nas. Dala sam joj skraćenu i ne baš detaljnu verziju i dobila njen blagoslov uz snažan zagrljaj, „oh to bi bilo tako romantično i na toliko načina savršeno.“

„Ne zaleći se, nismo još ni izašli.“

„Daj mu šansu, Kira.“

Uveče me je čekao na balkonu. To je bilo neko naše mesto gde bi prebacili par reči.

„Mislio sam da odemo na ručak danas ali si mi pobegla.“

„Nisam ti pobegla, jer nisam ni znala šta planiraš, uostalom  rekao si večera a ne poslovni ručak.“

„To bi bila samo najava glavnom eventu,“ nasmejao se.

„Imala sam već dogovoreno sa Enom,“ priznala sam.

„Subota u osam. Odgovara?“

„Odgovara a gde izlazimo?“ pokušala sam doći do više informacija.

„Saopštio sam ti svoj plan i njega se držim.“ Večera a onda šetnja plažom.

„Znači ništa od improvizacije?“ pitala sam.

„Oh, umem ja da improvizujem ali ovog puta igram na sigurno. Laku noć.“ Ostalo mi je samo da sačekam tu subotu i svakim danom je to uzbuđenje raslo.

 *

Zvono se oglasilo.

„Dobro veče.“

„Dobro veče,“ odgovorio je i nije ni pokušao da sakrije pogled kojim me je odmerio. „Izgledaš predivno,“ rekao je.

„Hvala, ni ti ne izgledaš loše... čak si se i obrijao,“ primetila sam.

„Spremna?“

„Samo da uzmem stvari.“ Otišla sam do trpezarije po torbicu i šal. Ugasila svetla. Uzela ključeve i zaključala.

„Deca nisu kod kuće?“

„Alison ih je uzela za vikend.“ Otvorio mi je vrata svojih kola i sačekao da sednem, zatvorio, obišao kola i tek kad je pokrenuo auto rekao je, „znači ništa od partije monopola posle.“

„Možda, neki drugi put.“

„Hm. Šteta.“ Osmeh mu je titrao na usnama a ja sam se ugrizla za jezik kako se ne bih i sama nasmejala.

Oh, gospodine Bleku, moraćete se potruditi ako želite partiju monopola, pomislila sam kako bih samu sebe ubedila u to a zapravo je bilo suprotno. Biti u njegovoj blizini. Biti blizu te energije kojom je večeras posebno zračio delovalo je očaravajuće na mene. Kao da sam zaboravljala ko sam. Njegovo prisustvo me je grejalo ne samo spolja već i iznutra. Probudio je u meni neke zaboravljene osećaje i iznenadio me njima. Dovoljan mi je bio samo jedan pogled na njega večeras da ga istinskim poželim.

Do sada sam ga obično viđala u farmerica, najčešće pocepanim. Njih je obožavao, kao i majice kratkih rukava sa čudnim i uvrnutim printom i još uvrnutijim natpisima.

Sada je nosio crne pantalone, plavu košulju koja je isticala njegovu preplanulost i sivi sako. Gusta tamno smeđa kosa, uvek mu je bila čupava i kao da nije mario za nju. Često se češkao po glavi, ali večeras je ta gusta griva bila uredno začešljana a nestala je i nestašna dvodnevna brada u kojoj je imao više sedih nego u kosi.

Očigledno se potrudio oko svog izgleda, premda mi se dopadao i u tim ležernim varijantama, kad je zračio dečačkom razigranošću, ovaj lep muški primerak pored mene odisao je seksepilom i zato sam morala da kontrolišem svoje misli, jer znam da su me oči odavale. Gutale su ga. Kao što su i njegove gutale mene.

Uz nekoliko razmenjenih reči stigli smo do restorana. Hostesa nas je pozdravila i odvela u mirniji kutak. Večera je bila ukusna a društvo više nego prijatno. Oboje smo pokušali upoznati onog drugog. Razgovarali smo o detinjstvu, o odrastanju. Oboje smo prilično rano ostali bez jednog roditelja. Lajonel je zamenio njegovog oca i shvatila sam da je izuzetno poštovao i voleo svog očuha. Za razliku od njegove majke, moj tata se nikad nije ženio iako smo sa Alison znale da povremeno posećuje jednu udovicu, ali nikad nam je nije predstavio, niti je doveo kući. Moja zamenska mama je bila moja starija sestra.

Pošto nam je poslužen desert stigli smo do školovanja.

„Zašto istorija?“ pitala sam.

„Zar to nije očigledno... Indijana Džouns. Bilo je to ili ekonomija. Ekonomija je bila opipljivija i po Lajonelovom mišljenju isplativija, ali mama je uvek govorila da se žena i poziv biraju srcem.“

„Mame znaju najbolje.“

„U ovom slučaju da.“

„Uvek si imao želju postati pisac?“

„Ne baš. Oduvek sam voleo da čitam ali želju da nešto napišem sam dobio tek tokom studija. Privlačile su me priče, znaš one istorijske, zaboravljene i često neispričane. One su te koje nedostaju kod nekih podataka, pa sam ih počeo izmišljati i zapisivati.“

„I kako si od istorijskih priča prešao na misterije i ubistva?“

„Istorija je prepuna ubistava. Nerešenih. Nekako, je svaka moja priča imala tu misteriju. A onda je istorija nestala iz mojih priča a ostale su samo misterije i ubistva. Posle je došao Klark i to je bilo to. A ti, uvek si znala da će dizajn biti tvoj poziv?“

„Volela sam crtanje i zapravo je to bio jedini talenat koji sam  posedovala. U svemu ostalom sam bila prosečna. Mislila sam studirati arhitekturu, ali moraš biti dobar u matematici. Onda je plan bila književnost, ali zahvaljujući Alison prevagnula je ljubav ka likovnoj umetnosti.“

„Hoćemo li?“ pogledao je na sat.

„Negde žurimo?“

„Ne, ali... biće zanimljivo. Nadam se.“ Dodao je uz zagonetan osmeh.

Parkirao je auto u blizini parka i kad sam izašla napolje shvatila sam zašto. U daljini se čula muzika i prepoznatljivi tonovi pesme Dream a little dream of me. Uhvatio me je za ruku i poveo stazicom dublje u park.

Na maloj pozornici bend je svirao evergrine. Ljudi su sedeli na klupama, ležaljkama ili samo stajali okolo. Neki su plesali, drugi se samo njihali uz poznate melodije. Bilo je ovde, i mladog, i starog sveta.

„Na žalost, ove cipele nisu za travu,“ zaustavila sam ga kad me je hteo povesti preko trave.

„Onda ćemo se kao Doroti držati staze.“ Nismo ulazili u najveću gužvu. Ostali smo sa strane. Stao je iza mene kako bih se naslonila na njega. Obavio svoje ruke oko mene i nežno nas njihao u ritmu Fly me to the moon. Pružio je ruku i zamolio za ples. Nije se trudio biti Fred Aster, jer ja sigurno nisam Džindžer Rodžers, ali uskladili smo se brzo i lako. Uhvatila sam sebe kako pevušim, jer poznavala sam reči ove pesme a one završne su izvukle široki osmeh od njega.

Ostali smo još da odplešemo Kiss to build a dream on što me je nasmejalo jer mi je par puta namignuo a onda me privio bliže k sebi i dao sebi malo oduška čisto da dokaže da je i u plesu dobar.

„Gde si naučio da plešeš?“ pitala sam dok smo odlazili.

„Mama i sestra su se pobrinule za to... Nije ti hladno.“ Primetio je da sam privila šal bliže k sebi. Skinuo je sako i prebacio ga oko mojih ramena. Ubeđena sam da ga je obukao samo zato što se nadao da će mi biti hladno.

„Hvala.“ Privukla sam bliže k sebi njegovu toplinu i miris. „Mislila sam da si roker.“

„Oh i jesam, ali kako da zavodim ženu uz glas Brajana Džonsona?“ Nasmejao me.

Uopšte nije krio svoje namere, ni najmanje, ali bio je suptilniji u tome od Meta, ali i od Henrija, koji je u početku bio neopisivo dosadan i nadasve nespretan. S njim sam izašla samo zato što sam se sažalila nad njim a posle mi pažnja kojom me je obasuo nije ni najmanje smetala, ali u njemu se uvek mogla osetiti ta doza nesignurnosti i preispitivanja sebe. Poznat mi je bio i razlog toga. Bio je to njegov otac.

Sajmon je bio nešto drugo. Možda je i on u tim godinama bio nespretan, ali sada je to bio zreo muškarac sa izgrađenim karakterom. Tačno je znao šta želi, a meni je itekako laskalo što sam ja bila ta koju je poželeo.

Ne nisam ih želela upoređivati. Ne sada. Ne ove večeri. Henrija više nema. Više nije stvaran a Sajmon je bio tu, pored mene. Odbacila sam od sebe te misli.

Zaustavio se na prilaznom putu i otvorio mi vrata. Dozvolila sam mu da bude džentlmen do samog kraja večeri.

„Bilo je ovo predivno veče,“ rekla sam pošto me je dopratio do kuće.

„Drago mi je što tako misliš.“ Skinula sam njegov sako i pružila mu. Prišao je korak bliže. Uzeo ga. Prebacio preko ruke. Znala sam šta čeka. Poljubac u obraz. Pogledala sam ga u oči. Bile su crne od želje. Prišla sam mu bliže i utisnula poljubac tačno na ono mesto na kojem ga je očekivao.

„Sad znam da je onako kako kažeš,“ prošaptao je. Poljubila sam ga još jednom na isto mesto a onda još jednom na usne. Uzvratio je. Bili su to kratki isprekidani poljupci. Posle svakog se zagledao u moje oči. Obgrlio me je i privukao bliže k sebi. 

Ovo nije bilo pametno ali ja se nisam želela razdvojiti od njega.

On je bio taj koji je usporio. Vratio se onim sitnim poljupcima a onda je prestao. Pustio me. Utisnuo poljubac u obraz i šapnuo, „laku noć, Kira.“

„Laku noć,“ odgovorila sam. Osmehnuo se i udaljio dugačkim koracima ostavljajući me da izgaram od želje. Da je zatražio da uđe, verovatno bih mu samo pružila ključeve, koje sam sada stiskala u ruci. Ali on to nije zatražio.

Otključala sam vrata i ušla u mrak i tišinu. Čula sam otvaranje garažnih vrata na njegovoj kući. Tiho brujanje motora. Nisam želela da budem sama u mraku i tišini, prepuštena mašti. Zaključala sam kuću i pošla k njemu. Nije me odmah primetio, ali onda sam susrela njegov iznenađen pogled u retrovizoru dok su se garažna vrata zatvarala.

Mogla sam se predomisliti i vratiti se kući ali sam pošla ka njegovim vratima. Kucnula sam zvekirom. Čula ključeve a onda ih je otvorio.

„Jesi li za partiju monopola.“

15

Sajmon

 

„Jesi li za partiju monopola?“ pitala je.

„Ne znam gde mi je ploča,“ odgovorio sam puštajući je unutra i zahvaljivao svim znanim i neznanim bogovima.

„Onda ćemo morati biti maštoviti.“ Nisam se potrudio sakriti svoj osmeh.

„Jesi li možda za neko piće?“ pitao sam.

Bio sam iznenađen a ujedno i uzbuđen njenim dolaskom. Mislio sam da nije spremna za nešto više od izlaska i ponekog ukradenog poljupca. Mislio sam da će joj biti potrebno više vremena, ali... eto je. Stajala je tu na sred dnevne sobe i čekala da joj sipam viski. Pružio sam joj čašu. Prihvatila je i uzela jedan gutljaj namrštivši se. Posmatrali smo se. Odmeravali. Davao sam joj vremena i priliku da se predomisli.

„Dokle ćemo ovako da stojimo,“ prekinuo sam tišinu. „Nije da ne uživam u pogledu, ali ipak...“

„Ne znam. Ne bih da ispadnem tipična kuguarka koja napada mlađe i slabije od sebe.“

„Molim?“ začudio sam se i odoleo želji da se nasmejem.

„Starija sam od tebe, Sajmone.“ Bila je ozbiljna i uspela da me zbuni.

„Koliko?“

„Nešto više od mesec dana,“ odgovorila je, uzela gutljaj a onda više nije uspela da zadrži osmeh.

„Oh bože, osećam se tako ranjivo sada.“ Prihvatio sam igru. „Zavela me starija žena.“

Prasnuli smo oboje u smeh.

„Šta da kažem,“ slegnula je ramenima, „padam na piletinu.“ Odložila je piće na komodu. Prišla mi je polako. Korak po korak a ja sam glumio da uzmičem. Razdaljina između nas se brzo smanjila. Našla se tik ispred mene. Njen miris me je okupao poput ružinih latica i najradije bih je sada divljački zgrabio, ali dozvolio sam joj da sama odredi brzinu ove igre, strahujući da će se u jednom trenu predomisliti.

Zgrabila me je za zadnjicu sa obe ruke i privukla k sebi...

Oh, ovde zaista ima vatre... a ja izgaram od želje da se opečem.

„Razotkrila si me. Volim starije i iskusnije.“

Više nisam izdržao. Zario sam prste u tu vatru i privukao je k sebi i ovog puta sam se zaustavio samo toliko da je odvedem u spavaću sobu. Tamo smo na tren usporili. Skinuli jedan drugog. Komad po komad. Nismo razbacali odeću kao dva divljaka. Slagali smo je na fotelju odlažući taj slatki trenutak. Uživali u pogledu i odmeravali se dok je polako padao jedan komad odeće za drugim. Moja košulja. Njena haljina. Moje pantalone. Njen grudnjak.  

„Bio sam u pravu, Venera ti može pozavideti,“ smrmljao sam dok sam uranjao u njene bujne grudi.

Prekrio sam je poljupcima i utolio svoju žeđ za njenim telom. Želeo sam osetiti pod rukama svaki delić nje i kad sam je najzad imao, tu pored sebe uživao sam u njoj. Brzo i lako smo se uskladili. I bilo je predivno. Ona je bila predivna i toliko željna. Dok sam je posmatrao kako hvata dah shvatio sam da ona mora biti moja. Od sad i zauvek.

„Ponekad kad čovek nešto dovoljno jako želi, njegove želje se i ostvare,“ smrmljao sam dok je ležala na mojim grudima. Njena bujna kosa ih je prekrila. Ritmično sam prelazio po njoj. Bila je mekša nego što sam mislio da će biti. Pridigla se samo toliko da me pogleda u oči. „Sanjao sam o ovome, Kira. Priželjkivao sam ovo,“ priznao sam.

„Maštao si o meni?“ pitala je zbunjeno.

„Mhm. Od onog trena u kancelariji. Želeo sam ovu kosu rasutu po mojim grudima dok hvatamo dah... i želim je još mnogo, mnogo puta.“

Svako veče.

Utisnula je jedan poljubac na moje grudi. Namestila glavu na moje rame i preplela svoje noge sa mojima. Pokušala je da zaspi a onda se pridigla.

„Verovatno bih trebala poći kući.“

„Zašto?“ pobunio sam se. „Deca ti nisu kući. Zašto bi išla? Ostani. Želim da te grlim celu noć. Želim da ti skuvam kafu ujutro. Serviram doručak u krevetu.“ Tek kad ih je obrisala, primetio sam suze u njenim očima.

„Izvini,“ prošaptala je.

Shvatio sam. Probudila se griža savesti u njoj. Bio sam joj prvi posle i upravo izbrisao i taj zadnji delić koji je delila sa svojim suprugom.

„Razumem. Veruj mi. Razumem te. Ali nemoj da ideš. Ne bi trebala biti sama.“

„Da, trebala bi.“ Sela je spremna ustati.

„Kira... ne moraš biti sama.“ Položio sam ruku na njena leđa. Pogledala me je. „Dođi. Dođi k meni.“ Trenutak tišine je trajao čitavu večnost i već sam se pomirio s tim da ću noć provesti sam, ali onda je ponovo obrisala suze i vratila se u krevet, ali ne i u moj zagrljaj. Legla je pored mene i zagledala se u plafon.

„Želiš spavati na ovoj ili drugoj strani?“ pitao sam.

„Ovoj.“

„Otvoren ili zatvoren prozor?“ želeo sam da se oseća što prijatnije.

„Zatvoren.“ Ustao sam i zatvorio ga.

„Želiš da razgovaraš o tome?“ pitao sam pošto sam se vratio u krevet.

„Ne.“ Okrenula se ka meni i prošaptala, „izvini zbog ovoga. Sve sam pokvarila na kraju.“

„Nisi ništa pokvarila i nemoj se izvinjavati zbog svojih osećanja. Ne želim da ovo bude samo seks za jednu noć. To nije moja namera.“ Verujem da bi je njen odlazak u sred noći još više zbunio i napravio jaz između nas do kojeg nisam želeo da dođe.

„Znam,“ prošaptala je i nežno se osmehnula. Pomilovala me po obrazu. Onda po kosi i protrljala svoj nos o moj.

„Dođi,“ ponudio sam joj ponovo zagrljaj i svoje rame. Ovog puta se vratila tamo gde sam osećao da pripada.

„Ti obično radiš u ovo vreme, zar ne,“ smrmljala je.

„Da. I sada radim, ne brini.“ Stihovi su se slagali u glavi samo im je bilo potrebno vreme da nađu svoje mesto.

Pridigla se i pogledala me.

„Ponekad izgleda kao da samo razmišljam ili spavam a zapravo sve vreme pišem... u glavi.“

„Trenutno pišeš?“

„Možda.“

„Šta pišeš?“ osetio sam radoznalost u njenom glasu.

„Ne znam. Videćemo šta će ispasti,“ rekao sam zagonetno a zapravo je slagao. Znao sam tačno šta će ispasti a imalo je veze sa njenim bujnim grudima i mojom željom da se utopim u njima. Već sam pisao nešto slično, ali sada sam ih najzad okusio.

„Pa, ja ću da spavam a ti nemoj dugo da pišeš... laku noć.“ Osetio sam njeno opuštanje i posmatrao je kako tone u san a moj mozak je nastavio da plete reči od mojih osećanja.

 

Trgnuo sam se i primetio da nije pored mene a onda sam čuo vodu u tušu. Odahnuo sam i pre nego što sam ustao ušla je u sobu obučena u moj bade mantil.

Pogledao sam na sat, tek što je prošlo sedam.

„Probudila sam te. Izvini. Ne mogu dugo da spavam.“ Prišla je našim stvarima i počela da traži svoje, ali ja ponovo nisam bio spreman pustiti je.

„Dođi natrag u krevet.“

„Spavaj,“ odgovorila je nežno.

„Samo ako mi se pridružiš.“

„Naspavaj se a onda dođi kod mene na doručak,“ predložila je i počela da se oblači otkrivajući to zamamno telo. „Čekaću te.“

Ustao sam i prišao joj i iako to nisam želeo, zakopčao sam joj haljinu. Okrenuo sam je k sebi i zagledao se u njene oči. Bile su nežne ali veo sete ih je prekrivao.

Da li se kaje? Zapitao sam se.

„Obećao sam ti kafu i doručak u krevetu.“ Pomilovao sam je po obrazu, prešao prstom po usnama a zatim ih poljubio.

„Mrzim doručak u krevetu. Mrzim da ležim. Dosta mi je toga,“ rekla je kad sam joj to dozvolio.

„Onda ćemo doručkovati dole... samo da se obučem.“

„Znaš, zaista si prelep muški primerak,“ zaustavila me je na vratima garderobera. Iako neočekivan prijao mi je kompliment. Nikad nisam bio opsednut svojim izgledom, ali brinuo sam se o svom zdravlju i trudio se vežbanjem nadoknaditi dugotrajno sedenje za računarom... a i genetika je imala udela u tome.

„Drago mi je što ti se dopada ono što vidiš,“ smejao sam se.

„Pokušavam da shvatim kako si proširio spavaću sobu,“ rekla je pošto sam izašao iz kupatila.

„Trevis je smanjio kupatilo i garderober.“

„Ko je Trevis?“

„Dizajner koji mi je uredio kuću. Mislila si da imam stila? Razočaraću te.“

„Oh, imaš ti stila.“ Gledala je okolo a onda joj je pogled zastao na fioci koju sam otvorio.

„Koliko imaš majica?“ čudila se a ja sam otvorio i ostale četiri sa uredno složenim čistim i ispeglanim majicama.

„Ne znam, valjda ih ima oko sto.“

Volim obične pamučne majice i sakupljam ih. Sa svakog putovanja ih donesem po nekoliko i sve ih čuvam, jer su uspomene na ta mesta. Naravno da su tu i majice omiljenih bendova, filmova, serija, i one na koje slučajno naiđem.  

„Sajmone, ovde ih ima više od sto.“ Prešla je dugačkim prstom po njima i zaustavila se na jednoj.

„Obožavam ovu ženu.“ Izvukao sam majicu sa likom Fride Kalo na koju je pokazala.

„Kupio sam je u njenom muzeju.“

„Bio si u Plavoj kući?“ pitala je zadivljeno.

„Da, prošle, ne, bilo je to pretprošle godine. Žena je bila genije... tvoja je.“ Pružio sam joj majicu.

„Ne.“ Odmahnula je glavom.

„Tvoja je. Insistiram.“ Prihvatila ju je a onda se devojački slatko osmehnula, obukla je i pogledala se u ogledalu.

„Hvala.“

„Nema na čemu. Tebi ionako bolje stoji... Idemo?“

Pošla je za mnom i razgledala kuću zaustavivši se na međuspratu kod jedne slike a onda mi doviknula, „gde mi je torbica?“

„Mislim da si je ostavila na fotelji u dnevnoj.“ Pošla je tamo a ja u kuhinju. „Ako sam dobro upamtio dve kašike kafe, tri šećera i mleko ili možda želiš nešto iz aparata.“

„Ako imaš instant, onda ono prvo.“

„Naravno da imam a nabavio sam i veliko pakovanje šećera.“ Čuo sam kako se smeje a onda se našla iza mene. „Kad sam video šta piješ, pripremio sam se.“ Pokazao sam joj kafu iste marke kao što sam video kod nje.

„Znači, očekivao si me na kafi.“

„Nadao sam se, Kira... samo sam se nadao.“ Sela je za šank i pregledala telefon a onda ga ostavila po strani i pratila svaki moj pokret.

Bacio sam se na pripremu doručka. Ponudila je pomoć ali odbio sam. Pijucakala je kafu dok sa pripremao tost i kajganu. Bio sam stručnjak za doručak i tu se moje kulinarsko umeće završavalo.

„Pričaj mi o tom Trevisu.“

„O Trevisu?“ začudio sam se i zamislio. „Ima studio negde u Klaremontu. Barem ga je nekada tamo imao. Odavno se nismo čuli.“

„A kad si preuređivao kuću?“

„Pre sedam... Ne. Pre devet godina. Zar je već toliko prošlo?“ začudio sam se i izvadio tost iz tostera i ubacio još jednu turu. „Angažovao sam ga posle razvoda.“ Primetio sam da ju je moj odgovor iznenadio. Sinoć nismo stigli do te teme. „Znala si da sam bio oženjen.“ Oni su se doselili par godina posle toga a ja sam nekako mislio da je to opšte poznata činjenica.

„Smetnula sam s uma. Glumica.“

„Da. Mišel.“ Potrudio sam se ne zvučati previše jetko i odgovorio pre nego što bi pitala za razloge razvoda. „Prevarila me je... tako da, znam nešto malo o tome kako je to ostati sam. Ne kao ti,“ brzo sam se ispravio. „Ali mi je poznato kako je to kad ostaneš bez osobe koja ti je bila celi svet. Prvo sam to poricao. Onda sam besneo. Zatim sam tugovao. Posle sam bio spreman oprostiti joj i dati joj još jednu šansu. Na sreću, nije ju iskoristila,“ brbljao sam.

„Zašto na sreću?“

„Ovde ili napolju?“ pitao sam.

„Napolju,“ odgovorila je. Pomogla mi je da serviram doručak na terasi a kad smo seli odgovorio sam.

„Prevarila je svakog narednog i znam da će prevariti i trenutnog supruga. Jednostavno je takva. Koristi nas kako bi se ostvarila u karijeri. Obožava kad novine pišu o njoj i nije joj bitno da li je to istina ili laž.“ Klimnula je, premda ne znam da li je shvatala kakva je Mišel. Bila je njen suprotnost. Ona se mučila sa grižom savesti a muž joj je bio mrtav tri godine. Ova je spavala sa ljubavnikom sprat ispod našeg apartmana, dok sam ja pisao svoj roman. Još sam i večerao sa njim. Kao, slučajno ga je srela. Bože, kako sam tada bio naivan. Naivan, zaljubljen, zaslepljen i glup.

„Ali imao si nekoga i posle.“ 

"Da i ne." Ne samo jednom sam se našao u nekoj trač rubrici, ali ne zato što sam to želeo ili što bi to moj publicista koristio za promociju mojih knjiga, već zato što su to one sa kojima sam viđan priželjkivale. Mene je, najiskrenije, bilo baš briga.

„Znam da si bio u vezi i posle sa onom voditeljkom, Klarisom?“

„Larisa. Spojio nas je njen publicista. Ja sam tada promovisao knjigu, gostovao sam u njenoj emisiji. Ništa ozbiljno. Razišli smo se nakon dva sastanka.“ Razmišljala je o nečemu. „A bilo je par njih i pre nje i posle. Ja sam bio taj koji je odlazio u sred noći... ili one. I ni jedna od njih nije spavala u mom krevetu, niti je kročila u ovu kuću.“ Odlučio sam sa njom igrati otvorenih karata. „Sem moje sestre koja dođe jednom u pet godina i Marije sa njenom ekipom koja mi održava kuću, druge ženske ovde ne dolaze. Ali pretpostavljam da to i sama znaš. Živiš pored.“

„U zadnje vreme baš i ne obraćam pažnju na komšiluk. Prepuštam to Devinterovoj.“

Zazvonio joj je telefon i brzo se javila.

„Dobro jutro, Zoi,“ odgovorila je i čuo sam malenoj glas.

„Jesi li ustala. Mi smo već odavno. Već smo i doručkovali. Prženice. Jel ti nedostajem?

„Naravno da mi nedostaješ. Kako si spavala?“

„Odlično. Kako je bilo na večeri sa gospodinom Sajmonom?“

„Bilo je veoma lepo.“ Pogledala me je i osmehnula se.

„Džesa hoće da te čuje.“ Primetio sam iznenađenje na njenom licu.

„Dobro jutro, Džesa. Lepo si spavala?“

„Da. Kako je bilo?“ osmehnuo sam se. Iako sam dobio po nosu što sam je umešao, Džesi treba da zahvalim što je Kira pristala na sastanak.

„Veoma lepo.“ Ponovo me je pogledala i osmehnula se. Sledeće pitanje nisam čuo ali naslutio sam po odgovoru. „Da, večera, šetnja i malo plesa.“ Onda joj je osmeh iščeznuo i pre nego što je odgovorila pogledala me je, „zapravo, da... jesam.“ Obrazi su joj se užarili i zakolutala je očima i nasmejala se. „Kad da dođem po vas? Dobro, daj mi i tetku Alison.“

Odmaknula je telefon i šapnula, „pitala je da li sam te poljubila.“

„To sigurno jesi. Nema treba da lažeš dete.“ Namignuo sam joj i nastavio da prisluškujem razgovor. Verovatno bi se zbog toga našao na Džesinoj listi perverznjaka, ali bilo je zabavno.

„Da, bilo je odlično,“ potvrdila je sestri sve vreme gledajući u mene. „Kao što vidiš nisam morala da ti šaljem SOS. Bio je pravi džentlmen.“ Nisam čuo pitanje ali odgovor je glasio, „ne znam da li bi želeo. Ne, nema potrebe. Evo, daću ti ga.“ Pružila mi je telefon i čuo sam da je Alison sa druge strane viknula nešto o nekim vratima i poslala devojke da ih zatvore a onda se javila, „izvini zbog toga... Sajmon?“

„Da, ja sam. Zdravo, Alison.“

„Zdravo. Mislili smo poslepodne praviti roštilj, pa ako nemaš obaveze ili planove, mogao bi doći sa Kirom po decu.“

„Da to bih baš voleo.“

„Odlično. Onda se vidimo poslepodne.“

Vratio sam joj telefon pošto smo se pozdravili sa Alison i pogledao je čekajući reakciju.

„Kad smo se već bacili na glavu što ne bi nastavili plivati,“ rekla je slegnuvši ramenom.

Nastaviće se

Autor Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 7

Prethodni nastavci

Prvi deo        Drugi deo        Treći deo        Četvrti deo        Peti deo        Šesti deo

13

Sajmon

 

Nije ni malo lako sesti sa nekim u ubitačnu limenu zver na četiri točka. Dovoljan je samo trenutak nepažnje onoga za volanom da se sve okonča fatalno.

„Nisam ga video... izleteo mi je... samo sam na tren skrenuo pogled“.

Volim imati kontrolu nad svojim životom i biti odgovoran za njega i zato ne volim kad me neko vozi. Tolerišem to tokom turneja, obično su to profesionalni vozači, ali dobrovoljno nikad ne koristim usluge niti vozača, niti taksista a posebno ne volim kad me neko od poznanika vozi. Posebno ne žene.

Moja majka, Bog da joj dušu oprosti, bila je pažljiva, draga, snalažljiva žena i odlična domaćica. Preživeli smo na Lajonelovoj skromnoj činovničkoj plati i njenom honoraru jer je umela razvući novac a da pri tome nikad nismo osetili oskudicu. Zaista je bila divna žena, ali katastrofalan vozač. Sva sreća pa je vozila volvo. Znao je Lajonel kakav vozač mu je supruga. Ta stara šklopocija je izgledala kao da dolazi iz ratne zone. Na sreću, nama se nikad ništa nije desilo a i mama se pravila da je to ništa.

Moja sestra, Niki. Toj curi se nikad nisu zatvarala usta i do dan danas joj se ne zatvaraju. Znam da su žene sposobnije po pitanju multitaskinga od nas muškaraca, ali nisu svi učesnici u saobraćaju žene. To priča. To objašnjava. To pušta volan kako bi mi nešto naglasila. To ne gleda kuda ide a onda zgrabi volan i brzo skrene. U retrovizor pogleda samo kad treba da proveri šminku a ti Sajmone daj svoj život u te manikirane ruke i opusti se, što si se stisnuo, nije to ništa.

Bivša supruga, Mišel. Volela je ludu vožnju u krevetu i u kolima ali dozvolio sam joj samo jednom da sedne za volan mog ferarija i nikad više. Nije me bolelo to što ga je slupala. Već što smo oboje mogli da poginemo tog dana. Nije videla kamion od 6 tona kako ide iz suprotnog pravca ali je zato spazila restoran koji smo tražili.

Ne, nisam mizogin, nemam predrasude, samo loše iskustvo sa ženama vozačima. Naravno, svaka čast izuzecima. Ali i ti izuzeci samo potvrđuju moju tvrdnju.

I zato mi nije bilo lako sesti sa Kirom i decom u njenu hondu. Predložio sam da ih pratim kolima, ali ona je samo odmahnula rukom i rekla, „ne budi smešan, Sajmone. Idemo svi zajedno.“

„Hm. Da. Ne budi smešan,“ ali zato sam bio nervozan. Čim sam seo na mesto suvozača zakopčao sam sigurnosni pojas kao da bi me on mogao spasti. Mislim, bilo mi je drago sedeti tako blizu nje i mogao sam je krišom posmatrati. Posebno nakon onog što se između nas odigralo juče. Radovao sam se ovom danu i imao savršen plan u koji sam zaboravio da uračunam „ne budi smešan, Sajmone. Idemo svi zajedno.“

Proverio sam pozadi da li Džesa ima dovoljno mesta iza mene. Nije ništa rekla, Zoi se široko osmehnula a Alek nije bio raspoložen. Nešto su se posvađali pre polaska. Na Kiri sam primetio tragove nervoze. Da li je to bilo zbog Aleka, ili mene, ili nečeg trećeg nisam mogao odrediti.

„Spremni?“ pitala je i Zoi je dala odgovor umesto svih nas, „da, idemo.“

Pokušao sam se opustiti i ne stezati prejako dršku na vratima. Nismo razgovarali tokom vožnje, sem ponekog odgovora na Zoina pitanja. Nije vozila brzo, niti sporo. Držala se propisa i nije napravila niti jedan saobraćajni prekršaj. Jedino, što se parkirala nešto dalje od ulaza. Pretpostavio sam da je nesigurna, i da ne želi parkirati između dvoje kola. Ispostavilo se da je već za pola sata ovde bila debela hladovina koja je zaštitila kola od prolećnog sunca.

„Nećeš poneti torbu?“ pitala je pre nego što je zaključala vrata.

„Rekla si da danas pliva samo Zoi,“ objasnio sam zašto sam svoju sportsku torbu ostavio u kolima. Bila je zbunjena ali nije ništa rekla jer je Zoi već nestrpljivo poskakivala.

Čas smo pratili sa tribina, i Zoi je imala ubedljivo najveću podršku. Uglavnom je na tribinama bio samo po jedan roditelj od svakog deteta a bilo ih je osam. Zoi je jedina od njih bila početnik i kao što mi je obećano, imala je svog ličnog instruktora. Bila je to mlada plavokosa devojka.

Kira je kao soko pratila svaki Zoin pokret, svaki izraz lica, ali nije bilo potrebe. Posle je razgovarala sa instruktorima koji su pohvalili devojčicu.

„Zoi je bila odlična,“ rekla je devojka. „Ako i bude imala napad u sledećih nekoliko dana to ne znači da je od plivanja. Mindi nam je isto astmatičar,“ pokazala je na devojku koja je uskočila u bazen i snažnim zamasima plivala delfin stilom.

Zoi je bila uzbuđena i nije prestajala da priča sve do auta a ja sam im tamo predložio ručak.

„Znam jedan fin restoran na plaži.“ Deca su odmah uz široke osmehe klimnula. Čak i Džesa a Kira se osmehnula, jer je shvatila.

Kad smo krenuli, objasnio sam joj kuda da vozi. Pošto smo izašli na put van grada, sa decom smo igrali igru pogađanja automobila. Alek je bio najbolji a Zoi je to bilo dosadno.

„Eno ga.“ Pokazao sam na restoran sa belom peščanom plažom ispred. Imali su fenomenalan riblji meni, ali služili su sve. Plaža nije bila krcata, jer malo kome se vozilo tako daleko, ali ja sam često dolazio ovamo. Osoblje me je poznavalo a došao je i sam vlasnik da me pozdravi i predložio nam tunu. Pošto su deca htela burger, i nas dvoje smo se solidarisali sa njima.

Sedeli smo na terasi i uživali u prijatnom prolećnom danu. Čim su pojeli ručak odmah su tražili dozvolu da odu na plažu.

„Čekajte, rekviziti,“ rekao sam im i izvukao torbu i otvorio je. Unutra sam spakovao peškire, ćebe, frizbi, zmaja, loptu za odbojku i jedan plastičan set sa lopaticom i kanticom za pravljenje zamka.

„Vidim, bio si u šopingu,“ primetila je Kira.

„Ne... ovo je moje ja to redovno nosim na plažu.“ Pokazao sam na kanticu, zbog čega je Zoi prasnula u smeh. Naravno da je bilo tirkizno i sa nalepnicom njenog omiljenog crtaća.

„Pametno si ovo isplanirao,“ rekla je pošto smo popili kafu i otišli do plaže da se pridružimo deci. „Pitam se kakav si u improvizaciji.“

„Moraćeš mi dati šansu da se dokažem.“

„Hm,“ je bio njen jedini odgovor. Napomenula je decu da ne ulaze u vodu. Zoi da ne trči a onda mi je pomogla da raširim ćebe na koje smo seli i posmatrali ih kako dobacuju frizbi jedan drugom.

„Odavno nismo bili na plaži.“ Izula je platnene patike i ugurala noge u pesak. Imala je mala stopala. „Čovek ponekad zaboravi gde živi i da mu je ova lepota na dohvat ruke.“

„Često dolazim ovamo kad mi je potrebno da ispraznim glavu,“ priznao sam.

„Ovo je prvi put posle tri godine da smo došli na plažu. Sa Henrijem smo svaku nedelju provodili na plaži sa decom.“

„Bože, izvini, nisam znao.“

„U redu je. Bilo je već vreme. Pogledaj ih samo. Uživaju.“

Smejali su se dok su dobacivali frizbi jedan drugom. Zoi nije uhvatila i poleteo je pravo ka mom nosu. Vratio sam im i pridružio im se a onda primetio da Zoi teško diše i otrčao do nje. Tih par koraka koje su me delile od nje su bili teški kao sama zemlja.

„Zoi, šta je?“ pitao sam. Kira i deca su bili odmah iza mene.

„Udahni, zadrži, izdahni,“ ponavljala je Zoi. „Šta me gledate tako?“

„Nemaš napad?“ pitao sam.

„Vežbam kako mi je trener O’Konor rekao. Udahni, izbroj, izdahni.“

„Preplašila si nas,“ rekla je Kira.

„U redu sam,“ slegla je ramenima i otišla potražiti kanticu za pesak i sa Alekom počela praviti zamak.

„Izvini, video sam da uzdiše i pomislio...“

„Znam i ja sam primetila kad si potrčao do nje.“ Zabrinuto je gledala u pravcu crnokose curice a onda joj se lice opustilo i setno je pogledala u njenom pravcu. „Biće dobro.“  

„Da, biće,“ potvrdio sam joj to a onda pogledao okolo razmišljajući kako da oteram taj trenutak zabrinutosti koji me je još uvek mučio. „Hoće li neko od vas da pušta zmaja,“ predložio sam i na moje iznenađenje Džesa se javila. Uspeli smo da ga podignemo nakon nekoliko neuspelih pokušaja. Preuzela je pažljivo od mene kanape a ja sam pogledao po plaži tražeći ostale. Pravili su zamak. „Džesa, mogu nešto da te pitam?“

Umesto odgovora me je pogledala. Imala je, i majčine oči, i njen strog pogled.

„Šta misliš, da li bih mogao da pozovem tvoju mamu na sastanak?“

„Zašto?“

„Šta ja znam, sviđa mi se.“ Priznao sam jer mislim da je to bilo očigledno i nisam bio klinac koji bi se toga stideo ili krio.

„Mislim... zašto to mene pitaš?“

„Možda imaš neki savet kako da je nagovorim. Već sam je jednom pitao, ali je mislila da se šalim.“ Bacio sam pogled iza nas. Sledila ga je. Vetar kao da je čekao taj trenutak naše nepažnje. Iščupao joj je iz ruku kanap. Zmaj je poleteo a ona je vrisnula, „ne. Oh, ne... Izvini, Sajmone.“ Ona je jedina od dece prihvatila da me zove imenom. Izbegavala je to i obično bise obratila direktno, ali sada joj je pobeglo.

„Ne brini, Džesa, zmajevi i treba da lete.... srećan put.“ Mahnuo sam mu a devojka me je čudno pogledala. Osetio sam da nismo više sami i ugledao Zoi pored nas. Džesa je sa suzama u očima posmtrala zmaja i nešto mi je govorilo da je taj zmaj njoj značio nešto više, a možda je bila takva zbog toga šta sam je pitao za mamu, te sam zatražio podršku od najmlađe.

„Jel’ tako, Zoi. Zmajevi treba slobodno da lete.“

„Stvarno?“ pružila je ruke ka meni kao da traži da je uzmem, pa sam je podigao. Bila je lagana kao perce.

„Nisi to znala? Mi im samo pomažemo da uzlete. Dalje moraju sami. Moramo da ih pustimo kako bi ispunili svoju svrhu.“ Džesa je još jednom pogledala u zmaja u obliku ptice koji se podizao ka oblacima a onda tiho pošla za nama.

„Ledena kraljice jesi li se ti već umorila?“

„Malo,“ priznala je. To sam rekao Kiri kad smo došli do nje. Bilo je već kasno poslepodne. Spakovali smo stvari i pošli do kola. Kira je nosila Zoi na rukama. Alek se vukao iza nas a Džesa je prvi put od kako smo stigli na plažu izvadila mobilni. Uslikala jedan selfi tako da se plaža vidi iza nje i verovatno odmah postovala na neku društvenu mrežu. Dok smo bili na bazenu nije ga ispuštala iz ruku stalno kuckajući, ali od kako smo stigli na plažu nisam video da ga je koristila.

„Jesi umorna? Želiš da ja vozim?“ pitao sam Kiru pošto je smestila Zoi na zadnje sedište.

„U redu je,“ rekla je.

„Nije problem,“ pružio sam ruku na koju je spustila ključeve. Nisam to tražio od nje zato što je bila loš vozač ili zato što sam se plašio. Kod mene je ona položila vozački ispit iz prve, ali primetio sam da je umorna. Namestio sam sedište, proverio retrovizore i pogledao decu pozadi a zatim krenuo.

Za razliku od dolaska ovamo tišina je vladala u kolima. Kira je upalila radio sa hitovima iz osamdesetih. Bio je to čudan izbor muzike, ali njoj je to valjda odgovaralo. Zoi je zaspala. Džesa je bila zaokupljena telefonom a Alek je bio neobično tih.

„Šta je sa Alekom?“ pitao sam Kiru koja je bacila kratak pogled na njega.

„Dobio je D iz istorije. Nije uradio projekat i sada se ljuti što sam mu zabranila treninge dok ne popravi ocenu.“ Video sam da je momak nalik svojoj starijoj sestri zakolutao očima.

„Zezaš me.“

„Ne odobravaš moju kaznu.“

„Ne, nego... jesi li zaboravila. Hej, Alek, jel’ ti znaš da sam ja zapravo istoričar.“ Slegnuo je ramenom „Kad ti treba pomoć, samo kucaš na vrata pored i kažeš šta ti treba. Možeš slobodno da iskljucaš podatke iz ove glave, a imam i hrpu literature.“

„Zaboravio sam, mama... ok,“ branio se momak.

„Sad više nećeš da zaboravljaš,“ odgovorila je mirno.

„Što Džesi ne daješ takve kazne.“

„Ti nisi Džesa i prestani da se upoređuješ sa njom.“ Mala se nadurila a Zoi probudila. Otvorio sam Pandorinu kutiju i sad mi je bilo žao.

„Izvinite, nisam znao da je situacija tako ozbiljna.“

„Nije tvoja greška što moja deca ne uče.“

„Znaš šta su moji učenici i studenti najviše voleli i što ih je motivisalo?“ pitao sam je tiho i odgovorio tek kad me je pogledala. „Nagrade. Kad sam im delio slabe ocene, još su slabije učili ali ako bi im odredio neke glupave nagrade... iznenadila bi se šta se može postići jednom najobičnijom čokoladicom.“

„Ti stvarno voliš čokoladu.“

„A ko je ne voli.“ Nasmejala se zvonko a ja sam shvatio da obožavam taj zvuk.

„Prvu godinu po završetku faksa sam radio kao zamena u jednoj srednjoj školi i imao sam jednog učenika. To je bila slika i prilika. Najduža jezičina kakvu sam sreo u svom životu. Na sve je imao odgovor. Znači, na sve. I nisu to bili pametni odgovori ali brzina njegovog uma je bila neverovatna. Znate šta je sada? Prodavac automobila. Znate malog Džoa. Ona glupava reklama na radiju.“

Deca su počela da pevuše blesavi džingl.

„Upravo taj... to je bio moj đak. Ja sam tada bio samo par godina stariji od njih, ali slušali su me zato što ih nisam gnjavio činjenicama i godinama, već sam im pričao priče a istorija nam priča najlepše priče i za svaki dobro urađen test pored ocene su dobijali od mene slatkiše.“

Prisetio sam se sa setom tih dana. Uživao sam u radu sa decom, više nego kad sam kasnije predavao na univerzitetu. Možda mi zaista nedostaje rad sa omladinom i oni retki trenuci kad im u očima vidiš da si dopreo do njih, da te slušaju i upijaju svaku tvoju reč željni saznati nešto novo. Tada nisam znao šta bih pre. Ideje za priče i romane rojili su se u mojoj glavi a ja sam trebao ocenjivati njihove radove ili pripreiti test. Bio je to haotičan i ispunjen period mog života.

Kad smo stigli, pomogao sam im da uđu jer je Zoi ponovo tražila na ruke. Pipnuo sam joj čelo ali nije bila topla, samo umorna. Brinuo sam se za nju, jer sam znao da ako se razboli, biće to moja krivica.

„Nije ti loše?“

„Dobro sam, gospodine Sajmone,“ smrmljala je, zevnula i naslonila glavu na moje rame.

„Samo je umorna. Ustala je u pola sedam. Nije mogla da spava od uzbuđenja,“ objasnila je Kira.

Odneo sam je u dnevnu sobu i poseo na trosed i pozdravio se sa njima i pošao napolje.

„Hvala. Bio je to lep izlet,“ rekla je pošto me je ispratila i umorno se naslonila na dovratak.

„Možda sam malo preterao.“

„Nisi. Bilo je odlično. Hvala.“ Setio sam se da su mi ključevi još u džepu te sam ih izvadio i pružio joj. Uhvatila je celu moju ruku i blago je stisnula a onda uzela ključeve iz nje, pozdravila se i zatvorila vrata.

Nemoj da ti ova pobegne, klinac, jesi li me čuo, bile su Džefove reči juče kad sam mu poslao sliku korica. Iako mi je Alison rekla da moram biti strpljiv s njom, shvatio sam da se Kira mora malo pogurati. Na prevaru sam izvukao poljubac od nje. Nisam se kajao. Danas ga nije pominjala a nisam ga ni ja. Bili smo sa decom i to što smo proveli dan zajedno bilo je dovoljno.

Po navici sam seo na balkon. Tu sam joj bio najbliže i dozvolio sam sebi trenutak maštarije.

Sada bih joj pomogao spremiti večeru za decu, ispratili bi ih u krevet a onda bi možda seli zajedno na terasu i razgovarali o običnim stvarima ili planovima za sledeću nedelju ili bi gledali neku glupost na televiziji zagrljeni na sofi. Posle bi otišli u spavaću sobu zajedno.

Da, bila je to lepa maštarija. Da li bi pristao na takav život. U ovom trenu da mi je neko ponudio takav ugovor bez razmišljanja bih stavio potpis.

Nekad sam sanjao o velikoj porodici sa Mišel. O ovoj kući punoj dece koju bi razmazili do krajnjih granica. Njena nevera je izbrisala i zadnji tračak te želje koji se nije probudio sve do one zajedničke večere na susednoj terasi.

Zašto nikad nisam potražio neku posle Mišel? Zašto nisam tražio ženu koja bi mi rodila decu? Nisam mislio da su sve žene varalice niti da su sve koristoljubive. Jednostavno sam želju za osnivanjem porodice zamenio karijerom. Moji romani su bili moja deca kojima sam posvetio svu svoju pažnju. Da li su mi oni ispunili život? U neku ruku jesu a u drugu su ga ispraznili. Pisanje je usamljen posao u kom si zatvoren u svoj svet sa svojim likovima koji ti ponekad postanu draži od stvarnih ljudi. Šta sam imao od života. Lepu kuću u kojoj sam živeo sam. Dobra kola u koja nije mogla stati porodica. Nekoliko miliona na računu zbog kojih se nisam štrecao kad bi stigli računi. Porodicu koja je bila na drugom kontinentu a sa kojom sam se čuo povremeno i svega dva prijatelja. Jedan je bio matori urednik a drugi je bio drug iz detinjstva koji se smucao po ratnim zonama kao fotoreporter... i to je bilo to.

Da, moj život je bio prazan a u kući pored je bio tako pun. Da li sam loša osoba što sam poželeo malo od toga.

„Sajmone, tu si?“ čuo sa prekrasnu melodiju sa druge strane zida.

„Da, tu sam.“

„Možda onaj izlazak i ne bi bila tako loša ideja.“ Da li se želje ostvaruju ako ih jako želite?

Skočio sam na noge, pošao do ograde i potražio je pored. Naslonjena na ogradu sa svoje strane čekala me je.

„Kad? Sutra? Ili...“

„Sledeći vikend, ako može?

„Ok.“ Srce je poskočilo a glava već počela da planira.

„Jesi li rekao nešto Džesi?“

„Pitao sam je za dozvolu... na neki način,“ priznao sam.

„Rekla je da nisi perverznjak.“ Nasmejao sam se. „I Sajmone, nemoj je više tako koristiti.“ Štrecnuo sam se. Zar sam preterao?

„Ok, neću. Izvini ako sam prekoračio granicu.“

„Nisi, ali ipak ne bih da ih uvlačiš u ovo.“

„Neću više.“

„Laku noć,“ pozdravila se i nestala sa balkona a mene ostavila sa svojim mislima.

Nastaviće se

Autor Dana Hill

Fotografija: Pixabay.com