Zemlja nade 11

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link     Deseti deo: link

11

Ksander

 

Najbolja strana snova je ta što se na kraju probudiš. Možda je realnost koja me čeka s druge strane sna teška. Ispunjena krivicom, stidom i žaljenjem, ali naučio sam da živim s tim isto kao što sam naučio da se suočim sa dečakom crne kovrdžave kose koji me pohodi u skoro svakom snu i podseća me na to ko sam bio. Obično me drži na nišanu. Puška je veća od njega i položena je na ruševine iza kojih se krije. Znam da će prljavom rukom obrisati suze sa crnih okruglih očiju, svestan da je ostao sam da zaštiti majku. Nije planirao da se preda bez borbe, jer borba je sve što je u životu znao. Navikao sam već na taj pogled pun prezira i prkosa. Svaki put pre nego što bi ispalio metak odlučno bi isturio bradu i klimnuo na njemu znanu zapovest. Ponekad sam bio brži i ispalio bih metak pre njega, ponekad bi oboje odbacili pušku i naklonili se jedan drugom nakon čega bi svako otišao na svoju stranu... da smo to barem učinili u stvarnom životu. Samo što ovog puta momčić nije držao mene na nišanu, već Nju. Ja sam bio nemi posmatrač poznatog prizora. Strepeo sam od trenutka kad će klimnuti glavom, a ona, za razliku od mene, nije nosila pancir, već snežnobelu košulju koja se presijavala u sivilu sna. Prvo je bila uplašena, potom je preklinjala dečaka da je poštedi. Odbijao je da je posluša i uporno odmahivao glavom. Oboje su plakali zatim mu je rekla da je u redu, osmehnula se nežno i obrisala suze. „Spremna sam... ako će tebi biti lakše onda pucaj“, ohrabrila ga je odlučnim glasom, „u redu je... pucaj... spasi sebe.“ Obasjala ga je onim širokim, iskrenim, osmehom koji je jednom i meni poklonila. Klimnuli su jedno drugom i crnokosi dečak je ispalio metak. Video sam ga kako probija vazduh ostavljajući svetli trag. Pratio sam pogledom njegovu plavu putanju koja je vodila pravo ka njenom srcu. Pokušao sam da je upozorim, ali moje reči su bile bez glasa. Želeo sam da potrčim i da se bacim na nju kako bih je spasao, ali i noge i ruke kao da su mi bile okovane. Krv je obojila belu košulju, a iz grudi joj je virio nož. Pogledao sam u šake. Bile su krvave. Ležala je na mojim rukama i tiho ponavljala: „Izdrži, Ksandere... samo izdrži... bićeš dobro... bićeš dobro...“

San je bio na izmaku, osetio sam da mi se vraća svest i kontrola nad telom, ali nova doza topline je donela novu obamrlost, a san se ponovio i u njemu bi ona iznova i iznova umirala dok sa ja bio nemoćan da je spasim.

„U redu je Ksandere. U redu je“, ponavljao je ženski glas dok su me nečije ruke držale prikovane za krevet i sprečavale me da ustanem.

„Seti se gde si, lovče“, rekao je neko drugi.

„Pogledaj me... Ksandere... pogledaj me“, vid mi se izoštrio i našao usko žensko lice. Prepoznao sam je. Bila je to lekarka.

„Znaš ko sam?“, pitala je. Klimnuo sam.

„Znaš gde si?“, pitao je Timo. Klimnuo sam ponovo. „Već sam pomislio da ćeš nam pobeći.“

Odavde nema bega.

Pogledao sam u plafon koji odavno nije bio beo i pokušao da ostavim iza sebe san ubeđujući samog sebe... Samo san. To je bio samo san.

Timo me je znatiželjnim pogledom proučavao i na tren me podsetio na nju, a ja sam shvatio da će taj san jednom postati stvarnost i da neću biti u stanju da je spasim... jer više neću biti tu... a nju će odabrati. Jednom će je odabrati, setio sam se teških misli nastalih u blizini reke. To shvatanje je probudilo čudan osećaj u meni. Dah mi se skratio, a sitni trnci ispunili ruke. Duboko sam udahnuo i potražio mir u sebi, ali nisam ga našao.

Zašto bih se brinuo zbog nje, zbog jedne nečiste? Pokušao sam oterati od sebe osećaj nemoći koji me je preplavio, ali to je dodatno pojačalo potrebu da je zaštitim.

Zatvorio sam oči na tren i postao svestan bola u levom boku, probadanja u leđima, u grudima, u rukama, glavi, zatim se vratilo sećanje na lupanje na vrata u kasni sat. Grupicu koja mi je upala u kuću. Njihove uvrede, bes, pesnice, cipele i na kraju nož koji je ostavio tragove svugde po mom telu da bi na kraju završio zariven u moj bok. Uhvatio sam se za to mesto. Rana se zatvorila, ali bol je ostao i još će neko vreme boraviti tu.

„Dobro sam“, odgovorio sam lekarki. „Bio sam ja i u gorem stanju.“

„Ali tada nisi bio na mojoj savesti.“ Odmahivala je glavom dok je pregledala svaku modricu i svaki ožiljak.

Među prvim stvarima kojima nas je Ren naučio još kao dečkiće Milinih godina, bilo je kako da primamo udarce bez uzvraćanja. Bio je to deo naše obuke. Učio nas je kako da čuvamo taj bol i kako da ga kasnije pretvorimo u gnev koji ćemo zatim promeniti u našu snagu. Međutim ovaj bol, sam potisnuo u sebe. Gnev mi neće biti potreban sada.

„Zašto im nisi uzvratio?“

„Da li bi to izlečilo njihovu mržnju? Obuzdalo njihov bes?“, odgovorio sam Timu i zatražio od Agnet odobrenje da izađem napolje. San je još uvek lebdeo oko mene i zaposedao moje misli. Svež vazduh bi mogao da ga najzad otera u podsvest.

„Ne preteruj. Svakom telu je potrebno vreme za oporavak, čak i tvom.“ Dala mi je još poneku instrukciju u vezi ishrane te se pozdravila, odbijajući nadoknadu za troškove lečenja.

„To ćemo rešiti na zboru, ti mi ništa ne duguješ.“

Pogledao sam u plavokosog momka tražeći objašnjenje.

„Zar si mislio da ćemo tolerisati nasilničko ponašanje? Čak ni jedan lovac ne zaslužuje da mu neko u sred noći upadne u kuću i isprebija ga na mrtvo ime.“

„Ne želim izazivati nove probleme. Ako ste zbog toga sazvali zbor, onda ga otkažite.“

Izašao sam na trem i udahnuo poznati miris. Miris zemlje i njenih plodova, miris trave pomešan sa mirisom živine iz komšijskog dvorišta. Što me je podsetilo da sam babi obećao da ću joj očistiti kokošinjac. Trenutno sam bio u stanju samo sebe da držim na nogama. Lopata će morati da sačeka.

„Ja bi ih ostavio do sutra“, zaustavio me je Timo u nameri da uberem paradajz koji se zarumeneo na stabljici. Osećaj nekog čudnog ponosa i radosti me je ispunio.

Eto, uz malo truda u stanju sam i da nešto stvorim, ne samo da uništim.

„Agnet je rekla da bi trebao nešto pojesti.“ Pozvao me je unutra, a ja sam se tek tada zapitao zašto je on tu. Objašnjenje je brzo usledilo.

„Smenjivali smo se sa babom i Agnet. Ovo je moja smena... a mislim da baba baš i nije slušala šta joj Agnet govori“, rekao je pošto je zavirio u babin lonac u koji mi je obično pakovala hranu. Sudeći po mirisu, unutra je bio pileći paprikaš sa noklicama. „Ela je spremala musaku, to ti je laganije.“ Otvorio je drugu posudu ostavljenu u frižideru. „A spakovala ti je i nešto mleka i sira.“

„Nisam gladan.“

„A ovo ti je doneo Kvintus.“ Pokazao je na malu kutiju sledovanja ostavljenu na sred kuhinjskog stola. Pre godinu dana mi je rekao da će pokušati da ih nabavi. Bila je to hrana namenjena prvenstveno specijalnim jedinicama i nekad sam mislio da je ukusna. Sadržavala je sve potrebne sastojke da bi održavala telo zdravim i sitim. Dodavala je energiju i snagu i trebao bih pojesti jednu porciju kako bi se moje telo lakše i brže zalečilo, ali sama pomisao na tu želatinastu bezličnu masu mi je zavrtala stomak i budila mučninu u njemu.

„Moramo da razgovaramo“, rekao je Timo dok se radoznalo poigravao sa kutijom od Kvintusa.

„Moramo“, potvrdio sam premda sam znao da ne želimo razgovarati o istoj stvari.

„Ali prvo bi trebao nešto da pojedeš.“ Klimnuo sam i pokazao mu na stolicu i za sebe sam privukao onu koja mi je služila kao natkasna.

Mučila ga je Kvintusova kutija, te sam je otvorio i pogledao unutra. Čini se da je to bilo pakovanje sa uzorcima, jer su unutra bili svi mogući ukusi. Odabrao sam piletinu i otvorio kutijicu sa pet belih tableta. Uzeo sam tanjir i sipao vode u čašu. Stavio sam tabletu na tanjir, a zatim kanuo malo vode. Tableta je počela da se peni uz prepoznatljiv zvuk šuštanja sve dok tanjir nije ispunila bezlična bela masa, nalik želatinastoj peni.

„Odvratno“, rekao je pošto sam gurnuo tanjir ka njemu. „Šta je to?“ Pomirisao je, ali masa nije imala miris. Tek u ustima je dobijala predviđeni ukus. Otkinuo sam komad i stavio ga u usta. Bio je u pravu, bilo je odvratno, ali poznato. Ohrabrio sam ga da proba. Mršteći se otkinuo je komadić, prineo ga nosu te uz oklevanje stavio u usta.

„Podseća na kuvano pileće belo meso?“ Uzeo sam još jedan komad, a uzeo je i on. Ovog puta je bio hrabriji. „Mislim nije loše, ali ipak je...“

„Čudno je znam. Ova porcija ti menja celodnevni obrok. Uz uštedu energije možeš preživeti i sledećih nedelju dana na toj jednoj tableti. Možeš je i popiti, ali žvakanjem se stiče osećaj sitosti“, objasnio sam.

„Sa ovim vas hrane?“

„Kad smo na terenu... Timo... nešto ti moram reći“, počeo sam dok se on poigravao sa još jednim komadom bele penaste mase razvlačeći je prstima.

„Ela mi je već rekla da se ništa nije desilo“, uskočio mi je u reč još uvek obuzet belom masom, „ali lovče, ako joj želiš dobro, držaćeš se podalje od nje“, rekao je ono što sam i sam nameravao učiniti.

Bio je nestvaran i nadasve prijatan taj ukradeni sat vremena proveden sa njom pored reke, ali bilo je to nesmotreno s moje strane. Svestan sam da je to bio trenutak slabosti, trenutak u kom sam dozvolio sebi da poželim nekoga samo za sebe, a nju je bilo tako lako poželeti.

„Znam da sam prešao granicu i zbog toga ti se izvinjavam.“

„Nema potrebe da se izvinjavaš... nemoj joj davati lažnu nadu. Dovoljno je izgubila.“ Znam da nije mislio samo na njihove roditelje, čuo sam za nju i Učinog sina. Ovo je bio idealan čas da mu najzad kažem ono što sam odlagao.

„Možda nije izgubila sve. Možda vi niste izgubili onoliko koliko mislite da jeste.“

Njegova zbunjenost je potrajala jedan tren da bi se odmah posle osmehnuo.

„Pitao sam se kad ćeš skupiti hrabrost da išta kažeš.“ Bio je red na meni da ostanem zbunjen. „Znači istina je?“

„Šta?“

„Znao si mog tatu“, rekao je pun nade i iščekivanja.

Kako on to zna? Tada je bio pod anestezijom... ili možda nije?

„Doktor Rov mi je rekao da bih od tebe mogao saznati njegovu sudbinu.“

„Ne znam njegovu sudbinu.“ Bila je to istina. Mogli su ih uloviti već sledećeg dana. Napali su pećine, čuo sam detonacije iz tog smera. Mogao je nastradati na putu do pobunjenika. Mogao je poginuti u borbama. Moglo se svašta desiti.

„Ali znaš šta se s njim desilo u lovu. Da li si učestvovao u tom lovu? Nisi bio među lovcima.“

„Timo“, zaustavio sam ga i tražio reči kako mu saopštiti ono što znam.

„Moram da saznam šta se desilo sa mojim ocem. Deset godina nas izjeda neizvesnost... Da li je ulovljen... da li je pobegao... šta se desilo i kako znaš za njega ako nikad nisi kročio u naše selo?“ Sipao je pitanja, a svaka njegova reč je bila glasnija i glasnija.

Uzdahnuo sam potom mu ispripovedao sve od trenutka kad sam odlučio da pobegnem pa sve do trenutka kad smo se rastali.

„Ne znam šta se dalje desilo s njima.“

„Živ je“, rekao je radosno i poklopio usne rukom, dok su mu suze radosnice vlažile oči. „Uvek sam znao da jeste. Osećam to... Možda je još uvek u tim pećinama.“ Bio je pun nade koju sam odmah razbio.

„Ako su bili u pećinama onda više nisu živi. Pećine su zatrpane.“ Osmeh je nestao s njegovog lica.

„I nisi ništa učinio da im pomogneš?“, optužio me je.

„Učinio sam sasvim dovoljno.“

„Da, iskoristio si ih kao mamac kako bi pobegao.“

„Dao sam im šansu“, branio sam se, ali bio je u pravu, iskoristio sam ih.

„Izvini... hvala. Zaista... hvala... zašto si im rekao da idu na severoistok.“ Znao sam da njemu neće pobeći iz priče ni jedan detalj.

„Znaš da to ne smem da vam kažem...“ kao po navici pribegao sam već ustaljenom odgovoru, a on ka uobičajenom argumentu, „Prefekt nije tu, lovče... Uostalom, uvek govore da si stanovnik ovog regiona... možda je došlo vreme da to i sam prihvatiš i počneš da se ponašaš tako.“ Zagledao sam se u njega shvatajući da je u pravu. Više nisam bio pripadnik vojske IHCI-ja. Odbacili su me. Osudili na smrt. Zašto bi im bio lojalan? Ali ni selo me nije prihvatalo kao svog, iako u očima prefekta ja jesam bio stanovnik rezervata.

„Postoji teritorija na severoistoku gde su ljudi slobodni.“

Osmeh je nestao s njegovog lica, a zamenila ga je ozbiljnost.

„Znači to je razlog“, rekao je kao za sebe i uperio ledeni pogled u mene. „Treba da nam usadiš ideju o pobuni?“

„Ne znam zašto su odabrali ovaj rezervat“, priznao sam. „To još uvek pokušavam da shvatim... Moja jedinica nikad za lov ne bi odabrala teren koji je meni poznat. A ovaj dobro poznajem.“

Zamišljeno je zavrteo prazan tanjir i osmehnuo se na jednu stranu onako kako to njegova sestra radi.

„Znaš, moja mama je uvek govorila da nam je rešenje uvek tačno ispred nosa, samo što ga od nosa ne vidimo.“ Ustao je s namerom da ode i prenese sestri vesti, ali sam ga zaustavio.

„Još nešto... odabraće je.“

„Ti stvarno umeš ljudima pokvariti sreću.“

„Tebe više ne mogu da biraju.“ Pokazao sam na njegove štake. „Znači da će nju sigurno odabrati, možda ne sada, možda ne sledeći put, ali sigurno će je odabrati. Ima očeve gene, a IHCI voli dobru genetiku.“ Bio sam svestan da sam upravo otvorio Pandorinu kutiju, ali ovog puta je nada prva pobegla, verovatno je predugo bila zatvorena.

Autor Dana Hill

***

Za nastavak priče moraćete sačekati štampanu knjigu... a verujte mi dogodovštine Ele, Ksandera i ostalih tek počinju.

Hvala na čitanju.

Zemlja nade 10

 Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link     

Deveti deo: link

10

Ela

 

Sparina je zalegla na selo. Leta su uvek bila duga i topla, ali ovakve žege se ne sećam.

Dugo u noć nisam mogla da zaspim žudeći za svežinom šume. Kao nemirno štene vrtela sam se po krevetu tražeći mesto. Ustajala sam nekoliko puta, prvo da zatvorim prozor, onda da ga otvorim, a posle da se napijem vode... uzalud, jer nije vrućina krala moj san. Misli su se poput pčela u košnici rojile u glavi i odbijale svaku nadu da ću najzad da zaspim... a sve zbog para preplanulih, snažnih i nadasve nežnih ruku. Kao da su me začarale. Privlačile su danas moj pogled i još uvek sam osećala njihovu toplinu na svom struku gde me je dodirnuo dok mi je oslobađao suknju od trnja, osećala sam ih na svom ramenu gde me je ščepala i izgrebala grana od koje me je oslobodio. Njegovi spretni prsti su izvlačili lišće i trnje iz moje kose, brisali su slatki lepljivi sok od malina sa mog obraza, prelazili nežno po mom izgrebanom čelu, nosu, bradi... a svaki put kad bih zatvorila oči u mene bi gledale čeličnoplave oči... koliko je nežnosti bilo u njima. Kako može toliko topline biti u tako hladnim očima?

Ove godine sam napunio pedeset četiri, prisetila sam se njegovih reči i mogla bih se zakleti da je to priznanje propraćeno blagim rumenilom.

Ima pedeset godina, pa šta. Žestila sam se na samu sebe što sam uopšte i računala razliku između nas. Pa, ne liči na pedesetogodišnjaka. Izgleda kao da je Timovo godište, zaključila sam svesna da je bio bliže tatinom godištu. Ustala sam i zatvorila prozor. Nakratko sam naslonila čelo na hladno staklo i duboko uzdahnula. Ne budi glupa, Ela. On je klon, on je lovac, prekorila sam samu sebe po ko zna koji put, u nadi da će ga to oterati iz misli, ali nije. Nije ni izbrisalo privlačnost koju sam danas osetila prema visokom, snažnom muškarcu.

Da li je i on osetio nešto?, zapitala sam se strahujući, a ujedno se i nadajući da je tako.

Gledao je u moje usne, proučavao ih. Da li je i on razmišljao o poljupcu? Želela sam da spusti usne na moje. Samo na tren da osetim te isklesane usne na svojima.

On je lovac. On je ubica. To je pogrešno. Pogrešno. Pogrešno, ponavljala sam.

Sela sam i posegnula za čašom vode, iskapila je i vratila se u krevet ljutito zbacivši sve na pod. Na kraju, čini se, da sam uspela da zaspim laganim snom iz kog me je probudio zvuk razbijenog stakla. Smeh, pevanje i vriska odjekivali su ulicom, a jedine reči koje sam razaznala bile su, „klonska kurva.“

„Ela! Ela, jesi li dobro?“, bratov uplašeni glas odjeknuo je hodnikom i naterao me da ustanem iz kreveta. Nešto hladno je zaškripalo pod mojim nogama. Staklo. Zbunjeno sam pogledala u razbijen prozor, onda u pod i uplašeno se sklonila u stranu. Proverila sam tabane i uklonila srču s njih.

„Ela, jesi li dobro?“, viknuo je ponovo.

„Dobro sam.“ Sišla sam do prizemlja i susrela njegov zabrinut pogled. „Zaista, dobro sam.“ Prešao je nežno palcem po mom izgrebanom čelu.

„Nisam povređena“, uveravala sam ga, ali još uvek nisam bila sigurna da li spavam i sanjam ili sam probuđena. „Mislim da je neko razbio prozor u mojoj sobi?“

„Platiće mi za ovo. Ko god da je to bio, platiće“, procedio je i privukao me u zagrljaj, a zatim je novi povik privukao našu pažnju. Bilo je to kao da je neko u daljini zazivao pomoć. Pustio me je i izašao napolje ostavljajući ulazna vrata otvorena.

„Ksander... sredili su ga... baba... doktor“, čula sam Markusove usplahirene reči. Dok sam ja izašla već je nestajao u krojačkom prolazu.

„Šta se događa?” Zbunjeno sam pogledala u osvetljenu Ksanderovu kuću. Bilo je neuobičajeno videti uključeno svetlo u skoro svakoj prostoriji. Pošla sam za Timom i u prvom trenu sam mislila da su ulazna vrata širom otvorena, zatim sam primetila da se jedva drže na šarkama.

„Baba“, viknuo je Timo i ušao unutra te stao kao ukopan. Prizor koji sam ugledala je i mene zaledio.

U hodniku, između primaće i spavaće sobe, ležao je Ksander. Baba je držala ruku na njegovom boku i odmahivala glavom jadikujući. Odgurnula sam brata i prišla mu. Lice mu je bilo izobličeno od krvavih podliva i posekotina, a iz rane na boku se cedila krv koju je baba pokušavala da zaustavi pritiskajući staračkim rukama. Razmenila sam jedan kratak pogled s njom. Plakala je i nije dugo trebalo da joj se u tome pridružim. Ponudila sam se da je zamenim, ali mi nije dozvolila.

„Nisam mogla da spavam, sedela sam na verandi i čula... nešto...“ Odmahnula je glavom. „Nije zaslužio ovo. Ovo nije zaslužio.“

„Ne, nije“, potvrdio je Timo.

„Izdrži, Ksandere. Samo izdrži... sad će doktor.“ Pogladila sam ga po kosi, bila je vlažna, a moja ruka je ostala krvava. Preplašeno sam pogledala u brata koji je ljutito odmahivao glavom potom pošao napolje.

„Bićeš dobro... bićeš dobro“, ponavljala sam i nadala se da će Markus uspeti da dozove lekare, jer ja sam bila nemoćna, a strah od gubitka me je prožeo. Pomerio je glavu i nešto nerazgovetno prošaptao, trznuo je rukom koju sam uhvatila i osetih blagi stisak. Nežno sam se osmehnula i ponovila: „Doktor dolazi, bićeš dobro. Izdrži još malo.“ Nije izdržao, izgubio je svest i preplašio me.

„Ksandere... Ksandere“, dozivala sam ga.

„Štedi suze za one kojima će ti biti potrebne... On je X-Kran, Slasnikova. Za njega je ovo manja ogrebotina”, rekao je Luik s vrata.

„Umire!“, usprotivila sam se.

„Takvi kao on ne umiru tako lako.... ajde ispraznite prostorije, doktori dolaze“, naredio nam je, ali ja sam ustala tek kad se Agnet pojavila na vratima. Pritrčala nam je i odmah počela pregled, a uskoro joj se i doktor Rov pridružio.

„Trebala bi otići kući“, rekao je Timo, „i ti baba.“ Pokazao je na naše spavaćice koje su bile natopljene Ksanderovom krvi, ali nisam marila za to.

„Ne možemo ga ostaviti samog“, pobunila sam se.

„Nije sam, a mi nismo ti koji mu trenutno mogu pomoći“, rekla je baba i pogledom potražila Markusa.

„Naći ću ga, još nekome si potrebna.“ Pokazao je na malenu Milu koja je stajala na sred ulice. Stezala je lutkicu na grudima i preplašeno gledala u nas. „Ela i ti... vrati se kući.“ Zapovednički je pokazao rukom. Mogla sam se svađati s njim, ali pogledala sam u krvave ruke i spavaćicu, potom na svetla u okolnim kućama i radoznale siluete u prozorima.

Poslušno sam otišla kući i odmah ušla u kupatilo. Počela sam da trljam ruke sapunom gledajući u krvavu vodu kako otiče niz slivnik i shvatila da će najbolje biti ako se istuširam.

Ko mu je to učinio... zašto? Zašto sada? Mislila sam da su ljudi počeli da ga prihvataju. Naravno da je bilo i onih kao Uča, koji su ga mrzili, ali napasti ga u vlastitoj kući u pola noći i divljački ga isprebijati... to nisam mogla da shvatim.

„Ela, dođi ovamo.“ Pozvao me je Timo čim sam izašla iz kupatila. Sedeo je u kuhinji i nervozno vrteo jednu štaku. Radio je to kad je o nečemu razmišljao. Pogled mu je bio zabrinut, a čelo naborano, te sam pritegla kućnu haljinu i poslušno sela.

„Našao si Markusa?“

„Bio je u kući, ne znam kada se i kako provukao do lovca. Jedva sam ga naterao da se vrati babi.“

„Vezao se za njega.“ Nije mi to potvrdio, ali znao je da je to istina, umesto toga pogledao je u mene i pitao, „šta se desilo danas u šumi?“

„Kako misliš šta se desilo?“

„Između tebe i lovca... šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo. Zašto pitaš?“ Njegovo pitanje me je vređalo.

„Išla si da bereš maline... sama, a vratila si se s njim. Da li ste imali dogovoren sastanak?“

Ne, to nije bio dogovoren sastanak kao sa Mikom kod lipe, a ipak je bio neki dogovor, i dok smo sedeli pored reke, osećaj je bio sličan, ali nisam to bila u stanju ni sebi priznati, kamoli Timu.

„Nije bio sastanak“, pobunila sam se i pokušala opravdati. „Izgrebala sam se i uplela u maline. On je pecao nedaleko... i pomogao mi da se izvučem, a... a... zatim me je odveo do reke da se umijem.“

„I to je bilo sve?“ Proučavao me je i sigurno je primetio da su mi obrazi rumeni, prosto su me peckali.

„Da... Ne... Sedeli smo malo kraj reke i razgovarali pa se vratili kući.“

„Sedeli ste pored reke i razgovarali“, ponovio je tiho i zamišljeno klimao glavom.

„Sediš s njim na verandi svaki dan“, branila sam se.

„Ja nisam ti. Da li vas je neko video?“

„Zašto misliš da nas je neko... zašto me ispituješ? Zar sam to zaslužila? Nakon svega?“ Skočila sam ljutito.

„Kako možeš biti tako plitka!“

„Plitka? Ja, plitka?“, viknula sam uvređeno.

„Da. Glupa i plitka“, uzvratio je. „Ko vas je video u šumi? Da li je to bio Manu i Marsi... Hana?“ Nabrajao je, a ja sam shvatila da je njen glas viknuo one pogrdne reči ispod prozora.

To je bilo namenjeno meni? Ja sam klonska kurva?

„Ko vas je video zajedno!?“, proderao se crvenog lica i preplašio me. Suze su same krenule. Spustila sam se na stolicu i obrisala oči, pritegla haljinu i šmrknula.

„Izvini. E... Ela, zar ne... ne... shva... a... a... taš.“ Uzdahnuo je i pre nego što je pokušao ponovo odgovorila sam: „Na plaži su bili Hana, Manu, Petar, Klara i Marsi... pijani.“ Počela sam polako da shvatam posledice jednog običnog susreta u šumi i razlog Timove ljutnje.

Marsi je pljunuo na nas, njegova mržnja me je uvredila i u tom trenu izazvala prkos zbog kojeg sam htela posegnuti za Ksanderovom rukom, tada nisam ni pomislila da bi bili u stanju da ga napadnu zbog toga. Mislila sam da će izmišljati kojekakve priče i širiti laži po selu.

Sve je moja krivica, shvatila sam. Ksander se zbog mene sada bori za život.

„Ali zašto? Zašto bi to učinili?“

„Mrze ga... Videla si Učinu reakciju, a Manu...“ Uzdahnuo je i zagledao se u mene pokajnički, „Manu je zaljubljen u tebe još dok si se igrala pod lipom. Čak je i na Miku bio ljubomoran što ga je preduhitrio.“

„Šta?“

„Sećaš se kad je Mika pao s trešnje?“ Bio je izubijan sa masnicom na oku, rasečenom usnom i slomljenim rebrom. „Trešnja je bio Manu.“ Odgovorio je na moj zbunjeni pogled, a netrpeljivost prema mesarovom sinu je nastavila da raste.

„Ali ništa se nije desilo između mene i Ksandera... Ništa.“

„Da... vidim“, rekao je smireno i odmahnuo glavom. „Sve je ovo moja greška... koristio sam svoju zahvalnost, koristio sam tebe i koristio sam njegovu želju za prihvatanjem kako bih saznao istinu o njemu i zašto je tu. Želeo sam znati više o njima.“ Pokazao je rukom okolo. „A možda bih saznao i još... nešto...“ Pogledao me je i odmahnuo rukom. „Nije važno.“ Sedeli smo tako svako zarobljen u mislima i vlastitoj krivici. Najzad je prekinuo tišinu i rekao: „Idi i obuci se. Kasnije ćemo zajedno otići da ga obiđemo. To je naša obaveza kao najbližih komšija... i Ela, od sad ne smeš biti viđana sama sa njim.“ Htela sam se usprotiviti, ali onda sam zastala na tren i razmislila, da li bi bilo pametno prepustiti se osećanjima? Naravno da ne bi.

Međutim, kad sam ugledala kako nepomično leži na krevetu moje srce se stegnulo i suze ispunile oči. Sve je ovo zbog tebe, optužila me je savest.

Agnet je sedela na stolici kraj njegovog kreveta i kratko nas je pogledala kako bi nam uzvratila pozdrav pa pogled vratila na Ksanderovu ruku.

„Kako je?“, pitala sam prilazeći.

„Biće dobro“, odgovorila je u neverici. „Neke od manjih posekotina već su se zalečile.“ Primetila sam da su mu sve rane očišćene, ali da nisu previjene. Takođe neki od većih podliva su nestali sa njegovog lica.

„Budio se?“, pitao je Timo.

„Samo na tren“, pogledala je u mene ispod trepavica zatim vratila pogled na Ksanderovu ruku. „Kvintus je doneo neke sedative i rekao da ga držim uspavanog kako bi se sam zalečio. Ne poznajem fiziologiju klonova, trebala bi biti identična našoj, ali on je drugačiji. On je jedan od njih.“

„Jedan od kojih?“

„Supervojnik“, odgovorila je Timu i podigla pogled ka nama. Primetila sam oduševljenje u njenim očima. „Pogledajte.“ Pozvala nas je i nežno uhvatila njegovu ruku i pokazala na jednu malu posekotinu na podlaktici. „Ovo je bila otvorena rana. Posmatram je već pola sata kako se zatvara. Kvintus mi je rekao da ga ne smem ušivati, kako bi se rane mogle same pravilno zatvoriti. Vidite i sami... zadivljujuće, zar ne.“ U prvom trenu nisam videla isto što i ona, ali što sam je duže posmatrala to je posekotina bivala manja i svetlija.

„Eda, znaš pravila, treba ti još četvoro“, rekao je Pastro ulazeći u kuću.

„Želiš sazvati zbor zbog lovca?“, pitao je Timo, „ja ću te podržati“, rekao je isti onaj koji je podržao Uču da se sazove zbor kako bi se proterao lovac.

„I ja ću vas podržati“, rekla je Agnet odlučno, „a znam da će i tata. Problemi ne mogu da se rešavaju pesnicama, a ovo je jednostavno nedopustivo.“ Pokazala je na Ksandera i dodala odlučno. „Počinioci moraju biti kažnjeni.“

„Onda ti treba još jedan.“ Svi pogledi su uprti u mene i zaustila sam, ali s vrata se javio Koranov: „Ja ću biti peti, doktorka je u pravu i ne interesuje me čija su to deca bila.“

Koranov je u svakoj neprilici tražio priliku da učvrsti položaj nezvaničnog vođe, a to što je Petar Bromas bio među osumnjičenima davalo mu je povoda da podrije majstorov autoritet. Nije se stolar previše mešao u posao Veća, ali bio je razuman čovek od kojeg je često traženo da bude glas razuma, a njegovo mišljenje je obično bilo u suprotnosti od mišljenja ostalih.

„U redu“, klimnuo je Pastro sedom glavom. „Zbor će se održati kad lovac bude mogao da mu prisustvuje, kako bi mogao da iznese svoje optužbe.“

„Kvintus je rekao da ga držim pod sedativima sledeća dvadeset četiri sata, ali u kakvom će biti stanju nakon toga to zaista ne znam“, rekla je Agnet.

Svi su se nagurali u sobu kako bi videli povređenog, a ja sam izašla u hodnik i osvrnula se oko sebe i prvi put pogledala po kući. Izuzimajući lom koji je napravljen u hodniku i primaćoj sobi, gde su pojedini komadi nameštaja bili prevrnuti ili slomljeni, shvatila sam da Ksander zapravo i ne živi ovde. Većina nameštaja je bila prekrivena plahtama, a ono ostalo je pokrivala prašina. Čula sam babu u kuhinji, te sam pošla za njom. U ćošku kuhinje je bio namešten improvizovan krevet od dušeka donetih verovatno iz soba na spratu. Na stolici pored je bila složena čista odeća. Sudopera je bila prazna, a na cediljki pored je bio jedan tanjir, kašika i čaša. Za razliku od prednjeg dela kuće, ovde je sve bilo čisto i na svom mestu.

„Ne treba njemu mnogo“, rekla je baba primećujući moj radoznali pogled. „Sem hrane, naravno.“ Nasmejala se tiho. „Ali u početku ni to mu nije bilo potrebno, kao da je živeo od vazduha i vode.“

„Zašto si ga prihvatila... tada”, iznenadila sam je pitanjem. „Klonovi su Vam uzimali jednog po jednog člana porodice, a ti si njega dočekala raširenih ruku. Zašto?“

Meni je bilo potrebno vreme da ga prihvatim i prevaziđem činjenicu ko je on. Bez obzira na trenutak privlačnosti, još uvek nisam bila sigurna da li mogu preći preko njegove prošlosti. Za moje, ali i njegovo dobro nadala sam se da je nikad neću prihvatiti. Timo je bio u pravu, bila sam glupava i plitka.

Baba se osmehnula i posegnula za mojom rukom. Njen dlan je bio topao, a koža tvrda. Iako sitna, bila je to snažna žena. Takve smo bile sve. Morale smo biti. „Ela, tamo gde ste svi vi videli velikog zlog vuka, ja sam videla izgubljeno štene koje nikad nije spoznalo dobrotu... a sada smo pokazali ko je u ovoj priči bio vuk.“

Predložila mi je da joj pomognem i zajedno smo sredile Ksanderovu kuću i tako dali razlog zlim jezicima da još više raspletu priču o nama. Bila je to sitnica koja nije umanjila osećaj krivice koji me je izjedao, a moj brat je zadovoljenje svog osećaja krivice namirio tako što je probdeo uz lovčev krevet pomažući Agnet oko njega.

Autor Dana Hill

Nastavak: link

Zemlja nade 9

Prvi deo: link     Drugi deo: link     Treći deo: link     Četvrti deo: link

Peti deo: link     Šesti deo: link     Sedmi deo: link     Osmi deo: link

9

Ksander

 

„Hvala ti za ovo“, rekla je pružajući mi poslednju dasku. „Tri godine ga molim da popravi ogradu.“ Pogledala je duž drvene tarabe koja je delila moje dvorište od njihovog.

Timo je prekjuče došao u radionicu tražeći daske. Bio je to izgovor. Želeo je popraviti ono što je mislio da je stari učitelj pokvario. Izvinio se za nešto što nije bila njegova krivica kako bi umirio savest. Zamolio je Bromasa za daske, a mene da popravim ogradu.

„Koliko sam shvatio ovo je ionako bila moja obaveza... ogradu održava komšija s desne strane?“ Bromas me je upozorio na to nakon što je Timo otišao. Bilo je to još jedno od nepisanih pravila ovog rezervata. Imali su ih previše.

„Da, ali komšije nismo imali godinama, a ove daske su me izluđivale.“

„Sad više neće“, rekao sam i zakucao poslednji ekser. Pokupio sam alat u kutiju, i odneo dotrajale daske na gomilu gde me je čekalo drvo za sečenje i cepanje.

„Kad si rekao da želiš zasaditi baštu nisam znala da misliš na tri korena paradajza i dva korena paprike.“

„Umeš li ti ikada nešto da pohvališ ili znaš samo da kritikuješ.“

„Nisam mislila ništa...“

„I nisu tri korena već pet. Dva si mi dala u rezervu, isto kao i papriku sumnjajući u moju sposobnost da nešto održim živim. Pogledaj, primile su se sve sadnice. Za mene će ovo biti više nego dovoljno, a imam i luk, i krompir, i krastavce, i bundeve… ako si zaboravila.“ Sve sadnice su bile od nje i sve su se primile i prosto bujale. Jedva sam čekao trenutak kad ću ugledati prvi zreli paradajz. Prvi paradajz koji sam ja uzgojio. Ne znam da li je to bilo do ovog regiona ili je njihov način života bio zarazan, ali otkrio sam da hrana ovde ima sasvim drugačiji ukus. Bolji. Puniji. Bogatiji. Sve je bilo ukusnije. Meso, povrće, mleko, sir, riba, a tek kad bi petkom baba ispekla svež hleb i onako na vruć kad bih stavio puter i malo posolio. Voda mi je potekla čim bih na to pomislio.

Baba se u početku ljutila što slabo jedem, a sada nisam bio u stanju da se zaustavim. Sve što sam zaradio davao sam njoj, ali ona je uvek uzela samo polovinu kredita ostalo bi mi vratila. To sam ostavljao sa strane... jednom kad me više ne bude ostaće njoj i deci.

„Ajde sad k nama na čaj“, pozvala me je pošto sam ostavio kutiju sa alatom na tremu. Za razliku od njihove verande, na mojoj nije bilo udobnih pletenih stolica sa mekanim šarenim jastucima za opušteno ispijanje čaja, niti saksija sa mirišljavim cvećem ili puzavica koje bi držale hlad.

„Zar ne bih ja tebe trebao pozvati, ipak si ti meni pomagala.“

„Da, ali ti nemaš pitu od jabuka, a kod nas je ima... uostalom, znaš da te Timo čeka.“

„Pitanja i odgovori?“

„Radoznali smo... samo onoliko koliko smeš da kažeš.“

Razgovor s njim je uvek ličio na ispitivanje. Nisu oni bili jedini koji su pokušavali od mene saznati razne informacije. Bromas je takođe često zapitkivao o lovu, a isto to su činile i kolege, i baba, i Markus, i Samel... uglavnom svi sa kojima sam bio u kontaktu su pokušavali iz mene izvući poneku informaciju, ali ja sam kod ulaska u region dao reč da im neću otkriti određene podatke. Tada sam mislio da to neće predstavljati problem, međutim, dosta toga se promenilo za ovih godinu dana. Ja sam se promenio. Moj prezir prema sistemu iz kojeg sam ponikao se još povećao. Želeo sam im reći toliko toga, upozoriti ih na neke stvari... i učiniću to, odlučio sam. Bez obzira na datu reč, pre nego što odem odavde, reći ću im sve... a Slasnikovima sam morao saopštiti istinu o njihovom ocu. Zaslužuju da znaju barem ono malo koliko ja znam.

„Komšija, čini mi se da ćeš morati početi koristiti kapiju.“ Te otpale daske služile su nam kao tajni prolaz između dvorišta.

„Uvek mogu preskočiti.“ Pogledao sam u popravljenu tarabu dok je Ela već planirala kako će je ofarbati u belo i okačiti saksije sa cvećem na nju. Pokupila je sa stola Timovu šolju i nestala u kuhinji s njom. Uskoro se vratila sa rashlađenim čajem i pitom od jabuka. Da se nisam ustručavao odmah bih pojeo sve što mi je servirala, umesto toga sam posegnuo za čajem. Pomirisao sam ga i pokušao pogoditi od čega je. Bilo je u njemu sušenog voća, verovatno jabuka, možda i šipurak, ali i majčine dušice, i lipe.

„Pitam se da li bi kafa ovde uspevala.“ Ovde se pio čaj, navikao sam na taj njihov običaj, ali mi je nedostajala kafa. U mom skloništu sam imao veliku zalihu koju sam nabavio pošto sam poharao jedno zaboravljeno skladište. Samel je rekao da će nabaviti, ali još uvek nije. Možda bih mogao zamoliti Kvintusa.

„Često je pominju u knjigama, ali ne znam kako se uzgaja, niti kakvog je ukusa.“ Namrštila se i na kratko zamislila.

„Ne znam ni ja kako se uzgaja. Mislim da na plantažama u južnim krajevima.“

„Bio si tamo? U južnim zemljama?“, uskočio je Timo s pitanjem. Obično bi sačekao dok popijem čaj, ali je danas bio nestrpljiv. „Ima tamo naših regiona?“

„Bilo ih je.“

„Bilo?“ Klimnuo sam mu dok je mrštio visoko čelo podsećajući me tim izrazom lica na svog oca.

„Nisu mogli samo nestati”, rekla je Ela naivno, nesvesna da je mnogo ljudskih rezervata samo nestalo. „Sigurna sam da tamo još uvek ima regiona u kojima ljudi gaje kafu. Šteta je što ne možemo s njima da se trampimo.“

„Koliko je ukupno regiona ostalo?“

„Ne znam, odavno nisam u službi.“

„Dok si bio u službi, da li je još uvek bilo hiljadu regiona?“

„Više nije hiljadu.“ Odavno ih nije hiljadu. Možda stotinak, ali tu informaciju sam prećutao.

„Koliko?“, insistirao je.

„Timo, već sam ti rekao da ne smem da vam prenosim podatke iz spoljnog sveta.“

„Prefekt nije tu.“

„Uopšte nije bitan broj regiona, već koliko je ljudi u njima.“ Gledali smo se netremice, a Ela je ponovo uskočila i pokušala smiriti razgovor.

„Mene više zanima kako ljudi žive tamo, da li su kao mi? Čime se bave?“

„Nisu svi regioni kao vaš.“ Odgovorio sam skrećući pogled sa Timovih strogih očiju na Eline radoznale. Bilo je lakše razgovarati sa njom. „Neki su neorganizovani, svako radi i živi za sebe. Čuvari imaju dosta problema oko očuvanja mira. Česti su sukobi između ljudi unutar samog rezervata. Postoji jedan region u kojem su ljudi podeljeni na klase. Oni imućniji vladaju siromašnim delom stanovništva i za lov se biraju samo oni siromašni.“

„To nije fer“, gunđala je.

„Za razliku od njih, postoji region u kojem ne postoji vlasništvo“, nastavio sam. „Sve pripada svima, hrana se priprema u zajedničkoj kuhinji i sve uzgajaju na zajedničkom polju. Pomalo kao kod vas. Jedan region je smešten visoko u planinama, podignut je na ostacima drevnog grada. Oni su okrenuti očuvanju jedne stare religije.“ To je bio jedan od tri regiona u kom nikad nije došlo do pobune i nikad nije ustrojen lov, i odbili su pomoć od Slobodne republike.

„Znači nismo mi toliko loši“, rekla je ponosno.

Ne, uopšte nisu bili loši, zapravo su bili jedan od najboljih regiona i zato nisu zaslužili da se nad njima sprovodi kazna do koje je došlo prevarom.

„Da li postoji neki region koji je tehnološki napredniji“, pitala je.

„Bio je jedan na istoku.“ Od njega je nastala Republika, i nadao se da me neće ispitivati o njemu, ali Tima su danas brinule neke druge stvari.

„Da li se lov organizuje u svakom regionu?“

„Nije u svim regionima bilo pobune.“

„Ali u onima u kojima jeste da li je isto kao i kod nas svake treće godine?“

„Zavisi od kazne, sporazuma i veličine regiona. Ima onih u kojima se lov održava svake pete godine, ali ima regiona u kojima je lov svake godine, ali bira se samo jedan učesnik ili dva.“ Razmenili su začuđen pogled. „Veći su od vas i u njima se deca od malena pripremaju za lov.“

„Pripremaju se za lov?“, začudila se Ela.

„Od malena se deca uče samoodbrani, lovu, preživljavanju u divljini.“ U većini rezervata je postojala neka obuka, ali ovde nisam primetio ništa od toga. Svake treće godine su poslušno žrtvovali pet sugrađana i ništa nisu činili kako bi im pomogli da izbegnu zlu sudbinu. Njihov otac je imao sreće što je preživeo prvi lov, a u drugom je već znao šta treba da radi. Da li im je preneo delić svog iskustva?, zapitao sam se. Verovatno jeste. U poslednjem lovu je još jedan od njih preživeo. Navodno je koristio meandre na jugu gde se krio u vodi i trsci. Bilo je skoro za ne poverovati da je preživeo močvaru, ali adrenalin i želja za životom umeju da izvuku natprirodne sposobnosti čak i od nečistih.

Nečistih, odavno na njih nisam pomislio tako. Bila je to više navika, nego činjenica, jer ovi ljudi su bili opsednuti redom i čistoćom.

„Lovio si u takvom regionu?“

„Za prvo unapređenje.“

„Unapređenje?“, čudili su se oboje. Ovde je preovladavalo mišljenje da ih kupujemo i lovimo zarad zabave, a ja im nisam smeo otkriti pravi razlog lova. To bi sigurno unelo nemir u ovaj uspavani kutak sveta. Kad dođe tome pravi trenutak, moraću to jako pažljivo saopštiti Timu.

„I da li si primetio razliku u lovu na one pripremljene i one koji to nisu?“, pitao je tiho, obuzdavajući gnev u svom glasu.

„Imati sposobnog suparnika je dobrodošao izazov“, bio sam iskren.

„Da li je i ishod isti?“

Nisam mu to potvrdio kako mu se bore između obrva ne bi dodatno produbile od tolikog mrštenja, ali odgovor je bio da. Naravno da je bilo onih koji su bili sposobni i snalažljivi, koji su umeli da pobegnu lovcu, nadmudre ga, sakriju se, kao što je učinio njihov otac. Bilo je i onih koji nisu ni bežali, već bi lovili lovca. Moj prvi plen je bio takav, ostavio je trag, saterao me u klopku i sačekao me tamo sa isukanim nožem. Premda je bio snažan i spretan nije dorastao jednom Kranu željnom dokazivanja.

„Mislim da je vreme da pođem.“ Ustao sam svestan da smo zašli na opasnu teritoriju.

„Hvala... što si popravio ogradu“, rekla mi je pošto me je ispratila do kapije. Bio je to još jedan od njihovih običaja. Kako mi je objašnjeno, bio je to način iskazivanja poštovanja prema gostu, a ne sumnje u moguće nečasne sklonosti kako sam u prvi mah pomislio.

„Ela, ne osuđuj me previše. Bio sam zarobljenik istog sistema kao i vi.“

„Bio?“, začudila se i osmehnula. „Ksander, još uvek si zarobljenik.“ Bila je u pravu. Svi smo mi bili sluge sistema koji su stvorili privilegovani.

„Sutra me očekuje čišćenje ribe?“

„Našla si drugog dobavljača?“ Uvek sam im dostavljao očišćene ribe. Slatko se nasmejala i uzvratila pitanjem, „jesu li već rodile maline?“

„Istočna livada ih je prepuna.“

„Odlično. Sutra moram da se izgubim iz kuće.“

„Zašto?“

„Nepodnošljivi su.“ Pokazala je glavom na kuću. „Mislim, drago mi je zbog njih, ali ne mogu celog dana slušati prepirku ko koga više voli“, pravdala se. „Gde pecaš, možda ću doći da te obiđem.“

„Nešto niže od istočne livade ima jedna uvala.“

„Mali zaliv... znam. Znači to je tvoje mesto.“

„Zdravo Ela... lovče“, pozdravila nas je njena debeljuškasta prijateljica.

„Na verandi je“, odgovorila joj je Ela ali ona nije žurila kod Tima, već je stala pored Ele i uputila mi jedan upozoravajući pogled. Tek tada sam postao svestan da stojimo previše blizu i osmehujemo se jedno drugom.

„Prijatno veče vam želim“, naklonio sam se i pošao kući, i načuo Latino upozorenje: „Ela, budi oprezna s njim.“

Da i ja bih trebao pripaziti, pomislio sam. Prijalo mi je njeno društvo. Bilo je tako lako razgovarati s njom. Pored nje sam umeo da zaboravim ko sam, gde sam i zašto sam ovde... Lov je bio preda mnom i na to bih se trebao koncentrisati. U trenutku kad sam zatvarao ulazna vrata čvrsto sam odlučio da ću od sad pa na dalje zadržim misli samo na tome. Lov i priprema. Međutim, već sutradan sam obukao jednu od najboljih košulja, obrijao se, počešljao i morao da odbijem Markusa koji je želeo poći sa mnom na pecanje.

„Ali zašto ne danas?“, cvileo je.

„Markuse, prestani da mu dosađuješ“, podviknula je baba. „Luča hoće karaše, one male, a ja bih nekog lepog šarana... Ali čini mi se da si ti krenuo u lov na babušku.“ Odmerila me je napadno i nasmejala se, terajući dečaka u kuhinju.

Dok sam sedeo na obali, misli su mi sve vreme letele ka istočnoj livadi. Više nisam mogao da izdržim, ostavio sam štapove i otišao da je potražim. Popeo sam se uz padinu i prošao pored mladih stabala jasena koji su okruživali osunčanu livadu na kojoj je Majka Zemlja istresla sve vrste sočnih i mirišljavih bobica. Bilo je tako kupina, sitnih divljih jagoda, malina, ribizla i borovnica. Potražio sam je pogledom sa nadom da ću je ugledati i već sam mislio da nije tu kad sam začuo jednu veoma glasnu psovku.

„Trebaš pomoć?“, pitao sam gustiš i obišao skoro celi krug okolo sve dok nisam primetio punu košaru malina kako viri iz žbunja.

„Uzmi ovo“, naredila je oštro. Spustio sam košaru pored već jedne pune i ušao korak u klopku od trnja. Prvo sam oslobodio njenu široku suknju od grana koje su je zgrabile, zatim košulju, a na kraju i njenu gustu zlatnu pletenicu.

„Sva si izgrebana, zar si morala ulaziti toliko duboko?“, gunđao sam.

„Neko je počistio sve okolo“, odgovorila je ljutito.

„A ti baš voliš maline... Izgledaš kao da si se polila njihovim sokom.“ Prešao sam palcem po njenom umazanom licu. Crveni sok je skrivao sitne ogrebotine po njenim obrazima, a bilo ih je i na čelu, preko obrve, čak i na nosu. Odgurnula je moju ruku i sama pokušala da se obriše razmazujući sok svugde po licu.

Odveo sam je do reke kako bi se oprala i primetio njeno oklevanje na vrhu strmih improvizovanih stepenica od kamenja koje sam ugradio na početku leta.

„Nije valjda sa se plašiš visine?“

„Ne plašim se visine nego da ću da padnem s nje“, odgovorila je ljutito i dohvatila kanap koji sam vezao za stablo kako bih sebi olakšao uspon gore. Pripremala se za silazak, ali noga nije htela da je sluša i dalje je stajala kao ukopana na vrhu.

Kako bi se spustila niz padinu niz kakvu je njen otac vodio begunce, preletelo mi je glavom. Iznenada spoznaja me je udarila u stomak, šta ako je odaberu... Ta misao će postati moja preokupacija, znao sam to, jer nisam mogao podneti pomisao da bi neko lovio ovu divnu, pametnu i snalažljivu devojku, a ipak, znao sam će je jednom odabrati... IHCI voli dobru genetiku, a ona je sada bila jedini nosilac kojem su imali pristup.

„Okreni se leđima, uhvati za uže i polako spusti nogu do prvog stepenika... Ne brini, ako budeš padala uhvatiću te.“ Ohrabrivao sam je i najzad me je poslušala. Polako, stepenik po stepenik, sišla je dole, a ja sam odoleo želji od koje su me zasvrbeli prsti da je dohvatim i pridržim. Umesto toga prišao sam štapu koji se cimao i izvukao još jednog šarana.

„Koliko si već riba uhvatio?“ Radoznalo je zavirila u kofu.

„Ne znam.“ Zabacio sam udicu natrag u reku pre toga stavljajući mamac na nju i zatim štap namestio na drveni stalak.

Izvadio sam čistu krpu iz stare torbe koju sam nosio u šumu. Našao sam je u jednom ormaru na spratu. Otvorio sam čuturicu sa vodom, nakvasio je i pružio joj da se obriše. Promašila je nekoliko mesta, te sam zatražio da mi je vrati. Maknuo sam nekoliko zlatnih pramenova zalepljenih na čelo i obrisao ga. Prešao sam krpom po prćastom nosu, a zatim i po uzanoj bradi. Dah joj je zastao, usta se otvorila, a oči se povećale. Na jedan tren sam se izgubio u njihovoj dubini, pitajući se da li sam to nazreo poziv u njenom pogledu ili sam ga umislio.

Kako bi bilo okusiti njene usne, uplesti prste u njenu kosu i privući je bliže k sebi. Kako bi bilo osetiti to vitko telo kako se privija uz moje... Kad ne bi bili to što jesmo, ne bih oklevao ni tren, ovako sam uzdahnuo i naredio samom sebi da se maknem što dalje od nje, nadajući se da će to rasterati nepristojne misli.

„Kad dođeš kući namaži ogrebotine onim melemom.“

Pošao sam ka improvizovanoj pećnici i počeo da je otkopavam. Prve ribe koje sam uhvatio, umotao sam u lišće i zakopao u žar. Retko kad bih sebi ovde pripremao ručak, ali nadao sam se da će doći.

Dohvatio sam komad kore koju sam sastrugao sa jednog stabla i na nju servirao malog šarana i nekoliko sitnih pečuraka i odneo joj. Iznenadila se.

„Hvala.“ Pogledala je sa interesovanjem u improvizovani tanjir i pomirisala ribu. Otkinula je komadić mesa i stavila ga u usta, na kratko se zamislila zatim se široko osmehnula. „Ovo je dobro“, rekla je uz široki osmeh. Glasno sam odahnuo, zadovoljan samim sobom. Plašio sam se kritike.

„Lepo je ovde zar ne?“, pitao sam, tek da bih nešto rekao.

„Da“, priznala je oblizavši prste pošto je završila sa jelom. „Smem nešto da te pitam... Ako ne želiš da odgovoriš nije bitno.“ Pogledao sam u nju svestan da ću u ovom trenutku odgovoriti na svako njeno pitanje.

„Koliko imaš godina?“

„Jesi li sigurna da to želiš da znaš?“

„Da“, priznala je.

„Ove godine sam navršio pedeset četiri.“ Njene oči su se povećale, a kad je prvi šok prošao najzad je progovorila. „Ne izgledaš kao pedesetogodišnjak.“

„Ja sam od X klase“, priznao sam. „Bili smo eksperimentalni program. Ugašen je posle Kseroksa.“ Taj tamnoputi vižljasti mamlaz je bio moj najbolji prijatelj. Moj drug u igri, moj brat, moj saborac. Verujem da je sada moj najžešći neprijatelj.

„Jednog dana Ksandere, jednog dana ću te uhvatiti.“ Pretio mi je dok sam sakriven u tunelu strepeo da će me naći, ali se nije dao u poteru za mnom, spašavao je živote Renu i Rej.

„X klasa?“, pitala je zbunjeno. Ostavio sam tanjir sa strane, oprao ruke u vodi i došao do nje. Zadigao sam rukav na košulji i okrenuo ruku prema svetlu kako bi videla belu oznaku na podlaktici. Utisnuta mi je nakon što sam uzeo prvi dah, kao i svakom klonu.

„XN2R – Ksander“, prošaptala je.

„Naša dadilja nam je svima dala ime na osnovu naših oznaka.“ Prisetio sam se Beatris Dual. Jedini par ruku čiju nežnost nisam morao da platim. Skoro jedini, u misli se uvukla Rej, teško da bi za nju mogao da kažem da je bila nežna, ali imala je svojih trenutaka.

„Ako ste imali dadilju onda to znači da si rođen kao dete?“

„Prvi dah sam uzeo kao beba“, ispravio sam je. „Nije uobičajena praksa. Čak i naslednici uzimaju prvi dah kao trogodišnjaci ili stariji. Suservis, vojnici i čuvari su obično odrasle jedinke, ali kao što sam rekao, mi smo bili eksperiment.“ Slušala me je zamišljeno i povremeno bi klimnula glavom, a zatim je veseli vrisak odjeknuo iz pravca velike plaže.

„Mom pecanju je došao kraj.“ Ionako sam već imao i više ribe nego što mi je bilo potrebno.

„Šta je suservis i ko su naslednici?“, iznenadila me je pitanjem dok smo utabanim puteljkom prolazili šumom. Primetio sam zbunjenost i radoznalost u njenom pogledu i shvatio da smo mi njima svi klonovi. Oni nisu bili svesni podela koje postoje u našem društvu.

„Kvintus je suservis, on je sluga.“

„A prefekt je šta?“

„On pripada eliti i kao takav ima pravo na svog naslednika... svog zamenskog klona. Nekoga ko će nakon njegove smrti naslediti njegov položaj i imovinu“, objasnio sam.

„Znači i ti imaš svog naslednika?“

„Ja sam običan vojnik. Neko ko pripada nekoj od familija ima pravo na svog naslednika. Vojnici pripadaju IHCI-ju, isto kao što suservis pripada svom naručiocu.“

„Kako to misliš pripadaju naručiocu?“

„Njihov život pripada njima.“

„Kao robovi?“ prenerazila se i kroz uzdah rekla: „Jadni Kvintus.“

Zastala je, a ja sam ispratio njen pogled koji je odlutao u pravcu kupača. „Želiš da im se pridružiš?“

„Njima?“ Mrštila je sitan nos. „Ni u ludilu.“

Prepoznao sam među njima debelog mesarovog sina zbog kojeg je Timo ostao bez noge. Odgurnuo ga je dok je trčao napolje iz požara umesto da ga upozori i povuče sa sobom.

Među kupačima je bila i Timova bivša devojka, Bromasov sin, sestra od njene prijateljice, a najstariji među njima bio je Marsi. Pogledao je u našem pravcu i kad su se naši pogledi sreli pljunuo je na zemlju zatim dohvatio flašu rakije koju je proizvodio u svom dvorištu i potegnuo iz nje.

Autor Dana Hill

Nastavak priče: link