Pripovetka "Slikar" je objavljena u zbirci priča Marsonic 28.
1
U svakom čoveku tinja
umetnik sposoban da dotakne dušu rečima, glasom, pokretom ili potezom kista, ali
samo retki poseduju onaj iskonski, božanski dar da je prisvoje, da je zarobe u
umetničkom delu. Zato
nam se ponekad čini da nas oči s portreta prate gde god da krenemo, da je
dovoljan još jedan dah da statua progovori, ili da harmonija tonova iz nas izvuče
one najskrivenije emocije.
U ta dela su umetnici,
namerno, ali češće slučajno, utisnuli ono što ne bi smeli da kradu — samu srž
postojanja.
Iz staklene tegle izvukao
je najtanji kist, od samura, namenjen za krajnje, najnežnije detalje. Približio
se platnu i sitnim potezima počeo da doteruje iskru u neboplavim očima, onu
koja se rađa kada misao na nekog ne popušta. Na usnama modela titrao je nežan
osmeh, a u blagom nagibu glave i smirenosti ramena skrivala se tiha toplina.
Vratio je četkicu u teglu,
odmakao se i još jednom osmotrio portret osobe u sivoj majici i teget-plavom
sakou.
Osvrnuo se i gotovo
svečano, prišao velikoj slici oslonjenoj na zid i podigao prljavi beli čaršav
koji ju je prekrivao.
Njegovo životno delo bi mu
svaki put zaustavilo dah, tako je bilo i sada. Prikazivao je krajolik u magli.
Kroz guste sive oblake probijali su se zraci sunca, osvetljavajući zemljani put
koji se protezao kroz brežuljke obrasle glogom i šipurkom. A na tom putu red
ljudi. Jedan za drugim, kao da čekaju, kao da idu negde van prikaza.
Pogled mu je pao na figuru
u sivoj majici i teget sakou, farmericama i žutim kanađankama.
Divio se slici svega jedan
celi uzdah, onda je podigao bojama isflekan čaršav i prekrio ju je.
Okrenuo se i prišao
štafelaju, skinuo portret i oslonio ga na zid da se suši.
Uzeo je paletu i teglu s kistovima,
izneo ih napolje, seo za baštenski sto i posvetio se njihovom čišćenju. Prvo je
četkice očistio starim novinskim papirom, zatim ih jednu po jednu umakao prvo u
jednu teglu sa terpentinom, zatim u drugu. Cedeći ih posle papirnim ubrusom
izvlačeći i poslednji dah boje iz njih, pazeći da dlake zadrže oblik. Složio ih
je na čistu krpu i ostavio da se osuše.
Bio je to ritual, završna
molitva nakon obreda.
Kada je sve vratio u
atelje, namestio je prazno platno na stalak. Kratko se zagledao u njega,
pitajući se ko je sledeći i kada. Isključio je svetlo i izašao, zatvarajući
vrata iza sebe.
2
Meki,
uvodni tonovi pesme True kliznuli su
kroz prostor, a uskoro se glas Tonija Hedlija probijao kroz dim cigareta
pevajući o zvuku njegove duše.
„Ne.
Ne opet”, umalo da zajeca Kiti i okrenu se ka ćošku u kojem je stajao džuboks,
doviknuvši crnokosom momku pored. „Hej, moronu, nije ni čudo što te je
ostavila.”
Suzi
je zadrhtao kraj usana u osmeh. Za razliku od prijateljice, nije joj smetala
pesma, zapravo joj je prijala. Bila je ugodan pozadinski šum u graji koja je
vladala oko njih.
„Kunem
ti se, ako još jednom začujem ono huh-huh-huh ubiću ili njega ili sebe. Ili
oboje.”
„Pusti
čoveka da tuguje.”
„Najzad
sam te izvukla iz kuće u nadi da ću te oraspoložiti, a ovde te neki idiot cele
večeri smara tugaljivom baladom.” Uzrujano je mlatarala rukama. „Takve stvari
se slušaju kod kuće, sa kanticom sladoleda u krilu, a ne u pabu.” Primetila je
konobaricu i mahnula joj.
„Donesite
nam još jednu turu i, za boga miloga, zabranite onom kretenu prilazak džuboksu.”
Žena
se nasmejala, pokupila prazne čaše i otišla.
„Kako
napreduje rad?”
„Nikako”,
priznala je snuždeno nalaktivši se na sto.
Umesto
da piše tezu, svako malo bi se uhvatila kako gleda u prazno dok joj misli
lutaju ka drugom kraju grada, ka njegovom stanu.
Tuga
zatitra u njoj, a iznenadni nalet nelagode joj prostruja kičmom, menjajući se u
blagu jezu. Odjednom je imala osećaj nečijeg pogleda na potiljku. Prošla je
rukom kroz kosu u nadi da će osećaj nestati.
„Ne
tuguj za budalom, vidi koliko ih ima u ponudi.” Prizvala ju je stvarnosti
prijateljica.
Setno
joj se osmehnula i oterala od sebe teške misli.
Pune
čaše našle su se pred njima u trenutku kad se pesma završila, a Kitine oči su poletele
do najbrojnijeg i najglasnijeg muškog društva okupljenog oko stola na sredini
paba.
„Geri,
da se nisi usudio”, doviknula je konobarica zapretivši prstom momku koji je
ustao. „Ili ćeš platiti turu celoj kafani.”
Momak
se namrštio, prijatelji oko njega se nasmejali, a onaj najbliži ga je povukao
za rukav da sedne.
Prizor
ju je na kratko oraspoložio, ali uskoro je ponovo zamišljeno pogledom krstarila
kroz prostor ispunjen duvanskim dimom i naletela na nepomične oči u senci
mračnog ćoška. Njihova prodornost izazivala je u njoj napetost koju nije mogla
da objasni. Delovalo je kao da gleda kroz nju. Blago se stresla. Čovek je oborio
pogled na notes u krilu, pa ga ponovo podigao prema njoj.
Ruka
joj je lagano zadrhtala na čaši.
„Onaj
lik tamo te posmatra”, upozorila je prijateljicu na čoveka u sivoj jakni. Kiti
se kratko osvrnula i otpila gutljaj vina.
„Zašto
misliš da posmatra mene? Možda tebe merka”, uzvratila je, podižući obrve. Ipak,
obe su znale da je pored vrcave plavke, oštrog jezika, Suzi neprimetna kao
crkveni miš. Čak je i bivši to mislio — ako je to uopšte bivši; upoznala ga je
dok je pokušavao da smuva prijateljicu, a kada je shvatio da nije
zainteresovana za intelektualca u potrazi za ozbiljnom vezom, okrenuo se njoj,
da bi potom nestao bez traga nakon prve ozbiljne svađe.
„Dobro
veče”, prenuo ih dubok glas i pre nego što su primetile sredovečnog čoveka kako
stoji pored njihovog stola. „Izvinjavam se na uznemiravanju, ali bila mi čast
kad biste dozvolili da Vas naslikam.” Okrenuo se ka Suzi i stavio pred nju list
papira koji je verno prikazivao njene crte lica.
„Vi
ste ovo nacrtali?”, pitala je zadivljeno, nesvesno se osmehujući.
„Voleo
bih naslikati Vaše oči. Imate tako neobičnu boju.” Zagledao se u nju toliko intenzivno,
da je imala osećaj da ju je prikovao pogledom. „Pod izvesnim uglom deluju skoro…
jantarno… izuzetna retkost”, dodao je jedva čujno.
„A
ti uvek negoduješ zbog šućmuraste boje.” Zvonko se nasmejala Kiti. Stranac kao
da je nije ni primetio, uporno je zurio u Suzi. Naterala se da obori pogled i
kratko pogledala u stranu.
„Želite
li nam se pridružiti?”, pitala je prijateljica.
„Hvala
na pozivu, ali ne.” Trepnuo je, a crte lica su mu postale blaže, bore na čelu
su nestale, a tanke usne se opustile. „Moj kontakt i adresa su na poleđini.
Zaista bi mi učinili izuzetnu čast”, rekao je i nestao u gužvi.
„Suzi,
ovo je fantastično”, uzviknula je Kiti, uzela joj skicu i kratko je proučila,
pa pokazala prijateljici. „Fenomenalno.”
Bila
je zamišljena na crtežu, verovatno je i sada imala taj zamišljeni tugaljiv
izraz.
„Čula
sam da su slikari najbolji ljubavnici. Prvo vode ljubav s tobom u krevetu, onda
ponovo dok te slikaju.” Smejala se uzbuđeno, svesna da se ona ne bi dvoumila,
ni časa.
„Mator
je”, mrštila se i na samu ideju da legne sa zagonetnim strancem.
„Godine
znače iskustvo.” Namignula joj je prijateljica i nasmejala se. „Totalno bi
trebala dozvoliti da naslika te tvoje gotovo jantarne oči”, imitirala je slikarev
ozbiljan glas.
„Ne
znam”, odmahnula je glavom. Nije je privlačila ideja da nekome pozira, bio je
to tako intiman čin.
„Hej,
učini jednom u životu nešto spontano, ako ništa, barem zbog iskustva. Možda
postaneš nova Mona Liza.”
3
Uzbuđenje
mu se mešalo sa iščekivanjem; gotovo mu je igralo na vrhovima prstiju — mogao
je da im oseti miris, da okusi njihovu oporu slast na jeziku. Srce mu je
ubrzano kucalo, a misli se vrtele u tihoj napetosti.
Voleo
je osećaj kada očekivanje postaje gotovo opipljivo, kada postane tiha,
neuhvatljiva sila koja ga tera da stvara.
Pogledao
je po ateljeu, još jednom proveravajući da li je sve pripremljeno.
Sunčeva
svetlost probijala se kroz prašnjave prozore i obasjavala finu teksturu
pripremljenog platna, čekajući da mu udahne prve linije života. Na stolu pored štafelaja
stajale su spremljene boje i palete s debelim naslagama boje, kistovi i
očišćeni slikarski noževi, spremni za svaki sledeći potez.
Odmaknuo
je tešku bordo draperiju s prozora i namestio drvenu stolicu ispred
zamišljajući model na njoj. Premestio ju je još nekoliko puta. Pomerio stalak,
proverio pripremljeni alat dok se najzad interfon nije oglasio.
Kestenjasta
kosa joj je padala u talasima na ramena, a oči su na dnevnom svetlu poprimile
zelene nijanse. Nos joj je bio sitan, prćast i podizao je usne dajući im
srcoliki oblik. Dug vrat sakrila je narandžasto-zelenim šalom. Čim ju je uveo u
atelje zamolio ju je da ga skine zajedno sa kaputom.
„Niste
rekli šta da obučem, nadam se da je ovo u redu?” Nosila je zeleni džemper malog
V izreza i obične farmerice.
„Odeća
je nebitna, to je samo ljuštura. Mene zanima ono što izbija iznutra. Iz Vaše
srži, iz Vaše duše.” Ponovo joj se zagledao u oči, sa svetlom koje je prodiralo
kroz bordo zavesu, njihova je boja potamnela u čokoladnu nijansu.
Smestio
ju je na stolicu ispred prozora i rekao joj da se opusti i nađe pozu koja joj
je najprijatnija, onda je stao iza štafelaja posmatrao je, proučavao linije,
senke, delovalo je kao da je prošla čitava večnost dok nije počeo da meša boje
povremeno vireći prema njoj.
Najzad
je platno počelo da oživljava pod njegovim potezima. Prvo su to bile grube
skice lica, zatim je prešao na senke polako prelazeći na detalje.
Dugo
je ćutala, povremeno bi stolica bolno zaškripala pod njenim pokretima,
podsećajući ga da je stvarna, a ne tek ideja na platnu.
„Slikate
samo portrete?”, najzad se usudila progovoriti, glasom koji je titrao
znatiželjom.
„Većinom,
da.” Virnuo je prema njoj proučavajući senu koju su stvarale njene duge
trepavice. Odvojio boju koju je pripremio i dodao u nju malo plave.
„Da
li se može živeti od slikanja?”
Susreo
je njen ljubopitljiv pogled.
„To
je suština mog postojanja.”
„Da,
ali da li je dovoljno da Vam stavi hranu na sto, plati račune.” Nakrivila je
glavu u stranu i proučavala ga iščekujući odgovor.
„Novac
je samo gorivo, ne i putovanje.” Umakao je četkicu u novu nijansu i lenjo je
okrenuo među prstima, primetivši kako su joj oči iskrile intrigom — ni traga
onoj seti koja ih je mutila pre neko veče u pabu.
„Nećete
daleko stići bez goriva”, rekla je i slegla ramenima.
„Daleko…
hm”, ponovio je zamišljeno. „Ponekad nije stvar u daljini, nego u dubini.
Možete putovati čitav život, a ne dotaći sopstvenu suštinu.”
Nasmešila
se iz pristojnosti.
„Zvuči
lepo, samo što računi ne mare za suštinu našeg postojanja.”
„Novac
meri samo ono što je vidljivo”, odgovorio je blago. „Ja merim ono što ostane
kad sve vidljivo nestane.”
Na
trenutak je zaćutala, a zatim upitala: „Šta ako ne ostane ništa?”
„Duša
ostaje”, rekao je i nastavio da slika, skriven iza platna, prepuštajući je
tišini, nadajući se da će melanholija koju je ranije primetio u njenom pogledu
isplivati sama od sebe, i u potpunosti je ispuniti.
4
Potezi
četkice tiho su klizili po površini platna, uz povremeni zvuk mljackanja boja
po drvenoj paleti. U prostoriji je vladala samo ta ritmična harmonija, narušena
povremenim udaljenim zvucima sa ulice.
Stolica
ju je žuljala. Što je duže sedela na njoj, sve više joj telo trnulo od hladne,
tvrde neudobnosti. Leđa su je počela boleti već nakon nekoliko minuta, a bol se
uvlačio u svaki mišić, tupo je opominjući da mora ostati mirna. Osećala se kao
lutka u izlogu, posve nemoćna da pobegne od njegovog pogleda, ali i sopstvenih
misli i tuge koja ju je pritiskala poput ćebeta u koji je volela da se umota
svake večeri… kad već nije bilo njegovog zagrljaja. Još uvek je mirisalo na
njega, na citrus pojačan sandalovinom i taj miris je bio nešto najbliže što je
imala umesto dodira za kojim je čeznula.
Pomerila
se i stolica se oglasila jadikovkom starog drveta opominjući je da miruje, i
neminovno privukla pažnju slikara.
Proučavao
ju je. Osećala se ogoljeno pod pogledom njegovih tamnih očiju. Prodirao je
dublje nego što je želela da iko zaviri. Majka ju je posmatrala na taj način,
samo što u njegovom pogledu nije bilo prekora i nezadovoljstva.
Uvek
je tražila mane na njoj: „Trebala bi nositi jaču šminku; kosa ti je uvek masna,
sigurno ne znaš pravilno da je ispereš; zašto si obukla plavu košulju ispod
sivog sakoa; zar ti nije neudobno u pantalonama. Od mene si nasledila tako lepe
noge, trebala bi nositi miniće, onda bi lakše našla momka. Ženi je mesto u kući
za šporetom, a ne u nekoj tamo kancelariji zbog koje si bledunjav i isušen.”
Majčino
osuđivanje joj ispuni misli. Nije znala šta je gore, da li to što je majka
konstantno nezadovoljna njenim životnim izborima ili što je otac ponosan na
njih.
„Moj
doktor nauka”, govorio je pun ponosa, a još je bila daleko od te titule i ko
zna da li će je ikad ostvariti. Kako stvari trenutno stoje, čini se da nikada
neće.
„Možemo
li, molim Vas, napraviti pauzu”, prekinula je tišinu u nadi da će na taj način
sići s ringišpila misli na kom se vozila.
„Naravno,
kako neuviđajno od mene. Sigurno ste se umorili.” Ostavio je paletu na stolu i
četkicu u teglici. „Napravimo kraći predah. Jeste možda za šolju čaja?”
„Da,
to bi bilo prijatno. Hvala Vam.” Osmehnula se i ustala sa stolice. „Mogu da
virnem?”, pitala je.
„Slobodno,
to je Vaša slika.” Pokazao je na platno i upozorio je: „Još uvek nije završena.”
Nije
sačekao da svedoči njenoj reakciji. Čula je kako se njegovi koraci udaljavaju i
nestaju u zadnjem delu kuće. Protegla se i prišla štafelaju i na tren zanemela.
Na
platnu je bila ona, ili bar obris nje. Krhka figura ukočeno smeštena na drvenoj
stolici. Prigušeni tonovi maslinasto-zelene i oker boje grlili su je i hvatali
odsjaj zelenog džempera. Kosa joj je ležala na ramenima, lagano se sjajeći u
svetlosti koje je dopiralo sa prozora iza nje.
Ali
oči… oči su bile samo dve bele šupljine koje su zjapile iznad pažljivo
oblikovanog lica. Čekale su da ih ispuni. Toliko je govorio o njima, posmatrao
ih i proučavao, da je pomislila da ih je prve naslikao.
Osmehnula
se razmišljajući kakav bi filozofski odgovor dobila na pitanje zašto je odabrao
taj redosled.
Prisetila
se razgovora i odmahnula glavom u neverici, shvativši da mu ponos verovatno ne
dozvoljava da prizna da pripada onoj vrsti gladnih umetnika koji kroz
filozofiju pravdaju svoje opsesije.
Osvrnula
se po ateljeu.
Uz
zidove su stajali naslonjeni portreti, lica nepoznatih ljudi, svako zarobljen u
nekom svom svetu: žena s rukama sklopljenim kao u molitvi, uplakani starac,
plavokoso dete koje se smeje. Prašina je ležala po njihovim ramovima, kao
uspavani trag vremena.
Onda
je u uglu ugledala sakrivenu veliku sliku. Platno je bilo ogromno i čaršav ga
je jedva pokrivao, ostavljajući pri dnu izložen ugao — taman dovoljno da se
nazre par kanađanki.
Nešto
je u njoj zadrhtalo prisećajući se koliko su joj nedostajale u hodniku, onoliko
koliko joj je smetalo kad se o njih spoticala.
Približila
se, gotovo ne dišući, i prstima uhvatila rub čaršava. Povukla ga polako i
zanemela pred prizorom koji se otvorio pred njom.
Red
ljudi zurio je u nju sa tog platna, svako lice obuzeto sopstvenom tišinom, ali
kao da su svi istovremeno pokušavali nešto da joj saopšte. Među njima je
ugledala uplakanog starca, i plavokoso dete, samo što se ovde nije smejalo. Delovalo
je prestravljeno, napaćeno, usta su mu bila napola otvorena kao da je vrisak
ostao zarobljen u ulju.
I
onda… pogled joj je pao na lice koje je poznavala. Na crte koje su joj
nedostajale. Toliko puta ih je prstom opisivala dok se na jastuku pored nje
budio.
Trepnula
je, učinilo joj se da mu se izraz izmenio, da se iznenađenje prelomilo u stravu
kada ju je ugledao, delovao je kao da je pokušava upozoriti, ali je ostao
zauvek nem, zamrznut u tom trenutku.
Koraci
su odjeknuli hodnikom, preteći se približavajući ateljeu.
Pogledala
je ka vratima, zatim još jednom na sliku upijajući užas u neboplavim očima.
Drhtavim rukama je spustila čaršav i vratila se do stolice.
Sela
je, ukočila se pitajući se da li je umišljala ta lica i neizgovoreno upozorenje
u njihovim izrazima… i šta predstavlja ta slika?
5
Vrata
su zaškripala kad ih je gurnuo ramenom, pazeći da tacna sa dve šolje čaja ne
zadrhti. Miris mente i meda razbio je ustajali vazduh ateljea.
Sedela
je na stolici, savršeno mirna, ali ne i opuštena. Pogled mu je odmah poleteo u
ćošak ka velikom platnu. Čaršav je mirovao, ali rub tkanine je bio iskrivljen,
kao da ga je neko nedavno dirao.
Zastao
je na pragu. Stezala je šake u krilu, a oči su joj bile ispunjene nemirom i
pitanjima. Treptala je kao da se borila sa neizgovorenim mislima.
Spustio
je tacnu na sto, ne progovorivši, i ostao još trenutak da je posmatra, pitajući
se šta je videla na platnu. Znao je šta on vidi na njemu, ali još uvek nije
svedočio tuđoj reakciji.
„Kakav
je utisak?”
Zbunjeno
je nakrivila glavu, zatreptala i kao da se prizvala u sadašnjost.
„Veoma
ste talentovani.”
Nasmešio
se blago, svestan sopstvene veličine i božanskog dara koji je nosio u sebi.
Niko na ovom svetu nije mogao da se meri s onim što je on bio kadar da ostvari.
„Talenat”,
podrugnuo se pružajući joj šolju mirišljave, vruće tekućine, „to je samo reč kojom
se opisuje predispozicija moguće veličine.”
Prihvatila
je šolju, na tren zadržavajući pogled na njegovim dugim prstima, obojenim
tankim tragovima osušene zelene i oker boje.
„Samo
istinski velikani poseduju božansku moć hvatanja same esencije ljudskog postojanja…
ili duše, kako je često nazivaju.”
„Mislite
da duša može da stane na platno?” Dunula je u vrelu tečnost i udahnula njen
biljni miris.
„Smeh
tog deteta tamo”, klimnuo je glavom ka portretu kraj zida, „to je suština
njegovog postojanja. Dečja nevinost koju svi izgubimo odrastanjem, kao da je
neko izbriše iz nas.” Odmahnuo je rukom kao da briše platno ispred sebe.
Oči
su mu kratko skliznule do nje, pa nazad do šolje u rukama, upijajući njenu
toplinu.
„Odrastanjem
stavljamo maske skrojene od reči, navika, iskustava… sve ono što nas oblikuje,
a svakoga na drugačiji način. Bit svakog od nas je poseban. Neko nosi ljubav.
Neko strah… a ako je dovoljno pažljivo posmatrate, možete je uhvatiti pre nego
što nestane.”
„Znači
duša onog deteta je nevinost, a one žene tamo… nada u spasenje?” Pokazala je na
portret žene u molitvi.
Kratko
se osvrnuo i sa zadovoljnim osmehom joj klimnuo, dok je hranio ego što je s takvom
lakoćom prepoznala tragove životne esencije koje je udahnuo tim modelima.
„Shvatili
ste.”
„Šta
je onda moja bit?”, pitala je zaintrigirano.
Zastao
je, odmeravajući je.
„Vaša
tuga. Seta. Neko Vam je ranio dušu, naprsla je, i sada je izložena… ogoljena,
ostavljena da je ubere svako ko je sposoban da je ugleda.”
Ugrizla
je donju usnu i skrenula pogled blago se stresavši.
„I
vi vidite tu moju dušu? Pomalo zastrašujuće.”
„I
jeste.” Prstom je zamišljeno dodirnuo ivicu šolje. „Onaj koji Vam je to učinio
zaslužio je kaznu.”
Trznula
se, ali nije ništa rekla. Umesto toga, oči su joj poletele ka velikoj slici.
„Pitam
se… šta bi bila njegova suština?”
Ispratio
je njen pogled do platna, pitajući se na koga je pomislila. Da li je nekoga
prepoznala? Misao ga je tiho zaintrigirala.
Odložio
je šolju na tacnu i polako prišao štafelaju, spreman da započne završnu fazu rada.
„Pričajte
mi o njemu, da vidimo… da li je zaista zaslužio kaznu”, rekao je sa suptilnom
težinom u glasu, i posmatrao kako joj se ramena grče, a oči boje setom.
6
Spustila
je šolju u krilo i zamislila se. Topla tekućina grejala joj je dlanove, kao što
su joj uspomene grejale srce. Kapci su joj na trenutak zadrhtali, a u uglu
usana pojavila se senka osmeha koja je odmah nestala.
„Bio
je…”, počela je tiho, tražeći reči, i ispravila se, iznenađena što o njemu
govori u prošlom vremenu. „Visok je, širokih ramena. Pored njega sam se uvek osećala
sigurno. Oči plave, kao vedro nebo, ponekad deluju hladne, ponekad toplo
svetlucave. Uvek su me ljubopitljivo posmatrale, kao da pokušava da pročita sve
što krijem, sve što još nisam priznala ni sama sebi.”
Setila
se strave u njegovim očima na ogromnoj slici i stresla se od te scene pitajući
se da li je to zaista on ili neko ko podseća na njega.
Zastala
je i pogledala ka slikaru. Od platna ga nije videla, samo je čula onaj
ritmičan, smireni zvuk na koji se već navikla: mljackanje četkice u boji, zatim
šuštanje po platnu.
„Kakav
je bio prema Vama?”, pitao je.
„Bio
je nežan, ali tvrdoglav.” Odmahnula je glavom i kratko se nasmešila sama sebi.
„Tvrdoglav do bola. Isto kao i ja. Često smo se raspravljali zbog sitnica.”
Prekor joj je bojao glas, zajedno sa senkom kajanja.
„Kao
što su?”, upitao je, nagoveštavajući da je spreman da upije svaki detalj.
„Filma,
reakcije likova ili prijatelja, ili zbog večere… da li ćemo naručiti picu ili
kinesku hranu. Poslednji put smo se posvađali baš oko večere. Tvrdio je da je
uvek onako kako ja želim. Nabrajajući mi sve moje greške. Smešno, zar ne, kako
od ničega napravimo nešto.”
Zamislila
se, pogledom odlutala negde daleko, u sve ono što se ne bi desilo da je samo
pristala na picu. A voli picu, svaki zalogaj je mali čin prkosa majci, za koju
to nije zdrav i uravnotežen obrok.
„Da
li Vas je bolela njegova osuda?”
„Ne…
bio je u pravu. Boleo me je njegov odlazak i to što mi se nije javio. Što i
danas odbija da mi se javi.”
Počela
je da preživljava taj trenutak rastanka. Rekla mu je da je isti kao njena majka
— uvek vidi samo ono loše u njoj, ne mareći za sve što čini za njega.
Kako
li je mogla da ga uporedi s njom? Nije joj bio ni nalik, ni trunčicu.
Umorno
se naslonila unazad u stolici, sećanja su prizvala suze koje nije htela da
pusti, ne želi biti kao onaj starac suznih očiju. Obrisala ih je u nadi da će i
tuga nestati. Uzdahnula je i okrenula se ka stalku iza kojeg se krio slikar.
„Da
li znate da su afrička plemena odbijala da stanu pred fotoaparat, plašeći se da
će im ukrasti dušu?”, rekla je tiho, tek da promeni temu, u nadi da će se
udaljiti od sećanja koja su je pritiskala.
„Da,
čuo sam za to.” Kratko je virnuo iza platna, sa blagom znatiželjom u očima.
„Sasvim prirodan i opravdan strah. Jer šta smo mi bez duše? Samo hrpa organa
smeštena u kalup. Svrha našeg postojanja počiva u životnoj esenciji koja nam je
podarena dolaskom na ovaj svet… i koju ćemo vratiti kad ga budemo napuštali.”
Suzin
fokus zadržao se na njegovim mračnim očima, pokušavajući da odgonetne da li je
briljantan ili lud.
„I
vi mislite da se to može… preneti na platno?”
„Svakako”,
rekao je samouvereno. „Mogu je i preneti, i sačuvati na ovom platnu. Videli ste
ono dete, i njegovu sreću. I onu ženu, i njenu nadu.” Kratko se osvrnuo ka
pomenutim portretima.
Klimnula
je, jer su njihove emocije u očima bile gotovo opipljive.
„Ali
na onoj drugoj slici ste ih prikazali…” Pogledala je u platno, setivši se
strave u očima ljudi u redu.
„Ah…
da.” Na licu mu se pojavio lagan osmeh, mešavina ponosa i neobjašnjive topline.
„Ta slika predstavlja budućnost. Ova”, pokazao je na platno, „predstavlja
sadašnjost.”
Zadržao
je pogled na njoj. Oči su mu bile prodorne, odmeravale su svaki njen trzaj,
svaku misao. Susrela ih je dok joj je u glavi pulsirala spoznaja da bi mogla
završiti na toj slici, zarobljena u trenutku koji nije želela. Srce joj je
ubrzano tuklo dok je polako shvatala šta to znači.
„Ne
želim tako da izgledam. Ne želim da se nađem na velikoj slici.” Naglo je ustala
sa stolice.
„Niko
to ne želi.” Slegnuo je ramenima ravnodušno. „A ipak — u redu za poslednji sud,
svi će tako izgledati. Ali postojaće i ove studije… koje prikazuju Vašu životnu
bit.” Pokazao je na stalak ispred sebe.
„Ne
želim ni to. Predomislila sam se. Ne želim svoj portret, ne želim da me išta
podseća na ovaj period života… Hvala Vam i žao mi je… ali moram da idem.”
Prišla
je čiviluku, uzela kaput, šal i tašnu, i istrčala napolje.
Svež
vazduh ju je udario u lice. Podigla je glavu ka nebu i duboko udahnula,
prebacujući šal oko vrata.
Onda
se osvrnula prema prozorima ateljea na prvom spratu.
„Čudak”,
rekla je i zakoračila prema autu vadeći ključeve.
7
U
vazduhu je još uvek lebdeo miris citrusa, sandalovine i ruža, pomešan sa oštrim
tonom mente. Trag njenog prisustva.
Zagledao
se u praznu stolicu, pa na platno, prizivajući u sećanje model.
Uzeo
je četkicu — onu najtanju, za najfinije detalje. Umočio je u boju jantara,
dodao jedva primetnu nit bele, i nežno povukao liniju preko zenice.
Nedostajalo
je još samo nekoliko poteza.
Odmaknuo
se i odmerio platno; oči na slici gledale su negde daleko, obojene setom i
tugom, kao da je znala da više nikada neće otići odavde.
Neko
je napolju povikao, zatim se čuo udaljen zvuk motora, pa naglo cviljenje
kočnica. Kroz prozor ugledao je nešto narandžasto i zeleno — vetrom podignut njen
šal sa asfalta i bačen u vis kao poslednji pozdrav.
Nije
prišao prozoru. Ne voli posmatrati tuđe stradanje, dovoljno mu je što je
svedočio svom. Odložio je četkicu u teglu. Skinuo je portret i naslonio ga na
zid da se suši.
Zatim
je pažljivo prišao velikoj slici, onoj što ju je godinama slagao u slojevima.
Otkrio
je svoje životno delo — Poslednji sud.
Na
kraju reda, među bezličnim licima, zasijala je kestenjasta kosa. Lice koje ga
je gledalo bilo je ispunjeno prekorom.
Bila
je jedna od tih. Jedna od retkih koje shvate njegovo sveto poslanstvo.
Možda
ne mogu da ga izgovore, da mu nametnu tačan naziv, ali intuicija u njima
podigne uzbunu.
Dok
je prao umorne ruke nakon čišćenja alata posmatrao je kako se žuta, zelena i
oker razlivaju po belom porcelanu, razrede se sa čistom vodom i nestanu u
slivniku. Poznata težina mu ispuni mrtvo srce. „Moralo je tako biti”, tiho je
smrmljao u bradu.
Nisu
svi umirali.
Samo
oni koji su znali. Ona je znala.
Morala
je otići pre nego što bi izgovorila ono što bi ga zauvek razotkrilo, a red na
slici još nije bio završen… i još dugo to neće biti.
Autor:
Daniela Vrškova
Ilustracija je kreirana AI asistentom Gemini, prema autorskim instrukcijama pisca.
.png)
.png)
.png)
