Lov 4

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

4
Ela

 

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba... proleće, leto, jesen i zimu. Svako od njih bi trebalo da traje oko tri meseca, ali već odavno postoje samo dva godišnja doba. Kratka i oštra zima, i dugo, i vruće leto. Proleće i jesen su nestali, skoro pa sasvim. Pojave se s vremena na vreme i traju dan – dva, međutim ove godine jesen je odlučila da nas poseti i zadržala se punih deset dana. Kiša je padala svaki dan, praćena jakim vetrom i kao da je vreme pokušavalo da nas zatoči u kućama, ali život nije mogao da stane. Premda su poslovi u polju i baštama privedeni kraju, jedanaesti mesec je od samog osnivanja regiona bio mesec žetvenog festivala i sve se vrtelo oko njega. Uprkos kiši, vetru i povremenim grmljavinama, selo je oživelo. Na zboru su podeljena zaduženja oko pripreme ukrasa, hrane, pića i zabave. Kao i svake godine moj zadatak je bio da sa decom pripremim kratak program a sa žetvenim festivalom je uvek dolazio i moj kvartalni angažman u školi koji sam nasledila od mame.

Obožavala sam taj posao i uživala u vremenu koje sam provodila sa najmlađim stanovnicima sela. Mlađe sam učila čitanju i pisanju a stariji bi za to vreme čitali knjige po svom izboru iz bogate školske biblioteke a posle bi o tome razgovarali. Ponekad su imali želju da i sami nešto napišu. Obaveza je bila da čas traje jedan sat, ali nama su često i dva sata bila malo.

Danas smo umesto časa imali generalnu probu u našoj učionici. Deca su me nagovorila da ove godine i ja izađem na binu sa njima, ali i sama pomisao da treba da stanem pred celo selo je izazivalo nekontrolisano lupanje srca i znojenje dlanova. Lakše bih na crtu stala nego na binu.

„Ne brinite učiteljice, mi ćemo biti tu sa vama,“ pokušavale su da me uteše devojčice.

„Da, u redu deco, ali pevamo glasno kao da smo u našoj učionici... i svi zajedno... jesi li me čuo Markuse,“ napomenula sam baba Edinog praunuka i najvećeg nestaška u razredu. Na ulici se samo on čuje a u školi jedva da zucne. Pogledala sam svakoga od njih u oči i uverila se da su moje reči doprle do tih nestašnih glavica. „Ako budemo dovoljno glasni možda prizovemo Sunce da rastera ove dosadne oblake.“

Iz škole sam svratila kući kako bih uzela stvari i produžila kod Lati. Godinama smo se za festival spremale kod nas ali Latine posete su se u zadnje vreme proredile. Razlog tome su bili Timo i Hana, čija veza je polako, ali sigurno cvetala. Bila sam srećna zbog brata, ali ujedno i tužna zbog moje prijateljica koja nije umela da sakrije svoju ljubomoru.

„Kako je prošla proba?“ pitala je čim mi je otvorila vrata.

„Biće odlični a ja se valjda neću osramotiti.“ Pratila sam je do sobe koju je delila sa mlađom sestrom.

Za razliku od nas, čak sedmero su živeli kod Bartovih. Latini roditelji i njihovo troje dece, Latin deda po ocu koji je sa svojih 89 godina bio najstariji stanovnik regiona i bakina sestra o kojoj nije imao više ko da se brine.

„Nadam se da će nas barem večeras zaobići kiša,“ rekla je Lati pošto sam počela da joj pletem gustu kestenjastu kosu.

„Kiša je najmanji problem. Kažu da je zadnja oluja uništila jedan deo šume i to onaj koji smo posadili pre par godina. Krenuće sa rašćišćanjem kad se vreme malo smiri.“ Timo mi je rekao da je Bromas bio zabrinut. Šuma je bila naš izvor ogreva i građe neophodne za popravku kuća. Svake godine bi se posekao jedan deo šume, ali bi se i odmah zasadio novi zasad.

Brzo sam završila sa njenom pletenicom i dobila jedan zahvalan osmeh zauzvrat, te zamenila mesto sa njom i rekla joj da ne komplikuje, „samo jednu običnu pletenicu. Ne želimo da tvoja kreacija prođe nezapaženo.“

Materijal za novu odeću je uvek bio skup i stvari su se nosile sve dok se nisu raspale. Međutim, dečju odeću bi prerasli i pre nego što bi je poderali a kako ja nisam imala sestre ili rođake koje bi nosile moje dečje suknjice i haljinice, one su stajale u kovčegu i čekale. Lati se dosetila da bi mi od njih mogla sašiti nešto, i bila je to široka suknja na falte. Sličnu je napravila, i sebi, i sestri od njihovih starih stvari i tako doterane u nove suknje i obične bele bluze otišle smo na festival.

 

Hol je bio tradicionalno ukrašen granama, donetim iz šume. Grane, prekrivene zlatno žutim lišćem, visile su sa konstrukcije na tavanici. Ove godine je dekoracija bila još raskošnija jer su upleli lampione kroz konstrukciju. Izgledalo je čarobno, kao da su delić zvezdanog neba preneli u hol. Na stolovima postvaljenim svugde oko sale su bili prigodni aranžmani sa cvećem, voćem i svećama a sto sa osveženjem je bio krcat hranom i pićem. Ove godine se za to pobrinuo nastojnik. Neki su mislili da se pokušava iskupiti zbog lovca, ja sam mislila da nas pokušava kupiti za više njih. Kod sporednog ulaza je bila podignuta manja pozornica, dovoljna da na nju stane dvadesetoro dece, a u sredini hola je ostavljen prostor za ples.

„Pokisle?“ 

„Prestala je kiša,“ odgovorila sam bratu. „U daljini se čuje grmljavina ali ne pada. Nadam se da će nas, barem, večeras zaobići.“ Sela sam pored Tima a Lati je sa Klarom sela na klupu prekoputa mene. Znam da će ovo veče biti pravo mučenje za nju.

„Kad bi samo bili te sreće,“ rekao je poznati glas.

„Manu,“ procedila sam i susrela nasmejane sitne smeđe oči. Kad bi zaškiljio skoro pa sasvim bi nestale na okruglom buckastom licu. Ugurao se između mene i brata bez moje saglasnosti i trunke pristojnosti.

„Nadam se da ne zameraš. Pitao je da li imamo slobodnih mesta,“ šapnula mi je Hana zagrlivši me iza leđa. „Što nas je više, to će biti veselije.“ Bila je sva razdragana i opčinjena mojim bratom. Sela je pored njega i namestila mu rever na košulji, samo kako bi imala razlog da ga dodirne i tako svima da na znanje da je on samo njen.

„Prelepo izgledaš večeras, Ela,“ zadihanim glasnim šapatom mi je rekao Manu. Toplina je izvirala iz njega pomešana sa mirisom dima, sapuna i ukiseljenih krastavaca. Sedeo mi je preblizu. Pomerila sam se kako bih pobegla od njega i sabrala svoje misli, ali on me je pratio i pomerio se zajedno sa mnom. Probudio je u meni onu dobru poznatu nervozu, ali nisam bila jedina. Neprijatna situacija je zalegla na sve nas. Jedino Timo i Hana nisu bili svesni tenzije koja je okruživala naš sto. Lati ih je sve vreme stisnutih usana posmatrala probadajući Hanu svojim pogledom. Manu je brbljao nešto o kiši iako ga niko nije slušao a ja sam pokušala započeti razgovor sa Lati i Klarom o ukrasima, ali kad me je Manu dodirnuo svojim oznojenim dlanom kako bi me pitao kakvo piće da mi donese, ustala sam kao da me je ubo čiodom.

„Moram pronaći decu. Vidim da su većnici već stigli.“ Pravdala sam se i pokazala na povorku koja je ulazila u hol. Naš nastup je bio predviđen tek za kasnije, ali morala sam se udaljiti od njega.

Radije ću sama da stojim u nekom ćošku.

Bilo mi je žao što sam ostavila Lati, ali imala je Klaru pored sebe a uskoro su i njih dve otišle do drugog stola kod Ine i njenog supruga a Manu je ostao da sedi pored mog brata i Hane koji su bili posve izgubljeni u uzajamnim osmesima i cvrkutanju.

„Čuo sam da večeras pevate,“ prenuo me glas iz senke. Okrenula sam se k njemu. Stajao je naslonjen na zid pored sporednih vrata. Kosa mu je bila puštena i u slobodnim smeđim talasima uokvirila je glatko obrijano lice. Izgledao je mlađe. Bio je obučen u čistu belu košulju, smeđe pantalone kakve nose ovdašnji muškarci i pletenu jaknu.

„Ipak si došao,“ rekao je radostan dečji glas. Bio je to Markus.

„Tvoja baka je rekla da moram a niko ne sme njoj da kontrira.“ Pogledala sam ga još jednom i prepoznala jaknu koju je nosio. Pripadala je Markusovom ocu. Momku koji je odabran za lov kad je Markus imao tri godine i pitala sam se da li je dečkić koji se toliko obradovao što vidi lovca svestan ko je on.

„Markuse, idi potraži ostale i reci im da ih čekam ovde.“

Momak je otrčao da sakupi svoje vršnjake a ja sam se okrenula lovcu pitanjem, „i kakvi su utisci?“

„O ovome?“ slegnuo je ramenima. „Traćenje resursa.“

Na jedan tren nisam znala kako da mu odgovorim i prvo sam mislila da ću ignorisati njegovu primedbu, jer deca su počela da prilaze i pozdravljaju se. Očekivali su pohvale za svoju odeću i frizure.

„Mislio sam na to da vredno radite preko cele godine kako bi obezbedili opstanak,“ pokušao je opravda svoje mišljenje. „Štedljivi ste i ekonomični a onda jedne večeri iznesete na sto polovinu svojih zaliha samo kako bi se hvalili.“

„Ovo nije polovina naših zaliha... i posve ste pogrešno shvatili smisao ove večeri. Ovo je naš način da proslavimo plodove svog rada.“

„Nisam mislio ništa loše.“ Primetio je moju uvređenost.

„Zar nema zabava tamo odakle vi dolazite?“

„Naravno da postoje, ali i o njima imam isto mišljenje.“

„Onda je to do vas a ne do zabave, vi jednostavno ne umete da se zabavljate.“

„To nije istina. Moj vid zabave se samo razlikuje od vašeg,“ rekao je kroz osmeh.

„Da, lov i ubijanje ljudi,“ rekla sam, okrenula se na peti i pošla ka deci.

Pokušala sam se koncentrisati na njih i recitacije koje su mi tiho ponavljali, ali moj mir je nestao zajedno sa senkom koja se bezizražajnog izgleda lica ponovo naslonila na zid pored sporednog ulaza i nastavila da nas posmatra i osuđuje.

Prvo Manu onda ovaj. Traćenje resursa. Nadobudni kreten, frknula sam ljutito.

Propustila sam govore većnika, koji su iznosili podatke koliko je čega spremljeno za zimu, ali čula sam delić nastojnikovog slatkorečivog govora. Usledila je tradicionalna zahvala Zemlji na plodovima koje nam je nesebično darovala i molitva za bogat rod u narednoj godini koju sam glasno izgovorila sa svima obraćajući pažnju na decu koja su tiho ponavljala reči.

Nakon toga, obratile su nam se starešine IHCIja, Flavio Cita, Silia Valens a ove godine govorio je najstariji od njih Gajus Melt. Trebala je uslediti pauza, ali pošto smo sa decom bili spremni, Pastro je najavio naš nastup.

Deca su se smenjivala na pozornici sa svojim recitacijama i pesmicama a kako se naš program nastavljao a aplauzi ga pratili tako je i grmljavina napolju postajala sve glasnija. Udar groma je odjeknuo a ja sam se na tren ukočila. Pogledala sam po prestrašenoj deci i na silu se osmehnula sakrivajući svoj strah.

„Moramo biti glasni, kako bi nas i Sunce čulo,“ rekla sam im i povela ih na pozornicu.

Bili smo glasni i cela sala nam je u tome pomagala pevajući sa nama i tapšući u ritmu poznate pesme a onda je snažan prasak odjeknuo holom. Nestalo je struje iskre su poletele iz svih lampiona a vrištanje razbilo tajac koji je nastao.

„Pogledajte učiteljice, Sunce nas je čulo,“ rekao je Markus oduševljeno.

Kroz ukrašenu tavanicu počelo je nadirati crveno svetlo, ali to nije bilo Sunce. Krov je bio u plamenu.

U panici praćenoj krikovima upozorenja i paničnim vrištanjem, brinula sam se samo da mi sva deca budu na okupu. Izvela sam ih kroz sporedna vrata u dvorište upravne zgrade a onda na trg. Stali smo kod memorijalnog kamena kako bi nas njihovi roditelji lakše našli.

„Ali tamo je mama... videla sam je,“ bunila se Sara.

„Kad dođe po tebe, onda možeš otići.“

„Kako se ovo desilo?“ pitala sam umorno Lati pošto je dovela Sarinu mamu. Sa Klarom su u gužvi tražile roditelje i dovodile ih do nas.

Za to vreme muškarci su ulazili u hol kako bi spasli ono što se spasti moglo, ali zgrada je bila osuđena na propast. Plamen je proždirao stogodišnje drvo i nije imao nameru stati a počeo je da preti i okolnim kućama. Spasli su ih zahvaljujući nastojniku koji je prekršio deo sporazuma koji glasi „nećeš tražiti, niti pružati pomoć.“ Naredio je čuvarima da uvezu cisternu sa vodom i šmrkovima su obezbedili da u plamenu ne nestane zgrada ambulante i Samelova trgovina sa magacinom.

„Ela,“ čula sam iza leđa zadihan lovčev glas i iznenadila se što mi se obratio imenom. Bio je prljav a niz lice mu se cedila krv. „Dođite, potrebni ste bratu.“

Htela sam se pobuniti da moram ostati sa decom, ali njegov pogled je bio ispunjen  sažaljenjem i strepnjom.

„Povređen je,“ rekao je tiho. Šok mi je okovao noge i Lati me je naterala da se pomerim. Uhvatila me je za ruku, doviknula Klari da se pobrine za decu i počela da me vuče ka školi gde su u međuvremenu smestili ambulantu.

„Živ je,“ rekla mi je Ina čim me je ugledala. Pomagala je doktoru zajedno sa njegovom ćerkom. „Doktor tek počinje da radi na njemu.“

Začula sam Tima u mojoj učionici i pokušala da prođem.

„Ina, pusti me,“ progurala sam se pored nje. Kolena su mi klecnula kad sam ga ugledala na stolu. Desna noga mu je bila u čudnom položaju, kost je virila iz potkolenice a glava i desna ruka su bili crni i krvavi.

„Ina, nađi mi dvojicu,“ naredio joj je lekar a zatim ugledao mene i ostavio mog onesvećenog brata i odvukao me u hodnik. „Biće dobro. Sedi tu i čekaj, trebaće mu transfuzija. Lati, pobrini se za nju a zatim mi treba što više dobrovoljaca ovde. Timo nije jedini,“ rekao je dovoljno glasno da ga svi u hodniku čuju. Tek tada sam primetila da je škola vrvela od ljudi.

„Ako ikako mogu da vam pomognem. Imam medicinsku obuku,“ čula sam lovca.

Doktor ga je odmerio pogledom, „možda ćeš ti biti dovoljan. Idi i dobro se operi,“ pokazao mu je dole prema kuhinji. „Odmah posle dođi ovamo... Spasićemo ga. Ne brini.“ Ušao je u učionicu u zatvorio vrata.

„Pomoći će mu. Biće sve u redu, videćeš,“ tešila me je Lati i odvela u malu školsku kuhinju.

„Šta se desilo?“ pitala sam lovca koji je prvo zapljusnuo svoje lice i vrat vodom i obrisao se o kuhinjsku krpu a onda počeo da trlja ruke sapunom iznad sudopere. Otišla sam u ostavu i našla čiste peškire i pružila mu jedan.

„Izvlačili smo iz hola sve što se moglo poneti. Bio je sasvim pozadi kad je greda počela da puca. Nije čuo naša upozorenja.“ Uzdahnuo je duboko. „Na sreću, izbegao je gredu ali ne i ostatke krova koji su padali sa njom.“ Izašao je i ostavio me sa Lati.

„Sedi da se ne srušiš.“ Nasula mi je vode a zatim otišla da proveri kome je potrebna pomoć, što je i mene pokrenulo. Od kakve je koristi bilo da samo sedim u kuhinji i strepim nad bratovom sudbinom. Pristavila sam čaj i nudila ga okolo samo kako bih zaposlila ruke i misli, ali to nije bilo tako lako. „Izvući će se... Biće dobro... Jak je on,“ smenjivale su se reči utehe.

Najzad je Ina došla po mene, ali kad sam trebala zakoračiti u učionicu strah i strepnja od onoga što ću tamo zateći me je na tren zaustavio i bio mi je potreban trenutak da skupim ono malo hrabrosti. Međutim, ovog puta prizor nije bio tako stravičan kao pre sat vremena.

Moj brat je ležao na istom onom stolu. Noga mu je bila nameštena i ušivena.

„Uspavali smo ga kako bi lakše podneo bolove,“ objasnio je doktor. „Opekotine su jake ali najviše me brine noga. Namestili smo kost i zaustavili krvarenje. Nadam se da smo uspeli da je spasemo.“

Poseli su me pored njega a onda mi ugurali iglu u ruku, drugu iglu ugurali u Timovu levu ruku i uključili neki aparat i uskoro je crvena tekućina počela da prelazi iz mene u mog brata.

„Imamo još jedno trovanje dimom,“ rekla je Agnet doktorova kći, a pošto je otišao sa njom ostala sam sama sa bratom. Prespavala sam na stolicama pored njega kako bih sačekala onaj kratak trenutak svesti i uverila se da je moj brat još uvek tu sa mnom.

„Bićeš dobro,“ šapnula sam mu i blago stisnula zdravu ruku. „Boli te?“ smrmljao je nešto nerazgovetno i na kratko otvorio oči. Videla sam bol u njima i jedva sam zadržala suze. Nisam želela biti slaba, ali on mi je bio sve što mi je ostalo na ovom svetu.

Ina je došla da ga proveri i ponovo ga je uspavala objašnjavajući da ne sme da trpi bolove. Naša sitna babica je bila sasvim iscrpljena. Svi su bili. Bila je ovo duga i teška noć.

„Dobro jutro,“ pozdravio me je doktor pošto sam ušla u kuhinju. Umorno je sedeo za stolom i pokazao mi da sednem prekoputa njega i vratio naočare na široki nos. „Čudim sa da si uspela da ustaneš sa tih stolica,“ prokomentarisao je pošto sam pomasirala ukočena ramena. Agnet me je u sred noći pokušala oterati kući ubeđujući me da mu ne mogu pomoći, ali nije uspela u tome.

Doktor je dohvatio jednu čistu šolju sa tacne na stolu i nasuo mi vruć mirišljavi čaj. Bila je to neka mešavina sa nanom.

„Kad popiješ ovaj čaj, htela ne htela, moraćeš otići kući,“ i pre nego što sam stigla da se pobunim podigao je kažiprst. „Moraš da dezinfikuješ kuću. Timo mora kući. Ne možemo ga ostaviti ovde na stolu a naše sobe u ambulanti su...“ umorno je odmahnuo glavom. Požar nije zahvatio zgradu sa doktorovim stanom i ambulantom, ali sve je iseljeno na trg, prostorije su isprskane vodom a u školu su unete samo najpotrebnije stvari iz ambulante. „Dolaziću svaki dan. Više puta, ali ne može ostati ovde.“

„Izvući će se?“

„Naravno da hoće,“ rekao je sigurno i nežno se osmehnuo, „ali sa kakvim posledicama, to će vreme da pokaže.“

„A opekotine?“ izgledale su stravično. Cela desna strana mu je bila spaljena, od glave preko ramena, deo grudi i cela desna ruka, sve do dlana.

„One nisu opasne po život. Znam da deluju zastrašujuće, ali nisu. Noga, Ela... noga mene brine.“ Protrljao je oči ispod naočara. „Mislićemo pozitivno i pobrinuću se za njega najbolje što znam.“

Doktor Rov je bio naš jedini lekar i apotekar, sada je za taj poziv pripremao svoju kći Agnet, koja je bila Timovo godište i pet godina starija od mene. Uvek je isto kao i doktor, stajala prva na crti, što je bilo neko nepisano pravilo da su to ljudi koji se ne love.

Nakon što su pregledali Tima i uverili me da je dobro, našli su sredstvo za dezinfekciju na jednoj hrpi na trgu i poslali me kući.

Tek kad sam stigla kući setila sam se da nisam nahranila niti zečeve, niti kozu, niti živinu. Sasvim sam zaboravila na njih, ali Lati nije. Pobrinula se za sve i pomogla mi da pripremim kuću za Timov dolazak. Sve vreme pokušavala je da me uteši i ponavljala da je najbitnije da je Timo živ.

Čim smo završili otišla je kod doktora a uskoro nakon toga uz doktorovu pratnju su Bromas i Opan preneli mog brata na nosilima do naše kuće.

Pre nego što su stigli došla je i Hana i jedva je zadržala jecaje kad ga je ugledala.

Da, pogled na mog brata je boleo.

Doktor mu je dao još jednu injekciju i pre nego što je otišao dao mi je zadnje instrukcije.

„Kad se probudi, daj mu nešto da pojede. Nešto kašasto i ne mnogo. Ujutro ću doći da mu promenim zavoje na opekotinama i proverim nogu.“

„Koliko je bilo povređenih?“ pitala sam pošto je rekao da ide obići još neke pacijente.

„Dosta njih, ali niko kao Timo. Uglavnom, posekotine i poderotine, jedan prelom ruke. Najviše je bilo trovanja dimom. Zahvaljujući njemu,“ pokazao je glavom na komšijsku kuću, „čuvari su doneli kiseonik, lekove i još sanitetskog materijala.“ Začudila sam se. „Zahvaljujući njemu je nastojnik dozvolio da uđe cisterna i da se spasi ambulanta.“

„Zašto?“ Umesto odgovora je samo umorno slegnuo ramenima.

Pošto sam ispratila doktora, zastala sam na vratima spavaće sobe i zagledala se u Timovo lice pokriveno gazom.

„Ela, dođi da večeraš.“

„Nisam gladna.“ Moja prijateljica nije prihvatila taj odgovor. Povukla me je za ruku i odvela u kuhinju gde je na stolu bila spremljena večera koju je poslala njena mama, ali od samog mirisa hrane mi je došlo muka.

„Želiš da ostanem večeras sa tobom?“

„Ne.“ Odmahnula sam glavom. „Samo želim da...“ jecaj mi je pobegao iz grudi a suze su same krenule. Celi dan sam ih potiskivala, ali sada ih više nisam mogla zadržati.

„Znam,“ zagrlila me je i ljuljuškala i ubeđivala da zarad brata moram ostati jaka. „Ne sme čuti da plačeš.“ Nekako sam se smirila, ali kad je otišla, suze su ponovo krenule. Izašla sam napolje, kako me Timo ne bi slučajno čuo.

„Kako je?“ prenuo me glas iz susednog dvorišta, i naterao me da se priberem i obrišem suze.

„Spava,“ odgovorila sam i čula olabaljene daske kako se pomeraju. „Pa, bili ste u pravu... bilo je to traćenje resursa.“

„Ja...“ odmahnuo je glavom kao da izbacuje neke misli a onda duboko uzdahnuo. „Žao mi je što ste me pogrešno shvatili. Doneo sam vam nešto. Mislim da bi mu moglo pomoći.“ Pružio mi je pokrivenu drvenu posudu. „To je melem za opekotine. Umočite zavoje u njega i menjajte mu četiri puta na dan.“

„Hvala,“ odgovorila sam zbunjeno.

„Mislim da se probudio,“ rekao je. Osvrnula sam se i pre nego što sam stigla išta reći ponovo sam čula one daske na ogradi i Timovo bolno stenjanje. 

Autor Dana Hill

Lov 3

Lov, prvo poglavlje: link

Lov, drugo poglavlje: link

3

Ela

 

Reči babe Ede su prevagnule. Lovac je ostao. Ta sićušna starica dvanaest puta je stajala na crti i ni jednom nije bila izabrana, ali zato joj je lov uzimao sve redom. Roditelje, sestre, muža, decu, unuke. Sve što joj je ostalo bili su njeni praunuci i zato ako je ona mogla da prihvati da joj prvi komšija bude jedan od njih, nama je ostalo da joj se u tome pridružimo, ali kao što je i sam lovac rekao, dozvoliti mu da ostane je bila jedna stvar, prihvatiti ga kao jednog od nas je bilo nešto sasvim drugo.

Kao i ostatak sela, izbegavala sam ga i ponekad se osećala neprijatno i glupo zbog toga. Bio je naš prvi komšija i ne javiti se na ulici komšiji, ne pitati za zdravlje smatralo se neučtivošću ako ne i bezobrazlukom, ali ja nisam bila u stanju da prozborim pozdrav. Nekoliko dana nakon zbora, naletala sam na njega u krojačkom prolazu i kako bih izbegla njegov pogled sagla sam se vezati cipelu i posle se osećala postiđeno zbog toga. Od malena smo vaspitavani da se jednako poštuju svi građani jer zajedništvo je naš jedini spas i bez toga ne bi preživeli. Bili smo jedna velika porodica. Briga i pomoć, uzajamno poštovanje je stub našeg društva, međutim, lovac nije pripadao toj našoj zajednici. Bio je predstavnik naših zatočenika, naših najvećih neprijatelja. Bio je jedan od onih koji su lovili ljude zarad vlastitog zadovoljstva i zbog toga nisam bila u stanju čak ni glavom da mu klimnem u znak pozdrava, nisam bila u stanju čak ni da ga pogledam i u tome se nisam razlikovala od ostalih.

Na pijaci je pokušao da kupi mleko i sir od babe Luče, ali starica ga je odbila, „neće moja Bubica da hrani jednog lovca. Nije za prodaju,“ odgovorila mu je ljutito. Nije se prepirao sa njom. Samo je ćutke otišao i od tada ga nisam videla da je zakoračio na pijacu.

Trgovci, Samel i Vana su do sada bile jedine osobe koje su sa njim komunicirali i do kraja dana celo selo je znalo šta je kupio i kako je tekao razgovor u prodavnici. Praćenje njegovih aktivnosti je postala glavna seoska preokupacija. Ljudi bi zastajkivali ispred njegove kuće i virili u dvorište, ali sve im je to bilo uzalud, zato što on kao da tamo nije ni živeo. Jedini znak da u toj kući neko boravi bilo je svetlo koje bi se noću povremeno upalilo u prizemlju. Ponekad bi do naše kuće dopreo neki zvuk, uglavnom je to bilo jezivo škripanje kuhinjskih vrata ili šuškanje trave u dvorištu.

Potajno sam se nadala da će novi stanar srediti svoju baštu, jer se već godinama borim sa korovom koji se iz tog dvorišta širi u moju baštu, ali on to nije činio. Kuća je delovala ista kao i do sada. Otpale daske na tarabi su visile, prozori su bili zatvoreni i prljavi a vrata su škripala, ali barem sam na taj način znala kada izlazi napolje. Tada bih se pokupila iz bašte i vratila u kuću.

Tog jutra sam požurila nabrati paradajz, paprike i tikvice kako bi ih odnela na pijacu i zamenila ih za jabuke i kruške. Vraćala sam se sa pijace tegleći dve pune košare voća i zbog težine par puta sam se zaustavila kako bih odmorila ruke. Krojačkim prolazom sam izašla na ulicu i spustila košare. Kuća nije bila daleko, ali plašila sam se da će mi ispasti i da ću po kaldrmi skupljati voće. Otresla sam ruke i ispravila bolna leđa a kad sam se sagla da ih ponovo podignem, tamna senka se nadvila nada mnom. Hladna jeza je prošla mojim leđima kad sam shvatila ko stoji iza mene. Panično sam odskočila i osetila želju da sve ostavim na ulici, pobegnem kući i negde se sakrijem.

„Ako bih vas hteo ubiti ne bih to činio na sred ulice u po bela dana,“ rekao je. „Pridržite mi ovo,“ turio mi je u reku mali papirnati zamotuljak iz prodavnice i podigao obe košare kao da su napunjene perjem. Moj strah je na jedan tren zamenila zbunjenost. Zapiljila sam se u njegova široka leđa i kao da je osetio taj moj pogled. Osvrnuo se i mogla bih se zakleti da mu je licem preleteo osmeh. Požurila sam za njim ali dok sam ja stigla do kapije on je već košare ostavio pred ulaznim vratima. Uzeo je svoj paket od mene, klimnuo glavom i okrenuo se da pođe, ali sam ga zaustavila.

„Čekajte.“ Otišla sam do košara i izvadila po dve jabuke i dve kruške i pružila mu ih.

„Ne treba,“ zabrundao je ponosno.

„Insistiram.“ Pogledao je prvo u pruženo voće a zatim sivo plave oči nalik kišnom oblaku usmerio na mene.

„To je običaj ovde, zar ne. Kad se pomogne da se nekako odužite?“

„Da, to je običaj,“ potvrdila sam. Razmišljao je još koji trenutak a onda uzeo ponuđene voćke.

„Lovče,“ zaustavila sam ga još jednom. „Možda bi mogli promeniti odeću,“ predložila sam mu iz nekog razloga.

„Zašto?“ čudio se.

„Ova uniforma budi strah u nama i podseća nas na lov.“ Bila je to istina i tema na pijaci juče. Premda se jedva nazirala prepoznatljiva zeleno smeđa šara, svi smo je dobro poznavali. Ta uniforma je u naše selo donosila smrt i tugu.

Prvo me je zbunjeno pogledao a onda se glasno nasmejao i vratio se onih par koraka do mene.

„Jeste li sigurni da vam ona uliva strah?“ pitao je ozbiljno. Pogled kojim me je proučavao je poterao ledene žmarce da se razmile duž celog mog tela. Stresla sam se a njemu to nije promaklo. Na usnama mu je zatitrao osmeh. „Ne love vas ove stare krpe već oni koji ih nose. Da li bi se plašili bilo kojeg sugrađana kad bi obukao ovu uniformu? Ne.“ Odmahnuo je glavom. „Svi se vi plašite mene... A ja nisam došao ovamo da lovim, već da budem lovljen... Hvala za voće.“ Glasno je zagrizao u jabuku i otišao. Ispustila sam glasan uzdah i tek tada sam shvatila da uopšte nisam disala. Bio mi je potreban trenutak da dođem k sebi. Pogledala sam ka njegovoj kući na kojoj su vrznula ulazna vrata.

„Kreten,“ smrmljala sam. „On je običan, arogantan, kreten.“ Shvatila sam i to sam i rekla bratu kad sam se uveče požalila na susret koji sam imala.

„Dala sam mu par jabuka.“

„Pa, pomogao ti je. Možemo ga ignorisati, ali ne i izbrisati,“ rekao je pošto je popio čaj i nasuo još jednu šolju. „Verujem da ćemo s vremena na vreme morati komunicirati sa njim.“ Iznenadio me je njegov stav. Onog dana kad je lovac ušao u selo napao je nastojnika i Pastra zbog toga. Zajedno sa Učom je inicirao zbor i danima je gunđao protiv odluke donete tamo a sada, odjednom, kao da se pomirio s tim, ali ja se nisam mogla. Neka netrpeljivost prema lovcu se probudila u meni, slična kao kod Manua.

Iako je taj prvi susret s lovcem izbrisao u meni strah on nije poništio moju naviku. Već sledećeg jutra sam prvo oslušnula da li ga čujem u dvorištu a kad sam se uverila da ga nema izašla sam napolje i prepustila svakodevnom mehanizmu. Pomuzla sam Puslicu, nahranila kokoške, a onda se posvetila mojoj bašti.

Leto je bilo dugo i toplo i sve je u bašti bujalo. Posebno je paradajz dobro rodio i ponovo me je čekalo branje crvenih sočnih plodova. Otišla sam u šupu po korpu, kad sam začula prepoznatljiv zvuk otvaranja vrata na komšijskoj kuhinji i po navici sam sve odložila, oprala ruke na bunaru i pošla unutra kad sam začula da ponovo ulazi unutra, te sam se napila vode i vratila poslu. Vrata su ponovo zaskvičala, a ja sam ponovo pošla ka kući kad sam začula glasan smeh sa druge strane ograde i novo skvičanje vratima.

„Idiot,“ smrmljala sam dovoljno glasno i začula još glasniji smeh i ušla unutra besna, i na njega, i na samu sebe.

„I šta si uradila?“ pitala je Lati, pošto smo predveče sedeli na verandi i pili čaj.

„Vratila sam se kasnije u baštu.“

„Baš si blesava, sestrice,“ potvrdio je Timo a tako sam se i osećala. Potpuno blesavo što me je namagarčio i još se pri tome i zabavljao.

„I ja bih ga izbegavala,“ potvrdila je Lati. „Ne znam da li bih uopšte mogla živeti pored njega. Danas je bio kod nas u krojačkoj radionici. Na sreću, majstor Koli je uzimao njegovu meru. Posle nam je pričao da kad ne bi bio ono što jeste rekao bi da je to jedan veoma kulturan i prijatan čovek.“

„Ha... prijatan i kulturan,“ frknula sam ljutito i izazvala Timovo podsmevanje, ali lako je njemu, on po cele dane nije kod kuće. Odlazi rano zorom a vraća se u kasno popodne. Što nije bilo loše zbog zarade, ali većinu dana sam bila sama. Do sada se nikad nisam plašila, nisam imala razlog za to, ali sada, od kako u kući pored živi lovac, trzala sam se na svaki čudan zvuk koji bih čula.

„Šta on radi preko celog dana?“ pitala je Lati.

„Viđaju ga u šumi i pored reke. Valjda lovi i peca,“ odgovorio joj je Timo a onda se nasmejao. „I skida mačiće koje pobegnu devojčicama i popnu se na staru lipu.“

 

Stara lipa je godinama bila omiljeno okupljalište devojčica, isto kao što je plaža mesto gde se dečaci igraju svojih igara. Kažu da je to stablo starije i od samog rezervata i nalazi se na kraj sela, nasuprot Bromasove radionice. Kao i sve druge devojčice i ja sam u njenom hladu provodila sate i sate u igri sa lutkicama koje bi same izrađivale od slame, lišća kukuruza, a ponekad i starih krpa i vune. Igra je nestala nakon što sam prvi put stala na crtu, ali do lipe sam odlazila i kasnije, s Mikom. Po nekom nepisanom pravilu, to mesto se bira za prvi ljubavni sastanak. Te prve večeri, sedeli smo tamo i ne znam o čemu smo razgovarali. Verovatno o nečem nebitnom. Oboje smo bili previše nervozni. Mika je prvi skupio hrabrost da to i na glas prizna.

„Ovo je glupo, ti znaš da mi se sviđaš.“ Nisam mu odgovorila. „A valjda se i ja tebi sviđam kad si došla... Na tren sam se uplašio da ćeš se vratiti kući sa Lati.“ Dopratila me je skoro do samog drveta i uterala malo hrabrosti u srce koje samo što mi nije iskočilo iz grudi. „Šta kažeš da se više ne mučimo s ovim.“

„Da,“ glasio je to moj zakasneli odgovor na to da mi se sviđa.

„Znači na festivalu sedimo zajedno.“

„Da.“ Ovog puta sam na vreme odgovorila na njegovo pitanje. Doći sa nekim na žetveni festival, sesti pored njega, plesati sa njim i dozvoliti mu da te otprati kući, bilo je javno priznavanje veze a ja sam toliko dugo želela i maštala o tome da jednom sa Mikom uđem u upravni hol držeći se za ruke.

„Timo je rekao da me neće ubiti ako te poljubim. Mogu te poljubiti?“

„Da. Možeš,“ rekla sam skoro bez glasa. Bio je to nezgrapan i previše vlažan poljubac. „Ovo je bilo grozno jel’ da.“ Nisam potvrdila, ali bilo je. „Možemo mi to bolje,“ ohrabrio nas je i bilo je bolje. Svaki naredni put je bilo bolje.

Dolazili smo i odlazili zajedno sa pet festivala. Zadnju godinu je praktično već živeo kod nas, ali me nije zaprosio. Svi su to očekivali od nas. Ja sam to očekivala, ali je prosidba izostala. Ostalo je samo obećanje, „nakon lova, ljubavi moja. Nakon lova.“

 

„Jedva smo sprečili pijanog Opana da se ne popne,“ pripovedao je Timo svoju priču dok ga je Lati opčinjeno slušala. „Ali lovac se pojavio niotkuda. Uzverao se uz drvo i skinuo mače.“

„Navodno je i Koranovu pomogao nešto oko traktora,“ rekla je Lati.

„Da i mi smo to čuli. Hteo je da preore dolinu i zaglavio se.“

Jedan deo polja je bio znatno niži od ostalog i bilo je godina kad je bio suv ali bilo je godina kao što je ova kad je to bila jedna obična kaljuža. „Došao je Pastro sa svojim traktorom, sakupili se nadničari a ovaj se pojavio niotkuda, naredio da se nešto metne ispod točkova, odvezao lanac sa Pastrovog traktora i sam ga izvukao. Nije ni sačekao da mu se zahvale. Nestao je u šumi. Koranov mu je juče doneo punu gajbicu koječega u znak zahvalnosti, ali ga nije našao kod kuće.“

„Ostavio mu je pred vratima,“ potvrdila sam otresajući sa sebe sećanje na Miku. Znao je da se ušunja u moje misli, onako tiho kao što se ušunjao u moje srce.

Nema ga više, rekla sam sebi i gurnula ga iz svojih misli.

 

Sledećeg jutra kad izašla nahraniti živinu, čula sam kako se šuškanje približava ogradi i iz inata odbila da pobegnem unutra. Bila sam u svom dvorištu i zašto bih se ja trebala sklanjati. Timo je bio u pravu, bilo je to luckasto s moje strane.

„Komšinice,“ začula sam pre nego što sam primetila njegovu glavu kako viri preko ograde. Podigla sam pogled i susrela njegove radoznale oči.

„Volite ribu?“ pitao je prebacujući staru košaru preko ograde.

„Zašto me to pitate?“ prišla sam i pre nego što sam pogledala u košaru osetila sam miris sveže ribe.

„Zato što vam je želim dati.“

„Zašto?“ čudila sam se.

„Recimo, da je to mirovna ponuda.“

„Zar smo u ratu?“

„Oh da, jesmo. Niste znali za to,“ odgovorio je ozbiljno. „Očišćena je,“ rekao je ono što je bilo očigledno. Mrzela sam čistit ribu onoliko koliko sam je volela jesti.

„Šta želite zauzvrat?“

„Ništa. Baba Eda kaže da još nisu pojeli smuđa kog sam im doneo prekjuče, pa je predložila da ove ponudim vama.“

„Baba Eda se trampila sa vama?“ čudila sam se jedan tren a onda shvatila da nemam razloga za to. Ta dobra duša je i predložila da ga ne proterujemo.

„Da. Pre neki dan mi je ponudila kokošja jaja. Šteta bi bilo da bacim ovoliko sveže ribe onom olinjalom mačoru.“ Bile su to dva lepa smuđa a odavno nismo imali ribu. Dok nije počeo da radi Timo je često sa ostalim momcima pecao na reci, ali odavno nije.

„U redu, volite li paradajz?“

„Rekao sam da ne želim trampu.“ Bio je ozbiljan.

„Neće biti trampa već zahvalnost.“ Prišla sam tarabi i uzela od njega ponuđenu ribu i odnela je u kuhinju razmišjajući da li je pametno s moje strane ovo na šta sam pristala i koliko će se Timo ljutiti na mene. Ali i sam je rekao da ćemo povremeno morati komunicirati s njim.

U njegovu staru košaru sa pokidanim ručkama sam natovarila paradajz, krastavce, tikvice, šargarepu i crni luk. Preterala sam, ali imali smo svega i previše.

„Rekli smo bez trampe.“ Gledao je u hrpu povrća koju sam mu gurnula kroz otpale daske na tarabi.

„Nije trampa, ovo je molba da malo sredite vaše dvorište. Ovde oko ograde.“ Pokazala sam na gustiš oko njega.

„Šta nije u redu sa mojim dvorištem. Meni se baš sviđa. Moj mali delić divljine,“ rekao je i osvrnuo se okolo kao da se divi tom korovu koji ga je okruživao.

„Taj vaš delić divljine ugrožava moju baštu... a i ona vrata bi mogli popraviti da vam ne škripe toliko.“

„Ako bi ih popravio kako ćete znati kad treba da pobegnete u kuću.“

„Mislila sam da je ovo bila mirovna ponuda,“ procedila sam kako ne bih zaškripala zubima.

„I jeste bila, ali vi napadate moje dvorište i moja vrata,“ prepirao se sa mnom.

„Samo lenji ljudi ne brinu o svojoj kući.“

„Ovo nije moja kuća. Zašto bih se brinuo o njoj,“ usprotivio se.

„Zar ćete sledeće tri godine da živite ovako.“ Pokazala sam mu na kuću koja je bila u najgorem stanju u selu. Svi su svoje kuće održavali, čak i Đuri korpar, ali ovu nije imao ko. Svi vlasnici koji su do sada živeli u njoj su bili odabrani za lov. Zadnji je bio babin Edin unuk sa njegovom ženom. Nikad nisu za isti lov birani supružnici, međutim u njihovom slučaju je to pravilo prekršeno, isto kao što su ove godine za lov odabrane sestre bliznakinje.

„Kako to mislite ovako.“ Imitirao je moj gest pokazujući na kuću. „Imam krov nad glavom. U poređenju sa pećinom ovo je palata.“

„Zar ne želite poslednje godine svog života da živite kao normalna osoba.“

„Ja nisam normalna osoba i ko kaže da su ovo moje poslednje godine života... mislim da vam je neko na kapiji,“ odgovorio je ljutito i skrenuo pažnju na dozivanje.

Bila je to Hana. Došla se dogovoriti oko trampe.

„Zečevi su moji, ja se brinem o njima,“ objasnila je sedajući na verandi zašto je ona došla a ne njena mama.

„Ne plašiš se?“ pokazala je glavom na lovčevu kuću.

„Ne.“ Trenutno se nisam plašila lovca. Više sam se nervirala zbog njega, ali barem je onaj strah od njega nestao.

„Želiš danas uzeti povrće?“ pitala sam. „Timo će uskoro doći, mogao bi ti on pomoći da ga odneseš kući.“

„Oh, to bi bilo odlično,“ osmehnula se radosno otkrivajući sitne bele zube a meni je bilo jasno zašto je ona došla a ne njena mama.

Skuvala sam nam čaj i sačekale smo Tima koji nije imao izbora, morao je da joj pomogne.

„Mogla bi mu pokazati i vaše krletke za zečeve,“ predložila sam dok sam ih ispraćala.

Bili bi lep par, pomislila sam.

Istina je da bih više volela kad bi Timo odabrao Lati ali ni Hana ne bi bila loš izbor. Pametna je i veoma lepa devojka, uvek me je podsećala na crvenokosu lutkicu.

„Ela.“ Čula sam bratov ljutit glas čim je otvorio ulazna vrata i ni malo nežno ih zatvorio. „Šta je to bilo do... dođa... a...vola?“ pitao me je zamuckujući. Od malena je imao problem sa mucanjem, mama je to upornim vežbanjem disanja uspela da potisne, ali kad bi se uzrujao zamuckivanje se vraćalo. „Za.. a.. a“ duboko je udahnuo a onda smireno pitao, „zašto si me poslala s njom.“

„Trebala joj je pomoć. Uostalom, zašto te ne bih poslala s njom. To je sestra tvog prijatelja i ako nisi primetio veoma je lepa i pametna devojka.“

„Slinava Hana?“ da tako su je zvali on i Mika i ja sam imala svoj ni malo laskavi nadimak, popišanko.

„Već odavno nije slinava.“

„Ali to je... Hana.“ Mrštio se.

„Da, a to je bila Lati. Za svaku ćeš imati neku primedbu zato što ih poznaješ od malena.“

Odmahnuo je rukom i pošao u ostavu u potragu za hranom i ugledao ribu.

„Sa kim si se trampila za ribu?“ pitao je oduševljeno.

„Lovac mi ju je danas na silu dao. Nisam htela da je primim. Rekao je da mu je to baba Eda predložila. Navodno i njoj donosi ribu.“

„Matori Opan je nešto pominjao. Dala si mu nešto zauzvrat?“

„Nešto malo povrća.“ Klimnuo je. „Dobro, ali ne započinji trampu sa njim.“

„Ne pada mi na pamet.“ Za trampu je potrebna redovna komunikacija a ja nisam imala nameru da razgovaram sa njim... ikada. Međutim, kritika je urodila plodom i njegov mali delić divljine je sređen duž zajedničke ograde. Bila je to mala pobeda a ona druga je bila znatno veća a ticala se Hane.

U narednim danima je dolazila kod nas svaki dan, koristeći razne izgovore, da vrati korpe, da pita kad može doneti zečeve, da traži recept za kolač a ja sam je u tome podsticala. Timo se nekako navikao na nju i jedno predveče je samo rekao da ide do lipe da se nađe sa Hanom.

Moj komentar je izostao, a njegov odgovor na moj osmeh je bio, „bila si u pravu, više nije slinava.“

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Nevolja kuca tri puta - 2

Prvi deo

3

Kira

Ovo je bio dan kad sam trebala odvesti decu u školu. Kad sam trebala obaviti razgovorom sa Zoinom učiteljicom a onda sam se treba naći sa Enom i njenim novim, zagonetnim, klijentima. I ovo je bio dan kad je moja honda odlučila da mi okrene leđa i prepusti me na milost stranca.

„Mama... ali zakasniću na trening,“ negodovao je Alek sa zadnjeg sedišta. „Zovi gospođu Treviso, molim te,“ moljakao je i dizao mi pritisak.

„Alek, prestani da zanovetaš. Već su otišli,“ brecnula sam se.

Dovoljno je što ću je morati moliti da vas pokupi iz škole, gunđala sam u sebi dok sam se istovremeno molila automobilskom bogu da usliši moju molitvu... molim te, samo do škole... izdrži, barem, do škole. Zatvorila sam oči i pokušala još jednom startovati motor, ali uzalud. Nije davao znake života.

„Poslala sam poruku Džejku. Doći se po mene,“ rekla je ponosno Džesa i još me više iznervirala. Njoj kao da je postala životna misija svakodnevno me izbacivati iz takta.

„Ne. Ne ulaziš u kola sa njim. To sam ti već rekla,“ odgovorila sam ljutito.

„Zašto moraš biti takva kučka.“ Pročitala sam joj sa usana u retrovizoru i izbrojala do pet kako ne bih planula, jer sada, stvarno, nisam imala, niti živce, niti vremena za novu svađu i obračun sa njenim dugačkim jezikom.

„Mama, ja moram da piškim,“ javila se Zoi.

„To je to. Izlazite iz kola,“ naredila sam i pokušala povratiti kontrolu koja je nestala sa onim svetlima koja su se ugasila na kontrolnoj tabli honde. „Džesa, vodi Zoi da piški a ja zovem taksi.“

„Ali zakasnićemo,“ Alek je nastavio svoju žalopojku. „Ne smem da kasnim na trening. Trener Smit je to zabranio. Izbaciće me,“ negodovao je dok sam birala broj taksi službe.

„Alek, prestani da zanovetaš, najbolji si mu...“ zvuk sirene me je prenuo i naterao da pogledam u crvena sportska kola koja su se zaustavila pored mog pokojnog minivana.

„Dobro jutro komšinice, imate problem sa kolima?“ pitao je gospodin veliki pisac sa svojih visina.

„Da. Neće da upali,“ odgovorila sam mu, dok me je glas dispečerke pitao odakle mi treba prevoz i da taksi može da stigne za petnaest minuta.

„Žurite u školu. Ovde na trećoj?“ pitao je pokazujući pravac.

„Da,“ potvrdio je sin umesto mene.

„Idem u tom pravcu. Povešću vas. Nije problem,“ ponudio se. Pogledala sam na sat, svesna da ako budemo čekali taksi svi ćemo zakasniti. Tako da sam rekla ženi sa druge strane da ću ih nazvati kasnije.

„Plašim se da se nećemo smestiti.“ Odmerila sam crveni audi preda mnom.

„Ima sasvim dovoljno mesta,“ uveravao me je.

Izašao je iz kola u isto vreme kad su se moje ćerke pojavile na ulaznim vratima i otvorio gepek i tamo smestio Alekovu sportsku opremu i ranac, i čekao da mu i mi ostali predamo svoj prtljag, jer sa svime što smo mi vukli sa sobom teško da bi se smestili u kola.

„Jesi li zaključala?“ doviknula sam.

„Naravno da jesam.“ Džesa se vratila do ulaznih vrata da mi to teatralno i dokaže.

„Idemo sa gospodinom Blekom?“ pitala je Zoi od koje je uzeo mali ranac, a onda i Džesinu torbu.

„Da, gospodin Blek je veoma ljubazan što nam je ponudio prevoz i zato pazite kako se ponašate,“ govorila sam im dok su se pakovali na zadnje sedište i radoznalo razgledali okolo.

„Ali on je stranac a rekla si da ne smemo ulaziti u kola strancima,“ odgovorila je pametnica koja se ugnezdila između Džese i Aleka.

„Gospodin Blek nije stranac. On ja naš prvi komšija i svi ga poznajemo. Uostalom, idem i ja sa tobom, tako da je u redu,“  odgovorila sam pošto smo najzad krenuli.

„Imate dovoljno mesta tamo pozadi?“ pitao je decu i pogledao u retrovizoru.

„Ne,“ smrmljala je Džesa. Nisam je videla ali mogla sam se kladiti da je ponovo kolutala očima.

„Do škole ćete izdržati,“ rekla sam im. 

„Gospodine Blek, zašto imate tako mala kola?“ pitala je Zoi.

„Ne znam... meni su dovoljna.“

„Kad ste sami, valjda jesu,“ odgovorila mu je a on je potražio njen pogled u retrovizoru i široko se osmehnuo.

„Koji si ti razred kad si tako pametna?“

„Idem u predškolsku a posle ću ići u školu, isto kao Alek i Džesa, ali ja ću bolje da učim od Džese. Nju interesuju samo momci, ali neću moći biti sportista kao Alek, zato što imam astmu i ne smem da trčim,“ brbljala je.

„Ko ti je to rekao?“ nastavio je Blek razgovor samo sa njom.

„Mama i doktori. A znam i sama, nisam glupa.“

„Eh pa malecka, mogu da ti kažem da mama i doktori nemaju pojma.“ Ponovo je potražio njen pogled u retrovizoru. „Kao dete i ja sam imao astmu a znaš šta sam bio sa šesnaest godina? Prvak okruga u plivanju u četiri discipline. Četiri,“ naglasio je.

„Mama, jesi li čula, mogu li i ja na plivanje?“ rekla je oduševljeno a ja nisam znala da li da mu budem zahvalna na ovome ili da ga opaučim po toj nadmenoj glavi.

„Prvo moraš da nađeš dobrog instruktora koji će te naučiti pravilno disati,“ odgovorio joj je. „To će ti pomoći i kod napada. Jer pravilno disanje je ključ. Upamti to. Onda ne smeš u bazene koje imaju previše hlora, već samo u one sa slanom vodom. Ti su najbolji.“

„Dobro, upamtiću to,“ odgovorila je.

„I na kraju, prvo ti doktor mora dozvoliti plivanje, jer nisu sve astme iste... razumeli smo se?“

„Da,“ klimala je glavom. „A čime se vi bavite?“

„On je pisac, već smo ti rekli,“ smrmljao je Alek.

„Mamin omiljeni pisac.“ Javila se Džesa cerekajući se pozadi kao mala veštica.

„Stvarno?“ Odgovorio je Blek i osetila sam njegov pogled ali mu nisam uzvratila.

„Da, jedan od mojih omiljenih pisaca trilera,“ odgovorila sam kako bih prekinula ovaj razgovor i na kraju ipak susrela njegov iznenađen i pomalo posprdan pogled.

Kad smo se doselili bila sam oduševljena što mi je prvi komšija, ali kasnije kad sam uvidela koliko je arogantan i nadmen, prestala sam da uživam u njegovim romanima. Zanimljivo, kako utisak o autoru može da vam pokvari užitak čitanja njegovih dela.

„Drago mi je da to čujem, a koji je tvoj omiljeni pisac?“ pitao je Džesu, posmatrajući je u retrovizoru.

„King,“ odgovorila je samouvereno. Blek je samo klimnuo skrivajući osmeh a onda se Alek ubacio u razgovor, „nije istina.  Roulingova je njen omiljeni pisac. Zaljubljena je u Drejka Malfoja.“ Cerekao se.

„Nisam.“

„E baš jesi.“

„Dosta.“ Naredila sam. „Ne morate se uvek prikazivati u najgorem svetlu.“ Pogledala sam u Bleka kome se izraz lica stvrdnuo.

„Izvinite zbog toga,“ rekla sam.

„Sve je u redu, to su samo deca.“

Na sreću, škola je bila iza ćoška i ovoj čudnoj vožnji je došao kraj.

„Hvala vam,“ rekla sam mu dok nam je delio torbe iz gepeka.

„Nema na čemu,“ odgovorio je. Pozdravio se. Seo u kola i samo nestao, dok je Zoi uporno zanovetala svojim pitanjima.

„Kad ćeš mi naći instruktora disanja... kad ću moći ići na plivanje... gde ima bazen sa slanom vodom.“

Džesa se nije ni pozdravila sa nama, odmah je pošla ka grupici na parkingu okupljenoj oko crnog auta i tačno sam znala da je među njima onaj mali probisvet zbog kojeg je pogubila glavu moja kći.

Bože, kako mi je sada nedostajao Henri. Uvek je govorio da će Džesini udvarači biti njegova briga i da će svaki morati prvo da pređe njegov test pre nego što će se zabavljati sa njegovom princezom. Međutim, i taj teret pao na moja leđa koja su polako počela da pucaju pod pritiskom.

„Čini mi se da mi nije kupio loptu,“ rekao je razočarano Alek, pre nego što je otišao na trening a ja sam sa Zoi pošla u njen razred i obaviti i razgovor sa učiteljicom i doživela još jedan šamar.

Zvala me je kako bi me upozorila na Zoino autokratsko ponašanje, koje postaje opterećujuće za ostalu decu u razredu. Rekla je da se deca, ali i drugi roditelji sve češće žale na Zoi. Insistirala je da popričam sa njom i savetovala mi je da potražim pomoć dečjeg psihologa.

„Zoi je divno i pametno dete, i zaista imamo razumevanje za njenu bolest, ali počela je to da iskorišćava kako bi manipulisala ostalom decom. Svima naređuje i uvek mora biti po njenom.“

Nije mi bilo ni malo prijatno čuti ove reči a što je najgore od svega,  bila sam svesna toga. Zoi se tako ponašala i kod kuće a meni nije palo na pamet da će to preneti u školu.

„Sva deca joj se bez pogovora povinuju, jer se plaše da će imati napad. Šta je najgore, prekjuče je počela da glumi da ima napad a kad je dobila ono šta je htela, napad je prestao.“

Ovo me je dotuklo. Prošle godine ime imala astmatičan napad u obdaništu, deca su to sigurno upamtila a ona je počela to da iskorišćava.

„Još nije kasno, gospođo Milman. Ona je mala, sve se to još može ispraviti, ali ne sme da se čeka,“ rekla je učiteljica i pokazala na moju crnokosu curicu koja je upravo naredila jednoj devojčici da joj odmah da svoju lutku a onda se pobedonosno osmehnula. Meni je ostalo samo da duboko uzdahnem i obećam da ću se pozabaviti time. I morala sam, i to pod hitno.

Nakon izlaska iz škole pozvala sam taksi koji me je odvezao do centra gde sam se našla sa Enom u kafiću.

„Nisi mi rekla šta da ponesem pa sam uzela samo portfolio,“ rekla sam stavljajući torbu na praznu stolicu, pošto smo se kratko zagrlile i pozdravile.

„Nisam ti rekla, zato što Ana zna ko si. Već smo sarađivale sa njom i znam da je oduševljena tvojim radom.“

„Koja Ana?“

„Porter... Marina projekat,“ objasnila je.

„Ah, tako kaži... sada znam.“ Više sam pamtila projekte nego ljude. Poseban problem je za mene predstavljalo povezati ime sa licem. Znala bih da mi je osoba poznata odnekud ali ne bih mogla povezati odakle, čak ni kad bi se predstavila.

„Sa partnerima je otkupila Norton i sada je nova glavna urednica i brend menadžer.“

„Iz nautike je prešla u izdavaštvo?“ čudila sam se.

„Brend menažder je brend menadžer.“ Slegla je ramenima ali ja nisam mogla da se složim s njom. Da bi bio glavni urednik u nekoj izdavačkoj kući moraš da poseduješ ogromno znanje iz te oblasti i ljubav prema njoj, ali nisam želela suditi unapred. Mene je najviše interesovalo šta se od mene traži a ne da li je neko kvalifikovan za posao koji je odabrao da radi.

Poručila nam je kafu koju smo ispili dok smo se dogovarali kako odraditi sastanak, jer obično je ona sama ugovarala poslove ali je Ana insistirala da i ja budem prisutna, te je ipak bio potreban određeni dogovor između nas, kako bi nastupile kao tim.

„Kao u dobra stara vremena,“ rekla je Ena pošto smo krenule ka modernoj zgradi koja je bila prekoputa kafića.

Na moje iznenađenje Ana Porter je zaista poznavala moj rad. Žena je bila mlađa od mene, crne kose odsečene u ravan bob, odavala je utisak sposobne poslovne žene. Navodno je nastavila da me prati i nakon naše saradnje. To me je prijatno iznenadilo a ona druga stvar koja me je iznenadila je da nas je u njenoj kancelariji čekao dobro mi poznati pisac koji je nekim slučajem danas bio naš princ u crvenim sportskim kolima.

„Poznajemo se. Prve smo komšije,“ rekla sam Ani pošto sam se nakon prvobitnog trenutka zbunjenosti rukovala sa njim.

„Nije li ovo zanimljiva igra sudbine.“ Nasmejala se Ena.

Da sudbina sigurno ima neki čudan smisao za humor, pomislila sam.

 

4

Sajmon

 

Sedeo sam u kancelariji Ane Porter, nove suvlasnice izdavačke kuće Norton, brend menadžerke i moje nove urednice. Utonuo sam u belu fotelju i pogledom švrljao okolo.

Ništa nije ostalo od Džefove stare kancelarije. Kao da matori jarac ovde nikad nije ni sedeo. Kao da nikad nije vladao svetom izdavaštva sa ovog mesta.

Nekada su na desnom zidu od vrata bile drvene police sa gusto složenim knjigama a sada su na tom zidu bile bele police sa pažljivo uređenim detaljima tako da su se na njima isticali najnoviji hitovi Norton izdavaštva. Bela je bila i komoda na suprotnoj strani i ona je zamenila onu od masivnog orahovog drveta na kojoj je uvek bila tacna sa lepim izborom alkoholnih pića. Sada je na toj dosadnoj beloj komodi stajala neka srebrna statua i sam bog zna šta je ona predstavljala.

Nestale su i njegove stare kožne fotelje u koje se uvukao smrad cigara, jer taj čovek nije prestao da puši u kancelariji, čak ni kad su doneti svi mogući zakoni i pravilnici koji su to zabranjivali. Bilo je ovo njegovo carstvo i „neće meni neki dripci naređivati da li smem da se trujem. Moja pluća, moja kuća, moja pravila.“ Ipak, nakon nekih kazni morao je da se odrekne svojih kubanki, barem na ovom mestu.

Mračne zelene zidove, prekrili su bleštavom belom i stekao sam utisak da su duh matorog Džefa pokušali isterati prokletom varikinom, ali nisu u potpunosti uspeli u tome. Njegov duh je još uvek obitavao u ovim prostorijama. Video sam ga u pogledu zaposlenih za koje mogu da garantujem da su priželjkivali starog šefa natrag, jer ovi bilmezi nisu imali pojma o izdavaštvu a ja sam njima bio dužan još tri knjige.

Naravno da sam strahovao od ishoda, jer im nisam verovao a što je najgore, prestao sam da verujem samom sebi.

„Zašto su nam potrebni novi dizajneri?“ pitao sam ne skrivajući svoju ozlojeđenost. „Šta ne valja sa ovima koje imate. Niste valjda i njih najurili. Majlo je uvek odradio odličan posao.“

„Niko nije najuren, Sajmone.“ Pogledala me je na kratko podižući pogled sa telefona. Nos joj je uvek zabijen u tu prokletinju i to me neopisivo nervira. „Neki su jednostavno odlučili potražiti svoju sreću drugde. Ne mogu se svi uklopiti u novu viziju naše kompanije. A ako brineš za Majla, on je ostao i dobar je, zaista je, ali Kira je fenomenalna. Videćeš i sam,“ uveravala me je i ponovo zabila nos u telefon.

„Bio sam zadovoljan sa Majlom i ne vidim zašto nam je odjednom potrebna promena.“ Čovek je uvek korektno odradio posao. Znao je kakva je korica namenjena kom žanru i držao se ustaljenih normi, jer je Džef, najviše od svega, mrzeo filozofiranje. Uostalom, po takvim koricama su me ljudi poznavali i znali da je u pitanju moja knjiga i zato mi nije bilo jasno zašto sada, pred kraj serijala, to moramo menjati.

„Sajmone, ti si naš najbolji i najpopularniji pisac,“ rekla je spustivši telefon na sto i zagledala se u mene. „Tvoja knjiga će biti prva objavljena u novoj ediciji, mojoj ediciji i za moju zvezdu želim samo ono najbolje.“ Pokušala je laskanjem da me pridobije. Nije uspevala u tome.

„Ne znam kako će to moji čitaoci prihvatiti.“

„O bože, Sajmone, tebe obožavaju. Imaš čitavu armiju vernih čitalaca, ali ono što nemaš su mladi fanovi, oni koji tek otkrivaju žanr. Oni su naš cilj. Ovom trilogijom ih možemo pridobiti,“ nastavila je da me ubeđuje. „Trilogije su in a ako se zainteresuju za ovu, tražiće i tvoje prethodne knjige. Zamisli samo... nova izdanja, nove korice. Ekskluzivni box setovi.“

„Ok... ok,“ nije to toliko loše zvučalo. „Ali moja je zadnja.“ Zapretio sam kažiprstom.

„Naravno da jeste. Uostalom, tako stoji u ugovoru. Želim ti samo ponuditi opcije. Ništa više. Ako ti se ne svidi Kirin koncept, Majlo će ti uraditi one dosadne korice koje si imao do sada.“ Zaškripao sam zubima na ono dosadne, ali sam iskulirao.

Telefon joj je zazvonio i uskoro je u kancelariju ušla mršavica azijskog porekla a iza nje se na vratima kancelarije pojavila, niko drugi do, moja komšinica jakog glasa. Bila je obučena u poslovno teget odelo sa tufnastom bluzom ispod, kosu je vezala u labavi rep iz kojeg su se izvukli nestašni crveni pramenovi a sva boja joj je nestala s lica kad me je ugledala. I sam sam bio iznenađen njenom pojavom. Iako mi je nekoliko puta pomenula Kiru Milman, nisam je povezao sa komšijskom vrištalinom.

Porterova ih je radosno pozdravila i shvatio sam da se znaju od ranije a Milmanovu je zbunjenost najzad popustila, pa se rukovala sa mojom novom urednicom koja joj je bukvalno iščupala iz ruku portfolio kad ga je izvukla iz ogromne torbe.

 *

Rano jutros sam se vratio iz hotela. Pisao sam puna dva dana i potpuno se uneo u roman. Na sreću moj telefon pamti raspored bolje od mene pa me je na vreme podsetio na ovaj sastanak na kojem je Porterova insistirala. Sredio sam se i kad sam nameravao da krenem, kroz prozor sam primetio gužvu na prilaznom putu. Garaže su nam na suprotnim stranama kuće sa uređenim travnjakom između i živicom koja razdvaja naše ulaze ali prilazni put se onda spaja u jedan. Shvatio sam da ne može startovati kola i mogao sam biti seronja i sačekati da nađu neki prevoz koji će ih odvesti tamo gde su krenuli. Mogao sam biti i još veći seronja i samo izvesti svoja kola, proći pored njih i otići svojim putem, ali ipak sam samo čovek. Pre nego što sam otvorio garažu razmislio sam kako ću ih nagurati u svoj auto koji je daleko od porodičnog, ali na kratku distancu može poslužiti, i shvatio da će jedina opcija biti da ću sve što nose sa sobom morati da smestim u gepek TT-a.

Spakovao sam ih i nisam se iznenadio što je ona mala lajavica jedva dočekala trenutak da nešto smesti staroj. Onaj mali je postiđeno sklanjao pogled od mene, ali kad je trebalo, stao je u odbranu majci. Ipak je to muško. Međutim, trenutnu povezanost sam osetio sa onom najmanjom i shvatio zašto i gde toliko često trče noću. Mala sigurno ima astmatične napade, što me je podsetilo na moje vlastite i brigu koju sam stvarao roditeljima. Onog njenog šonju sam sada još više prezirao. Koji mamlaz sebi prekrati muke i ostavi bolesno dete.

 *

„Drage moje, tako se radujem što ćemo ponovo sarađivati,“ uzbuđeno je vrištala Porterova kao da je sve već rešena stvar i okretala strane Kirinog portfolia. „Jesi li ti nekad razmišljala o nekoj samostalnoj izložbi?“ upitala ju je zadivljeno.

„Ne baš. Možda jednom davno,“ osmehnula se nervozno.

„Pa, trebala bi. Takav talenat ne sme da se krije.“ Pokazala mi je nešto odatle kako bi se i sam uverio a ja sam shvatio da sam zapravo sve vreme zurio u Milmanovu.

Bila je one klasične lepote, visoke jagodice, oči plave uokvirene crnim trepavicama, nos posut pegicama što je bio znak da je ona vatrena boja kose prirodna. Nešto šira i punija gornja usna. Zapravo, imala je jako lepe i zanimljive usne. Šteta što ispuštaju tako neprijatan glas. Primetio sam da kad se osmehne u obrazima joj se stvore dve male jamice. Imala je koji kilogram viška, raspoređen onako kako to kod žena i treba da bude, sve u grudima i zadnjici. Nervozno se igrala ručnim satom povremeno pogledavajući u njega. Primetila je moj ispitivački pogled pa sam ga skrenuo, ali još sam par puta kradomice pogledao u njenom pravcu kako bih se uverio u ono što sam zaključio. Moja komšinica je bila izuzetno lepa žena.

„Nego, Ana, šta se zapravo od nas traži. Bila si prilično tajanstvena, ali pošto je gospodin Blek tu, nešto mi se čini da ima vezu s njegovom knjigom?“ počela je ona koju su mi predstavili kao Enu.

„Upravo tako. Ono što ja želim od vas, je kompletan promo materijal za Sajmonove sledeće knjige. U pitanju je završna trilogija Klarkovog serijala... Ne znam koliko ste upoznate sa njegovim radom.“

Pogledao sam u crvenokosu komšinicu koja je, ovaj put, sa manje srdžbe u glasu potvrdila da je dobro upoznata sa mojim radom, što je mom egu laskalo više nego kada je to jutros izbrbljala ona mala pakosnica.

„Za početak neka to budu korice a na osnovu njih ćemo graditi ostalo,“ nastavila je šefica. „Ono na čemu insistiram je originalnost. Želim novitet, devojke. Kad ljudi ugledaju tu knjigu na policama želim da znaju da je od nas. Želim pečat.“

Kira je suzila pogled i kao da je već počela da razmišlja.

„To je trilogija?“ Usmerila je svoj pogled i pitanja meni, što mi je iz nekog razloga prijalo. „Šta mislite o triptihu? Pretpostavljam da su knjige povezane radnjom.“

„Poprilično,“ potvrdio sam.

„Hoću li najzad dobiti odgovor šta to Klarka vuče na ono ostrvo? Jer ponekad stvarno nije imao razloga ići tamo.“ Odgovorio sam joj osmehom i klimanjem. Bila je pažljiv čitalac, upravo onakav zbog kakvih sam planirao serijal završiti na ovaj način.

„Do zadnje knjige će sve biti objašnjeno... Zapravo, taj sam deo pre neki dan napisao.“

„Već pišete poslednju?“ pitala je oduševljeno.

Da, fan je definitivno, shvatio sam.

„Kažite kako bi izgledao taj triptih.“ Znao sam šta to znači ali jedno je poznavati izraz a nešto sasvim drugo je bila kreativna ideje ove žene zbog koje sam na tren zaboravio na ostale dve u ovoj kancelariji... ali one nisu zaboravile na nas i primetio sam da su par puta razmenile pogled.

Za to vreme Kira je izvukla iz torbe rokovnik i olovku i počela da skicira nešto da bi mi to posle prezentovala. Bio je to grubi crtež najobičnijeg noža podeljen na tri dela.

„Uradila bih to ovako, da se ona ključna stvar otkrije tek na koricama zadnje knjige... Ne mora se ni direktno provlačiti kao detalj kroz sve korice, već može biti sakriveno detaljima i polako ga otkrivati na svakoj narednoj korici.“ Uzeo sam rokovnik i zamislio se nad ovom idejom. Nije bila loša. Pitanje je bilo kako će to na kraju ispasti. „Mislim, ne znam konkretno o čemu se u knjigama radi. Ne mora biti nož to mi je prvo palo na pamet, može biti bilo šta,“ pravdala se.

„Sajmone, to ćemo lako srediti, zar ne,“ javila se Porterova podsetivši nas na sebe. „Naravno, tek nakon potpisivanja ugovora dostavićemo ti primerak rukopisa. Ne očekujem od grafičara da pravi korice bez toga da je pročitao knjigu... iako nije nužno da to učini,“ rekla je posmatrajući moju reakciju. Znala je da Majlo nikad nije čitao moje knjige. Džef bi mu samo naredio kako treba da izgledaju korice i šta treba da se nađe na njima.

„Rukopis bi bio od izuzetne pomoći,“ potvrdila je i njih tri su nastavile razgovor o ostatku materijala potrebnom za promociju a ja sam privukao onaj portfolio i u njemu sam naišao na nekoliko stvari koje sam prepoznao iz raznih reklamnih kampanja. Bile su tamo čak i korice knjige jedne moje koleginice a bio je tu i logo za poslastičarnicu za koji nikad ne bi rekli da se radi o sladoledu. Pokazao sam joj a ona se osmehnula otkrivajući one jamice u obrazima.

„Šta su tražili, to sam isporučila,“ slegla je ramenom. „Napravila sam im logo sa starim italijanskim fontom u vintidž fazonu, ali oni su hteli orla... na logu poslastičarnice. Orla.“ Smejala se odmahujući glavom a onda je ponovo samo slegla ramenom, „ali klijent je uvek u pravu.“

Kad sam stigao do kraja, bilo mi je žao što nema više materijala. Zatvorio sam ga i gurnuo preko stola do nje. „U pravu je Porterova... trebali bi razmisliti o nekoj samostalnoj izložbi.“

„Trenutno nemam vremena i energije za to,“ rekla je pomalo tužno i ako ju je neko u ovoj prostoriji shvatao, to sam bio ja.

„Treba vam prevoz kući?“ iz nekog razloga sam se ponudio.

„Ne hvala, moram još obaviti nekoliko stvari dok sam u gradu. Hvala vam za jutros, spasli ste nas... i izvinite za ono od pre par nedelja, nije bilo u redu da se izvičem tako na vas.“

„Pretpostavljam da sam to u neku ruku i zaslužio, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom i na drugom mestu.“ Tom razgovoru će morati prisustvovati i onaj njen klinac. „Ozbiljno sam rekao za ono plivanje. Meni je pomoglo.“

„Posavetovaću se sa njenim lekarima.“

Hteo sam je još upozoriti da neki doktori ne odobravaju tu metodu, a s druge strane meni je to promenilo i poboljšalo kvalitet života kad sam bio dete.

Najzad su one dve crnokose postigle dogovor a ja sam čini se dobio umetnika koji će praviti korice za moje poslednje tri knjige. Nisam sumnjao u kvalitet njenog kreativnog rada, više sam sumnjao u sopstveni.

 Autor: Dana Hill

Nastavak