Skip to main content

O meni

 

Dana Hill, pravim imenom Daniela Vrškova.
Rođena sam 13. decembra 1975. godine u Bačkom Petrovcu. Osnovnu školu i gimnaziju pohađala sam u svom rodnom mestu a 1997. godine diplomirala na Višoj školi za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu.
Živim i radim, u Bačkom Petrovcu kao administrativni radnik. Srećno sam udata i majka dvoje dece, ćerke Dajane i sina Ivora.
Intenzivnijim pisanjem se bavim od 2010. godine a 2013. pokrećem blog Pisac u pokušaju gde objavljujem svoje radove.
2016. godine objavila sam svoj prvi e-roman „Srebrni vladar“ a 2017. svoju prvu zbirku priča "Carstvo reči".
Sa kratkim pričama i poezijom zastupljena sam u brojnim zbornicima, zajedničkim zbirkama i časopisima.
Priče:
„Izgubljena sećanja“ (Zbornik kratkih priča - 2013), „Srećna budućnost“ (Fosilni zapisi - 2015), „Carstvo reči“ (Najkraće priče - 2015), „Buđenje“ (Časopis Kvaka - 3. mesto na natječaju za kratku priču), „Otvorite oči, budni ste“ (Paralelni svetovi - 2017), priča „Radoznalost je ubila mačku... ili možda nije“ je odabrana za zbirku priča "Vrane dolaze" a priča "Spasitelj" je ušla u širi izbor međunarodnog konkursa Hourglass magazina.
Pesme:
„Valcer života“ (Zbornik poezije i proze - 2015), „Proteran“ (Stihovi od sedefa - 2016).
Prema mojoj bajci "Vila Viola" je snimljena emisija na rusinskom, rumunskom, mađarskom i slovačkom jeziku i emitovana je na Radiju Novi Sad.

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životom, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, tata poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama, usred telefonskog razgovora, stropoštala na pločice u kuhinji.  Bila je nedelja, kasno posle podne. Pre podne je javio da kreće na put i očekivale smo ga tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisla reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mojom mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraća…

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…