Zemlja nade 6

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link

Četvrti deo: link

Peti deo: link






6

Ksander

  

Sa stare izbledele fotografije na zidu zurio je u mene mršavi muškarac izduženog umornog lica, upalih obraza i visokog čela. Pratio je svaki moj pokret svojim prodornim plavim očima. Bilo je nečeg veoma poznatog u njemu ili na njemu. U tom trenu nisam mogao odgonetnuti šta je podstaklo to prepoznavanje. Možda je to bila njegova sličnost sa decom a možda je razlog  bio njegov pogled u kom se mešao ponos sa odlučnošću i tugom.   

Pored njega je na fotografiji stajala visoka mršavica. Za razliku od svojg muškarsa, imala je neprirodan i izveštačen osmeh na licu. Njene tanke ruke počivale su na ramenima sitne devojčice obučene u svetlo plavu haljinicu. Plava, skoro bela, kosa devojčice bila je upletena u dve tanke pletenice. Radoznalog pogleda je gledala u kameru očevim očima. Pored oca je sa druge strane stajao ozbiljan momak. Stav i čelo su bili očevi, ali oči i lice majčino.

Svojim pogledima pratili su me tokom cele operacije a ja sam se svim silama trudio sakriti svoj radoznali pogled koji je često leteo njima u susret.

„Bili su lepa i srećna... složna porodica,“ rekao je doktor pošto je primetio da ponovo gledam u uramljenu porodičnu fotografiju umesto u monitore, što je bio moj zadatak, dodeljen na početku operacije. Pratiti monitore i na vreme javiti neke bitnije promene u otkucajima srca ili pritisku. „Veoma su bili ponosni nakon što se Tibor vratio iz lova.“ Znao je da ga slušam, te je nastavio sa pripovedanjem dok je ušivao Timov patrljak navlačeći kožu. „Naravno, odbio je nagradu. On nikad ne bi ostavio svoju porodicu a niko od nas tada nije ni znao šta čeka onog ko se vrati iz lova a odbije nagradu. On je bio prvi iz našeg sela koji je uopšte preživeo lov.“ 

Klimnuo sam, takvi kao Timov otac bili su retkost a još su ređi bili oni koji bi odbili nagradu. Bio je to pametan izbor s njegove strane, čak i po cenu ponovnog izbora, barem je zadržao dostojanstvo i kupio sebi još malo vremena. Da li je znao, ili je možda predosećao na kakav život bi osudio sebe ili je lojalnost ovoj zajednici prevagnula kod donošenja takve odluke?

„Znači, sledeći put su ga uhvatili,“ progovorio sam kako bih saznao više i razrešio zagonetku koja me je mučila. Možda mi je zato delovao poznato. Znam da se jednom neko hvalio da je učestvovao u lovu na kapitalca. Možda sam video njegov profil ili sliku.

„Oh ne. Nisu ga uhvatili ni drugi put,“ odgovorila je doktorova kći, pokazujući glavom na fotografiju. Zvučala je ponosno. „Ova fotografija je nastala nakon tog lova.“

Da li je moguće da je to on? Pogled mi je ponovo poleteo ka fotografiji na zidu. Znao sam samo za jednog koji je preživeo dva lova... i pobegao iz trećeg.

„Ni treći put ga nisu uhvatili, ako je do računanja,“ potvrdila je moje sumnje babica skupljajući krvavu gazu.

„To ne znamo, Ina. Niko to ne zna. Iz trećeg lova se nije vratio u plahti. Niko od odabranih se nije vratio,“ rekla je doktorova kći.

Susreo sam doktorov radoznali pogled a onda pogledao u upalo lice muškarca a zatim i u momka koji je ležao na stolu između nas, pitajući se, kako to da ga IHCI još uvek nije odabrao za lov. Vole dobru genetiku. Možda čekaju da dođe do pravih godina... možda ga je ova nesreća upravo spasla sigurne smrti. Ne, ne možda... sigurno ga je spasla.

„Kad je to bilo?“ pitao sam najzad.

„Pre šest godina... jesi li dobro, lovče?“ pitao je doktor proučavajući me sitnim očima.

„I kako ste rekli da se zvao?“

„Tibor Slasnik... čuo si za njega.“ Zaključio je bez toga da mu to potvrdim.

Ne, nisam samo čuo za njega.

Susreo sam poznati pogled koji je zurio u mene sa fotografije, istim tim pogledom je gledao u mene preko cevi pištolja.

 

„Vodi nas na sigurno,“ rekao je tada.

Pištolj u njegovoj ruci je bio otkočen i miran. Uperen u moje čelo. Njegov stav preteći a glas odlučan. Zurili smo jedan u drugog. Odmeravali se. Njih je bilo sedam a ja sam bio sam, ali prednost je još uvek bila na mojoj strani. Lako bih ga razoružao a ostale pobio u samo nekoliko sekundi, ali moj plan za beg je uključivao i njih. Bili su mi potrebni kako bi odvukli deo potere za sobom.

„Izvešću vas iz stanice, ali onda se rastajemo.“

„Ne možemo mu verovati. Ovo je samo još jedna njihova igra. Odvešće nas u zamku,“ histerisala je starija punačka žena. Poznavao sam takve kao što je bila ona. Psihički su se raspadali na samom izboru, a sam lov na njih je trajao svega par sati.

„Već smo u zamci,“ odgovorio je mirno, sklonio je pištolj i obratio se ostalima. „Neki od vas me ne poznaju i nemate razlog verovati mi ništa više ili manje, nego što možemo verovati njemu,“ pokazao je na mene. „Nikoga od vas neću terati na beg. Ko želi ostati ovde i vratiti se u plahti onda neka ostane, ali ja se na njihov sto više ne vraćam.“

Skinuo je jaknu sa mrtvog stražara i pretresao mu džepove vadeći iz njih sve što je našao a zatim ga odvukao u jednu od ćelija. Ostali su ga sledili primerom, sem one koja je bila moj plen. Sve vreme me je ćutke posmatrala svojim ukošenim očima a prezir i strah smenjivali su se u njenom pogledu.

Lako sam ih izveo iz prikupne stanice u oblačnu noć. Stražari, lovci, lekari, suservis, svi su bili zaokupljeni saniranjem požara koje sam podmetnuo svugde okolo.

Diverzija... haos... beg, bio je to proveren recept.

Vodio sam ih šumom prema istoku. Posrtali su i padali ali su bežali gonjeni strahom. Sam bih bio brži, ali pomagao sam im i terao ih na beg. Čovek koji se nametnuo kao njihov predvodnik je sve vreme zaostajao, ali ne zato što je bio spor već zato što je pokušavao zametnuti naše tragove ostavljajući lažne koji su vodili u krug. Znao sam da se neki od njih služe tim trikovima u lovu, ali umeo sam i ja da čitam takve tragove. Bilo je to čisto gubljenje vremena.

„Ne gubi vreme na te gluposti,“ upozorio sam ga.

„Nisu to gluposti, Tibor je preživeo već dva lova,“ rekao je ponosno najmlađi u grupi. Visok i jak momak, ali mlitav. Nije imao više od šesnaest godina.

„Ovuda... prema reci,“ pokazao je i potrčao ka severoistoku sada on predvodeći grupu. Bio je brz a neki nisu bili u stanju da drže korak s njim. Posebno ona starija punačka žena a ona koja je bila moj plen zaostajala je zato što joj je sve vreme pomagala.

Zbog nje sam se našao u celom ovom haosu. Trebao sam ostaviti Klopa da se iživljava nad njom, ali skrnavio je moj plen. Moj plen! Bilo je to protiv svih pravila, bilo je to nečovečno i perverzno. Znao sam da postoje takvi kao što je on, oni koji vole da napastvuju nečiste. Znam da su postojali i rezervati gde su prefekti podvodili nečiste perverznjacima nalik Klopu. Sve kuće zadovoljstva su u svojoj ponudi imale nečiste, i većinom su to bili lažnjaci. Govorilo se da ih i neki pripadnici elite poseduju zarad lične zabave i potreba. Bilo je to zabranjeno ali nadasve bilo je to nemoralno. Međutim, elita je uvek imala svoja pravila koja su se razlikovala od pravila koja su važila za ostale građane.

Lov je imao svoja pravila i striktno je zabranjen bilo kakav oblik zlostavljanja ili mučenja plena, upravo zbog procedure koja je nakon lova trebala uslediti. Bez obzira na sve dokaze i snimak iz drona, ja bih na kraju ionako ispaštao zbog Klopovog postupka, ali nije me to nateralo da skočim na njega, već strah i molba za pomoć u očima žene koji su probudili sećanje na čistku u regionu 83. Sećanje na molbu u očima majke koja je privijala svoje mrtvo novorođenče na grudi. Sećanje na mržnju u očima momčića koji ih je štitio puškom većom od njega. Proganjali su me u snovima i proganjaće me dokle god sam živ. Nakon akcije u tom rezervatu, više ništa nije bilo isto. Trebao sam poslušati Kseroksa i podvrgnuti se lobogramu, ali video sam šta je to učinilo nekima, resetovalo ih a ja nisam želeo izgubiti samog sebe a možda sam trebao. Bio bi to lakši put.

Tek kad su me sklonili sa Klopovog beživotnog tela, shvatio sam šta sam učinio, ali kaznu koju su mi odredili, nisam prihvatio. Život za život, zahtevala je njegova jedinica. Međutim, ja svoj život nisam želeo da im dam i zato sam pobegao.

„Zašto ja?“ pitala je pošto me je sustigla.

„A zašto ne?“ odgovorio sam pitanjem i pogledao ka nebu koje je gomilalo kišu u svojim oblacima.

„Zašto tako velik i snažan lovac izabere da lovi ovako sitnu ženu. Zašto nisi odabrao nekog svoje veličine.“ U njenim rečima je bilo mržnje i prekora i bila je u pravu i sam bih radije lovio nekog kao što je bio onaj predvodnik grupe, ali nisam ja birao koga ću loviti.

„Požurite... Do svitanja moramo preći na drugu stranu,“ doviknuo je predvodnik otpozadi, sada on pomažući najsporijoj koja je jedva hodala. „Na onoj strani su pećine. Tamo ćemo ih izgubiti.“

„Tamo si se krio prvi put,“ rekao je oduševljeno onaj momčić a vođa mu je to potvrdio kratkim mhm. Retki su bili oni koji bi preživeli lov i mogli preneti tajne koje krije okoliš što okružuje njihov rezervat a ovaj je krio mnoge tajne. Pećine na istoku, bunkere na severu i tunele na zapadu koji su spajali obe strane planine. Zagledao sam se u planinu sa druge strene brzog planinskog potoka i prišao vođi.

„Ne možete ostati u pećinama. Ako si se jednom krio u njima, onda mi znamo za njih. Morate nastaviti prema severoistoku.“

„Zašto? Šta je na severoistoku?“ pitao je neko. Napravili su kraću pauzu kako bi se napili vode. Bilo je vreme za rastanak sa njima.

„Tražite ratno područje, tamo ćete naći svoje.“

Slobodna republika, kako su sebe nazvali, bila je najveća i najbolje čuvana tajna koja je skrivana od nečistih. Čim bi saznali za nju pobuna bi buknula poput požara a Republička vojska bi im odmah pritekla u pomoć i zato su se borbe držale što dalje od ovih zabačenih i pomalo zaboravljenih rezervata, kako bi elita sačuvala barem njih.

„Ponovo neke lažne kolonije?“ pitao je predvodnik.

„Kolonije nikad nisu bile lažne, samo što smo mi stigli do njih pre vas. Republika je nešto drugo.“ Bila je bolje organizovana, bolje naoružana. Njihovi vojnici su nosili kibernetička odela kojima su nadoknađivali slabosti ljudskog tela i bili su nemilosrdni. Kod njih nisu postojali ratni zarobljenici a kad sam prvi put čuo njihov poklič do poslednjeg klona, kao i ostali i ja sam osetio jezu. Tog dana smo odneli pobedu, jedva, ali već sledećeg smo se povukli prepuštajući im teritoriju i prebacujući preostale nečiste na neke nove lokacije.

„Ne možemo mu verovati. Nikome od njih,“ ponovo je histerisala ona ista. Bila je spora, jedva hodala, teško dolazila do daha, ali nije odustajala od bega. Trebali bi je ostaviti, ali to nije bilo u ljudskoj prirodi i to je bila njihova najveća slabost.

„Nemam razlog da vas lažem. Idite na severoistok to vam je jedina šansa.“ Ponovio sam i izvukao mapu iz džepa jakne i rastvorio je. „Ovde smo mi.“ Pokazao sam prstom u kartu. „Ovo sve pripada Republici.“ Pokazao sam na središnji deo azijskog kontinenta. „Ovo je ratna zona. Razdvojte se. Bićete brži a teže je pratiti više tragova.“

„Zašto ovo radiš?“ pitao je najmlađi.

„Zbog nje.“ Pogledao sam u sitnu ženicu koja je trebala biti moj plen. „Da sam te uhvatio pre Klopa sada bih na miru večerao u kantini i čekao da genetičari završe sa vama. Međutim, nisam te prvi uhvatio i sada sam za njih samo još jedan plen.“

Sklopio sam mapu i dao je predvodniku. Klimnuo mi je u znak zahvalnosti. „Nastavite na severoistok,“ rekao sam im umesto pozdrava.

 

Ulica je bila pusta. Sneg nošen hladnim vetrom je poput stotinu sitnih iglica šibao moje lice, ali meni nije bilo hladno. Sećanja na moj beg su podgrejala stari bes i probudila novu sumnju. Jedva sam dočekao trenutak kad je doktor rekao da smo završili kako bih izašao napolje.

Nisam bio u stanju da sedim u kući, stoga sam otišao do reke, do mesta na kojem sam provodio većinu vremena. Bila je to mala uvala na reci koja je proticala graničnim delom šume. Bila je prepuna ribe koju niko nije pecao i to je postalo moje mesto, daleko od plaže na koju su mladi dolazili preko leta a još dalje od Bromasove radionice. Ovde nikome nisam smetao i niko meni nije smetao. Primetio sam patrolu kako prolazi duž ograde, daleko na drugoj strani iza stubova. Prvo što sam učinio nakon svog dolaske bilo je da obiđem svaki granični stub. Naravno da su svi bili u funkciji i tiho zujali ispuštajući smrtonosni zrak koji bi te ubio ako bi samo napravio korak između njih. Elita je čuvala svoje preostalo blago. Pobrinuli su se da ovi nečisti žive mirno i da imaju svega dovoljno a ipak ne previše. Prefekt je bio diplomata a komandant pas čuvar koji laje a ne ujeda. Bilo je ovo idilično mesto, slika i prilika onog kako su rezervati u samom početku zamišljeni, i zato mi nije bilo jasno, zašto su odlučili remetiti taj mir smeštajući jednog klona u ovaj rezervat. One koje sam oslobodio bili su odavde i iz rezervata koji je bio u podnožju planine koja se videla u daljini. Poznavao sam ovaj krajolik, lovio sam u njemu, u njemu su lovili mene i pobegao sam im. Odgovore trenutno nisam znao a sumnjao sam da ih prefekt zna, bio je na samom dnu vladajuće piramide, ono što sam znao je da mi je hladno. Vratio sam se kući, ali prvo sam svratio kod babe da joj donesem još drva na verandu, sigurno je već sve potrošila a i znao sam da je čekala informaciju kako je Slasnik.

nastavak

Autor Dana Hill

No comments:

Post a Comment

Zemlja nade 11