Lunc

U serijalu Četiri elementa imanje Lunc, ima posebnu ulogu a ovo je nekoliko odlomaka koji ga opisuju.



Zaustavili smo se ispred visoke, kitnjaste kapije koja se lagano otvorila i kola su krenula ka dugačkoj hrastovoj aleji koja vodi ka belom zamku a moje srce je ubrzalo. Delovao je nestvarno kao i kad sam ga prvi put ugledala.
„Dobro došla kući,” rekao je stric otvarajući masivna bela vrata i začudio me izborom reči.
Ovo nije moja kuća, ovo nikad nije bio moj dom, pomislila sam ali ostavivši zbunjenost po strani, ušla sam u raskošan hol, koji me je ponovo ostavio bez daha. 
Zagledala sam se u visoku tavanicu koju drže stubovi od zelenog mermera, ukrašeni zlatnim štukaturama. Ispod velikog kristalnog lustera se nalazi okrugli mermerni sto sa veliki cvetnim aranžmanom. Ipak, najupečatljiviji detalj hola je balustrada od kovanog gvožđa, koja me je podsetila na razgranatu krošnju drveta čije korenje je zariveno u mermerni mozaik u dnu stepeništa a čelično drvo „raste” prateći stepenište uvijeno na desnu stranu, okružujući hol svojim gvozdenim granama i lišćem. Nesumnjivo, delo umetnika.
Ispod grandioznog stepeništa pojavila se mlada devojka svetlo smeđe kose i poželela nam dobrodošlicu. Bez trunke sumnje, sestra bliznakinja momka koji je unosio stričev i moj kofer. Predstavio mi ju je kao Adrijanu. Od strica je uzela njegov kratki crni kaput, od mene ruksak a zatim i jaknu. 
„Dođi.” Odveo me je do radne sobe u kojoj su cela dva zida bila prekrivena knjigama a prostorija je imala miris po drvetu, verovatno zbog drvene oplate i delovala mi je prilično mračno, ali i toplije od predvorja a razlog tome je bio kamin u kojem je pucketala vatra. Ispred kamina su bile postavljene dve velike fotelje a iznad se nalazila slika bele neoklasične građevine sa trouglastim štitom u sredini koji drže četiri jonska stuba. Slika samog Lunca.

****

Prošli smo pored kuće i zastali kod fontane u sredini kružnog prilaza koja prikazuje četiri žene obučene u peplos, postavljene u zdenac opleten mermernom lozom. Na glavama drže veliku posudu gde se sliva voda koju u vis baca pečurka na vrhu fontane. Sada je fontana bila prazna i nekako tužna. Zagledala sam se u beli zamak, koji je navodno moj.

****

„Kad je izgrađena kuća?” Pitala sam ne bi li skrenula njegove misli a Rišar je prihvatio ovu digresiju.

„U Evropu smo se vratili 1773. godine, pre rata za nezavisnost u Americi. Miriam je bila veliki zaljubljenik u arhitekturu, kao kad se majka ushićuje peščanim dvorcima svoje dece, ona se oduševljavala sa svime što su njena deca bila u stanju izgraditi. Dala je sagraditi kuću, ovde u Luncu, ne preterano raskošnu kako ne bi privukli radoznalce a ipak dovoljno prostranu za veliku porodicu. Više je nikad nismo napustili na duži period.” 
Lunc je zaista lepa građevina, odiše jednostavnošću kako spolja tako i unutra i upravo se u toj skladnoj jednostavnosti nalazi njena lepota. Za mene je najveću misteriju predstavljala okrugla soba sa desne strane, kojom je narušena simetrija kuće. 
„Rišar koja je to soba?” Pokazala sam na poluokrugli izbočen deo sa staklenom kupolom. „Oni visoki prozori.”

„To je bila zimska bašta. Mislim da je to bio najlepši deo kuće. Gertruda ju je zatvorila zbog Geje. Verujem da je osamnaest godina niko nije otvarao.”


****

Iako je napolju padao sneg, u malom vrtu je bilo sasvim prijatno. Krov, koji je napravljen od belog šatora, zadržavao je nestašne pahulje napolju a potrebnu toplinu je dala livada, na kojoj uvek vlada leto. Jednom prilikom mi je Rišar rekao, „mi nemamo potrebu za građenjem raskošnih hramova. Svaki travnjak, voćnjak, šuma, svako drvo je mesto za molitvu Njoj i ni jedna građevina se ne može porediti sa lepotama koje je Ona stvorila.” I bio je u pravu. Iako je zbog hladnoće i snega raširen šator i njime sakrivena raskošna krošnja jasena, mali park sa visokim zidovima od živice je jedan od lepših prirodnih hramova, sa najlepšom oltarnom freskom - otvorenim vratima Majčine livade. Bakina tetka Lilien je pokušala naslikati prizor otvorenih vrata livade, sa svim njenim zelenim nijansama i raznobojnim cvetovima u pozadini. Nalazi se u zapadnom krilu i mislim da je to jedna od njenih boljih slika, ali ipak nije uspela preneti na nju ono najdragocenije, livadinu toplinu i mir zahvaljujući kojima sam i ja uspela zadržati preko potrebnu pribranost tokom cele ceremonije.

Autor Dana Hill
Fotografija: oakalleyplantation.com

Srećan baletan

Ah ta muzika, predivna muzika, ritmom mi svojim srce dozivaš. Tvoji tonovi kao voda me nose, dok po podijumu u ritmu plešem. 
Balet je moja ljubav, moja duša, moje sve. 

Znam, ne uklapam se u standarde. Nisam, niti mršav kao vižla, niti kao labud lep. Imam velike uši, dugačku surlu, vrećastu zadnjicu i noge debele kao telefonski stub. 
Možda je nekome smešno kad me, onako trapavog, vidi kad špage izvodim i kod skokova strepi da ću među daske, svakog trena, propasti. Ali mene ples čini srećnim i boljim, i moje srce je puno svaki put kad u vis skočim.
Šta koga briga da li od ušiju vidim dok na vrhovima prstiju piruete vrtim ili da li me boli oko kad me surla u skoku po njemu udari. Svaka bol vredna je ushićenja koje mi ples donosi.
Prazno bi bilo srce moje kad ne bih mogao da plešem, kad bih morao u ćošku da sedim i gledam druge kako se po pozornici vrte.
Zato, bez obzira na sve čudne poglede i podsmehe razne, radim ono što me raduje. 
I možda nisam okretan kao vidra, niti graciozan kao ždral ja sam samo srećan slon baletan.


Ilustracija: Dajana

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči": link




Voz je ritmično ljuljuškao svoje putnike uspavljujući ih ujednačenim ritmom. U polupraznom vagonu sedela je devojka dečački kratke crne kose, umotana u veliki šareni šal koji je razbijao crninu u kojoj kao da se kupala. Prstima je vešto prebirala po ekranu telefona pokušavajući savladati 2057 nivo „Candy crush sage“.
„Koji je danas dan?“ pitao je zbunjeno čovek koji kao da se samo stvorio pored nje. „Čuješ me? Devojko. Koji je dan?“ Bio je sav zajapuren, znojav, neuredne brade i kose, u izgužvanom sivom odelu. Delovao je kao da se nedelju dana nije kupao, ali ipak nije smrdeo.
„Utorak,“ odgovorila je pošto ju je pitao još jednom. „Čudak,“ smrmljala je u bradu vraćajući se svojoj opsesiji.
„Utorak,“ ponovio je zamišljeno i spustio se na sedište pored nje i zagledao u prazno. „Koji datum?“
„13. mart.“
„2017?“ Klimnula je ne podižući pogled i bila sasvim zadovoljna što je uspela da iskombinuje šećernu bombu koja je uništila dosadnu čokoladu.
„Vratili su me u isti dan,“ smrmljao je. „Ali bio sam odsutan duže od jednog dana. Siguran sam u to. Najmanje nedelju dana. Znači… mogu da manipulišu vremenom... ali to se protivi svakoj mojoj teoriji,“ iako je delovalo kao da priča sam sa sobom, devojka ga je ipak slušala. „Kako se može manipulisati nečime što ne postoji..." zapitao se. "Iako... ne postoji u našim dimenzijama. Ne na način kako mi pojmimo vreme.“
Umorno se naslonio na sedište, duboko uzdahnuo i nastavio razgovor sa samim sobom, „zadnje čega se sećam je da sam čuo neko zujanje u prizemlju. Sišao sam da proverim. Zatim sam začuo buku napolju i pomislio da je komšiji ponovo pobegao pas. Prošli put mi je raskopao celu baštu. Izašao sam napolje i sledeće čega se sećam je da sam se probudio na operacijskom stolu... ili nečem što je ličilo na to. Zapravo, više je to bio osećaj da se nalazim na operacijskom stolu. Nisam bio u stanju da se pomeram iako nisam bio vezan. A onda sam ugledao oči... To nisu bile ljudske oči, iako je lice bilo.“ Pogledao je devojku koja je upijala svaku njegovu reč. Više je nisu brinule virtuelne bombone, sasvim se izgubila u priči koju je pripovedao njen saputnik.
„Ne, te oči nisu bile s ovog sveta. Velike, bademaste i srebrne, kao ogledalo... Posmatrale su me znatiželjno,“ rekao je i zagledao se u devojku. „Da, upravo, kao ti sada… Onda je došao mrak. Probudio sam se zatočen u nečemu što je teško opisati. Nevidiljiv…“ tražio je pravu reč koja bi opisala njegovo zatočeništvo, i napokon je našao, „balon. Da, balon,“ ponovio je zadovoljan sa poređenjem kojeg se dosetio. „Mogao sam da ustanem i raširim ruke a da ne dodirnem njegove stranice. Bile su vlažne, tople i sluzave.“ Pogledao je na svoje ruke a zatim ih obrisao o pantalone, kao da briše sa njih i samo sećanje na samo njemu stvarno zatočeništvo. „Video sam na stotine ljudi, životinja i bića, koja ne znam kako definisati ili opisati. Ispod, iznad, svugde okolo, ali niko od njih nije video mene, niti čuo, iako sam ja njih i video i čuo. Vikao sam, derao sam se... ništa. Svi su kao hipnotisani stajali u mestu i gledali u prazno. Da li je moguće da sam jedino ja bio svestan?“ zapitao se i potapšao svoje džepove i na svoje iznenađenje izvukao iz jednog džepa pakovanje žvaka i ponudio devojku. Odbila ga je pokazujući da ima svoju. Čovek je stavio dve bele kockice u usta, nekoliko puta zažvakao i zagledao se u plafon.
„Ovo je Beograd - Novi Sad u osam, zar ne?“ pitao je nakon kraće pauze.
„Da.“
„Vraćam se kući s posla... Zapravo, trebao bih se vraćati. Pretpostavljam da im je to bila namera. Ali zašto se svega sećam? Da, imam i rupe u sećanju, ali većinu stvari se… sećam.“
„Čega se sećate?“ upitala ga je.
„Otmice,“ viknuo je začuđeno što to nije shvatila iz njegovog pripovedanja. Par radoznalih pogleda je doletelo do njih od strane drugih putnika, ali čovek se nije obazirao. „Vanzemaljske otmice,“ objasnio je devojci čudeći se što to nije shvatila iz njegove priče.
„Sanjali ste.“
„Kako, kad nisam ni otišao na spavanje. Spremao sam se, ali me je zujanje vratilo u prizemlje.“ Devojka je slegla jednim ramenom i proverila sat na telefonu. Osam i trideset.
„Da li te znam odnekud... Dolaziš možda na moja predavanja?“
„Ne.“
„Predajem na...“
„Ne studiram,“ prekinula ga je oštro, kao da ju je uvredila i sama njegova pretpostavka.
„Hm, ali zaista mi deluješ poznato. Imam osećaj da te znam. Da sam te već sreo.“
„Ne, nismo se sreli.“
„Jesi li sigurna?“ bio je uporan.
„Odlično pamtim lica a vas bih sigurno upamtila,“ rekla je oštrije nego što je bilo potrebno i čovek je ućutao i vratio se svojim mislima.
„Da ne bolujete možda od nekog psihičkog poremećaja...“ pitala ga je pažljivo nakon neprijatne tišine koja je nastala. „Možda je ovo neka epizoda... ili možda stres. Možda vam je neko sipao nešto u piće,“ nabrajala je mogućnosti dok je voz lagano usporavao.
„Kad bi samo,“ rekao je kroz smeh. „To bi bilo najjednostavnije objašnjenje, ali ne patim od psihičkih poremećaja a poznato mi je i kako izgleda...“ odmahnuo je glavom. „Ne, ne, ovo definitivno nije bilo to.“
Voz se zaustavio i devojka je ustala a onda osetila njegov ledeni dodir ruke. „Tvoje oči. Ima nešto u tvom pogledu što mi je jako poznato...“ pokušavao se u svom haotičnom umu prisetiti odakle mu je poznat pogled kojim ga je devojka sve vreme posmatrala.
„Ovde izlazim,“ rekla je i izvukla svoju ruku iz njegove. „Možda biste, ipak, trebali ići kod lekara.“ 
„Nisam lud!“ viknuo je. 
„Naravno da niste. Nisam to ni rekla, ali dobro bi vam došlo nešto za smirenje i neka provere da vas nisu nekako ozledili... oni...“ pokazala je prstom prema gore.
Ne, nije mu bio potreban lek za smirenje. Njegov um je morao ostati čist. Mora se setiti svake sitnice, svakog osećaja. Mora zapisati. Sve mora zapisati, odlučio je.
Devojka je izašla u mrak i bacila još jedan pogled na svog saputnika. Bio je naslonjen na sedište i masirao svoje slepoočnice.
Pritisnula je uho i obratila se vazduhu.
„Ispitanik 8754K je pokazao imunitet na sve poznate serume. Moj zaključak je da njegov mozak funkcioniše na drugim parametrima. Moguće razotkrivanje.“
„Kakve su vaše instrukcije?“
„Vraćanje u izolaciju. Mislim da bi mogao biti od koristi za naše istraživanje.“
„Tim je već na lokaciji,“ glasio je odgovor. Pogledala je ponovo u vagon i primetila mreškanje vazduha nakon kojeg je njen saputnik nestao što je uskoro i potvrđeno, „Ispitanik 8745K je uspešno izoliran.“
„Pripremite ga. Samo paraliza mišića. Ostavite ga svesnog…“ naredila je. „I ostavite mu moć govora... dolazim uskoro.“
Devojka je sela na klupu na peronu. Izvadila telefon i pokrenula igricu… 
„Prokleta čokolada“- pomislila je.

Fotografija: pixbay.com

Četvrto poglavlje