Skip to main content

Legenda

Legenda iz romana Četiri elementa.




Jednom davno, beše jedna vodena kugla, živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je Gea -Zemlja, po svojoj najmlađoj ćerki i darovao joj čudesnu kuglu kao venčani dar. 
Kada je Gea prvi put zakoračila Zemljom, mesto na kojem su njene noge dotakle tlo postalo je zelena ravnica. Mekana, mirišljava, trava se širila pod njenim stopalima, dok je koračala svojim novim domom a tamo gde bi je rukama dotakla nicale su guste, smaragdne, šume.
Stene, sakupljene na samom dnu kugle je izabranik njenog srca, R’hikar, ravnomerno rasporedio po celoj kugli a ona ih je prošarala vodom i napravila reke i jezera. 
Kao dva umetnika, pomerali su stene, i oslikavali ih šumama, rekama, livadama sve dok nisu bili zadovoljni kako Zemlja izgleda, ali sve je bilo prazno, bili su tu samo njih dvoje i tako stvoriše prve stanovnike Zemlje, velike gorostase ravne skoro sebi. Bili su preveliki da bi njih puno živelo na ovako malom mestu i nisu mogli preživeti, stoga su Gea i R’hikar sledeći put stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se i rasli i prilagođavali i Zemlji, i jedni drugima, i uskoro su planetu preplavili milioni novih vrsta. 
Gea i R’hikar zadovoljno su se divili svojim novim kreacijama i neko vreme su bili srećni, ali nešto im je nedostajalo. Koliko god da su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati vlastitu. I iz njihove ljubavi se rodilo majušno stvorenje koje je zasenilo sva ostala u Geinim očima. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek.
Stvoritelj beše besan na svoju kći što je Božju decu, bez njegove dozvole, rodila na Zemlji. Kasno je Gea uvidela svoju grešku, ono što se na Zemlji rodi, na Zemlji i ostaje a toliko bogova ne može jednim mestom hodati a da pri tome ne unište sami sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, oni će to učiniti sama.
U sumrak svog života, Majka sveg života na Zemlji, napisala je svoj Zavet.
„Draga moja deco,
U mojim očima i u mom srcu ste svi jednaki. Činite savršenu harmoniju u večnom ciklusu života, koji nikad ne sme biti narušen ili prekinut a koji i sama moram poštovati. Zemlju ostavljam svima vama, čuvajte je, zato što je ona vaš dom i vaš život.“
Delove svoje duše je utisnula u četiri dara i poverila ih deci na čuvanje.
„Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti.
Moje misli, kao Voda će vas pročistiti.
Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati.
Moje telo, kao Zemlja, će vam život darovati,“ reče i sa zemljom se stopi u jedno.

Autor Dana Hill
Fotografija ravenseniors.wikispaces.com

Popular posts from this blog

Otvorite oči... budni ste

Priča "Otvorite oči, budni ste" je ušla u uži izbor književnog konkursa Kluba "Reč i glas" i objavljena je u zbirci "Paralelni svetovi" IK "Metafizika". Takođe ovu priču sam uvrstila u svoju prvu zbirku priča pod nazivom "Carstvo reči" koju možete da nabavite na sledeći način: link




Jutro je počelo uobičajeno, gužvom u kući, napominjanjem dece da ustanu, da se umiju, da se obuku. I već tada je počela glavobolja. Blago pulsiranje u slepoočnicama koje se pojačavalo iz minuta u minut. Kad sam sela u kola počelo je zujanjem u ušima. U početku je to bio tih, ravnomeran, ton koji sam ignorisala, ali već na prvoj raskrsnici zvuk je dosegnuo intenzitet sirene. Kao kroz maglu se sećam da sam decu odvezla u školu a dalje znam samo za probadajući bol u glavi, zvuk sirene i jako svetlo koje ulazi ispod kapaka ma koliko ih jako stiskala. „Otvorite oči… budni ste,“ rekao je nežan ženski glas i nakon trena zbunjenosti poslušala sam je i kao kroz maglu…

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…

Odlomak iz 34 poglavlja