Skip to main content

Legenda

Legenda iz romana Četiri elementa.




Jednom davno, beše jedna vodena kugla, živa unutra, ali mrtva spolja. Bilo je nečeg čudnovatog u njoj zbog čega je Stvoritelju bila posebno draga. Nazvao ju je Gea -Zemlja, po svojoj najmlađoj ćerki i darovao joj čudesnu kuglu kao venčani dar. 
Kada je Gea prvi put zakoračila Zemljom, mesto na kojem su njene noge dotakle tlo postalo je zelena ravnica. Mekana, mirišljava, trava se širila pod njenim stopalima, dok je koračala svojim novim domom a tamo gde bi je rukama dotakla nicale su guste, smaragdne, šume.
Stene, sakupljene na samom dnu kugle je izabranik njenog srca, R’hikar, ravnomerno rasporedio po celoj kugli a ona ih je prošarala vodom i napravila reke i jezera. 
Kao dva umetnika, pomerali su stene, i oslikavali ih šumama, rekama, livadama sve dok nisu bili zadovoljni kako Zemlja izgleda, ali sve je bilo prazno, bili su tu samo njih dvoje i tako stvoriše prve stanovnike Zemlje, velike gorostase ravne skoro sebi. Bili su preveliki da bi njih puno živelo na ovako malom mestu i nisu mogli preživeti, stoga su Gea i R’hikar sledeći put stvorili manja stvorenja, ali dali su im nešto što nisu dali prethodnim, mogućnost prilagođavanja. Menjali su se i rasli i prilagođavali i Zemlji, i jedni drugima, i uskoro su planetu preplavili milioni novih vrsta. 
Gea i R’hikar zadovoljno su se divili svojim novim kreacijama i neko vreme su bili srećni, ali nešto im je nedostajalo. Koliko god da su voleli svoju životinjsku decu, želeli su imati vlastitu. I iz njihove ljubavi se rodilo majušno stvorenje koje je zasenilo sva ostala u Geinim očima. Iz njihove ljubavi, rodio se čovek.
Stvoritelj beše besan na svoju kći što je Božju decu, bez njegove dozvole, rodila na Zemlji. Kasno je Gea uvidela svoju grešku, ono što se na Zemlji rodi, na Zemlji i ostaje a toliko bogova ne može jednim mestom hodati a da pri tome ne unište sami sebe i sve oko sebe. Tuga joj je dušu rascepila, ali svoju decu nije mogla uništiti, oni će to učiniti sama.
U sumrak svog života, Majka sveg života na Zemlji, napisala je svoj Zavet.
„Draga moja deco,
U mojim očima i u mom srcu ste svi jednaki. Činite savršenu harmoniju u večnom ciklusu života, koji nikad ne sme biti narušen ili prekinut a koji i sama moram poštovati. Zemlju ostavljam svima vama, čuvajte je, zato što je ona vaš dom i vaš život.“
Delove svoje duše je utisnula u četiri dara i poverila ih deci na čuvanje.
„Moj dah, Vazduh će biti, koji će vam život udahnuti.
Moje misli, kao Voda će vas pročistiti.
Moja krv, Vatra biće, koja će vas grejati.
Moje telo, kao Zemlja, će vam život darovati,“ reče i sa zemljom se stopi u jedno.

Autor Dana Hill
Fotografija ravenseniors.wikispaces.com

Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…