Lov 1




Svet se promenio.

Ljudska rasa je dovedena na samu granicu egzistencije. Neplodnost se kao zaraza proširila Zemljom. Sve je manje žena moglo začeti dete prirodnim putem, a još manje je bilo onih koje su zdravo dete donele na svet.

Zemlja je postala planeta starih.

Da li je to bila božja kazna ili su ljudi kaznili sami sebe, to pitanje su sebi postavljali malobrojni vernici, zato što su ljudi našli sebi novog Boga, IHCI - International Human Cloning Institution - Međunarodnu instituciju za ljudsko kloniranje.

Ujedinjene nacije, institucija koja je jednom u istoriji čovečanstva donela rezoluciju protiv kloniranja ljudi, nakon nešto više od sto godina istu tu odluku je poništila zarad očuvanja ljudske rase... ili onog što se mislilo da će očuvati ljudsku rasu.

IHCI je ljudima dao ono što im je Bog uskratio – decu, ako se ta stvorenja, uopšte, mogu nazvati ljudima. Ličili su na ljude, ponašali su se kao ljudi i o sebi su mislili da su ljudi. U početku su to bile savršene kopije svojih roditelja – naručioca, samo malo unapređene. Fizički i mentalno naprednije verzije. Genetički čistije.

Nekoliko dekada kasnije, oni na koje se jednom davno blagonaklono gledalo, oni koji su smatrani blagosloveni prirodnim začećem našli su se u manjini. Kako to kod ljudi obično bude, nastala je podela i došlo je do onoga u čemu su najbolji – rat.

Nečisti, kako im je vremenom nadenut nadimak nisu imali šanse. IHCI se postavio na čelo Evoluiranih, kako sebe vole nazivati i po svaku cenu su nastojali zaštiti, kako svoje kreacije, tako i bogatstvo i status bogova koji su za sebe izgradili a ljudi su se borili za svoje mesto u novom svetu najbolje što su mogli.

Nauka i tehnologija su izvojevali pobedu Evoluiranih.

Supervojnici, ponos IHCI - ja bili su izdržljiviji i snažniji od ljudi, otporniji na sve bolesti a rane su im zarastale brže. Čak ni pomoć izdajnika, klonova, koji su još uvek poštovali predke od kojih su potekli, nije bila dovoljna da ljudi pobede u ratu. Poraz je bio neminovan a kazna stroga.

Nečisti su zatvoreni u posebne rezervate i odeljeni od ostatka ljudske, sada naprednije, klonirane rase. Oformljeno je devetsto devedeset devet regiona širom Zemlje. Da ironija bude veća, upravo se u tim regionima plodnost povećala i uskoro su svi bili suočeni sa istim problemom – prenaseljenošću.

Priroda je našla način kako se izboriti za pobedu, ali IHCI je našao rešenje i za ovaj problem... 


Lov


 

1.

Ksander

  

Sloboda. Tako čudna i jednostavna reč a tako nedostižna za neke od nas... možda i za sve. Ne znam da li sam ikada zaista bio slobodan. Moj put je za mene odabran pre nego što sam uzeo prvi dah i bio je to put ratnika. Voleo sam taj poziv, ne zato što je bio jedini koji sam poznavao, već zato što sam bio zaista dobar u njemu. Za njega sam bio stvoren i on mi je donosio osećaj slobode i ushićenja. Bio sam odan i služio stvoriteljima najbolje što sam mogao i mislio sam da sam slobodan. Tako sam se osećao, sve dok moja iluzija slobode nije stala na suprotnu stranu njihovim pravilima. Sve pohvale, značke, ordenje, napredovanje koje mi je dodeljivano, sve je to bila samo motivacija da ja, njihovo oruđe, nastavim da ostvarujem njihove ambicije. Čim sam se usprotivio i stao na stranu pravde, kojoj su me oni učili, bio sam sasečen i kažnjen. Tada sam shvatio da nikad nisam bio slobodan, ali slobodu sam poželeo i uzeo sam je. Zgrabio sam je sa obe ruke. Dali su mi znanje. Dali su mi sposobnosti a ja sam ih iskoristio najbolje što sam mogao. Pobegao sam i godinama živeo kao divlja zver. Uživao sam u toj privremenoj slobodi znajući da je krhka jer kazna me je čekala i dočekala.

Sada sedim u transportnom vozilu na putu ka konačnoj slobodi. Spaliće me kao da sam najobičniji suservis. Kao da sam samo sluga stvoren da njima ispunjavam sve želje... a zapravo to sam i bio. Najobičniji sluga režima koji vlada ovim svetom i možeš da mu se potčiniš ili možeš da izgoriš.

Kada mi je izrečena presuda pozvao sam se na svoj rang, svoje pravo stvorenjem i zatražio da se presuda preinači i da mi umesto eliminacije spaljivanjem odobre pomilovanje lovom. Rođen sam kao vojnik IHCIja i zatražio sam da i umrem kao takav. Nije bilo nikakve milosti u tome, ali lov me je doveo ovamo, lov mi je darovao onaj treptaj slobode, pa neka mi onda lov donese i onu konačnu.

„Vaš zahtev će biti razmotren i prihvaćen, ukoliko se nađe pogodan rezervat za njegovo izvršenje,“ glasio je odgovor jednog od tri sudca pred koje sam izveden. Znao sam šta to znači. Ukoliko moja jedinica, moja braća, moja jedina porodica, želi da me lovi i na taj način vrati čast koju sam pre dvanaest godina odneo sa životom jednog od njih, onda će naći rezervat u koji će me smestiti. Pokrenuće celu mašineriju kojoj sam jednom pripadao i otpočeće lov na mene, ali znaju da ovo neće biti običan lov. Ovo će biti lov na Ksandera Krana, njihovog vođu i najsmrtonosniju kariku u njihovom lancu. Mašinu za ubijanje kojoj su se jednom davno divili, na koju su se ugledali. Mašinu koja je zarđala u vlažnim šumama severa i zaklela se da više neće oduzeti ni jedan ljudski život, bio on čisti ili nečisti.

Transportno vozilo se zaustavilo a onda se oglasio prodoran zvuk sirene. Poznavao sam taj zvuk. Čuo sam ga toliko puta u svom životu. Prethodnom životu. Taj zvuk je donosio uzbuđenje. Taj zvuk je budio sva čula i zver u meni. Zver koja će uhvatiti svoj plen a zatim je poslušno doneti na noge svom gospodaru i zato će primiti nagradu kao da je poslušno pseto. Taj zvuk je značio lov.

Biće ovo najkraći lov u istoriji lova, pomislio sam, svestan vlastite slabosti. Umoran sam i slab. Dezorijentisan. Ne znam ni koliko dana sam proveo u zatvoru. Prvo sam brojio obroke, ali nakon izricanja presude obroci su se proredili a udarci čuvara pojačali. Svako je hteo komadić mene kako bi se posle hvalio u kasarni da je on prebio, slomio nos, rebro jednom Kranu. Čuvari su uvek bili najobičnije ništarije. Disciplina nikakva a znanje još manje. Inteligencija im je bila prosečna a jedino što su znali je da reže i laju kao ovčarski psi koji uteruju stado u tor. To je njihova jedina funkcija, nisu bolji od običnog suservisa. 

Vrata transportera su se otvorila i jedan od čuvara je zarežao, „izlazi.“

Zastao sam na vratima i na kratko pokrio oči kako bih prilagodio vid sunčevoj svetlosti a zatim sam pogledao po prihvatnom dvorištu u koje sam istupio. Nije se mnogo razlikovalo od rezervata u koje sam imao priliku da uđem. Ulaz čine dvostruke kapije postavljene između kasarne i nastojnikove rezidencije. Sve kasarne su bile iste i podsećale na blok sa mnoštvom blindiranih prozora. Ni nastojnikova rezidencija nije bila ništa bolja. Ova je imala sređeno pročelje i ukrasne stubove koji su joj trebali dodati eleganciju koja je izostala u samoj arhitekturi zgrade. Bile su tu i žardinjere sa cvećem. Na stepeništu je spavao mali beli pas. Podigao je glavu kako bi susreo moj pogled a onda je zevnuo i nastavio da drema na popodnevnom suncu.

Guranje jednog od čuvara me je nateralo da se pokrenem i pođem ka trojcu koji me je čekao.

„Ksander Kran, ovo je moj rezervat i ja ne trpim nikakve gluposti,“ rekao je onaj u sredini za kojeg sam pretpostavio da je alfa ovog čopora i pre nego što je progovorio. Bio je stariji i krupniji od druga dva čuvara. Imao je izduženo lice i okrugle pseće oči i ovo nije bio njegov rezervat, on je bio samo pas čuvar ovog tora ali imao je potrebu da se istakne a samim tim mi otkrio sa kim imam posla.

Na svu sreću nećemo dugo deliti isti vazduh, pomislio sam.

Naredio je da me uvedu unutra a tamo sam se sreo sa pravim gazdom. Pripadao je eliti u to nije bilo sumnje. Mršav, sedokos, papirnatog tena i pronicljivih sivih očiju. Pretpostavio sam da nema više od 80 godina, ali još uvek je bio vitalan, i još će dugo biti takav.

Predstavio se sam, „Lotric Armand.“ Prebirao sam po sećanju da li sam možda naleteo na ovo ime u prošlosti i zaključio da do sada ga nisam niti sreo, niti čuo za njega. Verovatno je pripadao onoj vrsti ambicioznih birokrata koji ne biraju sredstva u svom napredovanju. Za razliku od svog komandata, bio je više nego prijatan. Ljubazan. Političar. Diplomata. Mrzeo sam njegov soj više od pasa čuvara. Oni su predstavljali sve što je bilo pogrešno u celom ovom sistemu.

„Moram da te upozorim, tvoj dolazak neće biti dobro prihvaćen od strane domicilnih,“ rekao je nakon predstavljanja i na tren me zbunio. „Ali miroljubivi su i verujem da ti neće zadavati previše problema.“

„Ruku,“ zatražio je jedan od čuvara i prislonio mi pištolj za injekciju na desnu podlakticu i dodatno me zbunio. Tragač se uvek stavljao samo lovcu i to na očigled plena. Bio je to dokaz kojim smo ih uveravali da će lov biti fer i da će se sva dešavanja pratiti preko nas. Bio je to čin kojim se osiguravala pravdenost lova, ali ja sam trebao biti plen.

„Tragač. Kako bi kontrolisali tvoje kretanje ali i ponašanje dok si naš gost,“ objasnio je nastojnik.

„Vaš gost?“ pitao sam ne krijući svoju zbunjenost.

„Postoje određena pravila kojih ćeš se morati pridržavati a ovo je način da se uverimo da ćeš ih ispoštovati.“

„Kakvih pravila?“

„Kvintus,“ pokazao je na mršavka koji je tiho stajao u ćošku. „Moj sekretar će ih pročitati.“

Mršavi momčić, dečačke face i dubokih plavih očiju je napravio korak unapred. Bez svake sumnje je pripadao suservisu, standardan model.

„Domicilnima ne smete otkrivati informacije koje su vam poverene kao pripadniku bezbednosnih snaga IHCIja a koje se odnose na lov, njegov značaj i strategije,“ čitao je sa svog panela. „Ne smete im govoriti o ratu protiv pobunjenika. Ne smete im otkriti lokacije drugih rezervata. Takođe od trenutka ulaska u rezervat postajete stanovnik rezervata i na vas se primenjuju sva pravila kao i na ostale stanovnike a to znači da ga smete napustiti jedino kao učesnik lova.“ Završne reči su bile tiše i sasvim nepotrebne. 

„Ovo je jedan od najmirnijih rezervata,“ nadovezao se nastojnik. „Pobunu ovde nisu imali više od 60 godina. Još od kako je ustrojen lov. Njihova jedina preokupacija je poljoprivreda i postoji određena lepota u toj njihovoj primitivnosti. Uvideće i sami kad ih bolje upoznate.“

„Bolje upoznati?“ smrmljao sam.

„Verujem da će vaš dolazak izazvati određeno nezadovoljstvo među pojedinim stanovnicima...“

„Zašto bih živeo ovde, zar mi nije odobreno pomilovanje lovom?“

„Oh da. Naravno da je,“ potvrdio je a onda dodao, „ali lov se ovde održava svake treće godine a jedan se nedavno završio.“

„Tri godine. Treba da živim ovde tri godine?“ tek kad je moj glas odjeknuo prostorijom shvatio sam da sam ga povisio na čuđenje svih ostalih. Kran nikad ne povisuje svoj glas. Mi nismo imali borbeni poklič. Mi smo bile tihe ubice... ali ja više nisam bio običan Kran. Ja sam bio niko i ništa.

„Peć ti sada ne izgleda tako loše,“ čuo sam onog psa kako podrugljivo štekće ali nije nastavio sa provokacijom nakon samo jednog upozoravajućeg pogleda svog gospodara.

Pošto je potvrđeno da je tragač u funkciji, nastojnik me je pozvao da ga pratim.

„Njihovi predstavnici čekaju da te upoznaju. Mislim da su ti obezbedili smeštaj u jednoj napuštenoj kući.“

„Veruju da je ukleta, svako ko je živeo u njoj je odabran za lov i naravno ulovljen,“ objasnio mi je nastojnikov sekretar.

„Kao što sam rekao, primitivni su.“

Sproveli su me natrag do prihvatnog dvorišta a zatim otvorili kapiju sa velikim brojem 963 koja je otkrila dva starija i prilično nervozna čoveka. Jedan je bio nizak i mršav a bela kosa nalik paperju mu je prekrivala glavu. Drugi je bio nešto krupniji i proćelaviji i imao je autoritativno držanje. Pretpostavio sam da je to poglavica, ali prevario sam se, glavni je bio onaj drugi kojeg su mi predstavili kao Pastra. Pozdravili su se sa nastojnikom i prepoznao sam jezik kojim su govorili. Pripadao je inačici slavenskog jezika. Premda nisam razumeo sve reči, znao sam ga dovoljno da shvatim o čemu razgovaraju.

„Brzo ćete savladiti njihov jezik, nije težak,“ rekao mi je Kvintus i nastavio oduševljeno da brblja o tome da ovaj rezervat vodi Veće starih a da svake godine biraju ko će ih voditi. Nije to bilo najčudnije uređenje rezervata za koje sam čuo, ali nije bilo ni najefikasnije. Nije praktično menjati vođu svake godine.

Kao i svi regioni nečistih i ovaj je bio kružnog oblika. Arhitektura je u svim rezrvatima bila ista. Identične drvene četvorosobne kuće postavljene u dva kruga. Ovde su zadržali prvobitnu ideju da unutrašnji krug čine zanatlije čije prodavnice su bile okrenute ka trgu. Na sred trga je bio postavljen veliki beli mermer sa ispisanim imenima. Neki spomenik pretpostavio sam. Sa trga smo prešli jednim od dva prolaza u jedinu ulicu koja postoji u svakom rezervatu. Bila je prazna, ali puna radoznalih pogleda koji su bojažljivo virili kroz prozore kuća ili preko kapija. U vazduhu se osećao smrad životinja i zemlje. Prašina je prosto lebdela vazduhom i lepila se na kožu.

I onda zašto ih zovemo nečisti.

„Potrebne su sitnije popravke na kući i naravno, bašta je zapuštena, ali bili smo tamo danas, paneli su u funkciji. Baterija je stara, ali tako je u svim kućama... Imate vodu u kući i bojler radi,“ govorio je poglavica.

Galama se prolomila iz jednog dvorišta i uskoro se pojavio plavokosi mladić visokog čela i počeo da gura između nas. Onaj pas je skočio spreman da ga istuče ali devojka koja je dotrčala za njim je počela panično da viče i vuče svog muškarca dalje od nas.

Možda peć zaista i nije tako loša ideja, preletelo mi je glavom.

Situacija je smirena nastojnikovom ljubaznošću i smirenošću a mene su nakon toga odveli do vlažne stare kuće. Obavestili me o dodeljenim kreditima i ostavili me da se smestim.

Da se smestim. Kako je to čudno zvučalo. U starom životu koji sam vodilo to je značilo staviti torbu na jedan krevet a sada sam se našao u mračnom hodniku i samo sam stajao tamo. Nisam mogao da se oduprem osećaju da sam se zatekao u čudnom snu. Ovaj se razlikovao od onog uobičajenog. U ovom snu dete nije nišanilo na mene. Ne još. Doći će u posetu kad zaspim, kao i svake noći.

Pokrenuo sam se i prošao prostorijama. U prizemlju su bile dve sobe, jedna je služila kao dnevni boravak a druga kao spavaća soba, na spratu su bile dve manje spavaće sobe. Pored stepeništa se nalazilo kupatilo a u zadnjem delu kuće su bile kuhinja, ostava i propali trem. Prašina je zalegla na sve stvari a rupa na krovu je otkrila nebo. Prvu noć sam proveo upravo na tom mestu. U hodniku na spratu tačno ispod rupe i razmišljao šta mi je činiti. Kako živeti u rezervatu nečistih. Odoleo sam ideji da nađem granične stubove i presudim sebi. Ona glupa želja za životom me je sprečavala u tome.

Znao sam da život među nečistima neće biti lak. Bilo je očigledno da me ne žele ovde još manje nego što sam sam želeo biti ovde. Znao sam da se iz ovakvih rezervata može pobeći jedino tokom pobuna ili u lovu a za pobunu je potrebno poverenje stanovnika. Sudeći po dobrodošlici ova opcija je otpala a samim tim mi je ostao samo lov.

Ujutro sam otkrio da su govorili istinu, imao sam vode u kući. Bila je hladna, ali vodopad u pećini je bio hladniji. Ogledalo mi je otkrilo razlog zašto su me smestili ovde. Jedva sam sebe prepoznao ispod prljavštine koja se zalepila za mene. Bio sam mršav i slab. Upalog lica i umornih očiju. Ožiljak na obrazu koji sam zaradio od jednog čuvara se još uvek nije zarastao... a sećam se vremena kad bi do uveče posve nestao.

Možda ne žele da love ovu senku od Ksandera Krana, pomislio sam. Tri godine bi trebale biti više nego dovoljne da povratim svoju snagu. Tri proklete godine. Uzdahnuo sam i na kratko zatvorio oči a zatim se zagledao u čelično plave umorne oči koje su me proučavale sa druge strane ogledala i odgovorio im.

Žele pravog Ksandera Krana? Dobiće ga... zato što samo Ksander Kran može da im pobegne u lovu. Učinio sam to jednom. Učiniću to ponovo a ako ne uspem onda ću umreti onako kako dolikuje jednom vojniku, sa nožem u ruci.

Kucanje na vratima privuklo je moju pažnju. Bio je to nastojnikov sekretar.

„Niste preuzeli namirnice iz magacina,“ rekao je nakon pozdrava i bez poziva se ugurao pored mene u kuću. „Bio sam toliko slobodan da vam ih donesem.“ Stavio je kutiju sa raznim paketima na kuhinjski sto. Odmerio me je i nakon jednog kratkog hm otišao do prostorije ispod stepeništa. Shvatio sam da je to tehnička prostorija. Mršteći se zavukao je ruku u paučinu i nešto uključio.

„Toliko prašine.“ Otresao je rukav gadljivo. „Sada bi trebali imati toplu vodu... Za večeras su zakazali zbor. Nije obavezno da prisustvujete njemu, ali povod njegovog sazivanja je vaš dolazak, tako da... možda bi se trebali pojaviti.“ Pogledao je u svoj panel na kojem je svetlelo crveno svetlo. „Gospodar zove... sredite se malo.“ Pokazao je rukom na moju staru prljavu uniformu. „Ne živite više u divljini... odeću ćete morati sami da nabavite a do tada u ostavi imate mašinu za pranje veša. Zastarela tehnologija sa vodom i kuglicama ali služi svrsi.“

Otišao je ne čekajući moj odgovor a ja sam pogledao po paketima koje mi je doneo tražeći kutiju sa tabletama, ali ih nisam našao, te sam izvukao jedno sledovanje i potražio po fiokama nešto čime bih ga otvorio i shvatio da je kuhinja opremljena sa šerpama, tanjirima, priborom i noževima. Uzeo sam jedan i otvorio paket. Bilo je to neko meso, verovatno veštačko sa dodacima kako bi podsećalo na govedinu. Jednom sam jeo pravu govedinu. Uspeo sam da ukradem komad vukovima, niti nalik onome što su nam godinama servirali u kasarni, ili ovome što sam sada stavio u usta.

Izašao sam na trem i pogledao po zaraslom dvorištu. Podsetilo me je na šumsku livadu ograđenu drvenom ogradom. Do mene je doprlo meketanje koze iz komšijskog dvorišta i zvuk ritmičnog grebanja zemlje. U daljini sam čuo ljudske glasove i smeh. Neko je pretrčao ulicom. Osetio sam miris kuvane hrane i tužno pogledao u splačinu koju sam jeo... a onda je odjeknuo plač bebe a ja sam shvatio da sam se našao u nekom drugom svetu. Posve drugom svetu, ali i u tom drugom svetu postojala je jedna poznata stvar. Podigao sam pogled i ugledao zeleni zid koji je okruživao rezervat. Šuma. Dom.

Autor: Dana Hill
Nastavak možete pročitati ovde: link

Lov 4