Zemlja nade 4

Prvi deo: link

Drugi deo: link

Treći deo: link




4
Ela

 

U starim udžbenicima se navodi da se godina deli na četiri godišnja doba... proleće, leto, jesen i zimu. Svako doba bi trebalo da traje oko tri meseca, ali već odavno postoje samo dva godišnja doba. Kratka i oštra zima, i dugo, i vruće leto. Proleće obično traje mesec dana a jesen je pa sasvim nestala. Pojavi se s vremena na vreme i traje dan – dva, međutim ove godine je odlučila da nas poseti i kao da je pokušavala da nas zatoči u kućama. Ali život nije mogao da stane. Skoro od samog osnivanja regiona, jedanaesti mesec je bio mesec žetvenog festivala i sve se vrtelo oko te svetkovine. Uprkos kiši, vetru i povremenim grmljavinama, selo je živnulo. Poslovi u polju i baštama su privedeni kraju a na zboru su podeljena zaduženja oko pripreme ukrasa, hrane, pića i zabave, a moj zadatak je kao i svake godine bio da sa decom pripremim kratak program.

Zajedno sa žetvenim festivalom je uvek dolazio i moj kvartalni angažman u školi koji sam nasledila od mame. Obožavala sam taj posao i uživala u vremenu koje sam provodila sa najmlađim stanovnicima sela. Mlađe sam učila čitanju i pisanju a stariji bi za to vreme čitali knjige po svom izboru a posle bi o tome razgovarali. Pisali bi sastave, izmišljali priče, basne ili pesmice. Obaveza je bila da čas traje jedan sat, ali nama su često i dva sata bila malo.

Danas smo umesto časa imali generalnu probu i deca su me nagovala da ove godine i ja nastupim sa njima, ali i sama pomisao da treba da stanem pred celo selo je izazvalo nekontrolisano lupanje srca i znojenje dlanova. Lakše bih na crtu stala nego na binu.

„Ne brinite učiteljice, mi ćemo biti tu sa vama,“ hrabrile su me devojčice.

„U redu,“ popustila sam, nisam mogla odoleti tim molećivim pogledima. „Ali deco, pevamo glasno i pevamo svi zajedno... jesi li me čuo Markuse,“ napomenula sam baba Edinog praunuka i najvećeg nestaška u razredu. Na ulici se samo njegov glas čuje a u školi jedva da zucne. „Ako budemo dovoljno glasni možda prizovemo sunce da rastera ove dosadne oblake.“

Iz škole sam svratila kući kako bih uzela stvari i produžila sam kod Lati. Godinama smo se za festival spremale kod nas ali Latine posete su se u zadnje vreme proredile. Razlog tome su bili Timo i Hana, čija veza je polako, ali sigurno cvetala. Bila sam srećna zbog brata, ali ujedno i tužna zbog moje prijateljica koja nije umela da sakrije svoju ljubomoru.

„Kako je prošla proba?“ pitala je čim mi je otvorila vrata.

„Biće odlični a ja se valjda neću osramotiti.“ Pratila sam je do sobe koju je delila sa mlađom sestrom.

Za razliku od mene i brata koji smo imali i previše mesta u našoj kući, Latina porodica je brojala sedam članova. Bartovi su imali troje dece, od kojih je Lati bila najstarija a bio je tu i Latin deda po ocu koji je sa svojih 89 godina bio najstariji stanovnik Sela i njegova mlađa sestra koja je već nekoliko godina bila nepokretna. Muž joj ubijen u lovu a kako nije imala svoju decu, brigu o njoj su preuzeli Bartovi.

„Nadam se da će nas barem večeras zaobići kiša,“ rekla je Lati pošto sam počela da joj pletem gustu kestenjastu kosu.

„Kiša je najmanji problem. Kažu da je zadnja oluja uništila jedan deo šume i to onaj koji smo posadili pre par godina. Krenuće sa raščišćavanjem kad se vreme malo smiri.“ Timo mi je rekao da je Bromas bio veoma zabrinut. Šuma je bila naš izvor ogreva i građe neophodne za popravku kuća. Svake godine bi se posekao jedan deo šume, ali bi odmah zasadili novi zasad.

Brzo sam završila sa njenom pletenicom i dobila jedan zahvalan osmeh zauzvrat, te zamenila mesto sa njom i rekla joj da ne komplikuje, „samo jednu običnu pletenicu. Ne želimo da tvoja kreacija prođe nezapaženo.“

Materijal za novu odeću je uvek bio skup i stvari su se nosile sve dok se ne bi raspale od nošenja i pranja. Međutim, dečju odeću bi prerasli i pre nego što bi je poderali a kako ja nisam imala sestre ili rođake koje bi nosile moje dečje suknjice i haljinice, one su stajale zaboravljene u mom kovčegu. Lati se dosetila da bi mi od njih mogla sašiti nešto, i bila je to široka suknja na falte. Sličnu je napravila, i sebi, i sestri od njihovih starih stvari i tako doterane u nove suknje i obične bele bluze otišle smo na festival.

 

Hol je bio tradicionalno ukrašen granama donetim iz šume. Grane, prekrivene zlatno žutim lišćem, visile su sa konstrukcije na tavanici. Ove godine je dekoracija bila još raskošnija jer su upleli lampione kroz konstrukciju. Izgledalo je čarobno, kao da su delić zvezdanog neba preneli u hol. Na stolovima postavljenim svugde okolo su bili prigodni aranžmani sa cvećem, voćem i svećama a sto sa osveženjem je bio krcat hranom i pićem. Ove godine se za to pobrinuo prefekt. Neki su mislili da se pokušava iskupiti zbog lovca, ja sam mislila da nas pokušava kupiti za više njih. Kod sporednog ulaza je bila podignuta manja pozornica, dovoljna da na nju stane dvadesetoro dece, a u sredini hola je ostavljen prostor za ples.

„Pokisle?“ 

„Prestala je kiša,“ odgovorila sam bratu. „U daljini se čuje grmljavina ali ne pada. Mogla bi nas barem večera zaobići.“ Sela sam pored Tima a Lati se sa Klarom smestila na klupu prekoputa mene. Znam da će ovo veče biti pravo mučenje za nju.

„Kad bi samo bili te sreće,“ rekao je poznati glas.

Manu,“ procedila sam i susrela nasmejane sitne smeđe oči. Kad bi zaškiljio skoro pa sasvim bi nestale na okruglom bucmastom licu. Ugurao se između mene i brata i to bez moje saglasnosti i trunke pristojnosti.

„Nadam se da ne zameraš. Pitao je da li imamo slobodnih mesta,“ šapnula mi je Hana zagrlivši me s leđa. „Što nas je više, to će biti veselije.“ Bila je sva razdragana i opčinjena Timom. Sela je pored njega i namestila mu rever na košulji, samo kako bi imala razlog da ga dodirne i tako svima da na znanje da je on sada samo njen.

„Prelepo izgledaš večeras, Ela,“ rekao je Manu zadihanim glasnim šapatom. Toplina je izvirala iz njega pomešana sa mirisom dima, sapuna i ukiseljenih krastavaca. Sedeo mi je preblizu. Pomerila sam se kako bih pobegla od njega i sabrala svoje misli, ali on me je pratio i pomerio se zajedno sa mnom. Probudivši u meni onu dobro poznatu netrpeljivost prema mesarevom sinu. Ne znam da li je razlog tome bio sam Manu ili to što ga Mika nije podnosio. Zvao ga je napuvana budala a to je i bio. Umišljena napuvana budala koja je uvek sve dobijala na tacni.

Neprijatna situacija je zalegla na sve nas. Jedino Timo i Hana nisu bili svesni tenzije koja je okruživala naš sto. Lati ih je sve vreme stisnutih usana posmatrala probadajući Hanu svojim zelenim očima. Manu je brbljao nešto o kiši iako ga niko nije slušao a ja sam pokušala započeti razgovor sa Lati i Klarom o ukrasima, ali kad me je Manu dodirnuo svojim oznojenim dlanom kako bi me pitao kakvo piće da mi donese, ustala sam kao da me je ubo čiodom.

„Moram pronaći decu. Vidim da su većnici već stigli.“ Pravdala sam se i pokazala na povorku koja je ulazila u hol. Naš nastup je bio predviđen tek za kasnije, ali morala sam se udaljiti od njega.

„Radije ću sama da stojim u nekom ćošku,“ gunđala sam.

Bilo mi je žao što sam ostavila Lati, ali imala je Klaru pored sebe a uskoro su i njih dve otišle do drugog stola kod Ine i njenog supruga a Manu je ostao da sedi sam pored mog brata i Hane koji su bili posve izgubljeni u uzajamnim osmesima i cvrkutanju.

„Čuo sam da večeras pevate,“ prenuo me glas iz senke. Okrenula sam se k njemu. Stajao je naslonjen na zid pored sporednih vrata. Kosa mu je bila puštena i u smeđim talasima uokvirila glatko obrijano lice. Izgledao je mlađe. Bio je obučen u čistu belu košulju, smeđe pantalone kakve nose ovdašnji muškarci i pletenu jaknu.

„Ipak si došao,“ rekao je radostan dečji glas. Bio je to Markus.

„Tvoja baka je rekla da moram a niko ne sme njoj da kontrira.“ Pogledala sam ga još jednom i prepoznala braon jaknu koju je nosio. Pripadala je Markusovom ocu. Momku koji je odabran za lov kad je Markus imao samo tri godine i pitala sam se da li je dečkić koji se toliko obradovao što vidi lovca svestan ko je on.

„Markuse, idi potraži ostale i reci im da ih čekam ovde.“

Momak je otrčao da sakupi svoje vršnjake a ja sam se okrenula lovcu pitanjem, „i kakvi su utisci?“

„O ovome?“ slegnuo je ramenima. „Traćenje resursa.“

Na jedan tren nisam znala kako da mu odgovorim i prvo sam mislila da ću ignorisati njegovu primedbu, jer deca su počela da mi prilaze. Očekivali su pohvale za svoju odeću i frizure.

„Mislio sam na to da vredno radite preko cele godine kako bi obezbedili sebi opstanak,“ pokušao je opravda svoje mišljenje. „Štedljivi ste i ekonomični a onda jedne večeri iznesete na sto polovinu svojih zaliha kako bi se hvalili.“

„Ovo nije polovina naših zaliha... i posve ste pogrešno shvatili smisao ove večeri. Ovo je naš način da proslavimo plodove svog tog rada.“

„Nisam mislio ništa loše.“ Primetio je moju uvređenost.

„Zar nema zabava tamo odakle vi dolazite?“

„Naravno da postoje, ali i o njima imam isto mišljenje,“ rekao je tiho uz prijatan osmeh, što je trebalo da ublaži moju reakciju, ali nije.

„Onda je to do vas a ne do zabave, vi jednostavno ne umete da se zabavljate.“

„To nije istina. Moj vid zabave se samo razlikuje od vašeg,“ rekao je kroz osmeh.

„Da, lov i ubijanje ljudi,“ rekla sam, okrenula se na peti i pošla ka deci.

Pokušala sam se koncentrisati na njih i recitacije koje su mi tiho ponavljali, ali moj mir je nestao zajedno sa senkom koja se bezizražajnog izgleda lica ponovo naslonila na zid pored sporednog ulaza i nastavila da nas posmatra i osuđuje.

Prvo Manu onda ovaj. Traćenje resursa. Umišljeni, nadobudni kreten, frknula sam ljutito.

Propustila sam govore većnika, koji su iznosili podatke koliko je čega spremljeno za zimu, ali čula sam delić prefektovog slatkorečivog govora. Usledila je tradicionalna zahvala Zemlji na plodovima koje nam je nesebično darovala i molitva za bogat rod u narednoj godini koju sam glasno izgovorila sa svima obraćajući pažnju na decu koja su tiho ponavljala reči.

Nakon toga, obratili su nam se konzuli Flavio Cita, Silia Valens a ove godine je govorio najstariji od njih Gajus Melt. Trebala je uslediti pauza, ali pošto smo sa decom bili spremni, Pastro je najavio naš nastup.

Deca su se smenjivala na pozornici sa svojim recitacijama, prigodnim sastavima i pesmicama a kako se naš program nastavljao a aplauzi ga pratili tako je i grmljavina napolju postajala sve glasnija. Udar groma je odjeknuo i na tren me ukočio. Pogledala sam po prestrašenoj deci i na silu se osmehnula sakrivajući svoj strah.

„Moramo biti glasni, kako bi nas i sunce čulo,“ rekla sam im i povela ih na pozornicu kako bi izveli poslednju pesmu.

Bili smo glasni i cela sala je pevala sa nama i tapšala u ritmu poznate dečje pesme a onda je snažan prasak odjeknuo holom. Struja je nestala a iskre poletele iz svih lampiona razbijajući mrak.

„Pogledajte učiteljice, sunce nas je čulo,“ rekao je Markus oduševljeno pokazujući gore.

Kroz ukrašenu tavanicu počelo je nadirati crveno svetlo, ali to nije bilo sunce. Krov je bio u plamenu.

U panici praćenoj krikovima upozorenja i paničnim vrištanjem, brinula sam se samo da mi sva deca budu na okupu. Izvela sam ih kroz sporedna vrata u dvorište upravne zgrade a onda na trg. Stali smo kod memorijalnog kamena kako bi nas zabrinuti roditelji lakše našli.

„Ali tamo je mama... videla sam je,“ bunila se Sara.

„Kad dođe po tebe, onda možeš otići.“

„Kako se ovo desilo?“ pitala sam umorno Lati pošto je dovela Sarinu mamu. Sa Klarom su u gužvi tražile roditelje i dovodile ih do nas.

Za to vreme, muškarci su ulazili u hol kako bi spasli ono što se spasti moglo, ali zgrada je bila osuđena na propast. Plamen je proždirao stogodišnje drvo i nije imao nameru stati, ali ono što je bilo najgore, vatra je počela da preti i okolnim kućama.

Odjednom kapije su se otvorile i u spasavanju kuća su se uključili i čuvari.

„Nećeš tražiti, niti pružati pomoć,“ bila je jedna od odredbi Sporazuma, koju je prefekt odlučio da prekrši. Naredio je čuvarima da uvezu cisternu sa vodom i šmrkovima su obezbedili da u plamenu ne nestane zgrada ambulante i Samelova trgovina sa magacinom.

„Ela,“ čula sam iza leđa zadihan lovčev glas i iznenadila se što mi se obratio imenom. Bio je prljav a niz lice mu se cedila krv. „Dođite, potrebni ste bratu.“

Htela sam se pobuniti da moram ostati sa decom, ali njegov pogled me je naterao da ga poslušam.

„Povređen je,“ rekao je tiho. Šok mi je okovao noge i Lati me je naterala da se pomerim. Uhvatila me je za ruku, doviknula Klari da se pobrine za decu i počela da me vuče ka školi gde su u međuvremenu smestili ambulantu.

„Živ je,“ rekla mi je Ina čim me je ugledala. „Doktor tek počinje da radi na njemu.“

Prepoznala sam Timov glas kako dopire iz moje učionice. Stala sam kao ukopana kad sam ga ugledala na stolu. Desna noga mu je bila u čudnom položaju, kost je virila iz potkolenice a glava i desna ruka su bili crni i krvavi.

„Ina, nađi mi dvojicu,“ naredio joj je lekar a zatim ugledao mene i ostavio na tren mog brata i odvukao me u hodnik. „Biće dobro. Sedi tu i čekaj, trebaće mu transfuzija. Lati, pobrini se za nju a zatim mi treba što više dobrovoljaca ovde. Timo nije jedini,“ rekao je dovoljno glasno da ga svi u hodniku čuju. Tek tada sam primetila da je škola vrvela od ljudi.

„Ako ikako mogu da vam pomognem. Imam medicinsku obuku,“ čula sam lovca.

Doktor ga je odmerio pogledom, „možda ćeš ti biti dovoljan. Idi i dobro se operi,“ pokazao mu je dole prema kuhinji. „Odmah posle dođi ovamo... Spasićemo ga, Ela. Ne brini,“ rekao je nežno mi dodirnuvši rame a onda je ušao u učionicu u zatvorio vrata.

„Pomoći će mu. Biće sve u redu, videćeš,“ tešila me je Lati i odvela u malu školsku kuhinju.

„Šta se desilo?“ pitala sam lovca koji je prvo zapljusnuo svoje lice i vrat vodom i obrisao se o kuhinjsku krpu a onda počeo da trlja ruke sapunom iznad sudopere. Otišla sam u ostavu i našla čiste peškire i pružila mu jedan.

„Izvlačili smo iz hola sve što se moglo poneti. Bio je pozadi, u samom ćošku hola, kad je jedna greda počela da puca. Nije čuo naša upozorenja.“ Uzdahnuo je duboko. „Na sreću, izbegao je gredu ali ne i ostatke krova koji su padali sa njom.“ Izašao je i ostavio me sa stravičnim prizorom u glavi u kojem se vatrena stihija obrušava na mog brata. Videla sam to spolja i u tom trenu sam smirivala decu pošto su devojčice počele da vrište i pokrivaju uši kad je krov počeo da puca i pada. Tada nisam imala predstavu da je moj brat unutra.

„Sedi da se ne srušiš,“ rekla mi je Lati i nasula vode a zatim otišla da proveri kome je potrebna pomoć, što je i mene pokrenulo. Od kakve je koristi bilo da samo sedim u kuhinji i strepim nad bratovom sudbinom. Pristavila sam čaj i nudila ga okolo samo kako bih zaposlila ruke i misli, ali to nije bilo tako lako.

„Izvući će se... Biće dobro... Jak je on,“ smenjivale su se reči utehe.

Najzad je Ina došla po mene, ali kad sam trebala zakoračiti u učionicu strah i strepnja od onoga što ću tamo zateći me je na tren zaustavio i bio mi je potreban trenutak da skupim ono malo hrabrosti. Na moje olakšanje prizor nije bio tako stravičan kao prošli put.

Moj brat je ležao na istom onom stolu. Noga mu je bila nameštena i previjena.

„Uspavali smo ga kako bi lakše podneo bolove,“ objasnio je doktor. „Opekotine su jake ali najviše me brine noga. Namestili smo kost i zaustavili krvarenje. Nadam se da smo uspeli da je spasemo.“

Poseli su me pored njega a onda mi ugurali iglu u venu, drugu iglu ugurali su u Timovu levu ruku, uključili aparat i uskoro je crvena tekućina počela da prelazi iz mene u mog brata.

„Imamo još jedno trovanje dimom,“ pozvala je doktora njegova kći Agnet i onda sam ostala sama sa bratom prepuštena svojim mislima, strepnji i strahu, šta ako ostanem i bez njega. On je bio sve što mi je ostalo na ovom svetu, ne bih mogla podneti da ostanem i bez njega.


Autor Dana Hill


Zemlja nade 3

Prvo poglavlje: link

Drugo poglavlje: link




3

Ela

Reči babe Ede su prevagnule. Lovac je ostao. Ta sićušna starica dvanaest puta je stajala na crti i ni jednom je nisu izabrali. Međutim, lov je nije zaobišao. Uzimao joj je bez milosti sve redom. Roditelje, sestre, muža, decu, unuke. Sve što joj je ostalo bili su praunuci. Zato, ako je ona mogla prihvatiti lovca kao svog prvog komšiju, nama je ostalo da joj se u tome pridružimo. Međutim, dozvoliti lovcu da ostane je bila jedna stvar, prihvatiti ga kao jednog od nas bilo je nešto sasvim drugo.

Kao i ostatak sela, izbegavala sam ga, i ponekad se osećala neprijatno i glupo zbog toga. Bio je naš prvi komšija. Ne javiti se na ulici komšiji, ne pitati ga za zdravlje, smatralo se bezobrazlukom i neučtivošću.

Nekoliko dana nakon zbora, naletala sam na njega u krojačkom prolazu, kako bih izbegla njegov pogled sagla sam se vezati pertle. Posle sam se osećala glupo i postiđeno zbog toga. Od malena smo vaspitavani da se jednako poštuju svi građani. Zajedništvo je naš jedini spasi, bez njega ne bi preživeli. Celo selo je jedna velika porodica. Briga za bližnjeg, pomoć i uzajamno poštovanje predstavljaju stub našeg društva, ali lovac nije pripadao toj našoj zajednici. Bio je predstavnik naših zatočenika, naših najvećih neprijatelja. Bio je jedan od onih koji su lovili ljude zarad vlastitog zadovoljstva. Zbog toga nisam bila u stanju čak ni glavom da mu klimnem u znak pozdrava, nisam bila u stanju čak ni da ga pogledam i u tome se nisam razlikovala od ostalih.

Na pijaci je pokušao od babe Luče da kupi mleko i sir a starica ga je odbila i to ni malo ljubazno, „neće moja Bubica da hrani jednog lovca. Nije za prodaju.“ Nije se prepirao sa njom. Ćutke je otišao i od tada ga nisam videla da je zakoračio na pijacu.

Međutim, ma koliko ga svi izbegavali, praćenje njegovih aktivnosti je postala glavna seoska preokupacija. Najviše kontakta s njim su imali trgovci, Samel i Vana. Nakon svake njegove kupovine do kraja dana bi celo selo znalo šta je kupio i kako je tekao razgovor u prodavnici. Ljudi bi zastajkivali ispred njegove kuće i virili u dvorište. Sve im je to bilo uzalud, zato što on kao da tamo nije ni živeo. Jedini znak da u toj kući neko boravi bilo je svetlo koje bi se noću povremeno upalilo u prizemlju. Ponekad bi do naše kuće dopreo neki zvuk, uglavnom je to bilo jezivo škripanje kuhinjskih vrata ili šuškanje trave u dvorištu.

Nadala sam se da će novi stanar srediti ogradu i svoje dvorište. Godinama se borim sa korovom koji se iz njega širi u moju baštu, ali on to nije učinio. Kuća je delovala ista kao i do sada. Otpale daske na tarabi su visile, prozori su bili zatvoreni i prljavi a vrata su škripala. Barem sam na taj način znala kada izlazi napolje. Tada bih se pokupila iz bašte i vratila u kuću, ali susret sa nekim ko živi tako blizu vas je bio neizbežan.

Tog jutra sam požurila nabrati paradajz, paprike i tikvice kako bi ih odnela na pijacu i zamenila ih za breskve i kruške. Vraćala sam se kući tegleći dve prepune košare voća i zbog težine sam morala stati kako bih odmorila ruke. Prošla sam krojačkim prolazom i spustila košare. Kuća nije bila daleko, ali plašila sam se da će mi ispasti i da ću po kaldrmi skupljati voće. Otresla sam ruke, ispravila bolna leđa a kad sam se sagla da ih ponovo podignem, tamna senka se nadvila nada mnom. Hladna jeza je prošla mojim leđima kad sam shvatila ko stoji iza mene. Panično sam odskočila. Imala sam želju sve ostaviti na ulici, pobeći kući i negde se sakriti.

„Ako bih vas hteo ubiti ne bih to činio na sred ulice u po bela dana”, rekao je. „Pridržite mi ovo”, turio mi je u ruke mali papirnati zamotuljak iz prodavnice i podigao obe košare kao da su napunjene perjem. Moj strah je na jedan tren zamenila zbunjenost. Zapiljila sam se u njegova široka leđa. Kao da je osetio taj moj pogled, osvrnuo se a licem mu je preleteo podrugljiv osmeh. Požurila sam za njim ali dok sam ja stigla, on je već košare ostavio pred ulaznim vratima. Uzeo je svoj paket od mene, klimnuo glavom i okrenuo se da pođe. Zaustavila sam ga.

„Čekajte.“ Otišla sam do košara i izvadila po dve breskve i kruške i pružila mu ih.

„Ne treba”, zabrundao je ponosno.

„Insistiram.“ Pogledao je prvo u pruženo voće a zatim je svoj prodoran pogled usmerio na mene.

„To je običaj ovde, zar ne. Kad se pomogne da se nekako odužite?“

„Da, to je običaj”, potvrdila sam. Razmišljao je još koji trenutak a onda uzeo ponuđeno voće.

„Lovče”, zaustavila sam ga još jednom. „Možda bi mogli promeniti odeću”, predložila sam.

„Zašto?“, čudio se.

„Ova uniforma budi strah u nama i podseća nas na lov.“ Bila je to istina i danas tema na pijaci. Premda se jedva nazirala zeleno smeđa šara, svi smo je dobro poznavali. Ta uniforma je u naše selo donosila smrt i nije bio prijatan osećaj viđati je svaki dan.

Lovac me je prvo zbunjeno pogledao a onda se glasno nasmejao i vratio se onih par koraka do mene. Stao mi je i previše blizu, morala sam ustuknuti.

„Jeste li sigurni da vam uniforma uliva strah?“, pitao je tiho i preteći. Pogled kojim me je proučavao je poterao ledene žmarce da se razmile duž celog mog tela. Stresla sam se a njemu to nije promaklo. Njegove usne su se iskrivile na jednu stranu u jedva vidljiv i podrugljiv osmeh. „Ne love vas ove stare krpe već oni koji ih nose. Da li bi se plašili bilo kojeg sugrađanina kad bi obukao ovu uniformu?“ Odmahnuo je glavom. „Ne. Svi se vi plašite mene... A ja nisam došao ovamo da lovim, već da budem lovljen... Hvala za voće.“ Glasno je zagrizao u krušku i otišao. Ispustila sam glasan uzdah i tek tada shvatila da sam ostala bez daha. Prestala sam da dišem i bio mi je potreban trenutak da dođem k sebi. Pogledala sam ka njegovoj kući na kojoj su glasno zaškripala ulazna vrata.

„Kreten. On je običan, arogantan, kreten.“ Shvatila sam. Isto to sam rekla bratu kad sam se uveče požalila na susret sa njim.

„Odužila si se za pomoć?”, pitao je.

„Naravno da jesam”, odgovorila sam iznervirano.

„Znaš, možemo ga ignorisati, ali ne i izbrisati”, rekao je pošto je popio čaj i nasuo još jednu šolju. „Verujem da ćemo s vremena na vreme morati komunicirati sa njim.“ Iznenadio me je njegov stav. Onog dana kad je lovac ušao u selo napao je prefekta i Pastra zbog toga. Zajedno sa Učom je inicirao zbor i danima je gunđao protiv donete odluke, a sada, odjednom, kao da se pomirio s tim, ali ja to nisam bila u stanju da učinim. Lovcu nije bilo mesto ovde.

Premda je susret sa njim iz mene izbrisao strah, nije poništio moju naviku. Već sledećeg jutra sam prvo oslušnula da li ga čujem u dvorištu. Kad sam se uverila da ga nema izašla sam napolje i prepustila se svakodnevnom mehanizmu. Pomuzla sam Puslicu, nahranila kokoške, a onda se posvetila bašti. Leto je bilo dugo i toplo, sve je u njoj bujalo. Posebno je paradajz dobro rodio i ponovo me je čekalo branje crvenih sočnih plodova. Otišla sam u šupu po korpu a kad sam začula prepoznatljiv zvuk otvaranja vrata na komšijskoj kuhinji, po navici sam sve sklonila, oprala ruke na bunaru i pošla unutra. Novo škripanje vrata je obznanilo da ulazi u kuću, te sam se napila vode i vratila poslu. Vrata su ponovo zaskvičala, a ja sam opet pošla ka kući. Glasan smeh je odjeknuo sa druge strane ograde praćen novim škripanjem vrata.

„Idiot”, progunđala sam dovoljno glasno i začula još glasniji smeh. Ušla sam unutra ljuta, i na njega, i na samu sebe.

„I šta si uradila?”, pitala je Lati, pošto smo predveče sedeli na verandi i pili čaj.

„Kasnije sam se vratila u baštu. Imala sam i previše posla.“

„Baš si blesava, sestrice”, potvrdio je Timo. Tako sam se i osećala. Potpuno blesavo što me je namagarčio jedan kreten.

„I ja bih ga izbegavala”, potvrdila je Lati. „Ne znam da li bih uopšte mogla živeti pored njega. Danas je bio kod nas u krojačkoj radionici. Na sreću, majstor Koli je uzimao njegovu meru. Posle nam je pričao da kad ne bi bio ono što jeste rekao bi da je to jedan veoma kulturan i prijatan čovek.“

„Ha... prijatan i kulturan”, frknula sam ljutito i izazvala Timovo podsmevanje, ali lako je njemu da se smeje. Po cele dane nije kod kuće. Odlazio je ranom zorom a vraćao se predveče. Što nije bilo loše zbog zarade koju je donosio, ali ja sam zbog toga većinu dana provodila sama i u početku mi nije bilo svejedno.

„Šta on radi preko celog dana?”, pitala je Lati.

„Viđaju ga u šumi i pored reke. Kažu da peca”, odgovorio joj je Timo a onda se nasmejao. „I skida mačiće sa lipe kad pobegnu devojčicama.“

 

Stara lipa je godinama bila omiljeno sastajalište devojčica, isto kao što je plaža mesto gde se dečaci igraju svojih igara. Kažu da je to stablo starije i od samog rezervata. Nalazi se na kraj sela, nasuprot Bromasove radionice. Kao i sve druge devojčice i ja sam u hladu stare lipe provodila sate i sate u igri sa lutkicama. Izrađivale smo ih od slame i lišća kukuruza, a ponekad i starih krpa i vune. Kad smo prerasle igru sa lutkama, tamo bi se sastajale i dugo razgovarale o momcima a po nekom nepisanom pravilu, to mesto se uvek biralo za prvi ljubavni sastanak. Moj prvi sastanak sa Mikom je bio kod lipe.

Te prve večeri, sedeli smo tamo i ne znam o čemu smo razgovarali. Verovatno o nečem nebitnom. Oboje smo bili previše nervozni. Mika je prvi skupio hrabrost da to i na glas prizna.

„Ovo je glupo, ti znaš da mi se sviđaš.“ Nisam mu odgovorila. „A valjda se i ja tebi sviđam kad si došla... Na tren sam se uplašio da ćeš se vratiti kući sa Lati.“ Dopratila me je skoro do samog drveta i uterala mi hrabrost u srce koje samo što nije iskočilo iz grudi. „Šta kažeš da se više ne mučimo s ovim.“

„Da”, glasio je to moj zakasneli odgovor na to da mi se sviđa.

„Znači na festivalu sedimo zajedno.“

„Da.“ Ovog puta sam na vreme odgovorila na njegovo pitanje. Doći sa nekim na žetveni festival, sesti pored njega, plesati sa njim i dozvoliti mu da te otprati kući, bilo je javno priznavanje veze. Dugo sam priželjkivala i maštala o tome da jednom, upravo, sa Mikom uđem u upravni hol držeći se za ruke.

„Timo je rekao da me neće ubiti ako te poljubim. Mogu te poljubiti?“

„Da. Možeš”, rekla sam skoro bez glasa. Bio je to nezgrapan i previše vlažan poljubac. „Ovo je bilo grozno jel’ da.“ Nisam potvrdila, ali bilo je. „Možemo bolje”, ohrabrio nas je i bilo je bolje. Svaki naredni put je bilo bolje.

Dolazili smo i odlazili zajedno na pet festivala. Zadnju godinu je praktično živeo kod nas, ali me nije zaprosio. Svi su to očekivali od nas. Ja sam to očekivala, ali je prosidba izostala. Ostalo je samo obećanje, „nakon lova, ljubavi moja. Nakon lova.“

 

„Jedva smo sprečili pijanog Opana da se ne popne”, pripovedao je Timo svoju priču dok ga je Lati opčinjeno slušala. „Ali lovac se pojavio niotkuda. Uzverao se uz drvo i skinuo mače.“

„Navodno je i Koranovu pomogao nešto oko traktora”, rekla je Lati.

„Hteo je da preore kaljugu i zaglavio se.“

Jedan deo polja je bio u dolini i bilo je godina kad je taj deo polja bio suv, ali bilo je godina, kao što je ova, kad bi na tom mestu zaostala voda nakon otopljenog snega.

„Došao je Pastro sa svojim traktorom, sakupili se nadničari a ovaj se pojavio niotkuda, naredio da se nešto metne ispod točkova, odvezao lanac sa Pastrovog traktora i sam ga izvukao. Nije ni sačekao da mu se zahvale. Nestao je u šumi. Koranov mu je juče doneo punu gajbicu koječega u znak zahvalnosti, ali ga nije našao kod kuće.“

„Ostavio mu je pred vratima”, potvrdila sam otresajući sa sebe sećanje na Miku. Znao je da se ušunja u moje misli, onako tiho kao što se ušunjao u moje srce.

Nema ga više, rekla sam sebi.

 

Sledećeg jutra kad izašla nahraniti živinu, čula sam kako se šuškanje približava ogradi i iz inata odbila da pobegnem unutra. Bila sam u svom dvorištu, zašto bih se ja trebala sklanjati. Timo je bio u pravu, bilo je to luckasto s moje strane.

„Komšinice”, začula sam pre nego što sam primetila njegovu glavu kako viri preko ograde. Podigla sam pogled i susrela njegove radoznale oči.

„Volite ribu?”, pitao je prebacujući staru košaru preko ograde.

„Zašto me to pitate?“ prišla sam i pre nego što sam pogledala u košaru osetila sam miris sveže ribe.

„Zato što vam je želim dati.“

„Zašto?“

„Recimo, da je to mirovna ponuda.“

„Zar smo u ratu?“

„Oh da, jesmo. Niste znali za to”, odgovorio je ozbiljno. „Očišćena je”, rekao je ono što je bilo očigledno. Mrzela sam čistiti ribu onoliko koliko sam je volela jesti.

„Šta želite zauzvrat?“

„Ništa. Baba Eda kaže da još nisu pojeli šarana kog sam im doneo prekjuče, pa je predložila da ove ponudim vama.“

„Baba Eda se trampila sa vama?“ čudila sam se jedan tren a onda shvatila da nemam razloga za to. Ta dobra duša je i predložila da ga ne proterujemo.

„Da. Pre neki dan mi je ponudila kokošja jaja... Šteta bi bilo da bacim svežu ribu onom olinjalom mačoru.“ U košari su bila dva smuđa. Ne prevelika, ali sasvim dovoljna za obilnu večeru. Odavno nismo imali ribu. Dok nije počeo da radi Timo je često odlazio na pecanje, ali sada nije imao vremena za to.

„U redu, volite paradajz?“

„Rekao sam da ne želim trampu.“ Bio je ozbiljan.

„Neće biti trampa”, nije mi padalo na pamet da se s njim upuštam u takav posao. „Biće to zahvalnost.“ Prišla sam tarabi i uzela od njega ponuđenu ribu. Odnela sam je u kuhinju a onda sam u njegovu staru košaru sa pokidanim ručkama natovarila paradajz, krastavce, tikvice, šargarepu i crni luk. Preterala sam, ali imali smo svega i previše.

„Rekli smo bez trampe.“ Gledao je u hrpu povrća koju sam mu gurnula kroz otpale daske na tarabi.

„Nije trampa, ovo je molba da malo sredite vaše dvorište. Ovde oko ograde.“ Pokazala sam na gustiš koji ga je okruživao.

„Šta nije u redu sa mojim dvorištem. Meni se baš sviđa. Moj mali delić divljine”, rekao je ponosno i osvrnuo se okolo kao da se divi tom korovu u kojem je stajao.

„Taj vaš delić divljine ugrožava moju baštu... i ovu ogradu treba popraviti a i ona vrata bi mogli podmazati da vam ne škripe toliko.“

„Ako bi ih podmastio kako bi onda znali kad treba da pobegnete u kuću.“

„Mislila sam da je ovo bila mirovna ponuda”, procedila sam kako ne bih zaškripala zubima.

„I jeste bila, ali vi napadate moje dvorište, moju tarabu i moja vrata”, prepirao se sa mnom.

„Samo lenji ljudi ne brinu o svojoj kući.“

„Ovo nije moja kuća. Zašto bih se brinuo o njoj”, usprotivio se.

„Zar ćete sledeće tri godine da živite ovako.“ Pokazala sam mu na kuću koja je bila u najgorem stanju u selu. Svi su svoje kuće održavali, čak i Đuri korpar, ali ovu nije imao ko. Svi vlasnici koji su do sada živeli u njoj su odabrani za lov. Zadnji je bio babin Edin unuk sa svojom ženom. Nikad nisu za isti lov birani supružnici, ali je u njihovom slučaju to pravilo prekršeno, isto kao što su ove godine za lov odabrane sestre bliznakinje. Bliži srodnici nikad nisu birani za lov.

„Kako to mislite ovako.“ Imitirao je moj gest pokazujući na kuću. „Imam krov nad glavom. U poređenju sa mojim poslednjim smeštajem, ovo je palata.“

„Zar ne želite poslednje godine svog života da živite kao normalna osoba.“

„Ja nisam normalna osoba i ko kaže da su ovo moje poslednje godine života... mislim da vam je neko na kapiji”, odgovorio je ljutito i skrenuo pažnju na dozivanje.

Bila je to Hana. Došla se dogovoriti oko trampe a mene nije napustila nervoza koja me je zahvatila zbog prepirke sa lovcem. Hana za to nije marila. Brbljala je o zečevima.

„Zečevi su moji, ja se brinem o njima”, objasnila je zašto je ona došla a ne njena mama.

„Ne plašiš se?“ pokazala je glavom na lovčevu kuću, primetila je moj pogled izazvan škripanjem vrata.

„Ne.“ Trenutno bi se on trebao plašiti mene, da Hana nije došla, svašta bih mu još rekla.

„Želiš danas uzeti povrće?”, pitala sam otresajući sa sebe nervozu i maskirala je izveštačenim osmehom. „Timo će uskoro doći. Pomoći će ti da ga odneseš kući.“

„Oh, to bi bilo odlično”, osmehnula se radosno otkrivajući sitne bele zube a meni je odjednom sinulo zašto je ona došla a ne njena mama.

Skuvala sam nam čaj i sačekale smo Tima koji nije imao izbora, morao je da joj pomogne.

„Mogla bi mu pokazati i vaše krletke za zečeve”, predložila sam dok sam ih ispraćala.

Bili bi lep par, pomislila sam.

Istina je, da bih više volela kad bi Timo odabrao Lati ali ni Hana ne bi bila loš izbor. Bila je dosta mlađa od njega, ali pametna, i veoma lepa devojka, uvek me je podsećala na crvenokosu lutkicu.

„Ela.“ Čula sam bratov ljutit glas čim je otvorio ulazna vrata i ni malo nežno ih zatvorio. „Šta je to bilo do... dođa... a...vola?”, mucao je. Od malena je imao problem sa govorom, mama je to upornim vežbanjem disanja uspela da potisne, ali kad bi se uzrujao zamuckivanje se vraćalo. „Za.. a.. a“, duboko je udahnuo a onda smireno pitao, „zašto si me poslala s njom?“

„Trebala joj je pomoć. Uostalom, zašto te ne bih poslala s njom. To je sestra tvog prijatelja, i ako nisi primetio veoma je lepa i pametna devojka.“

„Slinava Hana?“ Tako su je zvali sa Mikom, i ja sam imala svoj ni malo laskavi nadimak, popišanko.

„Već odavno nije slinava.“

„Ali to je... Hana.“ Mrštio se.

„Da, a to je bila Lati. Za svaku ćeš imati neku primedbu zato što ih poznaješ od malena.“

Odmahnuo je rukom i pošao u ostavu u potragu za hranom i ugledao ribu.

„Sa kim si se trampila za ribu?”, pitao je oduševljeno.

„Lovac mi ju je danas dao na silu. Nisam htela da je primim ali rekao je da mu je to baba Eda predložila. Navodno i njoj donosi ribu.“

„Matori Opan je nešto pominjao. Dala si mu nešto zauzvrat?“

„Nešto malo povrća.“ Klimnuo je. „Dobro, ali ne započinji trampu sa njim.“

„Ne pada mi na pamet.“ Za trampu je potrebna redovna komunikacija a ja nisam imala nameru da razgovaram sa njim... ikada.

Međutim, kritika je urodila plodom i njegov mali delić divljine je sređen duž ograde. Bila je to mala pobeda a ona druga je bila znatno veća a ticala se Hane.

U narednim danima je dolazila svaki dan. Koristila je razne izgovore, da vrati korpe, da pita kad može doneti zečeve, da traži recept za kolač. Uvek u vreme kad bi se Timo vratio s posla, a ja sam je u tome podsticala. Na kraju se i brat navikao na nju i jedno predveče je jednostavno rekao, „idem do lipe da se nađem sa Hanom... Bila si u pravu, više nije slinava.“

Autor Dana Hill

Nastavak možete pročitati ovde: link

Zemlja nade 11