Ali da počnemo priču od samog početka...
Jednog sunčanog, prolećnog, dana dok se Viola u bašti o svojim ljubičicama brinula, cika i vriska nekih radosnih i njoj čudnih bića u tome ju je omela. Čula je da ih ljudskom decom zovu, ali da ih vidi, do sada nije imala priliku. A bile su kao i ona, samo malo veće, i hvalile su njeno cveće.
„Nabraću ih mami, da ih u vazu stavi.“ – reče jedna od njih – „Bolesna je i obradovaće se, zato što niko, kao ona, ne voli cveće.“
A Viola radoznala, sakrila se u jedan pupoljak mali i u buketu od ljubičica otišla da poseti svet ljudi.
„Lako ću se vratiti kući, jedan zamah štapićem i eto me u dnevnoj sobi,“ – mislila je Viola u sebi.
Devojčica je bila u pravu, njena bolesna mama se obradovala cveću. Pomirisala ga i u vazicu stavila a devojčicu zahvalno poljubila.
„Večera će uskoro, idi uradi domaće,“ - rekla joj je mama a Viola se iz svog skrovišta izvukla da razgleda čudnovat svet oko sebe.
Kuća im je bila stara i trošna, ali uredna, kao i njihova odeća, možda iznošena i pokrpljena, ali zato besprekorno čista i tu se Viola sažali, htela je da im se nekako zahvali, što lepotu njenog cveća poštuju i uz dva zamaha štapića na stolu se pojavi nova haljina za mamu i još jedna slična njoj za devojčicu.
Zadržala se još samo jedan tren da svedoči iznenađenju njihovom a onda se uz pomoć čarobnog štapića vratila kući svojoj.
Nikome ništa nije rekla, to je bila njena mala tajna, ali svake večeri je kod devojčice odlazila. Njihove živote je za sebe vezala i brinula se za njih zato što ih je sreća sasvim napustila. Mama je bila sve slabija a devojčica zbog toga sve tužnija.
„Dobri moj Anđele, molim se za mamino zdravlje. Za sebe ne želim ništa, samo da mi mama bude ponovo zdrava,“ - molila se devojčica svako veče.
Sažaljenje je od Viole bilo jače i po cenu svojih krila odluči da svu svoju moć iskoristi i zdravlje devojčicinoj mami vrati...
Tužna vila Viola se sada u ćoškovima trošne kuće skriva. Sasvim je nemoćna bez krila, kao podsetnik na vilinske dane joj ostade, samo, isušeni čarobni štapić u kom cvetne magije više nema, ali je barem devojčicina mama živa i zdrava.
„Hvala ti, dobri moj Anđele. Hvala ti,“ - zahvaljuje joj se devojčica svako veče.
A Viola u tišini pati. Ne trebaju joj ni krila, ni moći, samo želi da se vrati svojoj kući. Ponekad u suzama zaspi, nedostaju joj i njene sestre a najviše od svega joj nedostaje njeno cveće.
„Ko se sada o njemu brine?“ - zapita se ponekad, ali ne žali ni tren što je devojčici pomogla, samo je malo tužna, što je tako daleko od svog doma.
„Zašto plačeš Anđele?“ - odjednom začu iznad sebe.
„Nisam Anđeo, devojčice, ja sam samo... Viola,“ - reče tužno, „jednom davno sam bila vila, zaštitnica svih ljubičica, ali sam bez krila ostala, ali ne plačem zato, već što se svojoj kući želim vratiti a bez krila i cvetne magije to jednostavno ne ide. “
„A kako rastu tvoja krila ?“
„Kad cveće cveta tada rastu moja krila.“
„Imamo mi cveća puno,“ - ciknu dete radosno i odnese Violu u njihovu baštu... a tamo jagličak, ljutić, verbena, petunija, sve uspavane čekaju nestrpljivo da budu probuđene.
„Probaj,“ - ohrabri je devojčica i nakon malo nećkanja Viola zamahne svojim štapićem iznad korena jaglička. Mali pupoljak se pojavi a Violu rame zasvrbi. Zamahne ona još jednom jače i natera cvet da se otvori, a na leđima nešto oseti.
Razmahala se Viola svojim prutićem i probudila u bašti svo cveće, njena krila su ponovo porasla i bila su jača nego ikada.
„Oh Viola, kad bi se sad samo videla. Više uopšte nisi lila.“
Bila je sva šarena, kao najlepši leptir kog viđate u bašti.
„Hvala ti devojčice, što si mi krila vratila.“
„Ne, cvetna vilo, hvala tebi što si ih zbog nas izgubila.“
Cena dobrote je ponekad visoka, ali se uvek dobrotom vraća.
Autor Dana Hill/Daniela Vrškova
Ilustracija Dajana.
Bajka na slovačkom jeziku:
Bajka na mađarskom jeziku:
Bajka na rusinskom jeziku:
Bajka na rumunskom jeziku:
.png)
