Dan smrti

Priča Dan smrti je na konkursu "357" ušla u uži izbor i objavljena je u dvobroju 18/19 Književnih veritkala

Znate one dane koji vam donesu promenu u život, kao na primer dan kad nađete posao ili dan kad se zaljubite, samo što je Mija imala posao već tri godine a od ljubavi je digla ruke još pre dve.
Ne, posao i ljubav nisu razlozi zašto će se Mijin život promeniti tog kišnog, januarskog dana 2018. godine.
Umorna i bez volje, vraćala se s posla. Za razliku od saputnika, koji su ustali sa sedišta ne bi li što pre izašli iz autobusa, Mija je mirno sedela i čekala da se prolaz oslobodi i pre nego što je izašla, kao i obično, pozdravila se sa vozačem.
Pretrčala je ulicu ne otvarajući kišobran i utrčala u zgradu. Iz poštanskog sandučeta je izvukla dve koverte i dok se penjala do svog stana, otvorila je obe i proverila iznos računa za struju i telefon. Stala je da otključa vrata i ispod otirača primetila veliku žutu kovertu. Na njoj nije bilo ispisano niti ime, niti adresa, niti bilo kakva druga oznaka, koverta nije bila čak ni zalepljena.
Čim je ušla u stan otvorila ju je i izvukla iz nje dva lista papira. Prvi je bio dokument žute boje. Bio je to Izvod iz matične knjige umrlih.
Bila je zbunjena, ne seća se da ga je poručivala za nekoga. Pročitala ga je pažljivo. Na njeno iznenađenje sadržavao je njene tačne podatke vezane za datum i mesto rođenja, njene roditelje, adresu i jedinstveni broj građana, ali ono što ju je najviše uplašilo bio je podatak vezan za dan, mesec i čas smrti, pisalo je 30. jun 2019 u 11,03 a kao mesto smrti navedena je njena adresa.
Bes i strah su se izmešali u njoj.
Prvo je imala želju da pocepa dokument a onda joj je pogled pao na datum izdavanja, 01. jul 2019.
„Ovo je očigledno neka neslana šala. Mora da je,“ smrmljala je. Samo, ko bi se tako surovo našalio sa njom.
Setila se drugog lista papira i pažljivo ga rastvorila. Na njemu je rukom bilo ispisano:
Ovo nije šala, Mija. Ovo je upozorenje. Vreme je da počneš svoj život pre nego što se završi.
Poznavala je taj rukopis. Pripadao je njoj.

Autor: Dana Hill

Fotografija: pixabay

Baštovan

Priča je napisana za konkurs "357" Književne vertikale

U iščekivanju neminovnog, gledao sam u njene oči boje zelenog lešnika. Još kad sam ih prvi put primetio u prodavnici, podsetile su me na detinjstvo i veliko stablo lešnika koje smo imali na imanju. Nalazilo se u vrtu i čim bi prolećne kiše prestale, majka bi naterala mene i brata da iznesemo sto i stolice od pletenog pruća i smestimo ih u hladovinu starog stabla. Često sam sedeo tamo i dugo u noć odmarao od napornog rada u bašti. Čak i kad sam ostao sam, bili smo tamo ja, lešnik i stare pletene stolice od pruća. 

Crnilo zenice počelo je da guta zelenilo njenih suznih očiju i povećavalo se svakim njenim udahom. Bili su to plitki udasi, propraćeni tihim krkljanjem. Usta su joj već bila puna krvi koja se u tankom slapu počela slivati niz njeno belo okruglo lice. Gledala me je tim, sada već skoro, crnim očima. Prvobitni strah je iz njih odavno nestao. Nestala je i molba, koja je zamenila strah a nestao je i onaj bljesak besa i mržnje, kad je pomislila da se može izboriti za svoj život. Ne bore se sve, neke ne stignu do te faze, niti čak pokušavaju da se izbore za svoj život a svakoj sam do sada dao priliku za to, ali one se iz nekog razloga zalede u strahu. Bilo je i onih koje su samo molile, ali zato sve su imale ono isto pitanje u zelenim očima, „zašto ja?“ 

Pogladio sam njenu prljavu plavu kosu. Uopšte nije vodila računa o sebi, njena prirodna i dosadna smeđa boja počela je da izrasta i zbog toga me je još više podsećala na Nju. Zato sam je i odabrao. Od svih koje sam do sada birao ova joj je najsličnija. 

„Miruj malena,“ umirivao sam je nežno. „Još malo i gotovo je. Sve tvoje ovozemaljske patnje će biti završene. I ako se brineš da ćeš biti sama, znaj da nećeš. U mom vrtu nikad nećeš biti sama.“ 

Još par puta je kratko udahnula a zatim više nije. 

Gledao sam u njene beživotne oči, udahnuo njenu dušu u sebe kako bi tamo procvetala i poljubio je zadnji put za rastanak. 

Autor Dana Hill

Photo by Aliyah Jamous on Unsplash