Nevolja kuca tri puta - 2


3

Kira

Ovo je bio dan kad sam trebala odvesti decu u školu, kad sam trebala obaviti razgovorom sa Zoinom učiteljicom a onda sam se trebala naći sa Enom i njenim novim, zagonetnim, klijentima. I ovo je bio dan kad je moja honda odlučila da mi okrene leđa i prepusti me na milost stranca.

„Mama... ali zakasniću,“ negodovao je Alek sa zadnjeg sedišta. „Zovi gospođu Treviso, molim te,“ moljakao je i dizao mi pritisak.

„Alek, prestani da zanovetaš. Već su otišli,“ brecnula sam se.

Dovoljno je što ću je morati moliti da vas pokupi iz škole, gunđala sam sebi u bradu dok sam se u isto vreme molila automobilskom bogu da usliši moju molitvu... molim te, samo do škole... izdrži, barem, do škole. Zatvorila sam oči i pokušala još jednom startovati motor, ali uzalud. Nije davao znake života.

„Poslala sam poruku Džejku. Doći će po mene,“ rekla je ponosno Džesa i još više me iznervirala. Njoj kao da je postala životna misija svakodnevno me izbacivati iz takta.

„Ne. Ne ulaziš u kola sa njim. To sam ti već rekla,“ odgovorila sam ljutito.

„Zašto moraš biti takva kučka,“ pročitala sam joj sa usana u retrovizoru i izbrojala do pet kako ne bih planula, jer sada, stvarno, nisam imala, niti živce, niti vremena za novu svađu i obračun sa njenim dugačkim jezikom.

„Mama, ja moram da piškim,“ javila se Zoi.

„To je to. Izlazite iz auta,“ naredila sam i pokušala povratiti kontrolu koja je nestala sa svetlima na kontrolnoj tabli automobila. „Džesa, vodi Zoi da piški a ja zovem taksi.“

„Ali zakasnićemo,“ Alek je nastavio svoju žalopojku. „Ne smem da kasnim na trening. Trener Smit je to zabranio. Izbaciće me,“ negodovao je dok sam birala broj taksi službe.

„Alek, prestani, najbolji si mu...“ zvuk sirene me je prenuo i naterao da pogledam u crvena sportska kola koja su se zaustavila pored mog pokojnog minivana.

„Dobro jutro komšinice, imate problem sa kolima?“ pitao je gospodin veliki pisac sa svojih visina.

„Neće da upali,“ odgovorila sam, dok me je glas dispečera pitao odakle mi treba prevoz i da taksi može da stigne za petnaest minuta.

„Žurite u školu? Ovde na trećoj?“ pitao je pokazujući pravac.

„Da,“ potvrdio je Alek sa nadom u očima.

„Idem u tom pravcu. Povešću vas. Nije problem,“ ponudio se. Pogledala sam na sat, svesna da ako budemo čekali taksi svi ćemo zakasniti. Tako da sam rekla ženi sa druge strane da ću ih nazvati kasnije.

„Plašim se da se nećemo smestiti.“ Odmerila sam crveni audi preda mnom.

„Ima sasvim dovoljno mesta,“ uveravao me je.

Izašao je iz auta u isto vreme kad su se moje ćerke pojavile na ulaznim vratima i otvorio gepek i tamo smestio Alekovu sportsku opremu i ranac, i čekao da mu i mi ostali predamo svoj prtljag, jer sa svime što smo mi vukli sa sobom teško da bi se smestili u njegov sportski auto.

„Jesi li zaključala?“ doviknula sam.

„Naravno da jesam.“ Džesa se vratila do ulaznih vrata da mi to teatralno i dokaže.

„Idemo sa gospodinom Blekom?“ pitala je Zoi od koje je uzeo mali ranac, a onda i Džesin ruksak.

„Da, gospodin Blek je veoma ljubazan što nam je ponudio prevoz i zato pazite kako se ponašate,“ govorila sam im dok su se pakovali na zadnje sedište i radoznalo razgledali okolo.

„Ali on je stranac a rekla si da ne smemo ulaziti strancima u auto,“ odgovorila je pametnica koja se ugnezdila između Džese i Aleka.

„Gospodin Blek nije stranac. On ja naš prvi komšija i svi ga poznajemo. Uostalom, idem i ja sa tobom, tako da je u redu,“ odgovorila sam pošto smo najzad krenuli.

„Imate dovoljno mesta tamo pozadi?“ pitao je decu i pogledao u retrovizoru.

„Ne,“ gunđala je Džesa. Nisam je videla ali mogla sam se kladiti da je ponovo kolutala očima.

„Do škole ćete izdržati,“ rekla sam im dok je osećaj neprijatnosti pokrivao zahvalnost koju sam osetila prema komšiji. 

„Gospodine Blek, zašto imate tako mala kola?“ pitala je Zoi.

„Ne znam... meni su dovoljna.“

„Kad ste sami, valjda jesu,“ pametovala je otpozadi a on je potražio njen pogled u retrovizoru i široko se osmehnuo.

„Koji si ti razred kad si tako pametna?“

„Idem još u školicu a posle ću ići u školu, isto kao Alek i Džesa, ali ja ću bolje da učim od Džese. Nju interesuju samo momci, ali neću moći biti sportista kao Alek, zato što imam astmu i ne smem da trčim,“ brbljala je.

„Ko ti je to rekao?“ nastavio je Blek razgovor samo sa njom.

„Mama i doktori... a znam i sama, nisam glupa.“

„Eh pa malecka, mogu da ti kažem da mama i doktori nemaju pojma.“ Ponovo je potražio njen pogled u retrovizoru. „Kao dete i ja sam imao astmu a znaš šta sam bio sa šesnaest godina? Prvak okruga u plivanju u četiri discipline. Četiri,“ naglasio je.

„Mama, jesi li čula, mogu li i ja na plivanje?“ rekla je oduševljeno a ja nisam znala da li da mu budem zahvalna na ovome ili da ga opaučim po toj nadmenoj glavi.

„Prvo moraš da nađeš dobrog instruktora koji će te naučiti pravilno disati,“ odgovorio joj je. „To će ti pomoći i kod napada, jer pravilno disanje je ključ. Upamti to. Onda ne smeš u bazene koje imaju previše hlora, već samo u one sa slanom vodom. Ti su najbolji.“

„Dobro, upamtiću to.“

„I na kraju, prvo ti doktor mora dozvoliti plivanje, jer nisu sve astme iste... razumeli smo se?“

„Da,“ klimala je glavom. „A čime se vi bavite?“

„On je pisac, već smo ti rekli,“ odgovorio je tiho Alek.

„Mamin omiljeni pisac.“ Javila se Džesa cerekajući se pozadi kao mala veštica.

„Stvarno?“ Odgovorio je Blek i osetila sam njegov pogled ali nisam ga uzvratila.

„Da, jedan od mojih omiljenih pisaca trilera,“ odgovorila sam kako bih prekinula ovaj razgovor i na kraju ipak susrela njegov iznenađen i pomalo posprdan pogled.

Kad smo se doselili bila sam oduševljena što mi je prvi komšija slavni Sajmon Blek, ali kasnije kad sam uvidela koliko je arogantan i nadmen, prestala sam da uživam u njegovim romanima. Zanimljivo, kako vam ličan utisak o autoru može pokvariti užitak čitanja njegovih dela.

„Drago mi je da to čujem, a koji je tvoj omiljeni pisac?“ pitao je Džesu, posmatrajući je u retrovizoru.

„King,“ odgovorila je samouvereno. Blek je samo klimnuo skrivajući osmeh a onda se Alek ubacio u razgovor, „nije istina.  Roulingova je njen omiljeni pisac. Zaljubljena je u Drejka Malfoja.“ Cerekao se.

„Nisam.“

„E baš jesi.“

„Dosta,“ naredila sam. „Ne morate se uvek prikazivati u najgorem svetlu.“ Pogledala sam u Bleka kome se izraz lica stvrdnuo.

„Izvinite zbog toga,“ rekla sam.

„Sve je u redu, to su samo deca.“

Na sreću, škola je bila iza ćoška i ovoj čudnoj vožnji je došao kraj.

„Hvala vam,“ rekla sam mu dok nam je delio torbe iz gepeka.

„Nema na čemu,“ odgovorio je. Pozdravio se. Seo u kola i samo nestao, dok je Zoi uporno zanovetala svojim pitanjima.

„Kad ćeš mi naći instruktora disanja... kad ćeš me odvesti na plivanje... gde u Pertu ima bazen sa slanom vodom?“

Džesa se nije ni pozdravila sa nama, odmah je pošla ka grupici na parkingu okupljenoj oko crnog auta i tačno sam znala da je među njima onaj mali probisvet zbog kojeg je pogubila glavu moja kći.

Bože, kako mi je sada nedostajao Henri. Uvek je govorio da će Džesini udvarači biti njegova briga i da će svaki morati prvo da prođe njegov test pre nego što će se zabavljati sa njegovom princezom. Međutim, i taj teret pao na moja leđa koja su polako počela da pucaju pod pritiskom.

„Čini se da mi nije kupio loptu,“ primetio je razočarano Alek, pre nego što je otišao na trening a ja sam sa Zoi pošla u njen razred obaviti razgovor sa učiteljicom i doživela još jedan šamar.

Zvala me je kako bi me upozorila na Zoino autokratsko ponašanje, koje postaje opterećujuće za ostalu decu u razredu. Rekla je da se deca, ali i drugi roditelji sve češće žale na nju. Insistirala je da popričam sa njom i savetovala mi je da potražim pomoć dečjeg psihologa.

„Zoi je divno i pametno dete, i zaista imamo razumevanje za njenu bolest, ali počela je to da iskorišćava kako bi manipulisala ostalom decom. Svima naređuje i uvek mora biti po njenom.“

Nije bilo ni malo prijatno čuti sve ove reči a što je najgore od svega, i sama sam bila svesna toga. Zoi se tako ponašala i kod kuće a meni nije palo na pamet da će to preneti u školu.

„Sva deca joj se bez pogovora povinuju, jer se plaše da će imati napad. Šta je najgore od svega, juče je počela da glumi da ima napad a kad je dobila ono šta je htela, napad je prestao.“

Ovo me je dotuklo. Prošle je godine imala astmatičan napad u obdaništu, deca su to sigurno upamtila a ona je počela to da iskorišćava.

„Još nije kasno, gospođo Milman. Ona je mala, sve se to još može ispraviti, ali ne sme da se čeka,“ rekla je učiteljica i pokazala na moju crnokosu curicu koja je upravo naredila jednoj devojčici da joj odmah da svoju lutku a onda se pobedonosno osmehnula. Meni je ostalo samo da duboko uzdahnem i obećam da ću se pozabaviti time. Morala sam, i to pod hitno.

Nakon izlaska iz škole pozvala sam taksi koji me je odvezao do centra gde sam se našla sa Enom u kafeu.

„Nisi mi rekla šta da ponesem pa sam uzela samo portfolio,“ rekla sam stavljajući torbu na praznu stolicu, pošto smo se kratko zagrlile i pozdravile.

„Nisam ti rekla, zato što Ana zna ko si. Već smo sarađivale sa njom i znam da je oduševljena tvojim radom.“

„Koja Ana?“

„Porter... Marina projekat,“ objasnila je.

„Ah, tako kaži... sada znam.“ Više sam pamtila projekte nego ljude. Poseban problem je za mene predstavljalo povezati ime sa licem. Znala bih da mi je osoba poznata odnekud ali ne bih mogla povezati odakle, čak ni kad bi se predstavila.

„Sa partnerima je otkupila Norton i sada je ona glavna urednica i brend menadžer.“

„Iz nautike je prešla u izdavaštvo?“ čudila sam se.

„Brend menažder je brend menadžer.“ Slegla je ramenima ali ja se nisam mogla složiti s njom. Brend menadžer je jedno a glavni urednik nešto sasvim drugo. Za to moraš da poseduješ ogromno znanje iz te oblasti i ljubav prema njoj, ali nisam želela suditi unapred. Mene je najviše interesovalo šta se od mene traži a ne da li je neko kvalifikovan za posao koji je odabrao da radi.

Poručila nam je kafu koju smo ispile dok smo se dogovarale kako odraditi sastanak, jer obično je ona sama ugovarala poslove ali je Ana insistirala na mom dolasku, te je ipak bio potreban određeni dogovor kako bi nastupile kao tim.

„Kao u dobra stara vremena,“ rekla je Ena pošto smo krenule ka modernoj zgradi prekoputa kafea.

Na moje iznenađenje Ana Porter je zaista poznavala moj rad. Žena je bila mlađa od mene, crne kose odsečene u ravan bob. Odavala je utisak sposobne poslovne žene. Navodno je nastavila da me prati i nakon naše saradnje. To me je prijatno iznenadilo a ona druga stvar koja me je iznenadila je da nas je u njenoj kancelariji čekao dobro mi poznati pisac.

„Poznajemo se. Prve smo komšije,“ rekla sam Ani pošto sam se nakon prvobitnog trenutka zbunjenosti rukovala sa njim.

„Nije li ovo zanimljiva igra sudbine.“ Nasmejala se Ena.

Da sudbina sigurno ima neki čudan smisao za humor, pomislila sam.

 

4
 

Sajmon

Sedeo sam u kancelariji Ane Porter, suvlasnice izdavačke kuće Norton, brend menadžerke i moje nove urednice. Utonuo sam u belu fotelju i pogledom švrljao okolo i zaključio da ništa nije ostalo od Džefove stare kancelarije. Kao da matori ovde nikad nije sedeo. Kao da nikad nije vladao svetom izdavaštva sa ovog mesta.

Nekada su na desnom zidu od vrata bile drvene police sa gusto složenim knjigama koje su zamenjene belim policama sa pažljivo uređenim detaljima tako da su se na njima isticali najnoviji hitovi Norton izdavaštva. Bela je bila i komoda na suprotnoj strani koja je zamenila onu od masivnog orahovog drveta na kojoj je uvek bila tacna sa lepim izborom alkoholnih pića. Sada je na tom dosadnom belom komadu nameštaja stajala neka srebrna statua i sam bog zna šta je ona predstavljala.

Nestale su i njegove stare kožne fotelje u koje se uvukao smrad cigara, jer taj čovek nije prestao da puši u kancelariji, čak ni kad su doneti svi mogući zakoni i pravilnici koji su to zabranjivali. Bilo je ovo njegovo carstvo i „neće meni neki dripci naređivati da li smem da se trujem. Moja pluća, moja kuća, moja pravila.“ Ipak, nakon nekih kazni morao je da se odrekne svojih kubanki, barem na ovom mestu.

Mračne zelene zidove, prekrili su bleštavom belom i stekao sam utisak da su duh matorog Džefa pokušali isterati prokletom varikinom, ali nisu u potpunosti uspeli u tome. Njegov duh je još uvek obitavao u ovim prostorijama. Video sam ga u pogledu zaposlenih za koje mogu da garantujem da su priželjkivali starog šefa natrag, jer ovi bilmezi nisu imali pojma o izdavaštvu a ja sam njima bio dužan još tri knjige.

„Zašto su nam potrebni novi dizajneri?“ pitao sam ne skrivajući svoju ozlojeđenost. „Šta ne valja sa ovima koje imate. Niste valjda i njih najurili. Majlo je uvek odradio odličan posao.“

„Niko nije najuren, Sajmone.“ Pogledala me je na kratko podižući pogled sa telefona. Ta prokletinja joj je non stop bila ispred nosa i to me neopisivo nervira. „Neki su jednostavno odlučili potražiti svoju sreću drugde. Ne mogu se svi uklopiti u novu viziju naše kompanije. A ako brineš za Majla, on je ostao i dobar je, zaista jeste, ali Kira je fenomenalna. Videćeš i sam,“ uveravala me je i ponovo zabila nos u telefon.

„Bio sam zadovoljan sa Majlom i ne vidim zašto nam je odjednom potrebna promena.“

Čovek je uvek korektno odradio posao. Znao je kakva je korica namenjena kom žanru i držao se ustaljenih normi, zato što je Džef, najviše od svega, mrzeo filozofiranje. Uostalom, po takvim koricama su me ljudi poznavali i znali da je u pitanju moja knjiga i zato mi nije bilo jasno zašto sada, pred kraj serijala, to moramo menjati.

„Sajmone, ti si naš najbolji i najpopularniji pisac,“ rekla je spustivši telefon na sto i zagledala se u mene. „Tvoja knjiga će biti prva objavljena u novoj ediciji, mojoj ediciji i za moju zvezdu želim samo ono najbolje.“ Pokušala je laskanjem da me pridobije. Nije uspevala u tome.

„Ne znam kako će to moji čitaoci prihvatiti.“

„O bože, Sajmone, tebe obožavaju. Imaš čitavu armiju vernih čitalaca, ali ono što nemaš su mladi fanovi, oni koji tek otkrivaju žanr. Oni su naš cilj. Ovom trilogijom ih možemo pridobiti,“ nastavila je da me ubeđuje. „Trilogije su in a ako se zainteresuju za ovu, tražiće i tvoje prethodne knjige. Zamisli samo... nova izdanja, nove korice. Ekskluzivni box setovi.“

„Ok... ok,“ nije to toliko loše zvučalo. „Ali moja je zadnja.“ Zapretio sam kažiprstom.

„Naravno da jeste. Uostalom, tako stoji u tvom ugovoru. Želim ti samo ponuditi opcije. Ništa više. Ako ti se ne svidi Kirin koncept, Majlo će ti uraditi one dosadne korice koje si imao do sada.“ Zaškripao sam zubima na ono dosadne, ali sam iskulirao.

Telefon joj je zazvonio i uskoro je u kancelariju ušla mršavica azijskog porekla a iza nje se na vratima kancelarije pojavila, niko drugi do moja komšinica jakog glasa. Bila je obučena u poslovno teget odelo sa tufnastom bluzom ispod, kosu je vezala u labavi rep iz kojeg su se izvukli nestašni crveni pramenovi a sva boja joj je nestala s lica kad me je ugledala. I sam sam bio iznenađen njenom pojavom. Iako mi je nekoliko puta pomenula Kiru Milman, nisam je povezao sa komšijskom vrištalinom.

Po srdačnom pozdravu zaključio sam da se sa Porterovom znaju od ranije a Milmanovu je zbunjenost najzad napustila, pa se rukovala sa mojom novom urednicom koja joj je bukvalno iščupala iz ruku portfolio.

 

*

 

Rano jutros sam se vratio iz hotela. Pisao sam puna dva dana i potpuno se uneo u roman. Na sreću, moj telefon pamti raspored bolje od mene pa me je na vreme podsetio na ovaj sastanak na kojem je Porterova insistirala. Sredio sam se i kad sam nameravao da krenem, kroz prozor sam primetio gužvu na prilaznom putu. Garaže su nam na suprotnim stranama kuće sa uređenim travnjakom između i živicom koja razdvaja naše ulaze ali prilazni put se onda spaja u jedan. Shvatio sam da ne može startovati auto i mogao sam biti kreten i sačekati da nađu neki prevoz koji će ih odvesti tamo kuda su krenuli. Mogao sam biti i još veći kreten i samo izvesti svoja kola, proći pored njih i otići svojim putem, ali ipak sam samo čovek. Pre nego što sam otvorio garažu razmislio sam kako ću ih nagurati u svoj auto koji je daleko od porodičnog, ali na kratku distancu može poslužiti, i shvatio da će jedina opcija biti ako sve što nose sa sobom smestim u gepek TT-a.

Spakovao sam ih i nisam se iznenadio što je ona mala lajavica jedva dočekala trenutak da nešto smesti staroj. Onaj mali je postiđeno sklanjao pogled od mene, ali kad je trebalo, stao je u odbranu majci. Ipak je to muško. Međutim, trenutnu povezanost sam osetio sa onom najmanjom i shvatio zašto i gde toliko često trče noću. Mala sigurno ima astmatične napade, što me je podsetilo na moje vlastite i brigu koju sam stvarao roditeljima a onog njenog šonju sada sam prezirao još više. Koji mamlaz sebi prekrati muke i ostavi bolesno dete.

 

*

 

„Drage moje, tako se radujem što ćemo ponovo sarađivati,“ uzbuđeno je vrištala Porterova, vrativši me u stvarnost pošto sam odlutao u mislima. Uzbuđeno je prevrtala strane Kirinog portfolija. „Jesi li ti nekad razmišljala o nekoj samostalnoj izložbi?“ upitala ju je zadivljeno.

„Ne baš. Možda jednom davno,“ osmehnula se nervozno.

„Pa, trebala bi. Takav talenat ne sme da se krije.“ Pokazala mi je nešto odatle kako bi se i sam uverio a ja sam shvatio da sam sve vreme zurio u Milmanovu.

Bila je one klasične lepote, visoke jagodice, oči plave, uokvirene dugačkim crnim trepavicama, nos posut pegicama što je bio znak da je ona vatrena boja kose prirodna. Nešto šira i punija gornja usna. Zapravo, imala je jako lepe i zanimljive usne. Šteta što ispuštaju tako neprijatan glas. Primetio sam da kad se osmehne u obrazima joj se stvore dve male jamice. Imala je koji kilogram viška, raspoređen onako kako to kod žena i treba da bude, sve u grudima i zadnjici. Nervozno se igrala ručnim satom povremeno pogledavajući u njega. Primetila je moj ispitivački pogled pa sam ga skrenuo, ali još par puta sam kradomice pogledao u njenom pravcu kako bih se uverio u ono što sam zaključio. Moja komšinica je bila izuzetno lepa žena.

„Nego, Ana, šta se zapravo od nas traži. Bila si prilično tajanstvena, ali pošto je gospodin Blek tu, čini mi se da ima vezu s njegovom knjigom?“ počela je ona koju su mi predstavili kao Enu.

„Upravo tako. Ono što ja želim od vas, je kompletan promotivni materijal za Sajmonove sledeće tri knjige. U pitanju je završna trilogija Klarkovog serijala... Ne znam koliko ste upoznate sa njegovim radom.“

Pogledao sam u crvenokosu komšinicu koja je, ovaj put, sa manje srdžbe u glasu potvrdila da je dobro upoznata sa mojim radom, što je mom egu laskalo više nego kada je to jutros izbrbljala ona mala pakosnica.

„Za početak, neka to budu korice a na osnovu njih ćemo graditi ostalo,“ nastavila je šefica. „Ono na čemu insistiram je originalnost. Želim novitet, devojke. Kad ljudi ugledaju tu knjigu na policama želim da znaju da je od nas. Želim pečat.“

Kira je suzila pogled i kao da je već počela da razmišlja.

„To je trilogija?“ Usmerila je svoj pogled i pitanja meni, što mi je iz nekog razloga prijalo. „Šta mislite o triptihu? Pretpostavljam da su knjige povezane radnjom.“

„Poprilično,“ potvrdio sam.

„Hoću li najzad dobiti odgovor šta to Klarka vuče na ono ostrvo? Zato što ponekad stvarno nije imao razlog ići tamo.“ Odgovorio sam joj osmehom i klimanjem. Bila je pažljiv čitalac, upravo onakav zbog kakvih sam planirao serijal završiti na ovaj način.

„Do zadnje knjige će sve biti objašnjeno... Zapravo, taj sam deo pre neki dan napisao.“

„Već pišete poslednju?“ pitala je oduševljeno.

Da, fan je definitivno, shvatio sam.

„Kažite kako bi izgledao taj triptih.“ Znao sam šta to znači ali jedno je poznavati izraz a nešto sasvim drugo je bila kreativna ideja ove žene zbog koje sam na tren zaboravio na ostale dve u ovoj kancelariji... ali one nisu zaboravile na nas i primetio sam da su par puta razmenile pogled.

Za to vreme Kira je izvukla iz torbe rokovnik i olovku i počela da skicira nešto da bi mi to posle prezentovala. Bio je to grubi crtež najobičnijeg noža podeljen na tri dela.

„Uradila bih to ovako, da se ona ključna stvar otkrije tek na koricama zadnje knjige... Ne mora se direktno provlačiti kroz sve korice, već može biti sakriveno u detaljima i polako ga otkrivati na svakoj narednoj korici.“ Uzeo sam rokovnik i zamislio se nad ovom idejom. Nije bila loša. Pitanje je bilo kako će to na kraju ispasti. „Mislim, ne znam konkretno o čemu se radi u knjigama. Ne mora biti nož to mi je prvo palo na pamet, može biti bilo šta,“ pravdala se.

„Sajmone, to ćemo lako srediti, zar ne,“ javila se Porterova podsetivši nas na sebe. „Naravno, tek nakon potpisivanja ugovora dostavićemo ti primerak rukopisa. Ne očekujem od grafičara da pravi korice bez toga da je pročitao knjigu... iako nije nužno da to učini,“ rekla je posmatrajući moju reakciju. Znala je da Majlo nikad nije čitao moje knjige. Džef bi mu samo naredio kako treba da izgledaju korice i šta treba da se nađe na njima.

„Rukopis bi bio od izuzetne pomoći,“ potvrdila je i njih tri su nastavile razgovor o ostatku materijala potrebnom za promociju a ja sam privukao onaj portfolio i u njemu naišao na nekoliko stvari koje sam prepoznao iz raznih reklamnih kampanja. Bile su tamo čak i korice knjige jedne moje koleginice a bio je tu i logo za poslastičarnicu za koji nikad ne bi rekli da se radi o sladoledu. Pokazao sam joj a ona se osmehnula otkrivajući one jamice u obrazima.

„Šta su tražili, to sam isporučila,“ slegla je ramenom. „Napravila sam im logo sa starim italijanskim fontom u vintidž fazonu, ali oni su hteli orla... na logu poslastičarnice. Orla.“ Smejala se odmahujući glavom a onda je ponovo samo slegla ramenom, „ali klijent je uvek u pravu.“

Kad sam stigao do kraja, bilo mi je žao što nema više materijala. Zatvorio sam ga i gurnuo preko stola do nje. „U pravu je Porterova... trebali bi razmisliti o nekoj samostalnoj izložbi.“

„Trenutno nemam vremena i energije za to,“ rekla je pomalo tužno i ako ju je neko u ovoj prostoriji shvatao, to sam bio ja.

„Treba vam prevoz kući?“

„Hvala, ne treba. Moram još obaviti nekoliko stvari dok sam u gradu. I hvala vam za jutros, spasli ste nas... i izvinite za ono od pre par nedelja, nije bilo u redu da se izvičem tako na vas.“

„Pretpostavljam da sam to, u neku ruku, i zaslužio, ali o tome ćemo nekom drugom prilikom i na drugom mestu.“ Tom razgovoru će morati prisustvovati i onaj njen klinac. „Ozbiljno sam rekao za ono plivanje. Meni je pomoglo.“

„Posavetovaću se sa njenim lekarima.“

Hteo sam je još upozoriti da neki doktori ne odobravaju tu metodu, a s druge strane meni je to poboljšalo kvalitet života kad sam bio dete. Međutim one dve crnokose su nas prekinule. Postigle su dogovor a ja sam čini se dobio umetnika koji će praviti korice za moje poslednje tri knjige. Nisam sumnjao u kvalitet njenog kreativnog rada, više sam sumnjao u sopstveni.


 Autor: Dana Hill

Nevolja kuca tri puta - 1

 


1

Sajmon

Bela stranica dokumenta me je dozivala svojom prazninom i zahtevala da je prekrijem rečima. Trebao bih. Krajnje je vreme da počnem sa pisanjem novog romana. Sve pripreme sam izvršio, razradio radnju, likove, napravio sam sva potrebna istraživanja. Koncept za roman stoji na stolu pored laptopa i viče na mene, „počni već jednom, Bleku, što si se stisnuo ko dupe u zatvoru,“ a ja samo blenem u taj prokleti kursor. Kao hipnotisan, gledam u tu crnu crticu kako mi namiguje, zato što ona zna moju tajnu. Zna da sam prazan. Više me ne svrbe prsti od želje za pisanjem. U meni više ne stanuje ona predivna potreba da svoje misli pretočim u priču. Ne budim se usred noći da u telefon otkucam dijalog, tokom ručka ne zapisujem svoje misli na salveti, dok se tuširam ne vodim raspravu sa svojim likovima. Umesto želim, mojim umom caruje moram... a to nije dobro. Prokleto nije dobro i svestan sam toga.

Međutim, čak i bez te želje za pisanjem, uspeo sam da napišem prethodna dva romana. Služio sam se proverenim receptom, idejama, konceptima i frazama koje sam zapisivao ranije. Bio sam disciplinovan i posvećen cilju, i nadam se da niko neće primetiti da sam izgubio onaj prvobitni žar.

Moram završiti ovaj serijal. Moram staviti tačku na njega. Obećao sam dvanaest knjiga, celokupni koncept je podeljen na dvanaest delova i ugovorom se od mene zahteva dvanaest knjiga o detektivu Klarku. Devet je objavljeno. Deseta je odobrena i uskoro bi trebala ići u štampu. Jedanaesta knjiga je kod urednice a ova dvanaesta ima otkucan naslov... i to bi bilo sve.

„Ispraznio si se Bleku,“ podsmevao mi se kursor kad je noćnu tišinu razbilo kreštanje sa druge strane zida. U istom trenu sam se naježio a psovke su u rafalu izletele napolje.

Kad sam kupovao jedinicu u ovom dupleksu ni na kraj pameti mi nije bilo da će mi đavo jednog dana poslati svoje sluge da svakodnevno iskušavaju moje strpljenje. Valjda je to rizik koji se mora prihvatiti. Ako ti smetaju komšije idi i živi na farmi. Ako već odabereš da živiš okružen ljudima, onda moraš biti spreman na seronje koje će ti svakodnevno zagorčavati život. Bilo da živiš u stanu ili naselju, problemi sa komšijama te neće zaobići... Ili će se smrad roštilja svakog dana širiti komšilukom, ili pas neće prestajati da laje, možda će se neka beba dernjati duboko u noć a možda će tvoja prva komšinica biti đavolja službenica koja će sve svoje frustracije svakodnevno istresati na deci.

Hej, nisu ni ta deca nevina. Čujem ja pogane ćerkine reči zbog kojih bi od mene dobila po gubici svaki put kad bi zalajala. Onaj mali debil po cele dane besomučno lupa loptom a ona najmlađa non-stop vrišti i plače zbog svake sitnice, ali ne može se sve dernjavom rešavati.

Da, komšije mogu biti problem i do tebe je kako ćeš se nositi s njima. Da li ćeš imati razumevanja ili ćeš krenuti u rat u kojem će najviše stradati tvoji živci.

Pre ovih đavoljih slugu, tu je živeo stariji bračni par. Džon i Margaret. Veoma dragi i ljubazni ljudi koje sam imao priliku upoznati još kod prvog razgledanja kuće u predgrađu Perta. Zbog toga nisam ni obraćao pažnju da se radi o dupleksu i da me od komšija deli samo jedan debeli zid. Tada sam video samo prelepu građevinu koju sam kupio za fenomenalnu cenu. Oduševio sam se modernim dizajnom, čistim, ravnim linijama, velikim prozorima, sređenim prednjim i zadnjim dvorištem.

U prizemlju se iz predsoblja ulazi u veliki otvoren prostor sa dnevnim boravkom, trpezarijom i kuhinjom a klizna vrata koja vode na terasu, prave ovaj prostor još većim. Kuća na međuspratu ima tri sobe a na spratu još dve. U to vreme to je bilo i previše soba za nas, ali tada je najbitnija stvar bila ta što se Mišel oduševila kućom. Cvrkutala je kako ćemo ovo ljubavno gnezdo promeniti na udoban dom i napuniti ga decom... a onda me je prevarila sa svojim producentom i pobegla u Pariz a ja sam ostao u prokletoj kućerini sam. I šta je najgore od svega, zavoleo sam ove proklete zidove i napravio od njih svoje utočište. Izbacio sam sva njena krznena i ružičasta sranja, sve kristale, jastučiće i razne gluposti. Uzeo sam dizajnera koji je odradio fenomenalan posao. Kuća se nekoliko puta našla u raznim dizajnerskim časopisima i magazinima. Trevis je zaista imao čime da se hvali a tome je doprineo i pozamašan budžet koji sam mu odobrio da ovo ljubavno gnezdo promeni u dom savremenog muškarca.

Uživao sam u kući tačno godinu dana i kakva je to godina bila. Imao sam već uspeha sa svojim prethodnim romanima. Posebno sa Klarkovim serijalom, ali ono šta se desilo sa „Mist“ je bilo van svih mojih očekivanja. Moj život je postao savršen. A onda je matori Džon otišao u penziju i sa Margaret otperjao u Ameriku a na moju stravu i užas njihovu kuću je kupio bračni par sa dvoje dece a uskoro je stiglo i treće.

Galama je počela istog trena kad su se uselili. Dečja vriska i plač probijali su zidove poput pneumatskog čekića, ali odbijao sam ulogu matorog gunđala i trpeo sam. Zatim su krenule njihove svađe i par puta sam mislio zvati policiju kako bi ih smirili. Plašio sam se da će zaklati jedan drugog... ali prava strava je nastala kad je ostala sama.

Prokleti šonja. Oduzeo je sebi život zbog dugova a ovu ostavio samu da se bori sa tri derišta.

Bogami, bori se ženska i to glasom. To vrišti na decu od trena kad otvore oči pa sve dok ne odu na spavanje... a ti Sajmone piši svoj roman. Tišina ovde caruje samo noću i jedan deo prepodneva i nekako sam navikao da je to jedino vreme kad mogu da radim. Samo što je sada već prošla ponoć a kod njih galama ne jenjava. Već sam počeo tražiti drugu kuću, ali kad pomislim da ponovo treba da je uredim po svom ukusu, muka mi nadođe.

Ulazna vrata su lupila, motor na automobilu se pokrenuo a zatim je tišina nastupila a prsti kao naručeni počeli su sami da lete po tastaturi. Dok se galama vratila kući imao sam završeno prvo poglavlje i kao nagradu za trud uzeo sam flašu piva. Seo sam na terasu da ga popijem uživajući u svežini letnje australijske noći, zvuku zrikavaca, isprekidanog jecajima sa susedne strane zida koji deli moj balkon od njihovog.

Opet plače... Svake noći, već tri godine, ova žena plače. Par puta mi je došlo da preskočim zid i ne znam, valjda, da je zagrlim i kažem da zaboravi na onog idiota, da će sve biti u redu. Jesam kreten ali nisam baš toliki da ne kapiram da joj je teško boriti se samoj sa onim malim aždajama, ali onda bih se setio njenog kreštanja i prošla me želja da utešim udovicu. Niti je to moj fazon, niti moja obaveza. Nekako se nadam da će pre ona prodati kuću i odseliti se, nego što ću ja da popizdim i otperjam u neku zapizdinu.

Završio sam sa pivom otprilike u isto vreme kad su jecaji prešli u teške uzdahe. Seo sam zapisati još jedan dijalog koji mi se vrzmao po glavi a onda se stropoštao u krevet i spavao sve dok me nije probudilo lupanje na vrata.

Pospano sam sišao sa sprata odgovorivši na svako od tri kucanja, „idem... idem... idem.“

Otvorio sam vrata i ugledao dežurnu komšijsku vrištalinu. Obučena, kao i uvek, u neku staru razvučenu majicu i šorc, sa kosom vezanom u čupavu narandžastu punđu na vrh glave.

Čim sam otvorio vrata počela je da viče na mene, „još samo jednom prebacite Alekovu loptu izrezanu nožem i ima da zovem policiju. Da li je ovo neka pretnja, gospodine Blek? Vi to nama pretite? Devetnaest lopti ste izrezali nožem... Nožem! Ko normalan buši dečje lopte nožem. Šta vi mislite, da ja štampam novac njemu za lopte. Nemate ni malo razumevanje za decu, ali verovatno matorom neiživljenom frajeru smeta sve živo, pa čak i malo dečje igre. Sutra očekujem da ćete pozvoniti na naša vrata sa novom novcatom loptom.“

Za razliku od prethodnih nekoliko puta, kad sam probušene lopte nalazio pred ulaznim vratima, ovog puta turila mi je u ruke izduvani kožni mehur.

 „Želim vam lep dan.“ Okrenula se na peti i nestala gunđajući, „kakav to čovek spava do podne. Najobičniji lenjivac.“

„Onakav koji zbog vas mora da piše do tri sata noću,“ ali nisam joj to doviknuo, već samo progunđao u bradu, jer mislim da bi se vratila do mene kako bi me opaučila po glavi koliko je bila besna.

Stajao sam na vratima još koji sekund, razmišljajući da li sam već počeo da sanjam kako viče i na mene. Pogledao sam u loptu i stavio je na komodu kraj vrata.

Već je podne? čudio sam se, premda je bilo nebitno koliko je sati. Ionako je bila subota a meni je skoro pa svaki dan kao nedelja.

Skuvao sam kafu a zatim seo za laptop sa namerom da kao i uvek pročitam i ispravim ono što sam sinoć napisao. Međutim ono kreštanje sa ulaznih vrata mi nije izlazilo iz glave i toliko mi podiglo pritisak da sam odjednom osetio pulsiranje u slepoočnicama.

Zar nije trebala doći nakon prve ili druge lopte, ali ne... ona posle pola godine dođe nešto da kaže, a onaj mali ćuti... pa normalno da ćuti.

I ona meni preti, jer misli da ja pretim njoj?

Verovatno je maloumna

sa jezikom većim od vrata

ta  kreštalina komšijska

što tri puta kuca na moja vrata

Uhvatio sam sebe da pišem.

Šta je ovo, jebote, još ću u poeziju da zastranim, ali prsti su nastavili da kucaju moje misli.

U trenu me izludi

I moje misli u rimu postroji

Dosta, Sajmone, naredim sebi

Prestani da razmišljaš

prestani da kucaš

Odmakni se od tastature

Jer te… zove kafa

Neeeeeeeeeeeeeeeee

Zalupio sam laptop. Ustao. Otišao pod tuš. Obukao se. Zgrabio laptop, telefon, ključeve od kola i odvezao se u Esplanadu. Tamo ću imati mira. Tamo ću moći da radim.

 

„Gospodine Blek, dobro došli natrag,“ pozdravio me je recepcioner čijeg imena sam se prisetio zahvaljujući tablici sa imenom.

„Džime, imate li možda slobodan apartman ili sobu? Potreban mi je mir.“ Ukucao je u računar i poslovno se osmehnuo.

„608 kao i prošli put. Da ne kvarimo sreću. Razmišljali smo da ga nazovemo Mist.“

„Bolje nemojte.“ Osmehnuo sam se nervozno, svestan da svako ko ga je čitao bi odbio da odsedne u njemu.

Upravo u tom apartmanu sam boravio tokom preuređenja kuće, dok su vršeni oni najgrublji radovi. Nešto više od osam nedelja sam proveo u Esplanadi a rezultat toga je bio moj najuspešniji i najjeziviji roman. Bukvalno sam se zatvorio u sobu i samo kucao. Trevis mi je već javio da se mogu vratiti kući, ali ja nisam napustio hotel sve dok nisam napisao kraj.

„Ipak, neizmerno smo ponosni što ste ga napisali upravo kod nas,“ nastavio je čavrljanje Džim recepcioner.

„Iskreno, nadam se da ću i ovaj roman napisati kod vas.“ Potapšao sam staru kožnu torbu koja je krila laptopom i notes. Bila je to moja srećna torba, kupio sam ju od prve profesorske plate i premda se po njoj videlo da je iznošena nisam imao nameru da je bacim. „Za sada neka to budu dve nedelje, ali dolaziću preko dana da pišem i neću sve vreme biti tu,“ rekao sam.

„Ja ću staviti napomenu, sa mogućnošću produženja boravka. Upisano, gospodine Blek. Srećno i zovite ako vam šta treba. Tu smo za vas.“

Uzeo sam ključ i pošao do lifta a onda se setio da još nisam ručao te sam prvo to obavio u restoranu, zatim sam ispijao pivo u baru i gledao ragbi sa barmenom usput komentarišući skok cena nafte sa jednim gostom hotela koji je bio zabrinut zbog toga i najzad sam otišao u sobu, upalio televizor i zaspao. U ponoć sam skočio na noge dok me je griža savesti izjedala, te sam brže bolje otvorio laptop i susreo se sa onom glupavom rimom i slatko se nasmejao. Pošto sam sakupljač gluposti nije mi ni palo na pamet da to obrišem. Nikad se ne zna šta će mi kad zatrebati, tekst sam metnuo u poseban dokument, memorisao ga kao kreštalina i posvetio se romanu.

Jedno poglavlje kasnije, seo sam na balkon sa flašom piva da se nadišem svežeg vazduha. Plača nije bilo, ali zato zvuci vrućeg seksa su se probijali kroz gradsku vrevu. Neko je upravo svršavao i dozivao Krista a ja sam se vratio pisanju, jer zbog toga sam bio tu.

„Disciplina, Bleku. Disciplina,“ ponavljao sam sebi. „Moraš.“

Znao sam da bi sve ovo išlo znatno lakše da nisam ostao bez svog mentora i urednika. On je znao kako da me motiviše. Međutim, Džefa više nije bilo. Uništio je firmu koju je kupila grupa klinaca sa vizijom. Šta oni znaju o izdavaštvu? Ali ugovor je ugovor a ja sam sada njima dugovao zadnju trilogiju. Pripremao sam je od samog početka i vešto skrivao detalje u prethodnim nastavcima i znao sam da će ih prepoznati samo oni koji zaista pažljivo čitaju moje knjige. Sada sam trebao napisati treći, poslednji deo a ja sam zapao u stvaralačku krizu.

Da li sam se plašio završetka... jer ovo je bio rastanak od likova sa kojima živim duže nego što sam živeo sa bivšom suprugom. Možda je to bio strah da ću razočarati čitaoce, sebe, Džefa a možda se radilo od prezasićenosti. Možda mi je bio potreban odmor. Možda bih trebao ponovo negde da otputujem. Promena lokacije bi mogla da pomogne... uvek je pomagala.

Ok Bleku, sada je stvarno dosta... opomenuo sam samog sebe. Napiši ti meni šta se desilo kad je detektiv Klark ušao u zgradu. Stavio sam laptop u krilo, zagledao se u svetla velegrada i počeo polako da kucam hvatajući zalet.


2

Kira

 

„Džesa, jesi li spremna?“ pitala sam otvorivši vrata njene sobe. Nije bila. Skakutala je u gaćama i majici. Skinula sam joj slušalice sa glave iz kojih je treštalo nešto nalik muzici.

„Obuci se, tetka Alison ne voli da čeka.“ Oduzela sam joj pocepan teksas šorc koji se spremala obući i izvukla iz ormara drugi a zatim proverila u torbi odeću koju je planirala poneti. Izvadila sam jednu prekratku haljinicu, za koju sam joj rekla da ću je baciti u smeće ako je još samo jednom vidim u njoj a našla sam unutra i majicu koja je spadala u istu kategoriju. Previše uzana i previše kratka. Znam da su radnici na sestrinom ranču svi od reda dobri ljudi. Dobro ih poznajem. Niti Deklan, niti Alison ne bi dozvolili sebi problematične zaposlene, ali s druge strane, moja kći ne mora da ih provocira polugolom guzicom i grudima na izvol’te.

„Jednom će ti oči ostati tako,“ odgovorila sam na njeno teatralno kolutanje očima i pokupila još prljavog veša sa poda. „Ovog vikenda si se izvukla od spremanja sobe, ali mlada damo, ako sledećeg vikenda želiš na onu žurku, ima ovo da središ.“ Pokazala sam na nered koji je vladao u njenoj sobi.

„Onda ću ostati kod kuće i ne idem kod tetke,“ prkosno je prekrstila ruke.

„Odlično. Nakon svoje sobe možeš izribati oba kupatila i obrisati terasu a posle ćeš zabavljati Zoi, jer znaš kakva je kad je bolesna.“

Izašla sam do Alekove sobe proveriti da li je on spakovan.

Pre bi čovek očekivao od dvanaestogodišnjaka da će mu soba biti u haosu, ali za razliku od svoje starije sestre, kod njega se oduvek znao red. To je povukao od Henrija. Bio je na svog tatu i to ne samo izgledom, već i karakterom, ponašanjem, gestikulacijom i mimikom a ja sam se nadala da neće u svemu biti kao on. Nadala sam se da ću uspeti da mu prenesem prave vrednosti i da neće postati materijalista kakav je bio moj muž.

Džesa je za samo par minuta bila spremna i dok sam ja proverila Alekove stvari, Zoi je virnula iz spavaće sobe objavivši plačljivim glasom, „dosadno mi je. Neću da ležim.“

„Sinoć si imala napad, Zoi,“ upozorila ju je Džesa i povela ju natrag u sobu, „ajde da ti izmerim temperaturu.“

Džesa je sa malenom uvek bila nežna i brižna. Zoina astma i česti napadi, naučili su nas da se moramo držati zajedno. Henri je bio moja najveća podrška i često me je uveravao da će sve biti u redu, da će malena to prerasti a sada su tu ulogu preuzela deca. Uostalom, tako tvrde i Zoini lekari, ali teško je gledati svoje dete dok se svim silama bori za vazduh. Kad u tim očima, koje još treba da se nagledaju sveta, vidite istinski strah. Vidite molbu za pomoć, a pri tom ste nemoćni. Sasvim je normalno da onda pucate po svim šavovima. Njena bolest boli i mene a boli me i kad je vidim kako sa čežnjom posmatra drugu decu dok trče i igraju se a ona ne sme ni da ubrza korak. Oduzet joj je najlepši delić detinjstva a mi kako bi joj olakšali razmazili smo je do krajnjih granica. Previše joj povlađujemo i morali bi prestati s tim. Pokušala sam biti stroža sa njom, a onda počne napad a mene griža savesti počne izjedati što joj juče nisam kupila onu lutku jer joj upravo ta nedostaje, iako ima desetine sličnih sa kojima se ne igra.

Sinoć je imala novi napad i visoku temperaturu zbog koje smo u pola noći odjurili s njom u bolnicu. Pokupila je neki virus u školici koji druga deca najverovatnije prenesu na nogama, ali nju takve stvari odmah smeste u krevet sa visokom temperaturom.

Ovaj vikend smo trebali provesti na ranču kod Alison, ali zbog Zoinog stanja, sestri sam ujutro poslala poruku da ćemo se družiti neki drugi put. Odmah je nazvala da dolazi po Aleka i Džesu, kako bih se ja mogla brinuti o malenoj.

Moja starija sestra je negde u Džesinim godinama postala moja zamenska majka. Brinula se za mene i tatu, pošto nas je mama ostavila. Uvek me je podržavala, čak i kad to nisam zaslužila. Zaposlila se kao konobarica, odmah pošto je završila srednju a kad sam htela poći njenim stopama, rekla je da jedna od nas mora završiti fakultet a kako sam ja pametnija, to moram biti ja. Nikad nisam mislila da sam pametnije od nje, ali takva je Alison. Uvek stavi tebe ispred sebe a onda te polako gurne onamo gde treba da ideš. 

„Trideset sedam i po. Nije strašno,“ sišla je Džesa sa informacijom. „Uključila sam joj Zaleđeno kraljevstvo, to nam daje tačno 28 minuta.“ Svi smo znali da kad u Zoinom omiljenom crtanom filmu dođe na red scena sa svađom između sestara, tu naša Zoi prestaje da gleda i ništa je ne može naterati da odgleda taj film do kraja. Uvek će nešto izmisliti, tražiti ili početi da se igra sa svojim lutkicama.

I tačno kad sam Zoi dala terapiju, Alek je ušao u kuhinju smrknutog lica donoseći još jednu rasečenu fudbalsku loptu.

„Mama, ponovo.“ Njegove velike okrugle oči su bile pune suza.

Pogledala sam u izduvanu loptu i odmah poželela da vičem na njega što ne pazi kad zna da će taj idiot da mu je probuši ako preleti kod njega, a onda sam primetila njegovo pokislo lice. Kupio ju je sam, od novca koji je zaradio košenjem trave i sada je najzad shvatio kako sam se ja osećala u ovih zadnjih nekoliko meseci. Rekla sam mu da više neću dati ni centa za njegove lopte i prijatno sam se iznenadila kad me je gospođa Devinter, od prekoputa, obavestila da je Alek došao da joj ponudi usluge košenja trave i da ako se slažem s tim ona će prihvatiti njegovu ponudu.

Bila sam ponosna na njega i zaista je vredno radio pomažući ne samo njoj već i kod ostalih starijih komšija kako bi zaradio novac za novu loptu. Kupio ju je za svoj novac i uopšte nije bila jeftina. Pazio je na nju više nego na one koje sam mu ja kupovala. Trenirao je s njom samo u parku. Ne znam kako mu je opet preletela u komšijsko dvorište.

Zgrabila sam loptu. Izašla napolje. Obišla sam živicu koja deli naš ulaz od njegovog i zalupala na komšijska vrata.

Otvorio ih je raščupane kose i zevajući. Očigledno sam probudila gospodina velikog pisca.

Najiskrenije, ne znam šta sam mu rekla. Ako bih to trebala ponoviti pred sudom, verovatno ne bih bila u stanju. Jednostavno sam se istresla na njega i valjda će ovog puta shvatiti zašto mu pred vratima ostavljam probušene lopte, jer ovu sam mu turila u ruke.

Ne želim da se svađam s njim. Nismo ni mi cvećke, ali ne mora da se ponaša kao prvoklasni kreten. Zar je toliki problem da se lopta samo prebaci natrag u dvorište. Zašto svaki put mora uzeti nož, iseći je i tek onda prebaciti. Kad je to učinio prvi put mislili smo da je lopta pala na nešto u njegovom dvorištu i tako se rasekla. Do tada bi je obično samo prebacio natrag. Kad se treća lopta vratila isečena shvatila sam da to radi namerno. Htela sam da popričam sa njim, ali bio je neuhvatljiv. Onda sam se izderala na Aleka optužujući ga da mu je verovatno nešto razbio ili slomio prokletom loptom. Tvrdio je da nije a ovaj nije došao sa računom, pa sam poverovala svom detetu.

Tako je to trajalo par meseci dok na kraju nisam poludela i rekla Aleku da mu više neću kupovati lopte.

„Možda je otišao da mi kupi loptu,“ rekao je Alek sa nadom u očima pošto je komšija odjurio u svojim kolima, i kao obično, samo je nadmeno klimnuo u znak pozdrava.

„Misliš?“ čudila sam se i predala Alison njegov ranac.

„Pa, naredila si mu,“ rekla je Džesa ne dižući pogled sa telefona.

„Ne bih se ja tu previše nadala... ali možda će najzad prestati da ti prebacuje izrezane lopte,“ rekla sam posmatrajući crvena sportska kola koja su nestala na raskrsnici. „Tetku da slušate i Džesa, nemoj sve vreme buljiti u taj telefon.“

„Ah ne... kod nas su telefoni zabranjeni i moja Bubica to zna. Zar ne tetkina ljubavi. Mezimice moja.“ Poljubila ju je u kuštravu riđu grivu koju je nasledila od mene. Isto kao i lice, oči, usne, telo, drsko i divlje ponašanje. Bila je moja kopija i Alisonino mezimče. Zavidela sam im na odnosu koji su gajile, ali ona takav odnos ima i sa svojim sinovima. Jednostavno ume sa decom. Deklan junior i Frenk, su trenutno na studijama u Sidneju, a moja deca joj ispunjavaju onu prazninu koju ponekad oseti na velikom ranču.

„Da, tetka Alison.“ Osmehnula joj se osmehom kakav ja od nje nikad u životu nisam dobila i osetih blagi ubod ljubomore zbog toga.

„Ozdravi, mila moja, a posle ćeš doći samo ti i videćeš kakvo ždrebe imamo. Taman će odrasti,“ pomazila je Zoi po kosi i poljubila je u obraz i šapnula mi, „ima temperaturu.“

„Znam, ali nije kao sinoć.“

„Idite unutra i lečite se. U nedelju uveče ti ih vraćam.“

 

*

 

Vikend sam skoro u potpunosti posvetila Zoi i dok su se deca vratila, njena temperatura je nestala a više nije imala niti jedan napad. Stanje joj se poboljšalo na toliko da sam uspela da se posvetim i svom poslu koji je bio u zaostatku. Morala sam završiti oba projekta jer me je uskoro čekao novi. Ena nije htela da mi otkrije ko je naš sledeći klijent ali bila je veoma uzbuđena.

Moja šefica i prijateljica je obično bila prilično rezervisana. Svaki posao je bio isti, ali zbog oduševljenja koje sam načula u njenom glasu kad mi je javila za sastanak sa klijentom, zaključila sam da je ovo nešto posebno. Za razliku od nekih prošlih vremena sada nisam birala klijente. Uzimala sam sve što mi je ponudila a ovom projektu se posebno radovala, pa sam se radovala zajedno sa njom. Rekla je da mi ovo otvara nova vrata a novac mi je bio preko potreban.

Pošto sam završila univerzitet radila sam sa njom u jednoj reklamnoj agenciji. Tamo smo se upoznale i sprijateljile a kad je otvorila svoju firmu pošla sam za njom. Ponudila mi je rad od kuće, što mi je tada odgovaralo. Radila sam samo onoliko koliko sam htela i birala klijente i poslove. Henri je tada bio na samom vrhuncu. Novac nam nije bio potreban a upravo tada smo trebali biti pametniji.

Uvek je imao potrebu da se dokazuje drugima, a posebno svojoj porodici, i radio je to na najgori mogući način, kroz novac. Trebao je znati da neće svaka godina biti uspešna kao prethodna, da se ono ostavljeno sa strane ne dira. Tada o tome nije razmišljao a kad je došla loša poslovna godina trošilo se kao i pre. Nisam ni znala u kakvom smo finansijskom stanju dok me jedna naša poznanica nije pitala kako se nosim sa njegovim gubicima. Tako sam saznala da smo zaglibili u dugove. Obećao je da će to srediti a to je učinio na najgori mogući način, prevarom... za to sam saznala tek kad je bilo prekasno. Umesto vlastitog novca, ulagao je novac klijenata u sumnjive poslove kako bi što brže vratio dug. Njega je to odguralo u smrt, firmu u bankrot a mene u još dublje dugove.

Jedan deo njegovih obaveza je preuzeo njegov poslovni partner i upisao ih na njihovu kompaniju kao gubitak, ali nekoliko klijenata tužilo je Henrija a iznos odštete koju potražuju premašuje mogućnosti koje su mi ostale.

Bili, naš prijatelji i advokat predložio mi je da se nagodim sa potražiteljima. Imala sam još malo vremena da razmislim, ali svesna sam da bih izgubila parnicu i da je nagodba jedino rešenje.

Osvrnula sam se i pogledala po kući. Ona je bila odgovor na sve moje probleme. Alekov i Zoin fond za školovanje nisam želela da diram. Džesin je nestao, isto kao i jahta, kao i vikendica na jezeru, njegova sportska kola i sva ušteđevina koju smo imali. Ostala je samo ova kuća a uskoro će nestati i ona ali bilo je prokleto teško doneti tu odluku jer je to značilo kapitulaciju.

Moraću pozvati Bilija, rešila sam. Zašto odlagati ono što je neizbežno. Prodaću kuću i nadam se da će mi ostati dovoljno novca za manju kuću u istom ovom školskom distriktu kako bih decu poštedela promene škole. 

Autor Dana Hill

Nastavak


 


Zemlja nade 11