Skip to main content

Odlomak iz 34 poglavlja



Simboli - odlomak iz 34 poglavlja Četiri elementa - Majčini darovi


Ćutala je i igrala se prstenom, vrteći ga oko prsta, nisam odoleo i morao sam je pitati, „s tim čudom i spavaš?“ Podigao sam njenu levu ruku i osmotrio kamenčinu od koje se ne odvaja...
„Da,“ odgovorila je tiho.
Pogled su mi privukle njene tetovaže. Šmekao sam ih krišom, kao i svi. Nikad ne bih rekao da je jedna od onih što se tetoviraju, ali Mala je zagonetka sama po sebi. Iskoristio sam trenutak i koliko je to mesečeva svetlost dozvolila, pogledao ih bolje, nazirući šare. Nisu uobičajene za devojke, sve neki trokuti i spirale. Bumbar tvrdi da su to simboli četiri elementa, ali nismo sigurni.
„Ajde mi kaži zašto si išarala ove tanane ručice? Ne izgledaš mi kao neko ko bi stavio tetovažu... mislim... jebote, pa znaš šta mislim,“ koktao sam pitanje. Ćutala je, pa sam pokušao ponovo. „Mora da je đavolski bolelo.“
„Zapravo, ništa nisam ni osetila,“ rekla je nonšalantno, kao da se samo probudila s njima.
„A i tetovaže ti nisu kao što cure stavljaju, srculenca, leptirići i ti fazoni.“ Hteo sam je naterati na razgovor, a ona se slatko nasmejala. Nalaktio sam se i uporno čekao odgovor. Napokon se okrenula ka meni i sama nalaktila, kašljucnula i počela. „Vidiš, ove tetovaže imaju vezu sa verom moje porodice. Nadam se da nemaš neke predrasude. Ako imaš, biće bolje da ti ne pričam,“ rekla je tiho, ali iskreno.
„Nisam ti ja neki veliki vernik. Nastavi slobodno.“
„Ok, vidiš oni, odnedavno i ja,“ brzo se ispravila, „nemam razloga ne verovati. Verujemo da je sve živo na planeti poteklo od Majke zemlje, da nas je ona rodila. Naravno, Bog je stvorio Zemlju i darovao je svojoj ćerki, Gei. Ona je sa svojim izabranikom sišla na Zemlju i napunila je životom. Međutim, ovde je rodila i vlastitu decu, ljude.“ Prestala je sa pričom a taman me zainteresovala. „Znaš, ovo mi je pomalo čudno pričati nekome. Zapravo, ovo još nikome nisam rekla.“
„Zanimljivo je, nastavi.“ Mislim da se uplašila da ću joj se podsmevati pred društvom, ali ona je tako iskrena a ja joj toliko dugujem, da nikad ne bih izdao njeno poverenje. Nikad.
„Gea je bez dozvole svog oca rodila Božju decu ovde na Zemlji, što ga je naljutilo.“
„Zašto?“
„Mnogo bogova na jednom mestu mogu dovesti do uništenja svega oko sebe i samih sebe. Shvativši šta je učinila, njena tuga joj je rascepila dušu i njene deliće je usadila u četiri dara.“ Izrecitovala mi je neke stihove pominjući vodu, vatru, vazduh i zemlju, pokazujući ponaosob na pojedine simbole na svojim rukama a onda ućutala. Bumbar je bio u pravu a bio sam i ja, sekta.
„Znači to su četiri elementa, tako?“
„Da.“
„Ok, kapiram. I... šta bi dalje?“ pitao sam za nastavak priče a ona se nasmejala i na kratko zaćutala a onda pomalo tužno nastavila.
„Rascepila je svoju dušu i na taj način izgubila besmrtnost obavezujući se stalnom ciklusu života. Umrla je a da nikad zapravo nije umrla.“
„Svako u vašoj veri ima te tetovaže?“ prekinuo sam tišinu koja je nastala.
„Ne, samo odabrani.“
„Ti si odabrana?“ To me nije iznenadilo, na neki način deluje posebno.
„Tako nekako.“ Razmislila je a zatim pitala, „hoćeš da vidiš nešto?“ Upalila je svoju lampu i sela. „Ovo još nikome nisam pokazala, nemam pojma zašto sam tebe odabrala.“
Zagledao sam se u ovu čudnu, sitnu, devojku, zatvorenu pred drugima, ukočenu i jako tužnu, prema kojoj sam se ophodio kao kompletan idiot, kao i prema svima, a ona mi se sada otvorila i poverila a ja ne znam čime sam to zaslužio.
Skinula je prsten i ja spustih pogled sa njenog lica na njene podlaktice. Svaka tetovaža je polako počela menjati boju. Jedna se zacrvenela, druga poplavela, treća zacrnela a četvrta izbledela.
„Jebote. Mala.“ Gledao sam začuđeno u ono što se dešavalo preda mnom, kao da su tetovaže tetovirane nekom posebnom tintom koja je vezana za tu kamenčinu na njenom prstu. Brzo je navukla prsten i normalna plava boja im se vratila.
Sedeo sam i začuđeno gledao u prazno, čak i kad je isključila svetlo i ušuškala se natrag u krevet.
„To neka specijalna boja?“ napokon sam pitao. „Zato nosiš prsten?“ Ovo još nisam niti video, niti čuo za nešto slično.
„Da, to je jedan od razloga. Drugi je taj, što je to porodično nasledstvo. Nosila ga je moja sestra koju nikad nisam stigla bolje upoznati. Moj tata nije bio u kontaktu sa njom, a pre nje, ga je nosila moja baka.“
Imali smo nešto zajedničko, ni ona nema oca kao ni ja, samo što ona nema ni mater. Nikad o tome nisam razmišljao, nikad nisam pokušao da je razumem. Koji sam ja površni kreten, naravno da je tužna i jadna.
„I tvoj stari je umro, jel’ da?“
„Kad sam imala jedanaest godina.“
„Ja sam imao tri kad je moj poginuo.“
„Žao mi je,“ rekla je iznenađeno i saosećajno. „Nisam znala.“
„Nakon njegove smrti smo došli ovamo, imamo rodbinu u Magliću i tu smo i ostali. Nije joj bilo lako a ja joj nisam olakšao. Imam manji problem sa temperamentom.“ Podelila je sa mnom svoju priču, zašto ne bih i ja, barem, deo moje.
„Primetila sam.“
„Ali obećao sam joj da ću se smiriti i da ću školu završiti.“
„Trebao bi.“ Zaćutali smo. Mislio sam da joj se možda spava, ali razmišljao sam o njenim tetovažama. Hteo sam čuti više o njima i pitao je da li spava. Brzo je odgovorila, „ne.“
„Pričaj mi još.“
„Šta?“
„O Majci zemlji.“
„Želiš da te uspavam pričom?“ Zezala me. Kad bi se opustila delovala je normalno i nekako jako prijatno.
„Zanimljivo je,“ priznao sam, iako ne znam šta bih joj rekao ako me pokuša uvući u sektu.
„Priznaj da su te tetovaže zainteresovale.“
„Jebote, da znaš da jesu. Kako su ti to napravili?“
„Nemam pojma. Nisam bila pri svesti kad su radili.“ To objašnjava njen nonšalantan odgovor da je nije bolelo.

Autor Dana Hill
Fotografija pixgood.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…