Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.


Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat. 
U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom. 
Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje.
„Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i ona je uvek negde žurila. „Već je toliko sati?“ zapitala se ne proverivši sat. Za time nije bilo potrebe. On svakog dana u tri i petnaest izlazi iz svog stana. „Kasnim. Izvinite.“ Požurila je žena zlatne kose stepeništem i sprat niže mu viknula, „želim vam prijatan dan.“
Za razliku od svojih kolega penzionera, nije negodovao, „ovi mladi uvek negde žure“, mladi su uvek negde žurili, zato što su mladi. 
Poletnost je božanska snaga mladosti koja te tera u nove izazove a onda je otplaćuješ u starosti. Ne, ne gunđaju stari na mladalačku užurbanost zato što oni kao mladi nisu trčali, već je razlog negodovanju ljubomora, oni su svoju snagu potrošili i ono što im je ostalo sada moraju štedeti kako bi produžili svoje putovanje životom za još koji umoran korak.
A on. On se već celih dvadeset godina moli da ga njegova snaga napokon izda. Da će koraci ka krevetu biti oni poslednji. Svake večeri leže u krevet sa nadom da se neće probuditi sledećeg jutra a mesto na koje ide svakog dana u tri i petnaest je podsetnik da ih ima dosta koji ga čekaju da im se, napokon, pridruži.
Do tada drži se svojih rituala kao štapa koji nosi samo zato što mu je teško ustati sa klupe na groblju, postavljene ispred porodične grobnice u čiji crni granit ima običaj da se zagleda i u njemu vidi prošla vremena kako se smenjuju, kao na bioskopskom platnu.
Koliko mu je samo hrabrosti trebalo da je pozove u bioskop, i uspeo je... jednom, onda je došao rat a ona se vratila kod svojih na selo, ali on nikad nije zaboravio tu nemirnu crvenu kosu. 
Čak i deset godina kasnije, kad ju je obuzdala u veliku punđu, prepoznao ju je. Gazila je Zmaj Jovinom ka katedrali i prvo je pomislio da je priviđenje, ali ovog puta nije tražio hrabrost u sebi, zazvao je njeno ime a sve ostalo je išlo tokom kojim je trebalo ići pre rata. 
Skoro sve. Pogled mu pade na ime ispisano pored ženinog - Edvard je ime koje bi nosio njihov sin, da je poživeo koji dan više.
Ironično je da vam Bog da sve, ali to i naplati. Zar sin nije bio dovoljan i svi ostali propali pokušaji posle njega. Zar i on mora ovom samoćom da otplaćuje onu kratkotrajnu, ali bezgraničnu sreću. 
Valjda tako mora biti, kad ne može biti drugačije.
Proverio je sat. 
Pet i petnaest.
Rituali su čekali na njega, jer bez njih ne bi umeo da živi, ne sam. 
Dodirnuo je crnu hladnu ploču i izgovorio tih pozdrav, „do sutra draga moja, ovde ili onde,“ nadajući se ovom potonjem.


Autor Dana Hill
Fotografija odt.co.nz

2 comments:

Lov 4