Skip to main content

Gost bloga - Snežana Medan


Moj novi gost bloga Snežana Medan i njen

Ženski zapis

Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na ovom prijatnom blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu spržena mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa indijka, svaka je ono što i ja, u detinjstvu, maštala:
„Da svoga Princa pronađe i ima!“




Bila ona siromašna ili bogata, mršava ili debela, pametna ili glupava, plavuša ili brineta... Svaka je istu želju imala:
„Daj mi Bože da spoznam njega, zanosnog! Da otkrijem taj savršen sklad dva duha, spakovana u dva geometrijski uklopljena, 
zamotana, tela! Da on zna da svaka moja suva suza mnogo je od one, mokre i slane, teža?! Da prepoznaje da više no majka mogu da ga volim! I da hrli, bezbedan, tome a ne da se preza i sklanja?!“
Noću sam, dok svi ostali dubokim snom spavaju, budna oči stiskala i njegovu sliku u misao dozivala – Savršenog jahača na ukroćenom vrancu!
Slanog od znoja i vrelog od krvi. Princa što se jutrom, nakon strasne noći, u mudraca pretvara, prepunog odgovora na sva moja pitanja! Brižljivog čuvara moje duše, voljnijeg od svih mojih izčezlih očeva, braće, sinova... 
Muškarca svih muškaraca! Niti mog roda, niti moje krvi, već Bogom krojene samo po mojoj meri, moje polovine! Toga sa kime sam cela.
Bezmalo je pola veka kako ja za njime tragam. Ceo život u besomučnoj poteri za bajkom, od koje, ako ćemo pravo, još nisam odustala! Jer svaki put kada se slomim i kada pomislim da ni trun snage više nemam, osetim nekog crva kako mi rije po srcu i mozgu, i ponovo me na maštanja nagoni:
„Možda to stvarno negde postoji?!“
Možda nas sve negde *na pravom mestu i u pravom vremenu* (Ovo sam ukrala sa neke fb objave), ta bezbedna i topla bajka čeka. Savršeno snažan muški dlan u koji ćemo se skriti. Možda žuljevit sa crnom zemljom uvučenom mu u sve one linije života, smrti, ljubavi, brakova i dece, što su mu na njemu ucrtane? Možda negovani i manikirani rumeni dlan intelektualca? Onoga što ništa teže od tastature nije u životu podigao, ali je uprkos svim školama i sedenju u skamijama, duboko u sebi ostao pravi i iskonski muškarac – spreman da vas na grudi privuče, čvrsto i toplo, nalik najboljem prijatelju, prigrli i one čarobne, senzualne i privlačne, jebozovne i neodoljive, najljubavnije reči izgovori:
„Ništa se ne brini, to ću ja rešiti! Ti samo mirno spavaj...“


Autor Snežana Medan 
Fotografija weheartit.com

Još mnogo zanimljivih Snežaninih tekstova možete naći na njenom blogu Hrast, Dobro Drvo


Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životom, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, tata poginuo u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama, usred telefonskog razgovora, stropoštala na pločice u kuhinji.  Bila je nedelja, kasno posle podne. Pre podne je javio da kreće na put i očekivale smo ga tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisla reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mojom mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraća…

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…