Monday, 23 February 2015

Gost bloga - Snežana Medan


Moj novi gost bloga Snežana Medan i njen


Ženski zapis


Ovaj tekst, prvobitno namenjen isključivo gostovanju na ovom prijatnom blogu, kod Dane Hill, postaće predosećam, dalje u svom toku, kako reči budu odmicale, jedna univerzalna ženska tugovanka. Na kome god svetskom jeziku da je žena plakala, u narednim slogovima što na naricanje liče, sebe će pronaći i prepoznati?! Bila ona crnkinja, kosooka, skandinavska bilderka, na suncu spržena mongolka ili u sarongu tirkiz boje, savršeno prelepa indijka, svaka je ono što i ja, u detinjstvu, maštala:
„Da svoga Princa pronađe i ima!“

Bila ona siromašna ili bogata, mršava ili debela, pametna ili glupava, plavuša ili brineta... Svaka je istu želju imala:
„Daj mi Bože da spoznam njega, zanosnog! Da otkrijem taj savršen sklad dva duha, spakovana u dva geometrijski uklopljena, 
zamotana, tela! Da on zna da svaka moja suva suza mnogo je od one, mokre i slane, teža?! Da prepoznaje da više no majka mogu da ga volim! I da hrli, bezbedan, tome a ne da se preza i sklanja?!“
Noću sam, dok svi ostali dubokim snom spavaju, budna oči stiskala i njegovu sliku u misao dozivala – Savršenog jahača na ukroćenom vrancu!
Slanog od znoja i vrelog od krvi. Princa što se jutrom, nakon strasne noći, u mudraca pretvara, prepunog odgovora na sva moja pitanja! Brižljivog čuvara moje duše, voljnijeg od svih mojih izčezlih očeva, braće, sinova...
Muškarca svih muškaraca! Niti mog roda, niti moje krvi, već Bogom krojene samo po mojoj meri, moje polovine! Toga sa kime sam cela.
Bezmalo je pola veka kako ja za njime tragam. Ceo život u besomučnoj poteri za bajkom, od koje, ako ćemo pravo, još nisam odustala! Jer svaki put kada se slomim i kada pomislim da ni trun snage više nemam, osetim nekog crva kako mi rije po srcu i mozgu, i ponovo me na maštanja nagoni:
„Možda to stvarno negde postoji?!“
Možda nas sve negde *na pravom mestu i u pravom vremenu* (Ovo sam ukrala sa neke fb objave), ta bezbedna i topla bajka čeka. Savršeno snažan muški dlan u koji ćemo se skriti. Možda žuljevit sa crnom zemljom uvučenom mu u sve one linije života, smrti, ljubavi, brakova i dece, što su mu na njemu ucrtane? Možda negovani i manikirani rumeni dlan intelektualca? Onoga što ništa teže od tastature nije u životu podigao, ali je uprkos svim školama i sedenju u skamijama, duboko u sebi ostao pravi i iskonski muškarac – spreman da vas na grudi privuče, čvrsto i toplo, nalik najboljem prijatelju, prigrli i one čarobne, senzualne i privlačne, jebozovne i neodoljive, najljubavnije reči izgovori:
„Ništa se ne brini, to ću ja rešiti! Ti samo mirno spavaj...“

Autor Snežana Medan 
Fotografija weheartit.com

Još mnogo zanimljivih Snežaninih tekstova možete naći na njenom blogu Hrast, Dobro Drvo