Skip to main content

Odlomak iz 15 poglavlja

Odlomak iz 15 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.



Proverila sam sat na mobilnom, uskoro će podne. Retko kad ostajem do kasno, zapravo nikad. Oteturala sam se u kupatilo, pogledala u ogledalu i zapitala gde je nestala ona devojka, sa savršenom šminkom i frizurom, od sinoć.
Kaja mi je ukrotila kosu u lokne i našminkala me, ne previše napadno, samo je istakla oči i namazala usne sjajem.
Blago sam ih dodirnula. Sinoć su prvi put poljubljene. Da li su drugačije? Proučavala sam njihov oblik u ogledalu. Ne, iste su. Pune, srcolike, kakve su i bile, ali je zato osećaj u meni drugačiji. Nasmešila sam se i na kratko odlutah mislima na sinoćnu rođendansku žurku.

*

U polumraku, ispred obližnje prodavnice smo našli malo privatnosti. Ja i slavljenik.
„Drago mi je što si došla,“ rekao je držeći me za ruku, palcem prelazeći preko moje nadlanice.
„Obećala sam da ću doći, a i meni je drago što sam došla. Odlično svirate,“ pohvalila sam njihov nastup. Naročito me se dojmila pesma „Patience“ od Gansa, za koju, mislim, da je bila meni namenjena. Andrej nije oka skinuo s mene dok ju je pevao.
„Ali nije po tvom ukusu,“ primetio je uz široki osmeh. Nasmejala sam se i naslonila na izlog. „Ne. Ne sasvim,“ priznala sam, „ali to ne znači da ne cenim vaše umeće.“ Stajao je sasvim blizu i sva sam utrnula iščekujući nešto i odjednom shvatila šta znače leptirići u stomaku, zato što mi ih je bio prepun. Srce mi je počelo prebrzo tući a Dum često udarati.
„Znaš, večeras izgledaš...“ uhvatio je jednu loknu i poigrao se njom namotavajući je na prst, „nemam reči da opišem... Nekako seksi... čini mi se da bi to bila prava reč.“ Lagano se odmakao od mene, ali kao omamljena, pošla sam za toplinom kojom je zračio a on je na to čekao, to je bio moj odgovor i moje ohrabrenje. Njegove usne su našle moje i zalepršale po njima, u početku nežno, ali onda je poljubac postajao sve dublji.
Njegov brat je prekinuo moj prvi poljubac i podsetio me, da slavljenika, sebično, odvajam od ostalih gostiju. On za to nije mario, još neko vreme smo ostali u društvu dečjih igračaka iz izloga prodavnice a onda smo se vratili do kafića i ubrzo rastali uz jedan kratak i nežan poljubac.
„Lepo spavaj,“ rekao je na rastanku, „znam da ja hoću.“ Ali nisam dobro spavala, jer se Rišar veoma čudno ponašao na povratku kući. Dok sam ja sva blažena, misli umotanih u dugu plavu kosu i zelene oči, reprizirala u glavi svaki detalj večeri, prisetila sam se upoznavanja sa Ivanom, Andrejovom starijom verzijom duge svetlosmeđe kose.
„Da i ja, napokon, upoznam Lili,“ rekao je pružajući ruku.
„Drago mi je,“ prošaptala sam stidljivo, dok se srce poigravalo onom reči, „napokon“.
„Ovo je moj brat Rišar,“ predstavila sam momka koji se na trenutak ukočio, zagledao u pruženu ruku, promrmljao nešto na francuskom što je ličilo na „zaboravljeno“, ali se brzo pribrao, nasmešio i razgovetno na čistom srpskom rekao, „drago mi je“.
„Šta je to bilo kod upoznavanja sa Ivanom?“ pitala sam prekidajući njegove misli u kojima je često odmahivao glavom.
„Ima simbol Bratstva.“
„Bratstva? Kakvog Bratstva? Kakav simbol?“ Sipala sam pitanja koja je ignorisao i nastavio razgovor sa samim sobom.
„Ima ga na pogrešnom mestu, sasvim pogrešnom, ali ipak...“ pogledao me je uplašeno, „simbola se niko ne bi trebao sećati. Moraću to proveriti... i to upravo sada kad se Iquis vratila...“
„Rišar,“ i dalje je govorio sebi u bradu, „Rišar,“ pozvala sam ga glasnije.
„Ne brini, sve će biti u redu.“
„Trebala bih se brinuti?“
Oklevao je sa odgovorom a onda slagao. „Ne. Naravno da ne.“


Autor Dana Hill
Fotografija pinterest.com

Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…