Nijanse ljudske duše

Sela sam za sto sa Očajem i Tugom,

kao stari drugovi, ponudili me večerom.

Hteli su da razgovaraju, „O nečemu“,

nisam znala o čemu,

pa sam se odazvala pozivu.

Kažu,

„da li verujem Istini?“

i tu se ja začudim.

„Zašto ne bih, pobogu, verovala Istini.“

Uvek kaže šta misli,

iako to ponekad boli,

ponekad više zaboli od reči 
njene sestre Laži

koja voli da izvrće reči.

„Da, verujem Istini,“ odgovorim

domaćinima mojim,

„zašto ne bih, pobogu, verovala Istini.“

„Pa, vidiš,“ počne priču Tuga,

koja uopšte nije s juga,

to je najobičnija zabluda.

„Čula sam, kako za mene kaže,

da među ljudima širim nesreće.“

I tu se ja zabezeknem.

„Da, da,“ nadoveže se Očaj,

„isto i o meni priča a to nije istina.

Da, ponekad ljudi budu, malko, nesrećni,

kad kod njih navratim

ili Tuga, ali i to prođe.

Mi smo normalne ljudske emocije,

i zato mislim da ne bi smeli verovati Istini.“

„Prijatelji moji osećajni,

to ne znači da Istina laže,

pa šta ako pomažete sestri Nesreći.

Kako će ljudi mene prepoznati,

Sreću.

Kako će znati, E, sad smo srećni, 

ako pre toga ni jednom nisu bili nesrećni.

Zato, ne ljutite se na Istinu,

što Vam istinu govori.

Svi smo mi braća i sestre,

nijanse ljudske duše.“

Autor Dana Hill 

Fotografija deviantart.com