Dan bez kraja

Jedno sasvim obično jesenje jutro. Posebno jedino po tome što je Marija radila drugu smenu umesto prve. Menjala se sa koleginicom koja je poslepodne vodila sina oftamologu. Nije joj teško pala zamena, već je imala spremljen spisak sitnih poslova koje treba odraditi do podneva.

Da li bi menjala smenu, da je znala da će komšiji pući guma na traktorskoj prikolici?

Da li bi s osmehom odgovorila Jasni „nema problema“, da je znala da će se pretovarena prikolica prevrnuti?

Da li bi išla po svež hleb, da je znala da će izbegavajući zlatnu kišu kolima preleteti jarak?

Da li bi uopšte izašla iz kuće, tog dana, da je znala da će se deca igrati na trotoaru?

Odgovor je „NE“.

Ne bi iz kreveta ustala da je znala šta je čeka tog dana koji se nikad neće završiti, jer će do kraja života ostati zarobljena u toj sceni koja svaki put ima isti kraj.

Autor Dana Hill

Fotografija vaterrarc.com