Skip to main content

Muza

Jedne noći, taman nešto iza ponoći
svrati Muza kod mene
i na rame mi sedne,
k’o da joj je tu mesto
i da će od sad dolaziti često.
Krene ona da mi priča,
i ne dade mi mira.
Ukrade mi san
kao da je samo njen.
Priča ona, priča, tim glasom mekanim,
opije me rečima k'o medovačom slatkim.
Koliko mi samo napriča, 
u glavi mi mesta ne osta',
te u sred noći ustadoh 
da upišem ono što je ostalo.
Lakše malo Muzo mojih snova,
lakše, ne stižem da upišem sve ispričano.
Besedila ona meni tri dana i tri noći,
ne moram vam reći da me na avet promeni.
Stani Muzo, pauza! - Zavapim ja.
Nema pauze draga moja, 
kad inspiracija dođe,
kad se misli množe
i reči iz njih hoće napolje da iskoče,
možeš da ih upišeš sve sada
ili posle da ih po mislima hvataš,
sve skrnave i polovične,
bez ikakvog reda i smisla
da ih lepiš i popravljaš i kao puzle sklapaš.
Upiši sada ili ne piši više
na tebi je izbor šta ćeš da činiš.
I tako, postadoh avet s Muzom na ramenu
i tuđim glasom u uhu,
što mi šapuće reči glasom medenim
koje sa vama ponekad podelim.
Samo što još uvek brzo priča
pa mi samo polovina od njih osta’,
ali avaj takva je moja sudba
od one noći od kad nju upozna’.



Autor: Dana Hill
Fotografija: httpcdn.shopif.com


Popular posts from this blog

Do sutra draga moja, ovde ili onde.

Priča iz zbirke Carstvo reči.
Iz starog ormara, koji je njegova davno pokojna majka donela u miraz, izvukao je svoj crni sako. Iako ga je juče, pre stavljanja na vešalicu, očetkao, ipak je dohvatio četku i kratkim potezima iščetkao ramena sakoa. Obukao ga i proverio ručni sat.  U ogledalu se zagledao u umorne staračke oči, popravio kravatu, poslednji Elvirin rođendanski poklon, i pokrio sedu kratku kosu crnim šeširom.  Nije vadio mantil, danas su na radiju najavili najtopliji martovski dan u poslednjih sto godina, iako se on seća i toplijeg marta a možda je to bio samo zato što je tada upoznao nju. Devojku crvene kose, sitnih pegica rasutih po nosu i širokog osmeha od kojeg je zastajao dah. Elviru. Njegovu prvu i jedinu ljubav. Najmlađu nećaku udovice Lenhart, vlasnice zgrade u kojoj je stanovao sa svojom porodicom, u kojoj još uvek stanuje. „Dobar dan gospodine Kovač,“ pozdravila ga je mlada komšinica Milica od prekoputa. Pametna mlada žena. Novinar. Podseća ga na njegovu Elviru i on…

Odlomak iz 34 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja

Odlomak iz 7 poglavlja romana Četiri elementa - Majčini darovi.

Sedeh sa mojom sestrom u njen poslednji dan. I na taj jedan jedini dan, sam dobila ono o čemu sam maštala kao dete, dobila sam sestru i prijateljicu a kao otkupninu za sve propuštene dane, mi je ostavila ovo malo čudo od deteta, koje se penje na tobogan i svaki put mi mahne pre nego što sedne i spusti se dole, uz osmeh kao da joj je prvi put. „Brini se o Demi,“ prisetih se sestrinih reči, sa bolom u grudima, ništa slabijim od onog koji osetih kad ih je izrekla. „Budi joj majka kad ja to ne budem mogla.“  „U početku ćemo biti sestre, koje mi nismo imale priliku biti,“ prošaptala sam, jer su mi glas ukrale suze.  „Bila sam tako glupa i ljubomorna,“ rekla je tiho, „tog leta, kad ste došli, moj tata je držao za ruku tebe. Tebe, a ne mene. A ti si me gledala sa tolikim obožavanjem... Želela sam da te boli isto kao i mene, da njega boli. Da barem u tom bolu budemo ravnopravni.“  Rasplakale smo se a potom tešile jedna drugu.  „Dosta,“…