Skip to main content

Muza

Jedne noći, taman nešto iza ponoći
svrati Muza kod mene
i na rame mi sedne,
k’o da joj je tu mesto
i da će od sad dolaziti često.
Krene ona da mi priča,
i ne dade mi mira.
Ukrade mi san
kao da je samo njen.
Priča ona, priča, tim glasom mekanim,
opije me rečima k'o medovačom slatkim.
Koliko mi samo napriča, 
u glavi mi mesta ne osta',
te u sred noći ustadoh 
da upišem ono što je ostalo.
Lakše malo Muzo mojih snova,
lakše, ne stižem da upišem sve ispričano.
Besedila ona meni tri dana i tri noći,
ne moram vam reći da me na avet promeni.
Stani Muzo, pauza! - Zavapim ja.
Nema pauze draga moja, 
kad inspiracija dođe,
kad se misli množe
i reči iz njih hoće napolje da iskoče,
možeš da ih upišeš sve sada
ili posle da ih po mislima hvataš,
sve skrnave i polovične,
bez ikakvog reda i smisla
da ih lepiš i popravljaš i kao puzle sklapaš.
Upiši sada ili ne piši više
na tebi je izbor šta ćeš da činiš.
I tako, postadoh avet s Muzom na ramenu
i tuđim glasom u uhu,
što mi šapuće reči glasom medenim
koje sa vama ponekad podelim.
Samo što još uvek brzo priča
pa mi samo polovina od njih osta’,
ali avaj takva je moja sudba
od one noći od kad nju upozna’.



Autor: Dana Hill
Fotografija: httpcdn.shopif.com


Popular posts from this blog

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Hrabri Gavrilo

Priča objavljena na strani 95. u petom broju Časopisa za umetnost i kulturu Zvezdani kolodvor

U sred žitnih polјa, iza bagremovog šumarka, stoji jedna kuća stara, nekad davno plava, sada skoro prazna. Prozori joj razbijeni, krov nakrivlјen a vrata zatvorena, odavno neotvarana. Ali nije kuća posve prazna, nastanila se ovde mišja kolonija. Zaposeli su oni, u početku, tavan i podrum, a posle i kuhinju i salon. Sve šuškaju i hranu skuplјaju, mišje porodice ovde uživaju, nigde lјudi i mačora, nigde pasa i pacova, prava mišja utopija.  Jednog toplog jutra, negde pred sam kraj jula, došli su novi vlasnici kuću da obiđu, otvorili vrata i prozore i pozvali majstore da kuću poprave. Od tog julskog dana a sve do Miholјdana, nastade u kući prava ludnica. Rastrčali se miševi na sve strane, neki se u polјe kod rodbine odselili, neki u bagremovom šumarku utočište našli, ali oni najuporniji beže po kući iz sobe u sobu, čas u podrum, čas na tavan, više ni kofere ne pakuju, samo okolo trčkaraju i gazd…