Skip to main content

Put ljubavi

I pođoh ja put ljubavi,
misleći, da ću je usput sresti,
prepoznati, 
i na prvi pogled zavoleti.
Zaputih se levo, al’ ipak skrenuh desno,
da ne krivudam beznađem besno, 
dovoljno je što mi je na putu tesno,
al’ ljubavi nema.
Zađoh još jednom desno, 
i nađoh nešto, 
što na ljubav liči, 
podseća,
i lepim se čini, privlačnim
al’ unapred znam, da to nije ono što tražim. 
Nije to ljubav, ona prava, 
koja vas bez daha ostavlja,
srce zaustavlja i svom ritmu prilagođava.
To je samo potreba, koja postane navika
ne hraniš je i ona se raspada.
I produžim dalje,
putem kaldrme,
tražeći ljubav za mene.
Beznadna i uplašena
skrenuh dva puta desno
i nađoh mesto
odakle krenuh 
put putešestvja ljubavnog.
Nađoh moju ljubav kako stoji i čeka.
Čeka, da joj se vratim
i napokon je prepoznam.
Znam da je on moja ljubav prava,
sada, kad ga iz drugog ugla gledam.
Skrivala se ljubav iza mojih leđa,
čuvala me i pazila, al’ nije hrabrosti imala,
da mi rame dodirne
i kaže, ne traži me,
tu sam iza tebe, 
uvek sam tu bio, i uvek ću tu za tebe biti,
moja ljubavi.


Autor Dana Hill
Fotografija deep-sense.com

Popular posts from this blog

Saputnik

Priča je objavljena u mojoj prvoj zbirci "Carstvo reči" koja je dostupna na sledećim mestima: link

Prvo poglavlje

Postoje neke nevidljive sile, koje imaju moć nad našim životima, nad nama samima. Okrenu naopačke i naš život, i naša osećanja, ali otvore nova vrata, ukažu na nove mogućnosti a iz nas izvuku ono što nismo ni znali da nosimo u sebi. Neko to naziva sudbinom, neko spletom okolnosti, neko Božjim prstom.  Imam svega sedamnaest godina i ta nevidljiva sila se već nekoliko puta poigrala sa mnom.  Prvi put se to desilo kad mi je, pre nepunih sedam godina, poginuo tata u saobraćajnoj nesreći. Kao danas se sećam trenutka kad se mama stropoštala na pločice u kuhinji usred telefonskog razgovora.  Bila je nedelja, kasno posle podne i tatu smo očekivale tokom noći, umesto njega, stigao je poziv sa porodičnog imanja i dok sam se pobrinula za mamu i povratila joj svest, veza se prekinula a mama je jedva protisnula reči, „tata je umro“. Poginuo je nedaleko Lunca, mesta gde je odrastao i koje je napustio kako bi bio sa mamom, sa mnom i dvanaest godina se nije vraćao tamo, ali sada ga više neće napustiti. S…

Sreća na vratima

Priča je uvrštena u moju prvu zbirku priča "Carstvo reči" a kako nabaviti knjigu naći ćete na sledećem linku.

Uporno kucanje dovuče me do vrata, otvorim ih, kad tamo, nasmejana neznanka. Nešto mi poznato na njoj, al' ne znam šta.  „Dobar dan,“ pozdravi me Ona. „Dobar dan,“ odgovorim ja. „Mogu li da uđem?“ zatraži ljubazno. „Izvinite, a ko ste vi?“ upitam zbunjeno. „Zar me ne prepoznajete?“ nasmeje se radosno. „Često me dozivate, mislila sam da me poznajete. Ja sam Sreća i evo me tu sam.“ Sklonim se i pustim je unutra, ko još ostavlja Sreću da čeka pred vratima. „Imam nekoliko uslova,“ počne ona poslovno, „i da bih ostala moraćete da ih ispunite.“ „Kao prvo i najvažnije, moraćete, znatno više da se smejete. Svet ne voli namrgođene ljude,“ počne Ona svoje nabrajanje. „Kao drugo, nema više prigovora na vreme. Bila kiša ili sneg, vrućina ili mraz, morate prihvatiti da će njih biti i bez vas. Nema razloga da se proklinje magla, to je najobičnija prirodna pojava. Zatim, nema v…